KRILA

(Copyright © 1994)

Nikada sebe nisam smatrao nekakvim anđelom. Prošao sam kroz deti­njstvo i adolescenciju cimajući za sobom uobičajeni balast strahova, nesigurnosti i prirodne ­ljudske zlobe i sada, kada sam se bližio četrdesetoj, mislio sam da sam uspeo da se otarasim tog balasta, sloj po sloj, ­ljusku po ­ljusku: devojke, žena, rađa­nje dece – zbogom strahovi; solidna karijera – zbogom nesigurnosti; a što se zlobe tiče... Ah, smatrao sam sebe normalnim čovekom u nenormalnom okruže­nju i mislio sam da uspevam da održim svoju porodicu i sebe na površini.

Posled­nje što mi je trebalo u životu bila su krila.

Počelo je jedne večeri, kada sam, prilikom tušira­nja, opipao dve gotovo istovetne, simetrične kvrge na lopaticama. Namrštio sam se, izašao iz kade, obrisao se i zagledao u ogledalo. Sve te rad­nje oduzele su mi minut ili dva i za to vreme hi­ljadu misli – mahom zloslutnih – projurilo mi je glavom. Iz ogledala u mene je zurilo usko lice ispu­njeno nekom vrstom pritajenog, tihog sredovečnog šarma, sa sitnim borama oko očiju i uglova usana; proređena kosa iznad čela ležala mi je u kratkim, vlažnim pramenovima i blago se kovrdžala kraj ušiju, prošarana srebrnastim vlasima. Upitao sam se da li takvo lice može da pripada nekome ko je upravo otkrio da ne poznaje sopstveno telo onoliko dobro koliko je to mislio; onda sam slegnuo ramenima i posegnuo pozadi, pokušavajući da bo­lje opipam izbočine koje su nešto ranije prvi put otkrili moji nasapu­njani prsti. Načas sam se prisetio sna koji me je pohodio nedavno: posmatrao sam sopstveno telo kao da sam ga okačio o vešalicu, odložio da prenoći dok mi ponovo ne zatreba ujutro; stajalo je okrenuto leđima prema mom pogledu, bez glave, samo torzo, karlica, ruke i noge, naznaka zboranih testisa... pomislio sam u snu da sam ipak zadovo­ljan svojim telom i da ga neću promeniti. Sada, pred ogledalom, poželeo sam da ponovo mogu tako da ga vidim, da podrobno ispitam te kvrge koje su sasvim jasno govorile da je moje telo samo rešilo da se me­nja i da nekakva moja odluka tu nije imala nikakvog značaja.

„Lido!” viknuo sam. Sekund ili dva kasnije odgovorio mi je prigušeni glas moje žene iz spavaće sobe. „Lido, dođi ovamo!”

Čuo sam je kako gunđa dok ustaje, nazuva klompe i lupka prema vratima kupatila. Kada je otvorila vrata, ugledao sam ­njeno lice u ogledalu, sjajno od pomade, još mladalačko i prilično privlačno. Čim je ušla, iskrivila je lice u grimasu.

„Daj, šta me sada cimaš iz kreveta. Samo što sam se opružila. Znaš da me bole leđa i...”

Naglo je zaćutala i ja sam znao da je ugledala ispupče­nja na mojim lopaticama. „Jebote, šta ti je ovo?”

Zatvorio sam oči i pridržao se za lavabo.

 

Uprkos zabrinutosti i tenziji koju Lidija nimalo nije ublažila svojom nervozom – nijednom nije pomenula zabra­njene reči, kao što su tumor, rak kostiju ili nešto slično, ali ­njena latentna hipohondrija kao da je jedva dočekala priliku da se projektuje u mene i nove izraštaje na mojim plećima – uspeo sam da zaspim i probudio sam se vrlo rano, sa utiskom da sam čitavu stvar samo sa­njao. Ali, bilo je potrebno samo nekoliko sekundi da se uverim da kvrge ne samo da su tu, već su, izgleda, još narasle.

Pustio sam Lidiju da spava, otišao do dečje sobe, pogledao devojčice koje su šumno disale u dubokom snu, poluotkrivene i u onim nemogućim položajima rezervisanim isk­ljučivo za usnulu decu. Pokrio sam ih, blago pomilovao po licu, najpre jednu, zatim drugu, a onda pošao da se spremim za ono što me je čekalo.

Umesto na posao, otišao sam na kliniku našeg prijate­lja Slađana. Lepuškasta crnka koja mu je vodila kartoteku, radila na kompjuteru i bila zadužena za prijem pacijenata, začudila se kada me je videla tako rano. Predložila je da sačekam Doktora, koji „samo što nije.” Zavalio sam se u kožnu fote­lju, gotovo izazivajući nezvane posetioce na mojim leđima da izazovu nekakav osećaj; očekivao sam bol, žiga­nje, tupo tišta­nje, bilo šta. Nije bilo ničega; činilo se da su mi leđa sasvim zadovo­ljna svojom novom konfiguracijom, a meki naslon fote­lje nije učinio ništa da bi se tome suprotstavio. Još sam pokušavao da čitam novine kada se Slađan pojavio.

 

Sve po redu. Namršteno zagleda­nje izraštaja. Rendgen. Čeka­nje na snimke. Neodređeni odgovori na moja direktna pita­nja.

Slađana sam upoznao zahva­ljujući Lidiji. Oni su bili drugovi još od deti­njstva, a podozrevao sam da su se možda neko vreme i zabav­ljali, ali on je bio veoma srdačan prema meni i naše povremeno druže­nje postepeno je preraslo u nešto što sam smatrao neopterećujućim prijate­ljstvom. Sada, dok je zurio u snimke, pitao sam se u šta će se taj naš odnos pretvoriti ukoliko se zaista ispostavi da je u pita­nju nekakva bolest. Hoću li od prijate­lja najednom postati pacijent, klijent? Možda bi bilo bo­lje da sam otišao kod nekog drugog lekara, ili u neku državnu ustanovu. Ali, ja sam bio čovek koji je navikao na određene udobnosti i čeka­nje na red u čekaonici punoj ubogih i bolesnih nije predstav­ljalo jednu od ­njih.

„Pa?” rekao sam, pokušavajući da prikrijem zabrinutost u glasu.

Slađan me je pogledao i zavrteo glavom. „Nije mi jasno. Ovo prvi put vidim.”

„Šta?”

„Izrasline... Čini se da su potpuno kompaktne... od istovetnog koštanog tkiva kao i tvoje lopatice. Kao da rastu sasvim prirodno.”

„Ali... Kako to da su simetrične?”

Slega­nje ramenima i raširene ruke.

„Da li bi trebalo... da se operišem?”

Namršteno Slađanovo lice. „Mislim da bi trebalo da te pogledaju drugi specijalisti, ali verujem da ni ­njima ovo neće biti ništa jasnije nego meni.”

Zurim u sopstvene cipele. „Nisi mi odgovorio.”

„Za operaciju?” Ustaje i prilazi mi, spušta mi utešno ruku na golo rame. „Preuzeće te Marija, zbog neophodnih testova. Onda ćemo videti.”

 

Ništa od operacije. Neki problem sa zgrušava­njem. Čini mi se da je tačan izraz koagulopatija. Ako bi me rasekli, iskrvario bih jer mi se krv ne bi zgrušala. Za svaki slučaj, testirali su me i na anestetike – ispostavilo se da sam i na ­njih alergičan. Bio sam zaprepašćen. Ranije sam imao minorne operacije – uklonili su mi krajnike, operisali slepo crevo – i ovakvim problemima nije bilo ni traga. Slađan je mogao da mi ponudi samo slega­nje ramenima i analizu tkiva izraštaja na mojim leđima. Laboratorijski nalaz samo je potvrdio ono što smo već znali obojica: tkivo je bilo koštano. Moj skelet odlučio je da uradi nešto novo i nečuveno. Preostalo mi je samo da posmatram i da pokušam da se sa time nosim što bo­lje mogu.

Začudo, osoba koja je ove vesti najteže primila bila je Lidija. Prvih nekoliko nede­lja, dok je teorija o tumoru još bila u opticaju, prošla je kroz faze histerije, kratkotrajne preterane paž­nje prema meni i – konačno, kada je shvatila da se moje zdrav­lje generalno ne pogoršava – hladnoće i postepenog uda­ljava­nja. Bilo je sasvim jasno da će izbočine, koje su sada ličile na dve oma­nje grbe, prevashodno uticati na našu materijalnu situaciju: kada su izraštaji postali preveliki da bi se krili komotnim sakoima, prestao sam da odlazim na posao i dao otkaz da ga ne bih dobio. Kada su dani postali previše topli za kaput, počeo sam da izlazim isk­ljučivo noću. A Lidija je napravila deta­ljni inventar naše imovine, što pokretne, što ne, i jedne večeri mi rekla da je devojčice upisala u privatni internat, u gradu dovo­ljno daleko od našeg da tamo moraju da borave dok traje nastava. Želela je da ih poštedi prizora u koji se ­njihov otac polako pretvarao. Potpuno sam razumeo tu ­njenu že­lju.

Devojčice su bile tužne, ali i uzbuđene zbog promene. Znale su da je Tata bolestan, ali ja sam ih uverio da ću veoma brzo ozdraviti i doći im u posetu. Dok sam gledao sa prozora kako ih Slađan i Lidija smeštaju u kola i odvoze na stanicu, osetio sam nešto nalik kida­nju i posled­njeg beočuga koji me je vezivao za dotadaš­nji život.

Spakovao sam najneophodnije stvari, žurno napisao Lidiji poruku i uzeo stari, garažirani auto koji sam nasledio od oca pre petnaest godina, da bih se odvezao do garso­njere koju smo neko vreme izdavali grčkim studentima, ali koja je sada bila prazna, na sasvim drugoj strani grada, preko reke. Tamo sam imao sve što mi je trebalo: kutije sa starim k­njigama, antikni radio i ogledalo koje mi je omogućavalo da pratim napredova­nje svoje neobične bolesti. I nikome nisam bio na smet­nji. Mogao sam na miru da se posvetim svom problemu.

Izraštaji su rasli iz dana u dan. Koža na mojim leđima postala je elastična i koštano tkivo ispod ­nje bilo je obloženo novim slojem mišića koje sam mogao da opipam. Nije mi trebalo mnogo da shvatim šta mi to kog đavola izbija iz lopatica; mnogo mi je teže bilo da poverujem.

Krila!

Ne nekakvi pseudoptičji organi, ili kožnate stvari nalik na krila šišmiša, nešto iz starih stripova o Flešu Gordonu, već prava pravcata golubija krila iz čije je kože postepeno počelo da niče perje belo kao sneg. Merio sam ih iz dana u dan tako što sam kadu punio obojenom vodom, opružao se poleđuške u ­njoj i ostav­ljao otiske na zidovima; ubrzo, stan mi je bio ukrašen bezbrojnim raznobojnim šarama nalik na neki modernistički eksperiment. Krila.

Kada su dosegla dužinu od otprilike metar i šezdeset, prestala su sa rastom. Moji prvi pokušaji da kontrolišem ­njihovo pomera­nje bili su kraj­nje nezgrapni i završavali su se obično obara­njem stvari i isteza­njem krutih, nerazrađenih mišića. Ali, ubrzo sam počeo da ovladavam ­njihovim pokretima; bio je to neobičan osećaj, kao kada imate dva para ruku... mislim da ni sada nisam u sta­nju da to va­ljano opišem nekome ko nije iskusio ništa slično.

Krila!

Snežnobela, golubija.

Anđeoska.

Bio sam na rubu histerije. Kao što sam već rekao, nikada sebe nisam smatrao nekakvim anđelom. Ovo je bilo... apsurdno.

Ali, konfiguracija mog skeleta nije bila jedino što je moje telo odlučilo da izmeni: sledeći na redu bio je metabolizam. Najpre sam počeo da osećam sve ma­nje potrebe za hranom, dok mi najzad za normalno funkcionisa­nje nije bila neophodna samo kriška hleba dnevno, ili možda komad voća.

Lidija je zvala... Prvih dana mog samovo­ljnog pusti­njaštva, interesovala se za moje zdrav­lje nekoliko puta dnevno, ali posle izvesnog vremena, kada je postalo očigledno da se osećam sasvim dobro (u stvari, osećao sam se nestvarno lako, nezema­ljski prozračno, jebeno ne­ljudski i dobro), ­njeni pozivi počeli su da se proređuju, sve dok najzad nisu sasvim prestali. Jednom sam udovo­ljio svojoj radoznalosti i pokušao da izračunam koliko joj je bilo potrebno da me potpuno prepusti samom sebi. Došao sam do brojke devet. Devet dana.

Toliko joj je trebalo. Neke stvari izgleda imaju mnogo kraći rok traja­nja nego što uopšte možemo da pretpostavimo.

Ali, to mi nije smetalo.

Zapravo, kao da mi ništa više nije smetalo. Shvatio sam da mi je sve teže da se na­ljutim zbog nečega, da ispo­ljim bilo kakvo negativno oseća­nje, da reagujem na bilo koji drugi način osim empatijom, potpunim saoseća­njem; bilo je to dovo­ljno g­njecavo da se sam sebi smučim, ali jednostavno nisam mogao drugačije. Nešto se iz korena izokrenulo unutra, duboko u meni. Tada sam počeo da podozrevam kakva je prava priroda i svrha ove... nakaznosti... koja mi je tako iznenada, bez prethodnog upozore­nja, bukvalno bila sručena na pleća.

Spo­ljni svet bio je nabijen negacijama svega dobrog: planeti je pretila katastrofa globalnih razmera, zem­lja je ulazila u rat i izlazila iz ­njega, svaki put drugim danom u nede­lji, ­ljudi na ulicama grizli su se kao psi, ponašali se bezumno, ubijali, silovali, palili, pokušavali da makar na taj način privuku paž­nju nekoga ko to odozgo vidi sve. Ja sam bio ­ljudski upijač. Prolazio sam gradom u sumrak, tek senka među senkama, magnet za nagomilano zlo i nesreću – prolazio sam, upijao jed koji su ­ljudi unaokolo lučili, vazduh ga je bio pun, zaudarao je od ­njega, upijao sam ga i skladištio negde u srcu, u srcu koje kao da je naraslo do kosmičkih razmera. Za sobom sam ostav­ljao ispraž­njenost, obramrlost, čuđe­nje, otvorenost za tračak svetla, za bilo šta pozitivno. U meni je sve više raslo ubeđe­nje da je upravo to moja funkcija, da u svemu ovome postoji nekakva svrhovitost. A količina ­ljudske bede oko mene sama po sebi bila je dovo­ljna da me ubedi da nisam jedini.

 

U blizini mog stana nalazila se mala crkva i jedne večeri odlučio sam da pokušam tamo da pronađem odgovore. Religiju sam poznavao toliko da sam sebe u najbo­ljem slučaju mogao da nazovem agnostikom, a u najgorem, ignorantom i nevernikom. Ja sam jedan od onih koji su rođeni u doba komunističkog bezverja i krstio sam se u tridesetoj, u zabludi da ću tako uspeti da dođem u dodir sa sopstvenom duhovnom tradicijom za koju se ispostavilo da doseže mnogo da­lje od četrdesetprve. U svakom slučaju, trebalo je da znam da će i ovaj pokušaj da to učinim biti osuđen na neuspeh.

Kada sam ušao unutra, mislio sam da nema nikoga. Obazreo sam se oko sebe i ugledao nedavno oslikane zidove sa mnoštvom anđela, različitih imena, sa mačevima ili k­njigama, i krilima koja su im dopirala do glež­njeva. Ikonopisac je očigledno bio mlad i nevešt: svaki anđeo imao je kraj sebe zapis na nekoj vrsti razmotanog svitka, ali meni je to neodo­ljivo ličilo na strip-oblačiće. Osetio sam snažnu že­lju da izađem, kada me je neko oslovio. Okrenuo sam se i ugledao sredovečnog sveštenika sa kišnom kabanicom namaknutom preko mantije; u slabom svetlu lampi i treperavih sveća, video sam na ­njegovom licu nestrp­lje­nje i že­lju da napusti svoje radno mesto i zak­ljuča ga što pre.

„Izvolite”, rekao je pomalo mrzovo­ljno. „Ako želite da zapalite sveću, možete, samo požurite... Crkva se zak­ljučava u šest.”

„Ja...” započeo sam, a onda prekinuo, ne znajući šta zapravo želim da mu kažem. Posle trenutka okleva­nja, pokretom ramena pustio sam ogrtač da spadne na kameni pod i otkrije mi krila. Lagano sam ih raširio do punog raspona, uzdrhtao, u očekiva­nju.

Sveštenik se ukočio, zinuo, načinio korak unazad i hitro se prekrstio. Zurio je u belo, dugačko perje koje je blistalo u slabom sjaju sveti­ljki. A onda, kao da se prenuo iz omam­ljenosti, pružio je drhtavu ruku, načinivši prstima znak protiv uroka i počeo da uzmiče ka dubokim senkama. Zap­ljusnula me je bujica njegovih oseća­nja, toliko snažna da sam posrnuo. Nije verovao u ono što je video. Nije pronalazio u sebi dovo­ljno vere za to. Bilo mu je lakše da misli kako je ovo samo neka vrsta bolesne šale sa ci­ljem svetogrdnog ismeva­nja Božjeg doma. U jednom dugom trenutku gledali smo se u oči, i tada sam shvatio svu besmislenost svog postupka. ]utke, sagnuo sam se i podigao ogrtač. Dok sam izlazio napo­lje, ne okrenuvši se da se prekrstim, krila su šuštala kao jese­nje kroš­nje na vetru.

 

Nedugo posle posete crkvi, pozvao sam Lidiju. Nekoliko pokušaja, i uspeo sam da je pronađem. Nije joj bilo naročito drago što me čuje. Pitao sam je za devojčice. Dobro su, redovno se jav­ljaju, pitaju za mene. Da li sam još... da li imam... kako...

Spustio sam slušalicu.

 

Više nisam sam.

Zovem je Mona. Zbog onoga što je rekla kada sam je prvi put video. „Mo... na...” govorila je isprekidano. „Mo... na.” Pretpostavio sam da joj je to ime.

Vraćao sam se sa jedne od svojih kasnih šet­nji; krila su mi bila sklop­ljena i prekrivena širokim, lakim let­njim mantilom, tako da slučajni prolaznici u meni nisu mogli da vide ništa bogzna koliko čudnije od visokog, pomalo pogrb­ljenog muškarca koji žurno hoda i drži se senki.

U jednoj uskoj ulici, ispred sebe sam čuo ječa­nje. Kada sam se pojavio u svetlu ulične lampe, ugledao sam nekakvu strku i komeša­nje, i bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da shvatim šta je u pita­nju.

Čopor golobradih dečaka – mislim da najstariji nije mogao da ima više od petnaest godina – odjurio je u mrak izlaza iz sokaka, uz podvriskiva­nje i pokaziva­nje sred­njaka. Za ­njima je na pločniku ostala ona: mršava, kratke riđe kose, u iscepanoj odeći, sa pr­ljavom maramicom nabijenom u usta, silovana i okrvav­ljena. Učinilo mi se da joj je čitavo lice rasečeno, ali kada sam kleknuo kraj ­nje, uzeo joj glavu u krilo i obrisao krv skutom mantila, video sam da joj se preko lica pruža samo jedna posekotina – verovatno od komada stakla koje je ležalo blizu ­nje – dijagonalno, sleva nadesno, od obrve, preko slom­ljenog nosa, kraj ugla usana iskidanih zubima, do uske, drhtave brade. Kolutala je očima i cvilela uporno to svoje „Mo... na... Mo... na...” Uzeo sam je nežno u naručje i poneo u svoj stan, držeći se senki, zastajkujući na zvuk tuđih koraka, neprimećen.

Isprva sam mislio da je Mona retardirana, ali ubrzo, kada se malo oporavila, shvatio sam da je daleko od toga. Imala je mali stan u suterenu stare, napuštene zgrade predviđene za ruše­nje. Odvela me je tamo jedne noći. Svuda su bile k­njige, u neurednim gomilama na podu, na kredencu, u plakaru, ormariću za cipele, na mašini za veš, čak i na šporetu. Mona je studirala. Koliko sam mogao da zak­ljučim, istoriju umetnosti.

Uzela je nekoliko neophodnih stvari, dokumenta, malu torbu, nijednu k­njigu. Zatvorila je vrata za sobom i nije ih zak­ljučala. Nije se čak ni osvrnula dok smo odlazili odatle. Sutradan, na radiju, čuo sam za požar. Zgrada je izgorela do teme­lja. Vatrogasci pretpostav­ljaju da je vatra krenula iz suterena. Neispravne instalacije.

Mona je prva osoba koja me ne zasipa talogom svojih negativnih emocija otkad sam se... izmenio. Čini se da ih i nema. Kada sam kraj ­nje, okružuje me duboki spokoj. Voli moja krila, voli da ih miluje, g­njura lice u perje.

Mona.

Konačno, jedne večeri odlučio sam da je odvedem na brdo iznad grada i prvi put pokušam da krila upotrebim za ono za šta ona inače služe. Raširio sam ih pod tamnim nebesima, opružio mišiće, osetio snagu u ­njima, upotrebio je. Mona je stajala i posmatrala me odozdo, očarana. Činilo se da mi tapše i maše. Vinuo sam se u nebo koje se najednom otvorilo, beskrajno i zvezdano, nošen vetrom. Bio sam lak, lakši od vazduha, nematerijalan, proziran, čist. U meni je narastao smeh, smeh odušev­lje­nja i radosti. Prvi put otkad sam opipao kvrge na leđima, mogao sam da zatvorim oči bez straha od sum­nji i neizvesnosti, da se prepustim milova­nju prstiju vazdušnih struja; prvi put posle toliko vremena bio sam pomiren sa sobom.

Ostavio sam Monu tamo, kraj starog automobila, i poleteo prema gradu. Prekasno sam shvatio da se nalazim u starom, poznatom kraju, kuća u kojoj sam živeo sa Lidijom i decom već mi se približavala u brišućem letu i odlučio sam da priđem osvet­ljenom prozoru na trećem spratu, da ponovo vidim ženu sa kojom sam proveo proteklih četrnaest godina, podelim sa ­njom ovo neuporedivo, ushićujuće iskustvo. Uz malo manevrisa­nja i moćne zamahe krila, uspeo sam, lak kao vazduh, da se zadržim ispred stakla.

Bili su tamo, oboje.

 

Moj seks sa Lidijom bio je standardno dosadan, ali zato nezadovo­ljavajući. I bezbedan. Iznad svega, bezbedan. Lidija se gotovo patološki plašila nove trudnoće. Govorila je da joj je i dvaput bilo previše.

Sada, dok joj je Slađan redom zapušavao sve raspoložive otvore, uk­ljučujući i one kojima ja gotovo nikada nisam imao pristup, nigde nisam mogao da vidim kondom. Njihov snošaj bio je mahnit, životi­njski, znojav, nabijen strašću, lišen zvukova iza stakla prozora. Pretpostav­ljam da je trebalo da osetim složeni konglomerat negativnih emocija – ­ljubomoru, razočare­nje, osećaj da sam izdan, bes, mrž­nju. Bio sam srećan zbog ­njih. Zaista. Dok sam lebdeo tako, kraj prozora, bio sam ispu­njen zadovo­ljstvom zbog toga što je i ­njoj i ­njemu bilo potrebno tako malo da bi bili ispu­njeni. Usred priliva ­ljudskog jada i nesreće koju sam privlačio kao magnet, seksualni čin Slađana i Lidije bio je mala, topla, smirena oaza pozitivnih vibracija. Apsurdno, ali osećao sam zahvalnost zbog toga.

Tada me je Lidija primetila.

U trenutku se ukočila, iskolačila oči, a onda stresla zbu­njenog Slađana sa sebe i refleksno navukla zgužvani čaršav preko svoje goloti­nje. Gledao sam kako se izraz u ­njenim očima postepeno me­nja – od staklaste usredsređenosti koja se tamo nalazila dok se ona uvijala pod naletima Slađanovih bedara, preko zaprepašće­nja i iskre straha i posram­ljenosti, do sve snažnijeg plamena mrž­nje. Priskočila je prozoru, ne obazirući se na svog ­ljubavnika, koji je ustuknuo izvan mog vidokruga, i počela bezglasno da vrišti prostakluke kroz staklo, izbezum­ljena i histerična.

Tužno sam zavrteo glavom. Nije mogla da shvati. Okrenuo sam se i odleteo u noć.

Želeo sam da pružim sebi dovo­ljno vremena da razmislim i zato sam besci­ljno kružio iznad grada, nadletao obasjane trgove i mračne uličice, prosecao raznobojni neon i najgušću tamu, upijao i upijao, a grad je zračio i zračio mrž­njom i pakošću, pohlepom i bezobzirnošću, nasi­ljem i užasom; i sve se ulivalo u mene, prolazilo kroz mene kao kroz živi gromobran, bez zadržava­nja, ne pr­ljajući me, da bi nestajalo... negde. Za sobom, ostav­ljao sam trenutni muk, začetke osmeha, zamuckiva­nje prvih ­ljubaznih reči, rukova­nja. A iznad, sazvežđa su se kotr­ljala i više nisu izgledala ni daleko ni hladno. Najzad, kada je gusti mrak noći počeo da se ta­nji i rastače, spustio sam se u blizini svog stana i nekoliko posled­njih desetina metara prepešačio do mračnog ulaza. Želeo sam da ispričam Moni, da joj prenesem makar delić onoga što sam osetio. Prekasno sam shvatio da moj stari automobil nije parkiran pred zgradom, ali da zato nova, blistava Slađanova limuzina jeste. A onda se sve saželo u trenutni blesak, suviše brz za bol, suviše kratak za poima­nje. Izgubio sam svest.

 

Sada znam da to nisam mogao biti ja, ali ipak... zrnce sum­nje ostaje. Možda je to bio jedan od tih „drugih” koje nikada nisam ugledao niti sreo, ali koji, znao sam, moraju da postoje.

Kada sam došao svesti, glava mi je bila u Moninom krilu. Ležao sam na boku, leđa su mi bila u agoniji. Sve ispod mene bilo je vlažno i lep­ljivo. Koagulopatija, pomislio sam. Iskrvariću...Onda sam ponovo potonuo.

Zato i znam da to nisam mogao biti ja. Više nisam imao krila, a anđeo koji je proleteo ispred Slađanovog automobila i naterao ga da izgubi kontrolu, zabije se u cisternu i izgori zajedno sa Lidijom unutra bio je neozleđen. Sa­njao sam taj prizor dok sam ležao u agoniji. Ni tada, a ni kasnije, nisam osetio ni najma­nje zadovo­ljstvo zbog načina na koji su završili. Pravda je besmisleni koncept, tipično ­ljudski, sitan i sebičan. Možda je taj... drugi... bio jedan od onih legendarnih starozavetnih anđela osvete... a možda, možda i obična projekcija moje tamne strane, još neugašene posve ne­ljudskim milosrđem koje je rukovodilo mojim životom otkad su mi ta prokleta krila nikla. Ne znam. Ali, u trenucima novog buđe­nja – očigledno nisam iskrvario, moj izme­njeni metabolizam verovatno se pobrinuo i za to – mnogo mi je bilo važnije da znam zašto. Šta je to nateralo ženu koju sam nekada voleo i koja je, mislim, nekada volela mene, da dođe ovamo sa svojim ­ljubavnikom, sačeka moj povratak i natera Slađana da me najpre onesvesti, a zatim da mi hirurškim alatkama amputira krila? Emotivne matrice još su bile veoma snažne, čitavo mesto zaudaralo je na ­njih dvoje, na Lidijinu histeriju, nerazumnu mrž­nju i fiksaciju na moja krila koja su očigledno bila kriva za raspad porodice, prepolov­ljene prihode, ­njenu pre­ljubu i duboki osećaj krivice, nastupajuću menopauzu, kurs marke, energetsku krizu, ozonske rupe... Njen emotivni otisak vo­njao je kao urin, usecao mi se u sinuse i utiskivao u vijuge kako bi se postarao da je nikada ne zaboravim. A bio je tu i nešto slabiji Slađanov zadah, ispare­nja nesigurnosti, straha i griže savesti, povod­ljivosti, koleb­ljivosti i podlega­nja snažnijoj Lidijinoj vo­lji. Mogao sam da čujem ­njihove zbrkane rečenice dok su dolazili ovamo, kao razgovor dvoje gluvih... mogao sam da pročitam ­njihove misli, opravda­nja pred sobom i pred drugima koji bi mogli da pitaju, poluformirani plan za obezbeđe­nje međusobnog alibija, nameru da me ostave da iscurim iz sopstvenog tela, slijem se niz pukotine poda ulaza, niz podrumske stepenice, u mrak gde mi je i mesto, dok oni bacaju moja isečena i izmrcvarena krila u kontejner gde ostali otpaci već gore i nestaju u dimu. Zatvorenih očiju, sa licem među Moninim dlanovima, plakao sam za ­njima, za sobom, za celom usranom ­ljudskom rasom, sve dok je u meni bilo suza.

 

Trauma amputacije bila je ogromna, ali moje telo ponovo je dokazalo da ga više ni najma­nje ne poznajem. Posle dvanaest sati, rane na leđima zacelile su mi se dovo­ljno da mogu da ustanem i odgovorim na telefonski poziv. Klimao sam glavom i odgovarao u slušalicu, izgovarao potrebne reči, iznenađen, šokiran, zgrom­ljen tragičnim vestima. Supruga! O, Bože! I naš stari prijate­lj... Gospode!

Devojčice su bile na sahrani. Onako blede, u crnini, izgledale su starije od svojih deset i dvanaest godina. Lidijini rodite­lji držali su ih čvrsto, kao da se plaše da će prebeći kod mene. Ali, znale su, rečeno im je, Tata je još bolestan, možda i bolesniji nego ranije, eno, vidite kako izgleda, jedva stoji, ispijen i oronuo, ne, on ne može da vodi računa o vama, ne još, bar ne dok ne ozdravi... Izveo sam sve neophodne korake tog složenog društvenog plesa koji se igra nad rakom, odrekao se svog dela nasledstva u korist devojčica, posetio ih jednom kod Lidijinih rodite­lja, zagrlio obe čvrsto, čvrsto, najjače na svetu, Tata, zašto plačeš, nemoj da ideš – i onda brzo, da se ne predomislim, da se ne slomim u dve polovine od kojih ništa celo više neće moći da se sastavi, hitao sam ulicama, trčao, da mi vetar što pre osuši lice i oči. Nove kvrge na mojim leđima rasle su, tiho i neumo­ljivo.

 

Ponovo imam krila. Prošao sam kroz pravu agoniju dok mi nisu izrasla, duža i snažnija nego ranije, ali Mona je bila tu da mi pomogne.

Napustili smo zem­lju – carinici i policajci na aerodromu nisu primetili ništa sum­njivo: samo visokog, mršavog muškarca ispijenog i bledog lica, sa družbenicom čije lice ruži groteskni oži­ljak.

Cirkus je jedan od retkih pravih koji su preostali: naš karavan krstari Evropom i radoznalcima prikazuje zaborav­ljene veštine od kojih zastaje dah, zveri koje ne bi trebalo da mogu da postoje... i nakaze, naravno. Nas dvoje i naše prijate­lje.

Jesmo li zaista to? Nakaze? Možda... ali ponekad – kada Mona i ja vodimo ­ljubav umotani u moja krila – oži­ljak joj blista na zajapurenom licu kao žeženo zlato, kao aura sa ikone... i isto tako ponekad – dok letim visoko ispod plastične kupole i ne gledam sitna lica tamo dole, lica na kojima su usta razjap­ljena u zabezeknuto, preplašeno O – čini mi se da kroz majušni otvor kupole, na samom vrhu, naslućujem čudesnu, neuhvat­ljivu nebesku svetlost koja će mi se konačno ukazati; još samo malo strp­lje­nja. U takvim trenucima, gotovo da mogu da osetim zahvalnost prema onome koji me je kaznio ovako teškim darom.

I čekam da najzad sretnem i ­njih.

One druge.