ROUZVIL
Copyright © 1988 Goran Skrobonja
Deo razgovora sa prof. Itonom Koldvelom (Berkli) u vezi s urbanom populacijom, emitovanog preko mreže NBC:
NBC: Kao očigledna suprotnost tendenciji eksplozivnog rasta urbane populacije, širom zemlje postoje takozvani 'gradovi duhova'. Na koliko procenjujete njihov broj?
Koldvel: Precizno istraživanje u tom smislu nije vršeno, ali otprilike... nekoliko hiljada.
NBC: Znate li možda koji je najveći 'grad duhova' u Americi?
Koldvel: Svakako. (smeh)
Njujork.
Ešlend Tribjun, četvrti jun 1926:
Piše: Čarls Fort
ČUDNOVATA KIŠA U SREZU VEJNZBORO
Naš dopisnik iz Rouzvila javio nam je o čudnovatom događaju koji se juče zbio u tom malom mestu koje leži istočno od Stauntona. Negde oko podne, po njegovim rečima, vedro nebo se iznenada smračilo kao da se približava uragan. Ljudi su pohitali u kuće da se sklone od očekivanog grada, ali ih je ono što se spustilo sa neba veoma začudilo: bile su to neobične drhtave loptice nepoznate tvari koje su podsećale na želatin. Bilo ih je svuda unaokolo, poskakivale su od krovova i prozorskih okana i uskoro je čitavo mesto bilo prekriveno ovim prozirnim grumenčićima. Na žalost, čim je oblak prošao i ponovo zapeklo sunce, te stvari su se jednostavno istopile poput meduze izbačene na suvo. Ova neobjašnjiva kiša podseća na neobične slučajeve kada je sa nebesa kišilo semenje, grašak, žabe, morski puževi i ribe, a o kojima smo već imali priliku da izveštavamo naše čitaoce...
Nedaleko od autostrade br. 64, negde između Stauntona i Vejnzboroa, na ničijoj zemlji između polja i šume, postoji još stara baraka od zarđalog lima. To je jedna od onih skrpljenih, naherenih rugoba koje samuju okružene korovom i mirom kao tužni, zametnuti podsetnici na ljudsko prisustvo. Slučajan putnik-namernik pre bi zaobišao tu straćaru u širokom luku nego se sklonio u nju od sunca ili kiše, iz straha da mu se kakvo parče talasastog i opasno oštrog lima ne strovali na glavu. Zarasla i gotovo neprohodna staza vodi odatle, kao od nekakve zlokobne kapije, prema starom zemljanom drumu kojim niko nije prošao godinama. Put prolazi kroz šumu i izlazi na severnoj strani da bi se spustio niz blagu padinu prema mestu koje je nekada imalo ime. O tome svedoči i gotovo sasvim istruleo putokaz na kojem se naziru bleda slova. Vozačima brzih metalnih mašina koje hitaju prema Ričmondu ili, dalje, prema Norfolku, to ime bi značilo koliko i naziv nekog dalekog sazvežđa. Jer, niko više ne posećuje Rouzvil i njegove avetinjski sumorne polusrušene zgrade da bi čuo krckanje starih greda, lupkanje trulih kapaka i zviždanje vetra koji svira kroz njihove brojne pukotine. Rouzvil je 'grad duhova', i samo taj jedan beskorisni putokaz svedoči o njegovom ugašenom životu, a i on je delimično prekriven: poluoljuštena slova zaranjaju pod veliki krst izvučen masnom crvenom bojom, hitrim potezima nekoga ko je hteo da makar na ovaj način upokoji duhove koji lutaju prašnjavim ulicama.
Met je čučao na maloj uzvisini, grickao zamišljeno travku i posmatrao put. Doktorov automobil odavno je nestao iza oboda šume, ali prašina koju je uz tandrkanje podigao sa druma još se nije slegla. Opet je bio kod Stensonovih. Izgleda da je Gerti teško bolesna. Možda će i umreti. Ova pomisao ga uzbudi.
U trenutku je zamislio sahranu: okupljene meštane u crnini, smrknutih i ozbiljnih lica, iskopanu raku sa spremnim drvenim krstom i sanduk koji je Fred Hajzeman pažljivo obradio i ispolirao... Sanduk u kom Gerti spokojno leži usahlog lica i spuštenih kapaka. Kraj sanduka, odmah do velečasnog Harta koji se upravo sprema da iz Dobre Knjige pročita neki prikladan pasus, stoje gospodin i gospođa Stenson držeći se za ruke, pogrbljeni, zureći u sveže iskopanu zemlju...
Prenu ga oštar, praskav zvuk. Podigao je pogled ka čistom plavom nebu i ugledao mali avion koji je preletao dolinu. Pratio ga je pogledom dok mu nije dosadilo, a onda je krenuo prema drumu.
Da, Gerti Stenson je bila jako bolesna. I gospođa Frejzer, stara usedelica koja je svaku vest prenosila brže od telegrafa i predstavljala živu uskladištenu hroniku Rouzvila, govorila je da u istoriji Varoši nije bilo toliko bolesti u tako kratkom razdoblju. Devojčica je bila treća. Mesec i po dana pre nje, razboleo se Hari Klaven, čovek koji je održavao ogradu pored druma i povremeno obavljao sitnije poslove zamenjujući lovočuvara kojeg Rouzvil nikada nije dobio. Umro je za samo tri dana. Fil Hačison tvrdio je da je kod berberina čuo da je siroti Hari bukvalno iskašljao svoja pluća napolje.
Nije prošlo ni dve sedmice, a varoš je zadesila još jedna munjevita bolest koja je takođe imala smrtni ishod. Mardžori Everet, najstarija kćerka vlasnika onoga što je Rouzvil, ne bez ponosa, nazivao hotelom, nestala je i nije se pojavljivala dva dana. Matora Hili Everet je uzbunila šerifa Boldvina, a ovaj je tek reda radi pretražio okolinu uz psovke i teoriju da je devojčuri dosadilo da sedi u ovoj pustinji i da je najverovatnije odmaglila sa onim trgovačkim putnikom koji je u Hotelu Everet boravi čitava tri dana pre nego što je nastavio put. Ispostavilo se da je šerif bio u pravu ─ donekle.
Mardžori nije odmakla daleko. Vratila se posrćući glavnom ulicom, u bunilu i groznici. Ni vruće kupke gospođe Frejzer, ni moderni lekovi doktora Kupera nisu ublažili agoniju bolesnice. Sahranili su je, naravno, gore, na Brdu. Matora Hili i njene dve preostale kćerke, otupele od šoka, izgledale su Metu kao kamene statue koje će svakog trena da se sruše.
A sada Gerti.
Naravno, i ona će umreti. To je mogla da predvidi svaka budala. Ali, bar što se jedanaestogodišnjeg Meta Andersona tiče, tu je postojala jedna značajna razlika: on je znao gde je Gerti bila pre nego što se bolest kod nje neobjašnjivo pojavila. A ono što ga je upravo grizlo bilo je kako da to saznanje najbolje iskoristi.
Horas Bolton skinu peškir sa šerifovog lica i poče da priprema sapunicu za brijanje odmerenim, uvežbanim pokretima.
„Mmm, to prija“, promrmlja šerif dremljivo. „Horase, način na koji radiš svoj posao vraća mi veru u ljude. Možeš biti siguran da neću promeniti radnju.“
Berberin se osmehnu i obigra oko stolice spreman da nasapunja šerifovo lice.
„I to ne zato što si ti jedini berberin u gradu“, dodade šerif, prepustivši se sapunjanju. Horas je zviždukao dok je radio, pokušavajući da prati melodiju s radija.
„Hej, Horase, pogledaj ovo“, uzviknu Malkolm Konors, proćelavi piljar koji je bistrio novine dok je čekao na red. „Ovo bi trebalo obojicu da nas zanima: NAJVEĆI PRONALAZAK ZA GODINU 1926-TU! NOV, APSOLUTNO DELOTVORAN LOSION ZA RAST KOSE! ZAJAMČEN USPEH U ROKU OD ČETIRI SEDMICE! CENA: 8 CENTI PO BOČICI. POPUST ZA VEĆE PORUDŽBINE. Evo, tu je i adresa na koju treba slati porudžbenicu. Neka bostonska firma.“
Šerif se nasmeja. „Zaista, Horase, trebalo bi da poručiš probnu količinu. To bi ti povećalo promet. Verovatno bi i Bilijarska Kugla Farnsvort počeo da ti dolazi na šišanje.“
Bolton slegnu ramenima, oštreći brijač na remenu.
„Mislim da ću poručiti nekoliko bočica“, reče ozbiljno Konors dok je opipavao retke duge vlasi koje je češljao u stranu, prikrivajući ćelu.
„Da, učini to“, dobaci Harison Vuds, koji je do tog trenutka zamišljeno listao katalog sa frizurama, kao da ga već nije pregledao stotinu puta za ovih nekoliko godina koliko ta požutela sveska stoji u Boltonovoj radnji. „Učini to i obraduj gospođu Konors.“
Horas opipa palcem blistavu oštricu i zastade za trenutak. Šerif se udobnije namesti u stolici, sklopi oči i zabaci glavu, otkrivši nasapunjane obraze i vrat sa krupnom Adamovom jabučicom.
Melodija na radiju se završila i zamenila ju je pucketava tišina. Trebalo je da počne popularna serija Grad zločina, i dve mušterije koje su čekale svoj red počeše da komentarišu poslednju epizodu. Odjeknu uvodni džingl.
Šerif otvori oči i ugleda Horasa kako ga neodlučno posmatra sa brijačem u ruci.
„Horase?“
Berberin se trže, nervozno nasmeši i pognu ka njemu.
„Izvini, nešto sam se zamislio.“
Čekinjice šerifove brade zastrugaše pod oštrim sečivom.
„Šerife“, upita Vuds dok su sladunjavi glasovi na radiju pevali reklamu za sapun i biskvite, „kako komentarišete ovo što se desilo kod nas?“
Brijač zastade na svom putu niz šerifov vrat.
„O čemu ti to, Harisone?“
„Pa, o ovim... bolestima. Doktor kaže da će da javi Lekarskom društvu u Ričmondu da proveri imaju li simptomi neke međusobne veze. Jer ako imaju, kaže on, može biti da nas je snašla neka epidemija.“
„Ne verujem“, reče šerif. „Tri slučaja nisu epidemija. Uostalom, Stensonova devojčica je još... Mislim, možda i ozdravi.“
Struganje brijača se nastavi.
Na radiju stadoše da se smenjuju uzbuđeni glasovi glumaca i svi u berbernici zaćutaše očekujući požetak raspleta krvavog ubistva koje se odigralo u prošloj epizodi. Horas je vukao brijač veoma pažljivo. Nije zviždukao.
Odjednom odjeknu zvonce na ulazu i vrata se otvoriše s treskom. Unutra upade sav znojav i zadihan Den Vilson, sin Stensonovih suseda.
„Znate šta je novo?“ povika on uzbuđeno. „Gerti je umrla!“
„Jao!“ dreknu šerif.
Berberin je stajao i zbunjeno posmatrao kako iz sveže posekotine blizu šerifovog grkljana curi tanak mlaz tamno crvene krvi i stapa se sa ostacima sapunice.
Džošua Nelson je sebe smatrao čovekom koji je našao svoje mesto u svetu. Tačno je da nije bio ni trgovac, ni farmer, ali Rouzvil nije mogao bez njega. Naročito u dane poput ovog.
Uzdahnuo je gotovo setno i nategao bocu pod vedrim noćnim nebom, zabacivši visoko glavu. Da, voleo je dane poput ovog. Bilo je u njima puno dostojanstva i međusobnog poštovanja ljudi koji su dolazili na Brdo, a to poštovanje se onda prenosilo i na njega. Čoveku koji je čitav svoj radni vek proveo kopajući rake, takvi trenuci bili su dragoceni. Napojnice nije trebalo ni pominjati.
Danas se okupilo čitavo mesto. Na Brdu je postajalo sve tešnje za stanovnike Rouzvila, i dugo je potrajalo dok su se svi rasporedili u nepravilnom krugu oko groba male Stensonove. Na licima se moglo uočiti jedno zajedničko osećanje: strepnja. Neko neizgovoreno pitanje mučilo je meštane, a Džošua je lako mogao da pogodi i koje. Tri smrti u ovako kratkim razmacima bile su nezabeležene u gradskim analima. Grobar se zakikota dok mu se prijatna toplina širila stomakom. Ako se nekim slučajem ovako nastavi, za njega će biti dosta posla.
Podigao je bocu, nazdravivši zvezdama. Noć je bila prijatno sveža posle paklenog avgustovskog dana i Džošua nije mogao da zamisli mesto na kom bi radije bio. Sa Brda se grad video kao na dlanu, pun sitnih svetala, utihnuo u čudnom, napetom miru. Naslonjen na nadgrobnu ploču, grobar je mogao da uživa u nepomućenoj tišini i da sanjari o raskošnim sahranama sa mnogo cveća, lepih kola i dostojanstvenih zvanica. Pola sata kasnije, bio je pijan. Toliko pijan da nije primetio da humka sa krstom koji je nosio ime Harija Klavena, od koje je bio udaljen nepuna dva metra, počinje da se pomera.
Šerif Džastin Boldvin bio je izuzetno zlovoljan. Čudne stvari su se zbivale u gradu. Juče su sahranili Stensonovu malu, a danas je grobar Nelson nađen na groblju u užasnom stanju.
Tog jutra, u svojoj kancelariji, upravo je menjao flaster na posekotini koju mu je onako nespretno naneo Horas, kada se začulo žurno kucanje na vratima.
„Napred“, uzviknuo je, zagledan podozrivo u ivice rane koje su izgledale upaljeno i pored dezinfekcije alkoholom. Koža oko rane bila je podnadula i svrbela ga je. Imala je plavičastu boju, kao kod sveže modrice.
Unutra upade Donahju, njegov pomoćnik, bled kao kreč.
„Šta se desilo?“ namršti se Boldvin.
Mladić zavrte glavom i svali se u stolicu. Gužvao je šešir u rukama, a košulja mu je bila natopljena znojem. Šumno je disao, kao da je upravo završio sa trčanjem.
„Grobar...“ procedio je.
„Šta?“
„Nelson... na Brdu... mrtav.“
„Mrtav?“
Donahju prođe rukom kroz svetlu, kratko ošišanu kosu, proguta pljuvačku i diže pogled. Šerifa zaprepasti strah koji je ugledao u njegovim očima.
„Užasno... Kao da ga je nešto...“
„Šta to, do đavola?“
„Kao da ga je nešto... pojelo!“
Petnaestak minuta kasnije, od prizora na Brdu šerifa obuze mučnina. Četiri momka sa Kejsove farme, koji su stigli ubrzo pošto je Donahju zatražio pomoć od zemljoposednika, poboli su nekoliko kočića i povezali ih konopcem, zaprečivši tako stazu koja je vijugala prema groblju. Pomoćnik je stajao dole i pokušavao da umiri grupicu radoznalih meštana okupljenih oko Ćopavog Bilija, gradskog tumarala, koji je pronašao telo. Na vrhu su ostali samo šerif i doktor Konors.
„Pa?“ upita šerif kada je uspeo da potisne mučninu. „Šta mislite?“
Doktor je bio smrknut. Kao i uvek u odelu, čak i na letnjoj vrućini, zurio je u hrpu mesa i kostiju od koje se širio nesnosan smrad. Maramicom je otirao znoj sa čela i vrata.
„Nemam pojma. Ne, nemam pojma šta je ovo moglo da učini.“
Džastin Boldvin u svojoj karijeri čuvara reda u Rouzvilu nije imao mnogo prilike da viđa ovakve stvari. Jednom davno, kada je kao dečak sa stricem išao u Šarlot, video je tele koje je udario voz, raskomadano i iskidano, kako leži kraj pruge. To je bio jedini prizor iz njegovog iskustva koji se mogao porediti s ovim. Ali ovo... Junački se borio da zadrži doručak da ne pokulja napolje.
Doktor ga pogleda u oči. Pogled mu je bio prodoran, tvrd kao granit.
„Izgleda da ćete imati posla, šerife“, rekao je. „Pravog posla.“
Pansion Tili Everet bio je prazan. Poslednji stanar zadržao se samo tri dana ─ i odvukao Mardžori u smrt. Stisnutih očiju i usana iskrivljenih od mržnje, udovica je sedela u iskrzanoj naslonjači, usred polumraka koji su stvarali zastori namaknuti na sve prozore u prizemlju. Čitav dan, dok je sunce nemilosrdno peklo napolju, provela je sedeći tu, prepuštajući se senkama i zgusnutom bolu. U nekoliko navrata, neko je uzbuđeno kucao na vrata na kojima je stajao natpis ZATVORENO. Samo tada je Tili ustajala i ostavljala učaureni svet naslonjače da bi provirila kroz zastor i ugledala gospođu Frejzer na tremu kako se nervozno vrpolji i čeka da joj neko otvori. Tri puta je dolazila, i tri puta se vraćala sa razočaranim izrazom na licu.
Kakve god zanimljive vesti donosila, Tili nije mogla da podnese razgovor sa bilo kim. Heti i Virdžinija, trinaestogodišnje bliznakinje, takođe su teško podnele sestrinu smrt i sada su ležale gore, u svojoj sobi, umirene sredstvom za spavanje koje im je prepisao doktor Kuper. Tako je kuća utonula u tišinu koja je Tili velikodušno dopuštala da misli o Mardžori.
A donedavno, pansion je bio sunčano, ugodno mesto. Nedostatak gostiju nije bio izazvan njegovim izgledom ili lošom uslugom. Naprotiv, kuća je uvek bila umivena, okrečena u belo, ukrašena puzavicama i pažljivo održavanim dvorištem. Kreveti u sobama bili su raskošno prostrani i udobni, cveće uvek prisutno u brojnim vazama i saksijama, a Tilina kuhinja imala je svoje odane poštovaoce koji su jednom ili dvaput nedeljno dolazili sa porodicom, svečano odeveni, na ručak ili večeru. Ne, jednostavno, Rouzvil je bio suviše daleko od sveta da bi u njega češće navraćali posetioci.
Tili uzdahnu, ustade lagano i priđe prozoru. Mrak je bio sve gušći. Kada je malo raskrilila zastor, spazila je upaljena svetla u kućama s druge strane ulice. Dan je prošao. Sada ju je čekala noć, još duža, još teža.
Zašto je morao da se pojavi, pomisli ona s iznenadnom navalom mržnje. Ušao je tog popodneva u predvorje, visok, nasmejan i lep, unevši unutra sa sobom sunčevu svetlost. Tili je bila u kuhinji dok joj je Mardžori iz trpezarije opisivala novi šešir gospođe Konors. Odjednom, devojka je prestala da govori, i Tili izađe da pogleda šta je razlog. Zatekla je kćerku kako zuri otvorenih usta u mladog poluboga koji je stajao na pragu.
„Dobar dan. Imate li praznu sobu?“
Tek tako. Imate li praznu sobu? Kučkin sin! Istog trenutka, Tili je osetila instinktivnu odbojnost prema tom čoveku. I bila je u pravu. Tada je počelo, i bilo je dovoljno tri, samo tri dana, da se sve okonča.
Mardžori je najpre počela čudno da se ponaša, što je izazvalo sašaptavanja i kikot njenih sestara. Već drugog dana, otišla je sa strancem, koji se predstavio kao Kajl Stivenson, u šetnju po Rouzvilu i okolini. Kada su se vratili, kosa joj je bila mokra, što je značilo da su bili na Jezeru.
Ovo saznanje bilo je dovoljno zaprepašćujuće samo po sebi, i Tili je to veče i dobar deo noći provela u molitvi za spas svoje kćeri, za koju je već osećala kako joj polako izmiče. S druge strane, nije mogla da je do kraja osudi. Mardžori je imala već dvadeset dve godine i sve njene vršnjakinje odavno su se poudavale ili odselile u druga mesta. Heti i Virdžinija tek Što su se zadevojčile, ali ni one još nisu izlazile sa lokalnim momcima i Tili je već počinjala da se pita nije li spartansko vaspitanje na kom je insistirao njen pokojni muž, a koje je ona ćutke prihvatala ubeđena da je tako najbolje, moglo da bude malo blaže. Svejedno, možda sve još i ispadne dobro... Mladić je delovao ozbiljno i poslovno i nema sumnje da bi Mardžori bila srećna s njim.
Ali ipak, otići na plivanje s nepoznatim!
Sutrašnji dan je protekao u vrelom i praznom zatišju koje je mirisalo na oluju. I zaista, sledećeg jutra Tili je zatekla praznu gostinsku sobu i uredno ostavljen novac na pultu. Kajl Stivenson je nestao, ali nije samo njegov krevet bio netaknut i prazan. Mardžori se nije mogla videti nigde u blizini.
Taj dan Tili je provela u nervoznom iščekivanju, terajući bliznakinje da obavljaju i najnepotrebnije poslove, kako bi mogla da im skrene misli na nešto drugo. Kada je počelo da se smrkava, nije više mogla da izdrži i poslala je Virdžiniju po šerifa.
Stivensona više nije videla. Ostalih događaja prisećala se maglovito. Mardžori se vratila posrćući glavnom ulicom, polupocepane odeće, u groznici i znoju, nesposobna da izgovori suvislu reč. Umrla je sutradan, u istoj ovoj sobi, u širokom očevom krevetu, ispod prozora koji je gledao ka istoku, dok su njena majka i sestre klečale kraj uzglavlja u grcavoj molitvi. Nije joj bilo spasa, rekao je doktor Kuper. Ali, i pored svega, Tili je osetila neki čudan mir dok je posmatrala kako kovčeg spuštaju u raku. Mardžori se vratila,. Odjednom joj je to jedino bilo važno. Na ovaj ili onaj način, ipak se vratila.
Na spratu nešto lupnu.
Doktor je Tili dao neko sredstvo za spavanje i preporučio joj da to daje bliznakinjama pri svakom znaku krize sve dok ne prebrode u debi porodičnu tragediju. Dala im je to sa čajem pre nekoliko sati i trebalo je da sada mirno spavaju.
Odjednom, zvuk se ponovi. Trupkanje. Triput brzo, mala stanka, zatim još jednom.
„Heti?“ uzviknu Tili, i njen glas odjeknu sablasno u praznoj sobi. „Virdžinija! Jeste li budne?“
Nije bilo odgovora.
Žena uzdahnu, ustade i tek tada shvati koliko je postalo mračno. Iznenada, oseti da nešto nije u redu. Tama, koja ju je dotad štitila poput nepropusne opne, odjednom je bila puna neodredivih oblika nameštaja i kućnih predmeta, prisustva nečeg što oko nije moglo da opazi i prepozna. Savlađujući nelagodnost, Tili se maši šibica i upali petrolejsku lampu.
Stajala je nekoliko sekundi osvrćući se oko sebe i zagledajući senke, a onda se uputi prema stepeništu gde zastade neodlučno.
Novi zvuk. Nešto nalik na tumbanje i kotrljanje. I ponovo muk.
„Devojke?“
Stepenište se nemo spuštalo iz mraka prema Tili koja je stajala u malom krugu svetla, i ona iznenada oseti kako je preplavljuje strah kao da je gore, u crnom ništavilu, čekaju sama vrata pakla.
Tup udarac o drvo. Verovatno vrata.
Trgavši se iz obamrlosti, Tili poče žurno da se penje potiskujući strah iz svesti. Svetlost lampe koju je držala u ruci redom je lelujavo preletala preko stepenika, drvene ograde, tapeta na zidu, slika koje su visile u hodniku, vrata gostinskih soba, vrata Mardžorine sobe, sve dok najzad, u samom dnu, nije obasjala zatvorena vrata sobe u kojoj su spavale bliznakinje. Mrak se ćutke povinovao ovom Tilinom jurišu, propuštajući je napred i ponovo joj se prikradajući s leđa.
Zastala je na tren, zadihana, dok joj je ruka lebdela nad kvakom. A onda, unutra nešto tresnu i začu se lomljava stakla.
„Devojke, sad je stvarno dosta!“ viknu ona besno i otvori vrata naglim trzajem.
Bila je u pravu. Zakoračila je kroz sama vrata pakla.
Stvari u sobi bile su ispreturane, prozor otvoren, ogledalo polomljeno, a posteljina iscepana i strgnuta sa kreveta.
Tili je shvatila šta je ugledala tek posle nekoliko sekundi. Da, oni komadi bledokrvavog mesa koji su je najpre podsetili na polutke i iznutrice kakve je često nabavljala od mesara preko puta, pripadali su njenim kćerkama! A ono što je, iskrivljeno i deformisano, klečalo nad tim užasnim ostacima, lagano je okrenulo svoje u krv uronjeno lice prema njoj.
Šok je bio previše jak. Osetila je kako joj odjednom trne leva ruka. Bol je prostreli sa te strane i eksplodira joj u grudima. Poslednji zvuk koji je čula dok je padala, pre nego što se s olakšanjem prepustila mraku, bila je košmarna lomljava lampe i gotovo istovremeno pucketanje plamena koji je buknuo na tepihu i počeo da liže uz nameštaj i tkaninu.
Srčani udar bio je dovoljno brz i snažan da je poštedi reči koje su upravo silazile sa usana nemoguće kreature koja se cerila u njene razrogačene, staklaste oči. Iskvarene grgotanjem i nekom vrstom režanja, gotovo zaglušene sve bešnjom bukom požara, te su reči bile:
„Zdravo, majko. Vratila sam se.“
Spore su putovale eonima. Zamrznute u neuništivoj kugli, lutale su svemirom strpljivo i tiho. Milioni i milioni takvih kugli rasutih po Vaseljeni nosili su seme, tražeći brazdu za klijanje i rast.
Privučena gravitacijom planete, kugla se zagnjurila u atmosferu i raspala čim se našla okružena oblacima. Prenute iz hiljadugodišnjeg sna, spore su eksplodirale na sve strane da bi ubrzo, u obliku čudne kiše, počele da zasipaju tle.
Ali direktna izloženost svetlosti matične zvezde planete za njih je bila ubistvena. Ubrzo pošto su se oblaci razišli, spore su nestale, sažežene suncem. Samo mali broj spora koje su dospele u vlažnu sredinu i grupisale se na tamnom dnu, uspeo je da preživi kao novoujedinjeni organizam, budeći rudimentarnu inteligenciju.
A onda je počeo da raste.
„Dobro jutro“, reče neko jakim severnjačkim naglaskom i šerif se okrenu od kafe koja je upravo prokuvala. Žmirkajući zbog svetla koje je direktno padalo kroz vrata, ugleda krupnog stranca u letnjem odelu, sa torbom u ruci.
„Dobro jutro”, odgovori. „Izvolite?“
„Zovem se Brubek. Dejvid Aron Brubek. Vi ste šerif ovde?“
„Jesam. Valjda.“
„Onda ste vi poslali telegram u Ričmond?“
„Telegram? O, da!“
Šerif skinu lonče s ploče i donese ga do stola.
„Stižete baš na kafu. Uđite samo.”
Stranac kroči u prijatnu hladovinu kancelarije i Boldvin tek tada uspe da razazna njegovo lice i oči.
„Hvala“, reče stranac i odloži torbu kraj stolice. Dok je šerif petljao oko kafe, on ispitivački odmeri prostoriju u kojoj je centralno mesto zauzimao masivni drveni kabinet, iza čijih je staklenih vrata bilo uredno poslagano nekoliko pušaka. Kada je Boldvin završio sa sipanjem u šoljice, on ponovo progovori.
„Verovatno se čudite mom izgovoru. Objašnjenje je vrlo jednostavno. U Ričmondu nisu imali koga da odvoje da vam pošalju, a ako mene pitate, mislim da niko od njih prosto nije hteo da se bakće sa dolaskom u ovakvu zabit. Slučajno sam u Virdžiniji, vršim neka kriminološka istraživanja, a pošto sam ujedno i detektiv, spojili su lepo i korisno pa su mi kupili voznu kartu za povratak kući ─ preko Rouzvila.“
„Došli ste peške sve od pruge?“
„Kako drugačije? Nemate baš neki saobraćaj ovde.“
„U pravu ste”, osmehnu se Boldvin. „Izvolite.“
Brubek prihvati šolju i otpi gutljaj.
„Inače, odakle ste?“
„Iz Bostona.“
„Navijate za Dodžerse?“
„Naravno.“
„Gledao sam ih jednom u Ričmondu. Pre tri godine, mislim. Botnik je prvoklasni udarač.“
„Da. Prešao je u Lavove prošle sezone.“
„Zaista? Ne pratim sport onako pomno kao nekada.“
Detektiv se udobnije namesti u stolici, odloži šolju i zagleda se u šerifa s iščekivanjem.
„Pa?“
Boldvin ustade, priđe prozoru, pogleda zamišljeno napolje i odsutno se počeša po flasteru koji mu je prekrivao veći deo vrata.
„Pa... iskreno, Brubek, nemam pojma šta se ovde zbiva. Čitavo mesto je pomajmunisalo. Zato sam i tražio pomoć. Zadovoljan sam što su bar nekoga poslali.“
Brubek se osmehnu. „Hvala za ukazano poverenje, ali ja bih da počnemo, ako može. Prekosutra bi trebalo najkasnije da krenem kući.“
Šerif klimnu glavom i sede, paleći cigaretu.
„Imamo gadnih problema.“
„Da? Kakvih?“
„Nerazjašnjenje smrti. Podosta njih.“
Sledeći sat, šerif je do detalja pričao o događajima koji su se zbili u Rouzvilu, počevši od smrti Harija Klavena. Govorio je o Mardžori Everet i njenoj porodici koja je samo nekoliko sedmica posle sahrane izgorela u požaru koji je pansion pretvorio u zgarište. Detaljno je opisao leš grobara Nelsona koji su identifikovali samo po sačuvanoj podlaktici na kojoj je bio istetoviran krst, kao i razrivene grobove nedavno sahranjenih žrtava čudne bolesti.
Poverio je Brubeku svoju teoriju o nekoj divljoj zveri koja je možda pobegla iz kakvog cirkusa koji se smucao po okrugu. Štaviše, telegram kojim je tražio obaveštenje o tome poslat je svim mestima u okolini, i nakratko se činilo da je njegova teorija na mestu. Da, bio je cirkus u Kanogi. I da, prijavljen je nestanak životinje. Ali, u pitanju je bila mazga koja je ubrzo pronađena.
Autopsija koju je izvršio doktor Kuper na telima izvučenim iz zgarišta pansiona donela je novu zagonetku. Bilo je četiri leša, od kojih su dva bila raskomadana. Moglo se pretpostaviti da je reč o bliznakinjama, kćerkama gospođe Everet, kao i da jedno od preostala dva tela pripada njihovoj majci. Ali leševi su bili toliko uništeni vatrom da doktor nije mogao ništa određeno da zaključi. Posle svega ovoga, u mestu je zavladala poluprikrivena psihoza napetosti i straha. A svaki meštanin mogao je da nasluti u vazduhu još teža i opasnija zbivanja.
Detektiv je slušao ne prekidajući, samo povremeno beležeći nešto u sveščicu. Kada je Boldvin završio, ćutao je zamišljeno nekoliko minuta, a onda ustao.
„Želeo bih da zajedno obavimo nešto“, rekao je. „Ali najpre moram negde da se smestim, i malo odmorim od puta.“
„U redu“, reče šerif. „Pansion, doduše, više nemamo, ali znam jednu postariju gospođu koja bi bila više nego voljna da vam ustupi jednu sobu. Ah, evo mog pomoćnika. On će vas odvesti.“
Donahju je ušao sa nekim papirom, umorno otresajući prašinu sa sebe.
„Prejahao sam ponovo čItavu okolinu, čak do Kejsove farme. Nisam video ništa neobično.“
„Donahju, ovo je detektiv Brubek koji je došao da nam pomogne. Povedi ga do gospođe Frejzer i reci da sam je ja zamolio da ga primi.“
Mladić osmotri detektiva koji je već uzeo torbu i umorno se osmehnu.
„Evo telegrama kojim potvrđuju vaš dolazak. Drago mi je da se konačno neko pojavio. Pođimo da vas smestimo.“
Već su se spuštali drvenim stepeništem na ulicu, kad im šerif doviknu sa vrata:
„Brubek! Samo trenutak... Šta mislite da danas treba najpre da uradimo?“
Detektiv zastade, podiže pogled i reče:
„Da pogledamo malo te grobove.“
Sledećeg trenutka, već je koračao niz ulicu sa Donahjuom, praćen dugim šerifovim pogledom.
Horasu Boltonu je bilo loše.
Uspeo je nekako da prebrodi ovaj dan i da otprati poslednju mušteriju iz radnje, a onda se sručiou svoju berbersku stolicu i zatvorio oči. Talasi mučnine prolazili su mu telom u nepravilnim intervalima. Osećao je da ima groznicu, a bela košulja i pantalone bili su mu potpuno natopljeni znojem.
Samo to ne!
Uputio je Bogu bezglasnu molitvu za oproštaj greha. Strašnog greha za koji ga, evo, sustiže kazna.
Neću da skončam kao ona!
Mučnina je minula. Udahnuo je uboko i ustao. Pokreti su mu bili tromi i teški. Bio je bolestan. U to nije trebalo sumnjati.
Samo da stignem do kuće... Marta će zvati doktora.
Pogasio je svetla, izašao nekako napolje i uspeo da zaključa vrata. Dok je izlazio, začulo se zvonce, ali u tom zvuku više nije bilo ni trunke veselosti. Zvučalo je šuplje, promuklo i zlokobno.
Na ulici nije bilo nikog. Neobično za to doba dana.
Zateturao se ka svojoj kući u dnu ulice, potiskujući drhtavicu koja ga je tresla iznutra. Svet oko njega se zatalasao, i on zastade oslonjen o zid najbliže kuće dok mu se vid nije malo razbistrio.
Za sve je ona kriva! Ta pohotna mala kučka!
Poznavao je Gerti Stenson od malih nogu. Marta i on su se družili sa njenim roditeljima, čak su jednom zajedno putovali do Norfolka za Božićne praznike.
Horas je postao svestan koliko je Gerti porasla tek pre oko mesec dana. Pošao je da vrati njenom ocu mašinu za šišanje trave koju je posudio da uredi dvorište. Pokucao je na prednja vrata, ali niko nije odgovarao. Otišao je onda pozadi i zatekao otvorena zadnja vrata.
„Džejsone? Lili?“ pozvao je obazrivo.
Niko nije odgovarao. Činilo se da nikoga nema. Slegnuo je ramenima i ostavio mašinu pored stepenica, ali se posle par sekundi predomislio. Bolje da je unese unutra kad su vrata već otvorena, nego da posle razmišlja. Ko zna, moglo je neko crno spadalo da njuška ovuda i da zdipi mašinu za tili čas.
Podigao je kosilicu i ušao unutra tražeći najpogodnije mesto da je ostavi. U kuhinji? Ili da ga odnese u sobu?
U tom trenutku, začuo je iz sobe nešto nalik na stenjanje. Skamenio se. Neko je tu! Prišao je na prstima vratima hodnika. Stenjanje se nastavilo.
Oči su mu se raširile u zaprepašćenju zbog onoga što je ugledao kada je provirio u sobu.
Na velikoj sofi koja je dominirala sredinom prostora sobe koju su Stensonovi nazivali salonom, nalazila se Gerti u poluležećem položaju, zadignute suknje i raširenih nogu. Jednom rukom je gnječila grudi, a drugu ritmički zavlačila među nabore tkanine koji su delimično pokrivali njenu golotinju. Glava joj je bila zabačena unazad, oči stisnute a usne poluotvorene. Šumno je disala, povremeno se oblizujući.
Nije mogao da poveruje. Koliko je imala? Četrnaest? Petnaest godina? Osetio je kako ga prožimaju trnci koje je odavno prepustio zaboravu.
Gerti poče da rukama pravi kružne pokrete, blago se ljuljajući i naizmenično šireći i skupljajući noge. Pomerala je glavu u ritmu sa jedne na drugu stranu. Pokreti su postepeno postajali sve brži, a stenjanje glasnije. Ubrzo, njeno telo poče da se trese u orgazmu dok je, ujevši se za donju usnu, ispuštala duboke i nekontrolisane grlene zvuke. Najzad, uz poslednji uzdah, telo joj se opusti i klonu opruženo na sofi.
Horas je pomislio da će mu se šlic rasprsnuti. Ovo mu je bila prva erekcija u poslednje dve godine, i srce mu je tuklo kao ludo. Tamo, u sobi, Gerti se još mazno meškoljila, i on se okrenu da se iskrade. Ali, zaboravio je na mašinu. Zakačio je nogom,l i drška oslonjena o zid pade na pod s treskom.
Istog trenutka začu se komešanje u sobi i Gertin panični glas.
„Ko... Ko je to?“
Horas opsova u sebi, podiže dršku s poda i sramežljivo se pojavi na vratima.
„Bilo je otvoreno... Došao sam da vratim mašinu...“
Stajala je na sred sobe, poluzakopčana, i posmatrala ga zbunjeno. Najednom je pocrvenela.
„Čika Horase?“
On odloži mašinu, ispunjen nelagodnošću.
„Evo... idem sada...“ A onda uhvati Gertin pogled. Zurila je u njegov šlic.
Okrenuo se i izašao bez reči.
Dozvala ga je sa stepenica.
„Čika Horase... Nećete reći mojima kada se vrate?“
Osmotrio ju je od glave do pete, shvativši iznenada da je građena kao prava lepotica. Duga kosa razbarušeno joj je padala na ramena, a podignuta ruka oslonjena o dovratak naglašavala je delikatnu oblinu njene dojke. Progutao je pljuvačku i gotovo nečujno rekao:
„Ne. Neći im reći kada se vrate.“
Zatim se okrenuo i uputio kući osećajući da ga među nogama žulja sama zla kob.
Tako je počelo, zajedničkom tajnom. A okončalo se već sledeće nedelje.
Došla je kod njega u radnju s izgovorom da njen otac ima nešto da mu poruči i tutnula mu u ruku zgužvanu ceduljicu na kojoj je pisalo samo: Večeras. Jezero. Posle toga, sve se odvijalo vrtoglavom brzinom.
Njeni su bili, kako je kasnije saznao, pozvani na večeru kod Simsonovih, a ona je ostala kod kuće jer se, navodno, nije osećala dobro. Čim su joj roditelji otišli, šmugnula je iz kuće i odšetala do Jezera skrivena mrakom.
Horas je Marti rekao da ga je stari Kejs pozvao na farmu, pošto je bio vezan za krevet i nije mogao da siđe u grad na šišanje. Stigao je do Jezera nekih petnaestak minuta posle nje. Zatekao ju je golu i mokru od plivanja.
Ostalo, pomisli s gorčinom, ostalo je istorija.
Odjednom ga prože grč koji je krenuo iz utrobe i poput plime se proširio na čitavo telo. Sve mu zapliva pred očima. Pokušao je da vikne, ali iz grla mu je dopiralo samo hrapavo krkljanje.
Već gotovo sasvim bez svesti, osetio je kako mu udove potresaju nizovi nemih eksplozija. Poslednja njegova svesna misao bila je upućena Gerti Stenson i grehu koji nije stigao da ispovedi.
Srušio se kao vreća na trem svoje kuće, i tako ga je zatekla i njegova supruga Marta, kada se vratila iz posete Lili Stenson. Šokirana prizorom, nije ni primetila jedan čudan detalj: iako mrtav već nekoliko minuta, njen muž je imao jasno uočljivu erekciju.
„Prazni su. Svi grobovi su prazni.“
Šerif i njegov pomoćnik ćutke su stajali zagledani u raskopane grobove. Nisu znali šta da kažu na Brubekove reči.
„Zašto niste odmah pregledali sanduke?“
Boldvin je ćutao i zurio u prekopanu zemlju i odloženi ašov. Onda polako diže glavu da se suoči sa detektivovim prodornim pogledom. Najzad, posle duge pauze, on odgovori suvo:
„Prevashodno iz obzira prema porodicama umrlih. Pogrešio sam.“
Brubek obrisa maramicom znoj sa lica.
„Dobro, sad bar nešto znamo. Ili je leševe zaista izvukla neka zver, mada ne znam na šta bi takav strvinar trebalo da liči, ali...“
Poslednja reč ostade da visi u olovnom vazduhu popodneva.
„Ili...“ ponovi Donahju gotovo nečujno.
Detektiv odmahnu rukom, razbijajući mračnu omađijanost jezivom alternativom.
„Moramo definitivno da utvrdimo kakva je to bolest. Odvešćete me doktoru. Usput pokušajte da se setite bilo čega što se nedavno desilo u Rouzvilu ili okolini, a što bi se moglo povezati sa pojavom bolesti.“
„Bila je ona kiša!“ uzbuđeno reče pomoćnik. „Šerife, sećate se?“
„Kiša?“ upita Brubek, namrštivši se. „Kakva kiša?“
„Najčudnija prokleta kiša koju sam ikada video“, progunđa šerif. „Petnaestak minuta sa neba su padale neke... kuglice, pihtijaste, slične želeu. Prekrile su čitavu oblast, i niko nema pojma odakle su došle. Doduše, nisu se dugo zadržale... Čim je granulo sunce, jednostavno su isparile.“
Detektiv je posmatrao šerifa kao da mu ovaj govori na kineskom. Onda upitno pogleda Donahjua, i ovaj ozbiljno klimnu glavom.
„I niko nije reagovao? Opštinske vlasti, policija?“
„Znate ono: svako čudo za tri dana? Ovo jedva da je trajalo pola sata.“
„Hej!“ uzviknu pomoćnik, prekinuvši šerifa. „Ko se ovo penje ovamo? Vraški mu se žuri.“
„Vilsonov mali“, reče Boldvin kad se prilika još malo približila. „Šta je sad?“
Dečak dotrča do mesta gde su stajali, sav zadihan i uzbuđen.
„Šerife! Dođite brzo! Gospodin Bolton je umro... isto kao Gerti!“
Brubek ne propusti da primeti da je šerif na ovu vest naglo prebledeo, i mahinalno opipao flaster na vratu.
„Požurite!“ uzviknu dečak ponovo i sjuri se niz stazu prema gradiću koji je sa Brda u popodnevnoj jari izgledao poput košmarne fatamorgane.
Doktor Kuper ih je dočekao u svojoj kući sa sumornim izrazom na licu. Veliki podočnjaci iza naočara svedočili su o neispavanosti, ali i o velikom unutrašnjem umoru. Propustio ih je u ukusno uređeno predvorje i poveo ih u salon.
„Žalim, gospodo, što vas ne mogu najprikladnije ugostiti, ali sticajem okolnosti, kuća i ordinacija mi se polako pretvaraju u mrtvačnicu.“
„Boltonov leš je ovde?“ upita šerif.
„Pozadi. Ali to nije sve.“ Doktor otvori velika tapacirana vrata koja su vodila u ordinaciju. „Čini mi se da ćemo do mraka imati još nekoliko žrtava. Jutros sam obišao gospođu Konors, i Vilijamsona, telegrafistu. Oboje imaju iste simptome. Prema onome što smo dosad saznali o ovoj... pojavi, ne bih im dao više od nekoliko sati.“
Prišli su Boltonovom lešu koji je ležao na dugom stolu pokraj zida. Bio je pokriven čaršavom. Brubek mu otkri lice i ugleda iskrivljenu, zamrznutu grimasu bola.
„Njegova žena?“ upita šerif.
„Poslao sam je kod susetke. Biće dobro. Naravno, ukoliko nije...“
„Zaražena?“
Doktor ćutke izdrža Brubekov ispitivački pogled, pa najzad slegnu ramenima.
„Imamo epidemiju. To je sada van svake sumnje. Pozvao sam ekipu iz Lekarskog društva Virdžinije, ali još nisam dobio nikakav odgovor. Sada je i Vilijamson oboleo... Šerife, imamo li nekog ko može da radi na telegrafu?“
Boldvin odmahnu glavom. Ljudi se zgledaše u nelagodnoj tišini.
„Kakve su inače veze Rouzvila sa ostatkom sveta?“ upita tiho Brubek.
„Voz dvaput nedeljno... Znate gde je stanica, milju i po od grada. Autobus dolazi neredovno, samo kada ima putnika iz Vejnzboroa. I kamioni koji par puta mesečno dovoze namirnice za trgovce i piljare... Sve u svemu, jadno“, zaključi doktor.
„Što znači, gospodo“, reče šerif, „da smo, do voza koji stiže za četiri dana, praktično odsečeni.“
„Ali sigurno imate neko vozilo u gradu!“ uzviknu Brubek. „Automobil?“
„Doktor ima fina kola“, odgovori Donahju. „Jedina u mestu.“
„Ne mogu da idem po pomoć, potreban sam ovde. Možda vi, Brubek?“
Detektiv odmahnu glavom. „Ne umem da upravljam automobilom. Nekako, nisam stigao da naučim... Osim toga, moram pomoći i da se ovo razjasni.“
„Dobro“, reče šerif. „Odjahaću onda do Kejsove farme i nagovoriti matorog da pošalje jednog od momaka do najbližeg telegrafa.“ Zatim ustade iz kožne fotelje i uze šešir sa doktorovog radnog stola.
„Doktore, neka Boltonovo telo ostane noćas ovde. Donahju, ti ostani i takođe pripazi malo.“
Mladić ga pogleda sa strahom u očima.
„Da pripazim? Na šta?“
„Na bilo šta što može da se desi“, odgovori Boldvin. „Gospodo, vidimo se za koji sat.“
„Doktore“, obrati se detektiv Kuperu kada je šerif izašao, „pošao bih sa vama da pogledam obolele. Možda zapazim nešto što je vama promaklo.“
„Svakako“, reče doktor gledajući na sat. „Vreme od pojave prvih simptoma do fatalnog kraja sve je kraće od slučaja do slučaja. To je jedna od stvari koje ne mogu nikako da shvatim. Bolje da požurimo, možda jadne ljude ne zateknemo u životu.“
Na Rouzvil se spustilo veče, prožimajući ulice, kuće i duše mrakom i napetim iščekivanjem.
Te večeri, u gradu je umrlo još sedmoro... A mnogo više ih neće dočekati jutro. Grad se raspao kao zajednica, i svaka kuća predstavljala je sada usamljeno ostrvo strepnje. A kroz taj utihnuli arhipelag plovila je jedna majušna senka posmatrajući, upijajući u sebe, učeći.
Eno! U onoj kući ima svetla. Tu stanuje gospođa Frejzer. Da li je već obolela, ili će To morati da dođe po nju na onaj drugi, strašniji način?
Začu se otvaranje vrata, i senka se hitro stopi sa mrakom živice.
„Hvala vam što ste bili tako ljubazni da me obiđete, gospođice Marš.“
„Već duže vreme me to tišti. A vi ste ranije pokazali interesovanje...“
„Da, da... Moramo pokazati brigu za ovu našu omladinu. Ne brinite ništa, organizovaćemo sve što je potrebno.“
„Nadam se da će to doprineti da mali Metju stekne pristojne uslove za obrazovanje.“
„Svakako, svakako. Napravićemo mi od njega finog mladog čoveka. Ništa ne brinite.“
„Hvala još jednom, i doviđenja.“
„Molim vas, učiteljice, svratite kad god to nađete za shodno. Doviđenja.“
Gospođa Frejzer se vrati unutra i zatvori vrata, a učiteljica Evangelina Marš izađe na ulicu i uputi se svojoj kući. Senka kliznu za njom.
Bilo je već krajnje vreme, razmišljala je dok je brzo koračala pločnikom, da se nešto učini sa tim detetom. Stara Frejzerova je, čini se, voljna da pomogne novcem... Ne sme se dozvoliti da Met i dalje raste ovako, bez roditelja, divlje. Ne, moraćemo da mu pronađemo neki fini, skromni internat za dečake i da ga smestimo tamo.
Nešto šušnu iza nje.
Refleksno se okrenula u pola koraka.
Ništa. Ulica je bila prazna.
Pošla je dalje, osvrćući se povremeno. Retke ulične svetiljke samo su doprinosile nestvarnom, sablasnom izgledu grada.
Postala sam nervozna, pomisli ona. Nije ni čudo. One priče o groblju... Odjednom se seti Gerti.
Lepuškasta devojčica, koja joj je toliko puta donela voće, kolač ili kakvu sitnicu koju je sama izradila, devojčica koju je uvek smatrala najboljom u razredu, bila je sada mrtva... a njen grob oskrnavljen! Stresla se. Odjednom joj je bilo hladno.
Zašla je iza ugla. Još stotinak metara do kuće. Zastala je ponovo i oslušnula.
Mrtva tišina, bez ijednog zvuka.
Stotinak metara... kroz mrkli mrak. Dve stare svetiljke već su duže vreme bile neispravne, i niko se nije setio da ih popravi.
Ništa zato, pomislila je, zavaravajući samu sebe. Znam svaku stopu. Stići ću za tili čas.
Načinila je prvi korak, pa drugi, pa treći malo brže, i odjednom je trčala prema kući koliko su je noge nosile, osvrćući se. Zaustavila se tek na tremu, pribivši leđa uz ulazna vrata, očima panično pretražujući mrak oko sebe. Srce joj je mahnito tuklo.
Ponašam se kao dete, pomisli.
Neću se prepustiti praznoverju poput drugih... postupiću razumno.
Otvorila je tašnu i ključevi uz zveket padoše na drveni pod.
Isuse! Šta to radiš, devojko! Priberi se malo.
Dok je klečala i tražila ključeve pipajući slepo u mraku, ponovo pomisli na Gerti. Kao da je napola očekivala da njena mrtvački bleda ruka posegne iz mraka za njom.
Oseti pod prstima metal. Ključevi!
Hitro je ustala i, poluokrenuta prema pretećem mraku, otključala vrata. Sledećeg trena bila je u predsoblju, osećajući pod leđima tvrdo drvo vrata koja je zalupila, odstranivši od sebe sve što je napolju moglo da postoji.
Sa glasnim uzdahom olakšanja, okrenula je ključ u bravi.
Gerti... Trebalo je da joj odnese cveće na grob, i pored svega.
Sutra ujutro, pomisli. Sutra ću otići...
Iznenada je shvatila šta joj je zasmetalo od prvog trenutka kada je ušla. Nije bilo onog poznatog tapkanja mekih šapa i glasnog mjaukanja koje ju je pozdravljalo pri svakom povratku kući.
„Persi?“
Tišina.
„Persi, maco? Gde si?“
Upalila je lampu. Velikoj sivoj krznatoj pufni nije bilo ni traga.
Odjednom, nešto od onog osećaja od malopre poče da je prožima, krenuvši uz kičmu sve do finih sitnih dlačica na njenom vratu. Naježila se.
„Mac...“
Glas joj je zvučao promuklo i šuplje.
„Persi, dođi... Pojavi se...“
Oči joj se ovlažiše nevoljnim, bezrazložnim suzama.
Pokret! Tamo, iza otvorenih vrata, u senci!
Pokušavajući da pusti glas iz svog obamrlog grla, Evangelina Marš kroči i suoči se sa košmarnim ludilom.
„U... či... telji... ce...” začu se neprirodno dubok, izobličen devojački glas. „Vidi... te... šta imam... za... vas...“
I u grotesknoj karikaturi situacije koja se toliko puta ponavljala u Evangelininoj učionici, Gerti Stenson se pojavi iz mraka, pružajući joj u ruci umesto jabuke otkinutu mačju glavu.
Vrišteći bezumno, srušena težinom stvorenja iz najcrnje noćne more, Evangelina oseti stravičan bol tamo gde su joj se Gertini nokti, prljavi od zemlje iz groba, zarili u meso. I uz spoznaju da će biti rastrgnuta živa, otimajući se i bacakajući ne bi li pobegla što dalje od zadaha truleži i raspadanja koji ju je zapahnuo, ona spazi bledo, malo lice pripijeno uz spoljnu stranu prozora.
Stojeći na prstima, Met Anderson je netremice posmatrao kako živi leš zubima kida grkljan svoje žrtve i podiže okrvavljenu gubicu uz grleno režanje. Osvetljene iznutra svetlom lampe, dečakove oči svetlucale su neobičnim sjajem.
Na licu mu je lebdeo opčinjeni osmeh.
Velečasni Hart sklopi korice Biblije i ostade nekoliko trenutaka nepokretan, moleći se u sebi. Crkva je bila prazna. Iako je bila noć, velečasni je ostavio širom otvorena vrata za one koji bi poželeli da pronađu makar privremeni mir u veri. Ipak, redovi su bili pusti, osvetljeni samo svećama koje su poput tananih kistova oslikavale prostor žućkastim oreolima, Nikakav zvuk nije se čuo ─ nigde nije zaškripalo drvo pod kolenom pokajnika, niti je bilo tihog, mekog mrmljanja pobožnih reči upućenih nebu. Bez pastve, u teškoj avgustovskoj noći, crkva je ličila na praznu ljušturu, na ukleti brod čija je posada nestala odavno i ostavila samo kapetana da njime upravlja kroz varljive i sablasne vode. Prvi put otkad je u Rouzvilu, velečasnom je crkva izgledala hladna i bez duše.
Izgovorio je jedva čujno „amin“ i polako se uspravio. Šuštanje mantije zvučalo je kao morski talas koji će se za tren razbiti o hrid.
Sve je ovo zbog mene, pomislio je stisnutih očiju. Zbog moje oholosti, zbog mog greha.
Podigao je glavu i pogledao visoki vitraž na kom se jedva razaznavalo lice Spasitelja.
Zar moraš da budeš toliko dosledan, pomisli on gorko. Zar ovi ljudi, ma kakvi bili, moraju da trpe Tvoju kaznu zbog toga što je njihov pastor u ludilu i neznanju pomislio da ima prava da upravlja i sudi?
Napolju sevnu, i bela sjajna svetlost na trenutak obasja lik Hrista na prozoru. Tako osvetljeno, lice Mu je izgledalo surovo i strano, lišeno svake ljudskosti i saosećajnosti. Svetlost odmah minu i sa malim zakašnjenjem odjeknu udaljena, potmula grmljavina.
Hari Klaven.
Čovek umornog lica, uvek zagledan u sebe.
Čovek za čiju je smrt bio odgovoran.
Nije ga često viđao u crkvi. Na nedeljnu misu obično je dolazio brižljivo obrijan i začešljan, za razliku od svog svakodnevnog, pomalo zapuštenog izgleda. Hart je znao da Klaven radi na održavanju puta i da vodi računa o šumi, kao i to da je u četrdesetoj godini još neženja. Bio je gotovo neprimetan, čovek sličan mnogima koji su činili njegovu pastvu. Zato pastor ni na koji način nije mogao da bude spreman na ono što se dogodilo u nedelju, dvanaestog juna.
Neko je pokucao, tiho ali odlučno, na vrata njegove skromne kuće te večeri. Iznenađen, ostavio je spise koje je upravo sređivao nad čašom crnog vina, i ustao da otvori vrata neočekivanom posetiocu. Ugledao je Klavena kako stoji sa šeširom u rukama, u svom nedeljnom odelu. Pored njega, stajala je prelepa devojka duge kose boje meda. Držala je u rukama buket poljskog cveća i nervozno se smešila odevena u jednostavnu belu haljinu.
Margaret Kejs!
„Dobro veče, velečasni“, rekla je.
Odjednom je osetio neodoljivu potrebu da se uhvati za dovratak. Osetio je kako u njemu nešto tone, rasplinjava se i gubi u ništavilu.
Margaret Kejs.
Ovo sam već video, pomislio je. Ovaj prizor sam već jednom doživeo.
Kao potvrda njegovih misli, začu se siguran i odmeren Klavenov glas:
„Došli smo zbog hitne stvari, velečasni. Radi se o venčanju.“
Margaret Kejs i Hari Klaven? Taj... beznačajan čovek?
Propustio ih je unutra bez reči.
Prvi put je video kćerku veleposednika Kejsa kada se ona vratila iz Filadelfije sa školovanja. Imala je osamnaest godinai bila kao tek otvoreni pupoljak. Kada mu se naklonila i poljubila mu ruku pred vratima crkve te davne, prašnjave i tople nedelje, iznenada je u sebi osetio kovitlanje misli i želja potisnutih pre toliko godina u zaborav verom i zavetom.
Godinu dana je posmatrao kako dolazi u grad u elegantnom bagiju ili kako neobuzdano jaše poljima koja su se iza crkve pružala daleko prema brdima, sa kosom divlje prepuštenom brzini i vetru... Godinu dana je znao za svoj greh, molio za oproštaj, kažnjavao sebe postom.
A sada, Margaret je trebalo da se venča.
On je trebalo da je venča, i to sa Harijem Klavenom. Sa drugim čovekom.
Ponudio im je da sednu u njegovoj radnoj sobi i odsutno ih saslušao dok su govorili o svojoj tajnoj ljubavi koja već dugo traje skrivena zbog toga što stari Kejs nikad ne bi dopustio da mu se kćerka uda za čoveka bez novca i plemenitog porekla. I već tada, dok su im se glasovi preplitali, njegov staložen i svečan, njen uzbuđen i lepršav, već tada je znao šta će učiniti. Već se tada novi greh nadovezao na stari i osudio njegovu dušu na večito prokletstvo.
Rekao im je da ide do crkve da pripremi ono što je potrebno i ostavio ih tu da sačekaju. Umesto toga, otišao je da probudi Metjua Andersona, dečaka koji je spavao u ambaru sa druge strane crkve. Dao mu je četvrt dolara, rekao da uzme njegovog konja i da jaše glavom bez obzira. Tek posle toga, počeo je sporo da priprema kratku ceremoniju venčanja koja se, ako sve prođe dobro, nikada neće održati.
I zaista, veče je okončano brzo i brutalno.
Za nepun sat, Kejsov predradnik i dva momka dojahali su sa imanja nemilosrdno mamuzajući konje. Velečasni je stigao na vreme da vidi kako odvlače Margaret zapušenih usta i grubo je penju na konja, ne obazirući se na njeno otimanje. Sa Klavenom su se obračunali tiho i efikasno. Onesvestili su ga, a zatim surovo premlatili iza crkvenog dvorišta. Ostavili su ga u lokvi krvi, slomljenih rebara i bez nekoliko zuba.
Pre nego što su pošli, predradnik je prišao Hartu, promumlao nešto i tutnuo mu u šaku podebeli koverat. Prilog za novi zvonik, pisalo je na njemu sitnim, užurbanim rukopisom Džonatana Kejsa. Topot kopita njihovih konja i nemoćni, zagušeni jecaji Margaret Kejs nastavili su da mu odjekuju u ušima još dugo pošto su jahači nestali u noći.
Sledeća dva dana proveo je pod temperaturom i u bunilu.
Kada se oporavio, Hari Klaven je već bio mrtav.
Bolest ga je odnela, kažu. Verovatno je doprinelo i to što ga je neko, verovatno neka skitnica, premlatio iza crkve.
Ali velečasni je znao ko je kriv. Greh mu je žigosao dušu kobnim đavolovim pečatom, i ništa ga nije moglo sa nje sprati.
A sada, greh je rastao i gutao sve pred sobom. Bolest se širila.
Ponovo sevnu. Grmljavina usledi gotovo odmah. Prve kišne kapi počele su da dobuju po krovovima i oknima crkve. Odjednom, iznenadan nalet vetra kroz otvorena vrata pogasi većinu sveća. Sada je crkva bila osvetljena samo povremenim bleskovima oluje. Hrist sa vitraža smešio se cinično i zlobno.
„Okrutni Bože!“ zavapi Hart sručivši se na kolena, poguren pod teretom kajanja. „Oslobodi me! Kazni mene, ostavi grad na miru!“
Glas mu zagluši grmljavina.
Počeo je da se trese u nemom jecaju, pribivši lice sasvim uz hrapav daščani pod. Iznenada, zvuci oluje koja je besnela napolju kao da su se utišali, udaljili. Velečasni se trže. Neobična hladnoća, primerenija novembarskoj noći nego sparnom letu, natera ga da se još više zguri u mantiji. Imao je osećaj kao da je neka džinovska ruka stavila crkvu pod stakleno zvono, i da ga neko ogromno oko pod njim posmatra poput insekta. Jecao je dok mu je pljuvačka curila niz bradu.
„Dobro veče, velečasni.“
Tihi ženski glas odjeknuo je u praznoj crkvi jače od udara groma. Otvorio je oči.
Stajala je u prolazu između redova, vitka tamna silueta.
„Margaret?“
Kročila je napred.
„Došli smo zbog hitne stvari, velečasni.“
„Margaret!“
Blesak munje osvetli joj načas lice. Oči su joj bile staklaste i beživotne. Tanka linija skorene krvi spuštala joj se od usana, niz bradu i vrat.
Margaret!
„Želeli ste me, velečasni?“ upitala je tihim, šištavim glasom. „Sanjali ste me, želeli moje telo?“ Počela je da mu prilazi, oslobađajući se lagano iscepanih rita koje je imala na sebi. „Masturbirali ste noću zamišljajući ovo?“ Sa sumanutim osmehom na mrtvom licu, poduprla je obe dojke pružajući mu ih u grotesknoj parodiji zavođenja. Koža joj je bila voštano bela. Hart oseti kako duboko u njemu počinje da narasta krik. Sad mu je već bila blizu, ta nemoguća, bezbožna, oskrnavljena mrtva stvar, i oslobađala se poslednjih delova odeće. Glas joj je prerastao u zaverenički šapat.
„Ovo si želeo, moj nesuđeni ljubavniče?“
Bespomoćno je gledao gušeći krik u sebi, kako ukočenim prstima lagano razmiče dlačice na Venerinom bregu i otvara mu se u perverznoj bestidnosti.
Hart zacvile i poče da puzi natrag ka zidu. Nije mogao da odvrati pogled.
„Radi se o venčanju“, začu on iza nje drugi, dublji glas. Nova silueta se pojavi iz mraka i uhvati Margaret za ruku. Velečasni nije hteo, nije mogao više da gleda jer je znao da će, kada opet sevne, ugledati dobro poznato lice, ono koje ga je progonilo u najcrnjim košmarima. Ali pogled mu je bio prikovan za stvorenja koja su mu lagano prilazila. Prostor crkve iza njih punio se novim prikazama koje su mirno i bez žurbe zauzimale mesta u klupama. Krik, sve jači i jači, poče da mu ispunjava grlo i um.
Nova munja u naletu oluje otkri demonska lica ljudi i žena koji su tako često dolazili da mu se obrate za savet ili utehu.
„Kao što vidite“, reče Hari Klaven smešeći se, lica prekrivenog ostacima zemlje i malim gmizavim stvorenjima, „doveli smo i svatove.“
Vrištao je u potpunom ludilu dok su dolazili po njega.
Raslo je i bujalo u hladnom, tamnom kutku, zaklonjeno od ubistvenih sunčevih zraka. Pulsiralo je šireći se, osećajući sopstvenu snagu. Priliv hrane bio je ogroman. Sićušne spore koje su nosile u sebi matrice hladne, dugotrajne gladi, prodirale su duboko u tela i duše tih bednih stvorova koji su nastanjivali ovaj svet, nalazeći nepogrešivo onaj najvredniji, za njega najhranljiviji deo svakog živog bića ─ skriveni grumen straha koji je oličavao suštinu samog života. Jer, bez straha od smrti, istinski život i ne postoji. A njihova smrt predstavljala je život za stvar koja je došla iz ledenih svemirskih bezdana. Spore su znale. Znale kako da ubiju pretvarajući se u viruse, znale kako da aktiviraju animacijom mrtve materije duboko potisnute mehanizme koji će dragoceni grumen izneti na površinu. Još samo malo i ovaj neverovatni izvor energije oslobođene užasom učiniće ga dovoljno snažnim da se pojavi izvan zaklona i krene dalje, isisavajući život iz ovog sveta sve dok od njega ne stvori običnu praznu ljušturu. Još malo...
U rano jutro, dok se zora tek nazirala na nebu koje se spustilo i nemilosrdno pritislo Rouzvil, šerif Boldvin je uleteo u glavnu ulicu mamuzajući konja pod sobom. Daleko za njim ostala je Kejsova farma, još u plamenu, pretvorena u buktinju zajedno sa poslugom, radnicima, konjušarima, zajedno sa starim zemljoposednikom koji je u prevrnutim invalidskim kolicima, u delirijumu, buncao o nečemu što je Margaret videla u noći, o nečemu toliko strašnom da ju je to nateralo da se baci kroz prozor svoje sobe na spratu i umre mu na rukama; kada je kreatura prekrivena opekotinama i prikovana za otmeni kameni pod predvorja glavne zgrade tinjajućom gredom, podigla sprženu staračku kandžu uz nemoćni vapaj, u Boldvinu se nešto prelomilo. Tamo negde, među leševima, ostala je bačena šerifska zvezda, njegova bela zastava predaje užasu i mahnitosti koja je u Rouzvila planula sumanutom brzinom. Dani kada je gradić bio miran i običan sada su bili deo sna. Stvarnost je postala noćna mora.
Na izmaku snage, zaustavio je zapenjenog konja ispred doktorove kuće i sručio se na pločnik. Osećao je da ga je bolest dohvatila i da ga polako proždire iznutra, ali samo ako uspe da uhvati malo sna, malo da se odmori, biće opet onaj stari, biće u stanju da joj se suprotstavi. Samo malo sna...
Vatra na Kejsovoj farmi nije bila jedina te noći u Rouzvilu. Crkva je buknula i izgorela do temelja. Berbernica se zapalila i prenela vatru na perionicu i čitav niz niskih stambenih kuća iz kojih je tek poneko uspeo da izađe na vreme. Volt Vitni, predsednik Vatrogasnog Društva, bio bi sigurno u stanju da sa svojim ljudima spreči širenje požara, da nije ležao očiju široko otvorenih u okamenjenom užasu, sa ogromnim kuhinjskim nožem, koji mu je ruka njegove iznenada obolele žene divljački zabila u grkljan i prikovala ga kroz jastuk i dušek za njihov bračni krevet.
Dok su ruševine na zgarištima istočnog dela gradića tinjale, a krici umirućih postajali sve ređi, Krejg Gilbi, uzoran muž i otac šestoro dece, koji juče nije otišao na posao u malu hidrocentralu na Jezeru zbog toga što se nije osećao dobro, prosvirao je sebi glavu pošto je iz istog armijskog revolvera metodično, jedno po jedno, pobio sve ukućane; a
Martin Hotorn, službenik Prve Ričmondske Banke, koji je vodio malu filijalu u Rouzvilu, prekasno je shvatio da kasni provalnici koje je čuo iz svoje sobice iznad prostorije sa sefom nisu lokalni mangupi u pokušaju da iskoriste paniku zbog požara i pokradu ga, već pogurene i deformisane spodobe prekrivene memlom i zemljom koja zaudara na grob i raspadanje; a
Gospođa Frejzer nije stigla da vidi šta je to prouzrokovalo buku u njenom kupatilu jer je izgubila ravnotežu kada je neko malo stvorenje nalik na dete jurnulo kraj nje ka stepeništu i odgurnulo je preko ograde dole, u dugi pad na tvrdi pod prostorije u prizemlju, uz beskrajni vrisak i lepršanje na brzinu navučene kućne haljine; a
Džordž But, imućni trgovac lovačkom opremom i ljubitelj dobrog oružja, u poslednjim trenucima života nije mogao da se oslobodi osećaja da je ono što mu se dešava samo san izazvan malaksalošću koja ga je spopala prethodnog dana, i da njegove ruke koje sa zida skidaju vrednu i dobru čuvanu vinčesterku da bi je napunile nisu vođene njegovom voljom već nekom čudnom logikom sna, mada san nikada nije izgledao ovako stvarno, ispunjen intenzivnim bojama, težinom puške i hladnim metalnim ukusom cevi u ustima, ali to mora biti san jer šta bi on radio usred noći sa puškom dok napolju nešto gori i samo treba da se trgne da se probudi samo da povuče oroz da se probudi samo da čuje prasak da se probudi; a
Pomoćnik Donahju, koji je celog života sanjao da postane heroj, shvatio je da takva stvar kao što je neustrašivost ne postoji, da hrabrost nestaje kao dašak vetra u sparini kada noć pritiska prozore a mrtvo telo počinje da se pomera i (O Bože) lagano ustaje spuštajući noge na pod uz mokre, šljapkave zvuke, i (O moj Bože) okreće lice prema njemu tražeći ga praznim očima, i da strah u takvim trenucima postaje pesnica koja te obara jednim udarcem i ostavlja obamrlog da bespomoćno čekaš da te dograbe (O ne o ne o ne moj Bože ne) mrtve ruke koje će iščupati život iz tebe i učiniti te istim kao što su oni.
Noć strave i razaranja bližila se kraju, ali zora nije donosila olakšanje. Onima koji su tu noć preživeli svesni užasnih događaja što su se tako neočekivano sručili na njihov grad, dan je došao samo kao okrutna svetlost koja će u potpunosti otkriti svu grozu milosrdno skrivanu noćnom tamom. Rouzvil je ugledao svoje poslednje svanuće.
Dva čoveka sedela su u kožnim foteljama doktorovog salona grčevito stežući u rukama čaše sa viskijem. Bili su otupeli od šoka.
„Sviće“, reče doktor tiho.
Detektiv polako odloži čašu i prođe šakom kroz neurednu, oprljenu kosu, zureći u prozor umornim, progonjenim pogledom. Ono što je video u toku noći nateralo ga je da ne primeti pojavu dana. U tim trenucima, sve što je želeo bilo je da se probudi iz ovog jezivog, iscrpljujućeg sna.
Kuća u kojoj su obišli prvog bolesnika više nije postojala. Bila je uništena požarom, kao i dobra polovina grada. Posetili su ukupno četiri porodice pre nego što se pakao otvorio u Rouzvilu, i svuda naišli na istu zebnju zbog epidemije, praćenu očajničkim poverenjem i nadom u doktorove sposobnosti. Tri pacijenta su umrla na njihove oči. Četvrti je bio živ kada su otišli od njega, ali je nestao u groznim mukama zajedno sa svojim najbližima, u požaru.
Pri pojavi vatre, njih dvojica pokušali su da uzbune ljude, dozovu ih napolje, organizuju borbu protiv plamena. Većina vrata ostala je čvrsto zatvorena i pored upornog lupanja, a nekoliko im se zalupilo pred nosom. Činilo se da grad više ne postoji kao zajednica.
Troje je uspelo da pobegne iz zapaljenih kuća, ali sa tako teškim opekotinama da je doktor samo pokušao da im nekako olakša bolove i beskrajnu agoniju. Vreme je dobilo čudnu dimenziju, kao da je stalo i podelilo se u sličice kinematografa, mestimice dopunjene kricima i zapomaganjem. U nestvarnom bunilu, njih dvojica su se kretali izbezumljeno između kuća iz kojih se čula lomljava stakla ili pokoji pucanj iz vatrenog oružja. Vatra i krv obojili su noć u Rouzvilu u crveno.
Na kraju, kada su se bespomoćno uputili nazad doktorovoj kući, ugledali su ispred nje konja koji je nervozno rzao i propinjao se, da bi odjednom pobegao od njih njišteći u noć. Ispred praga su zatekli šerifa Boldvina kako leži potrbuške, bez pokreta. Kada su ga okrenuli na leđa, sa užasom i gađenjem su ugledali pulsirajuće tkivo nalik na sirovo, krvavo meso prošarano plavim venama, koje mu je prekrivalo čitav vrat i počelo da se širi po licu, približavajući se čvrsto stisnutim očnim kapcima. Odjednom, Boldvinove oči se otvoriše, i oni se susretoše sa pogledom stranim i čudovišno hladnim, pogledom iza kog je ležala praznina crnja od najdubljeg ponora.
Brubek je učinio jedino što je u tom trenutku izgledalo razumno ─ istrgao je iz korica Boldvinov revolver i jadnom čoveku ispalio metak u slepoočnicu.
Potom su se uteturali unutra, dobro zabravili vrata i, još pod uticajem šoka, podrobno pretražili kuću. Nisu otkrili ništa osim krvi razlivene po čitavoj prostoriji u kojoj je ranije bio smešten Boltonov leš.
Donahjuu i mrtvacu nije bilo ni traga... osim ogromnih krvavih fleka. Ožalili su ćutke mladog pomoćnika, a onda dovukli težak ormar i zagradili razbijeni prozor. Tako će bar čuti ukoliko neko... ili nešto bude probalo tuda da uđe.
„Sviće“, ponovi doktor bezbojnim glasom.
Detektiv se prenu iz letargije.
„Moramo da pokušamo da sprečimo, da zaustavimo sve ovo“, reče promuklo. „Neka me đavo nosi ako znam kako, ali moramo.“
Doktor se okrenu od prozora i pogleda ga u oči. Video je u njima iscrpljenost, umor, senku straha. Ali, bilo je još nečega. Odlučnosti.
„Bar da pokušamo...“
„Kako, kad ne znamo ni šta je to protiv čega se borimo!“
Doktorov glas zvučao je šuplje, poraženo.
Detektiv otpi gutljaj i prepusti se za trenutak tečnosti koja mu je žarila grlo. Viski mu je pomogao da prikupi još malo snage za koncentraciju.
„Naći ćemo odgovor“, rekao je. „Mora biti tu. Treba samo dobro da razmislimo.“
Doktor ga je nekoliko sekundi posmatrao ispitivački posmatrao, a onda uzdahnu. „U redu. Kako ćemo?“
Brubek pripali cigaretu, trudeći se da savlada drhtanje ruku.
„Recite mi najpre“, započeo je, „da li ste ikada naišli na nešto slično ovome, ili bar čitali o nekom takvom slučaju?“
Doktor razmisli, pa odmahnu glavom. „Ne. Literatura, doduše, poznaje slučajeve kolektivne psihoze. Ali ovo... Ne, definitivno ne.“
„U redu“, reče detektiv ustajući. „Imamo, dakle, posla...“ Prišao je prozoru i zagledao se u svetlost dana koja se širila nebom. „Imamo, dakle, posla sa nečim krajnje... neuobičajenim.“
Doktor se umorno osmehnu.
„Suviše blaga reč, mladiću. Suviše blaga.“
„Neka, ostanimo još malo pri tom terminu. Vratimo se sada jedinoj neuobičajenoj stvari koja se u poslednje vreme dogodila u Rouzvilu.“
„Čudnovatoj kiši.“
„Da, čudnovatoj kiši.“ Pomerio je fotelju sučelice doktoru i seo naspram njega, posmatrajući ga napregnuto.
„Pokušajte još jednom da se setite svega što se tog dana dogodilo u vezi s kišom. Možda postoji nešto što će nas navesti na trag.“
Doktor slegnu ramenima. „Ništa naročito, osim onoga što sam vam već rekao. Bile su to nekakve... želatinaste loptice. Došle su iz oblaka koji je izgledao sasvim obično. Prekrile su čitav grad i okolinu.“ Zastao je malo, prisećajući se. „Razgledali smo ih radoznalo. Čak sam hteo da uzmem nekoliko primeraka radi ispitivanja, ali... Jednostavno su se istopile na suncu.“
„Istopile?“
„Da. Isparile. Nestale. Kako god vam drago.“
„Postoji li mogućnost da je ostalo nekoliko... loptica koje su se sačuvale?“
„Pa... koliko se sećam, neka deca su našla dosta toga u senci školskog zida. I to je isparilo, ali kasnije. Valjda zbog toga što nije odmah bilo izloženo suncu.“
Detektiv se nagnu napred i zagleda se doktoru u oči.
„A sada vas molim da razmislite dobro“, rekao je tiho. „Postoji li u okolini grada neko dovoljno tamno i hladno mesto gde bi to moglo duže da se održi?“
„Mmm... Koliko mogu da se setim, nema. Šume su dosta svetle, ne postoje neke duboke jaruge... Ne, ništa mi ne pada na pamet.“
„Dobro“, reče detektiv. „Razmislimo sada o načinu na koji se ova... stvar ispoljava. O epidemiji.“
„Da, o epidemiji...“ Doktor zastade i dopuni Brubeku i sebi čaše. „Ali, to je samo jedan oblik ispoljavanja. Drugi je očigledna katastrofalna masovna psihoza ludila i straha.“
„Zadržimo se na epidemiji, na fiziološkoj bolesti velikog broja stanovnika Rouzvila. Postoji li neko moguće žarište zaraze, neko mesto gde se istovremeno okuplja veliki broj meštana?“
Doktor stade da petlja oko kutije sa cigarama, razmišljajući o Brubekovom pitanju. Bilo mu je jasno da je odgovor od izuzetne važnosti.
„Gradska većnica... ne, tu se odavno ništa veliko nije dogodilo. Možda pijaca, ili neko mesto gde se odlazi na piknik...“
Odjednom, u doktorovoj glavi nešto je učinilo klik! Iznenada mu je misao koja mu se već duže vreme formirala u podsvesti bila na dohvat ruke.
Zvuci. Veseli glasovi dece, zvonce sladoledžije, pljeskanje vesala u vodi. Kako se samo ranije nisam setio, pomislio je gorko istog trena. Zvuk bosih stopala po travi i šljunku, uzbuđeni uzvici starijih dečaka koji skaču u vodu i poneki prekor odraslih, lišen istinske ozbiljnosti. Ali najviše od svega, mirisi ─ kreme za sunčanje, kuvane viršle, sveža trava. Voda.
Detektiv je primetio promenu na doktorovom licu.
„Setili ste se!“ uzviknu on uzbuđeno. „Postoji takvo mesto! Gde?“
Doktor smrvi neupotrebljenu cigaru u ruci i izgovori lagano, osećajući olovnu težinu svakog slova na jeziku:
„Jezero.“
Met Anderson je ležao u travi ispod ruba šumice koja je opasivala brdo iznad brane. Voda malog jezera bila je mirna, nepomična kao staklo. Dole, kraj brane, stajala je kućica iz koje se upravljalo rouzvilskom prvom i jedinom hidrocentralom. Krejg Gilbi je dolazio tu svakog dana sa nekoliko radnika i opskrbljivao grad elektricitetom. Kao i svaki drugi dah progresa, i ovaj je jedva dodirivao Rouzvil koji je ležao zatvoren u svoju bezvremenu čauru; većina porodica je još koristila petrolejke za osvetljenje, a svaki kvar hidrocentrale bio je razlog da onim malobrojnim 'modernim' stanovnicima varoši kažu s nadmenim prezirom: „Eto, zar vam nismo rekli?“
Ali Gilbi se nikad više neće pojaviti i prošetati ograđenom površinom brane. Radnici takođe. Prošla noć je vratila Rouzvil u srednji vek. I dalje.
Met je i dalje osećao onu istu fasciniranost jezerom. Nešto u vodi, nešto na dnu privlačilo ga je poput magneta. Imao je osećaj da to svakim danom jača, da raste i da će se uskoro pojaviti, veličanstveno, blistavo i ─ užasno. Nije znao šta ga je nagnalo da pažljivo zahvati jezersku vodu i prespe je u praznu bocu „Viglijeve oranžade“, da bi je potom čvrsto zatvorio čepom i kudeljom. Uspeo je to da izvede ne dodirnuvši vodu. Obrisao je pažljivo bocu dopola punu mutnjikave tečnosti, a onda je stavio u kožnu kesicu s vrpcom i okačio je oko vrata.
Sada ga je boca žuljala pod košuljom, pa se namestio malo bolje i nastavio da leži osmatrajući put koji je dole kroz šumu vodio do jezera.
Doktorov automobil je kloparao putem približavajući se jezeru, podižući za sobom oblake prašine.
„Mislite da je ovo mesto koje tražimo?“ upita detektiv nadvikujući se sa motorom.
„Da!“ odgovori doktor jednako glasno. „Subotom i nedeljom čitav grad je odlazio na jezero!“
Automobil odskoči sa oveće neravnine.
„Poslednjih nekoliko nedelja bilo je veoma vruće. Ovo je omiljeno gradsko kupalište. Valjda zato što je jedino.“
U nekoliko trzaja, vozilo se zaustavilo na završetku puta. Putnici se zakašljaše od oblaka prašine koji ih je obavio, a onda siđoše. U rukama su nosili oružje ─ doktor lovačku pušku, detektiv Boldvinov revolver ─ a na leđima rance sa opremom koju su smatrali neophodnom.
Od malog proširenja izvan šume na kojem su se zaustavili, niz padinu se pružala lepo uređena i pomalo strma kamena staza ograđena drvenom ogradom. Sa zapada je reka Rapahanok lenjo tekla, blistava pod vrelim letnjim suncem. Na drugoj strani, jezero pregrađeno polukružnom branom bilo je mirno, nepokretno, olovnosivo.
Dva čoveka počeše da se spuštaju stazom.
„Dakle?“ upita detektiv, „mislite da je zaraza počela ovde?“
„Ne vidim drugu mogućnost“, odgovori doktor pomalo zadihano. „Moguće je da je izvesna količina 'kiše' koja je pala u jezero našla tu dovoljnu zaštitu od sunca. Dubina dostiže i do trideset stopa. Da, jezero bi bilo idealan zaklon.“
Stigavši do kraja staze, stupili su na travnatu zaravan koja je okruživala jezero. Iako je prizor ličio na akvarel ilustraciju iz neke slikovnice, atmosfera oko jezera bila je podjednako opresivna i nepodnošljiva kao i u polurazrušenom gradiću koji je ostao za njima, iza brda. Kada su polazili, nisu naišli ni na koga, mada se Brubeku nekoliko puta učinilo da vidi prilike koje zamiču u senku ili nestaju iza zavese na prozoru. Iako je noć prošla, mesto je i dalje izgledalo avetinjski.
„Ne čuju se ptice“, reče doktor, stojeći neodlučno.
„Da, sve deluje neprirodno.“
Detektiv obrisa znoj sa očiju i okrenu se, zagledajući šumarke na okolnim uzvisinama. Imao je osećaj da ih neko posmatra.
„Šta sad?“ upita doktor.
„Idemo do brane.“
„Mislite da će nam ovo oružje pomoći?“
Detektiv se seti prizora pustoši u Rouzvilu i osmehnu se gorko.
„Ne. Mislim da neće. Svejedno, bolje da imamo nešto dovoljno stvarno na šta možemo da se oslonimo ako stvari krenu uvrnuto kao u gradu.“
Ono što nije izgovorio, ono što se podrazumevalo, bilo je da u tom slučaju oružje mogu da upotrebe... za sebe.
„Da. Hajdemo onda“, reče doktor.
Uputili su se prema jezeru, dve usamljene prilike pod hipnotišućim pogledom velikog, mrtvog staklenog oka.
Brana je bila pusta. Koraci su im šuplje odzvanjali u sveobuhvatnoj tišini. Voda ispod njih bila je nepomična.
Doktor kleknu i odloži pušku. Nagnuo se nad površinu jezera od koje ga je delilo nekoliko stopa i posmatrao nekoliko sekundi, pokušavajući da pogledom prodre što dublje.
„Ne vidim ništa određeno, samo neko lagano, mutno vrtloženje. Zahvatiću uzorak.“
„Samo trenutak“, reče Brubek. „Najpre nešto da proverim.“
Ušao je zatim u kućicu i pažljivo osmotrio urednu prostoriju. Ispod prozora koji su prekrivali čitav zid okrenut prema jezeru, bili su merni uređaji i brojčanici. Uobičajeno zujanje strujovoda nije se čulo. Centrala je bila mrtva.
Detektiv otvori vrata koja su vodila u spremište materijala i otkri ono što je tražio: namotaj fitilja odložen u mali sanduk, sa odštampanim crtežom brane.
„Šta to nosite?“ upita doktor kada je Brubek izašao.
„Fitilj za eksplozivne naboje.“
„Zaista?“
„Da. Koliko poznajem geografiju, Rapahanok ima običaj da nabuja početkom proleća. Brane na takvim rekama imaju sigurnosne eksplozivne naboje koji treba da ih razore u slučaju da se ventili zaguše i dođe do opasnosti od poplave. Ova dolina, koliko vidim, nije naseljena.“
On spusti šemu brane na tle i raširi je.
„Ovde je označeno mesto gde se nalazi prvi naboj, koji treba aktivirati. Ostali naboji će u tom slučaju eksplodirati lančano.“
„Mislite da dignemo tu stvar u vazduh!“
„Mislim da je lišimo zaklona vode. Ali, moramo prvo sve da proverimo. Ne bih želeo da poplavimo dolinu bez razloga.“
Nekoliko minuta, detektiv je tražio označeno mesto, da bi ga najzad pronašao. Priključio je fitilj na kutiju ugrađenu u zid gde se nalazio eksploziv, i razvukao ga do kućice. Tamo je postavio mali ručni detonator koji je pronašao u istom sanduku. Tek tada se vratio doktoru, brišući oznojeno lice košuljom, držeći revolver u ruci.
„U redu. Sada možete uzeti uzorak.“
Doktor se nagnu sa spremnom posudom i zaroni rukom u vodu.
Istog trenutka, voda se razlomi u koncentrične krugove. I tada obojica ugledaše čudovišnu senku kako se podiže sa dna prema površini.
„Pazite!“ viknu Brubek podigavši ruku u kojoj je držao revolver. Ali, već je bilo prekasno.
Sa zapanjenim izrazom na licu, doktor je paralisano gledao u jezersku vodu koja se rasprsla u visokom vodoskoku da propusti na površinu nešto što je izgledalo kao drhtava, sluzava, valjkasta masa tkiva. Sledećeg trena, nalazio se u smrtonosnom zagrljaju džinovskog pipka.
Detektiv oseti opori ukus kiseline u grlu i nezadrživi nagon za povraćanjem. Ono što je ugledao podsetilo ga je u trenu na dan izgubljen negde davno u detinjstvu, kada je sa decom iz ulice naišao na mrtvu mačku; rasporili su je perorezom da vide šta to mačke imaju unutra, i ugledali klupko crva koji su životinji proždirali utrobu. Neopisiva stvar koja se pojavila iz jezera ličila je na prosutu mačju utrobu koju je tog dana ugledao, prekrivenu gmizavim belim larvama. Impuls je bio previše snažan da mu se Brubek odupre snagom volje, i on se presamiti preko ograde grčevito povraćajući ono malo jutarnjeg obroka. Jezero se komešalo i penilo, a kraj njega, doktorov krik je trajao i trajao ledeći mu krv u žilama, sve dok iznenada nije prestao naglo, kao presečen.
Brubek krajnjim naporom natera sebe da podigne pogled. Visoko iznad njega, monstruozni pipak obavijen oko doktorovog tela od kojeg je ostao samo beživotni, krvavi komad mesa, lelujao se neodlučno. Zatalasana i zapenjena voda kao da je ključala. Izgledalo je kao da je celo jezero oživelo.
Jedva potiskujući vrisak, ukočeno je posmatrao kako se pipak otvara i ispušta doktorov leš u to uskomešano grotlo. Izlomljeno, izmrcvareno telo padalo je beskrajno sporo prema vodi koja se otvorila da ga primi, nalik na odvratna, sluzava usta.
I tada, odjednom, pipak zastade u vazduhu. Površina poče da mu isparava. U transu, samo korak od histerije, Brubek je zurio u tkivo prošarano nabubrelim plikovima i plavičastim venama. Trenutak kasnije, začu se mučno šištanje i pipak poče mahnito da se grči i uvija poprimajući boju ugljena. Velike crne ljuspe rasuše se po površini vode i duboko odozdo, negde iz same sredine jezera, odjeknu prigušen, groktav zvuk koji nije ličio ni na šta što je detektiv ikada čuo. Ali, jedno je znao sa sigurnošću. Bio je to zvuk neopisivog bola.
Tačno je! Sunce može povrediti to stvorenje!
On se pretvori u pokret. Sa gađenjem zavitla beskorisno, smešno oružje u vodu, trijumfalno podiže pogled u nebo ─ i oseti kako ga ponovo preplavljuje užas.
Doskora besprekorno čisto, akvarelno nebo punilo se lagano oblacima. U nepravilnim raštrkanim grupama, oblaci su se nezainteresovano okupljali, stvarajući velike površine belog, pramičastog zastora.
Stvar iz jezera hitro povuče gadno opečen, gotovo sasvim uništen pipak u vodu, uz glasan pljesak. Zvuk još jednom trgnu detektiva iz obamrlosti i on jurnu prema detonatoru.
Koliko je imao? Minut? Dva? Možda. Ali evo, mala rušilačka naprava bila mu je već na dohvat ruke, i ako samo bude mogao da izdrži da se ne okrene, da se ponovo ne suoči sa jezerom, moći će da okrene prekidač i sve će onda biti gotovo, sve će biti...
Nešto ga zgrabi otpozadi. U krajnjoj panici, on pronađe dovoljno snage da se izmigolji i baci prema detonatoru. Oseti kidanje odeće i užasan, vreli bol ljigavog dodira. Zgrabi hladnu metalnu kutijicu u poslednjem trenutku. Novi udarac ga dohvati preko leđa i on odlete nekoliko metara da bi teško tresnuo o zid kućice i ostade da leži sa nepodnošljivim bolom u donjem delu leđa. Pokuša da se podigne, ali noge ga više nisu slušale. Držeći detonator u samrtničkom stisku, on okrenu glavu da bi video kako dva nova pipka besno šibaju kroz vazduh iznad njega. Stvorenje kao da je znalo. Bez obzira na strašnu, ubilačku snagu sunca, bez obzira na cvrčanje i šištanje spaljenog mesa i agoniju koja ga je prostrelila toliko snažno da je čitavo jezero ličilo na kazan ključale vode, moralo je da ubije ovo malo, patetično stvorenje. Još nije bila spremna. Još ne.
Pipak se obavi oko Brubekovog tela i podiže ga u vazduh. Poslednjim trzajem, on uspe da otvori poklopac. „Idi do đavola!“ zaurla on pobednički okrenovši prekidač, pogleda uprtog u uzavrelu vodu pod sobom.
Jedan trenutak, nije se događalo ništa.
A onda potmula grmljavina protrese čitavu konstrukciju brane odvajajući blokove i stvarajući pukotine kroz koje oslobođena voda jurnu dole, prema dolini.
Pre nego što mu je drugi, poluugljenisani pipak moćnim pokretom otkinuo glavu i u krvavom luku je zavitlao u jezero, detektiv uspe da poslednji put ugleda nebo. Varljivi oblaci raspršeni snagom sunca gubili su se lagano na vedrom, tako plavom nebu.
Urlik eksplozije, lomljava kamena, grmljavina bujice i potresa, pomešani sa urlikom nečeg drugog, stranog, užasavajućeg, prolomiše se dolinom, odzvanjajući među brdima. U Rouzvilu više nije bilo nikoga kome bi taj zvuk nešto značio, nikoga ko bi se uznemirio ili prenuo iz lakog dremeža. Stvari koje su sada nastanjivale grad to ni najmanje nije interesovalo.
A bujica se prolila dolinom, ostavljajući za sobom gotovo sasvim ispražnjeni basen jezera, na čijem su se dnu čudni ostaci stvorenja brzo raspadali pod podnevnom pripekom, nestajući u plitkoj vodi. Livade i jaruge koje je jezerska voda prekrila žedno su je upile, ostavljajući na površini prozirne, želatinaste spore, izložene nemilosrdnom suncu. Nedugo zatim, na područje grada Rouzvila spustila se teška tišina.
Ptice su se vratile tek sledećeg proleća.
Kamion se sopćući zaustavi na uzbrdici. Vozač se nagnu i otvori vrata na drugoj strani. Dečak koga je ugledao kako besciljno hoda drumom stajao je i posmatrao ga.
„Idem za Vejnzboro. Odgovara ti?“
Dečak je bio musav i razbarušen. Izgleda da je pešačio više dana. Gledao ga je mirnim, hladnim pogledom, kao da nešto računa. Zatim klimnu glavom i pope se u kabinu. Zgurio se na sedištu, držeći nešto pod miškom.
Vozač ga još jednom osmotri, slegnu ramenima, otpusti kočnicu i ubaci vozilo u pokret.
Kada je kamion uz stenjanje stigao do vrha, vozač se namršti, ugledavši nebo.
„Naoblačilo se“, reče on. „Navlači se vlaga s okeana. Mogu da se kladim da ćemo za pola sata imati kišu.“
Dečak je sneno posmatrao sive, nabrekle oblake.
Blago se osmehnuo i progovorio po prvi put.
„Da“, rekao je. „Imaćemo kišu.“