Neko vreme tajanstveni kovčežić je ležao na polici u Maohovoj kući pored ostalih sitnica, a onda je udova pokojnog Tahićanina, isprativši prethodno na onaj svet i dvoje svoje dece iznenadno obolele od nepoznate tropske groznice, odlučila da rasproda svu imovinu i postane redovnica tamoš­njeg hrišćanskog manastira. Kolekciju suvenira otkupio je Rudolf Ezerman, pasionirani sakup­ljač starina i retkosti, jedan od Maohovih prijate­lja. Srebrnasta cev preselila se u Bavarsku i tamo prisustvovala svirepom obračunu između Ezermana, ­njegove zapostav­ljene supruge i prijatelja sa kojim je ona vidala bračne jade. Posle toga, cev je nestala na nerazjaš­njen način: pretpostav­lja se da su čudan predmet, zajedno sa porordičnim nakitom i pozamašnom svotom gotovine, ukrali Zofovi, supružnici koji su radili u službi Ezermanovih. Avion kojim su pokušali da prebegnu na američki kontinent srušio se nadomak Njujorka u more... Preživelih, naravno, nije bilo.

Ne zna se na koji je način ardonska cev da­lje prelazila iz ruke u ruku i me­njala vlasnike; izgubio joj se svaki trag i verovatno bi nestala duboko u zaboravu nekolicine ­ljudi koji su preživeli kontakt sa ­njom, da se konačno nije pojavila na jednom radnom stolu, u malom stanu u istočnom sektoru centralnog Megalopolisa na pacifičkoj obali... u četvrti u kojoj su zaređala tajanstvena, krvožedna ubistva.

1.

Džozef Mari je bio vidovit. Znao je za taj svoj dar još od ranog deti­njstva, ali tek je u dvadesetoj godini naučio da ga kontroliše. Upoznao je tada nekolicinu sličnih sebi. Moć ekstrasenzorne percepcije i različite sposobnosti – telekineza, telepatsko opšte­nje, pirokineza – zbližile su ih, pa su Džozefu tuđa iskustva pomogla da se uspešno hvata u koštac sa svojim takozvanim div­ljim talentom koji je ponekad umeo neobuzdano da bukne i uvali ga u neprilike. Više nije onako gorko osećao da je žigosan, da ga je društvo odbacilo. S vremena na vreme viđao se sa svojim čudnim prijate­ljima. Od svih je najviše voleo Malu Vili, devojčicu od nekih osam godina, i te večeri išao joj je u posetu.

Mala Vili je živela u suterenu velike i sumorne zgrade u kvartu čije je zvučno ime „Zvezdana četvrt“ bezuspešno pokušavalo da prikrije bedu i ruševnost kuća i ­njihovih žite­lja. Stanovala je sa Dedom, kukavnim starcem koji je najveći deo vremena provodio u krevetu ste­njući zbog kostobo­lje i ostalih bolesti poznog doba, i Ejmosom, oli­njalim crnim džukcem. Bili su neobično društvance i Džozef se sa ­njima osećao prijatno i opušteno. Ponekad bi sa starim podelio bocu crnog kise­ljaka kup­ljenu u obliž­njoj rad­nji, ponekad bi se poigrao s Ejmosom, ali najviše vremena proveo bi sa Malom Vili, ovlaš spojenih dlanova, očiju zatvorenih i misli isprepletenih u beskrajnim dubinama ­njihove vasione.

Hodao je s osmehom. Danas je donosio pune ruke poklona. Uspeo je nekako da skrpi novca za polovnu lulu i nešto duvana za Dedu, koji će mu se zahvalno iskeziti onim svojim nemogućim, očaravajuće krezubim osmehom; Vili će dobiti ha­ljinicu skrojenu od izdrž­ljivog i trajnog platna, koje se koristilo za uniforme u ratu protiv Ardona... Bilo je tu čak i samlevenih kostiju za starog dobrog Ejmosa.

Iznenada ga prože grč kontakta.

„Gospode!“, prošapta zabacivši glavu i stisnuvši zube. Stao je raskoračen nasred pr­ljavog pločnika, staklastog pogleda uprtog u mračno nebo prošarano potmulim odsjajima grada–čudovišta.

Uvek bi došlo postepeno. Osetio bi laku napetost, steza­nje stomačnih mišića i mučninu, zamaglilo bi mu se u glavi, a zatim razbistrilo... Svet bi buknuo oko ­njega jarkim bojama, mogao bi da oseti kristalno jasno svaki, ma i najtiši zvuk u blizini, veza bi bila uspostav­ljena i više ne bi bilo nikakvih smet­nji.

Ovo je bilo drugačije.

Počeo je da se trese od silovitosti signala koji su strujali kroz ­njegov nervni sistem, iz ukočenih prstiju ispala mu je vrećica sa stvarima. Lula se otkotr­lja u slivnik; začu se lom­ljava stakla i na pločniku poče da se širi tamna mr­lja prolivenog vina.

Vili?

Video je jasno. Nije mogao da odvrati misao kao što običan čovek ne bi mogao da odvrati pogled.

VILI?

Gledao je kroz ­njene oči. Prepoznao je sobičak, prastaru lampu koja je sada ležala na podu slom­ljena, praš­njave zavese umr­ljane nečim tamnim... U uglu je ležao Ejmos, zurio mutnim pogledom i tiho cvileo: jedno uvo visilo mu je na tankoj niti kože, nekoliko dubokih rana prošaralo mu je crnu dlaku crvenom bojom, a iz rasporenog stomaka provirivala je utroba i nadimala se u ritmu isprekidanog disa­nja.

Sa Dedom je bilo gore. Sedeo je na podu, u drugom uglu, raširenih nogu; glava mu je bila oslo­njena na zid, razrogačenih očiju i širom otvorenih usta. Na vratu je zjapila ogromna sekotina iz koje je ispao grk­ljan. Krv je potpuno natopila onu jedinu košu­lju koju je starac posedovao. Zgrčene šake ličile su na velike, beskorisne kandže.

Tada sevnu blesak metala i zaslepi ga. Vrisak, užasnut i bespomoćan. Crnilo.

„VILI...“

Nekoliko retkih prolaznika zbu­njeno se osvrtalo za mladićem zapuštenog izgleda koji je bezglavo trčao ulicom derući se iz petnih žila; kada je zamakao za ugao, oni nastaviše svoj užurban hod sležući ramenima ili odmahujući glavom.

Otvorio je vrata s treskom i krikom besa.

Ubica je upravo završio sa kasap­lje­njem leša devojčice i sada se okretao ka ­njemu s ledenim osmehom na licu. Erupcija slepog gneva izbaci Džozefa u dug skok, ruku ispruženih prema vratu monstruma koji je mirno stajao pred ­njim. Smrt je nastupila gotovo trenutno: zahva­ljujući silini zamaha i težini tela u padu, sečivo mu je lako probilo dijafragmu i stiglo do srca.

Oči ubice bile su neobično sjajne, a zenice su u pomahnitaloj svetlosti za­lju­ljanog lustera imale čudan oblik, tanak i dugu­ljast, zaob­ljen sa oba kraja. Mirnim, rutiniranim pokretom, on obrisa veliki kuhi­njski nož o zavesu i izađe napo­lje ne osvrnuvši se.

Za žite­lje „Zvezdane četvrti“ počela je još jedna noć ispu­njena bezumnim strahom.

2.

Elija Rahmadavi nije odoleo iskuše­nju. Posle šestog bezuspešnog pokušaja da iz automata sa osvežavajućim napicima dobije ledenu oranžadu, jednostavno je morao da ritne prokletu mašinu iz sve snage. Nije ga bilo briga šta će reći glavni inspektor ako čuje da starešinski kadar demolira inventar – izluđivala ga je ova vrućina.

Udarac odjeknu kao puca­nj i sve se glave u čudu okrenuše ka ­njemu.

„Ništa, ništa, deco. Samo nastavite. Tatica je malo šiznuo od vrućine.“

Na nekoliko mesta začu se smeh i žamor rutinskog radnog dana u policijskoj stanici „Zvezdana četvrt“ nastavi se. Viši detektiv Odele­nja za ubistva, kojega su ostali nameštenici stanice zvali, što iz šale, što iz poštova­nja zbog devetnaest godina koje je proživeo na ulicama čudovišnog Megalopolisa, Tatica Eli, zatvori vrata svog staklenog kaveza i razdraženo pogleda u pridošlicu. Mršav čovek pedesetih godina u pr­ljavosivom lanenom odelu, sa čeki­njama od nekoliko dana, sedeo je na neudobnoj stoličici i mirno ga očekivao.

„Rahmadavi?“

„Da. Ko ste vi, dođavola?“

Čovek se umorno osmehnu.

„Očevidac ubistva.“

„Zaista? Dogodilo se ubistvo?“ Eliju je preko glave bilo revnosnih građana koji su svakodnevno prijav­ljivali svoje paranoidne konstrukcije i nepotrebno opterećivali ionako desetkovano odele­nje. Ovaj ovde ličio mu je na jednog od takvih.

„Da. Dvanaesta avenija broj osam. Suteren. Devojčica, mladić, starac. Pas takođe.“

„Bili ste na licu mesta? Odande dolazite?“

„Ne.“

Eli se sruči u stolicu i obrisa peškirom vrat i lice. Ovaj me zeza, pomisli.

„Čekajte. Rekoste malopre da ste očevidac?“

„Da.“

„A niste bili na licu mesta?“

„Nisam.“ Čovek je sedeo mirno i držao ruke u krilu. Gledao je kako se krupni detektiv u razdr­ljenoj košu­lji pridiže i preteći nagi­nje preko stola.

„Ja sam vidovit. Dvoje ubijenih bilo je takođe. Bili smo u kontaktu kada se to dogodilo.“

Eli zinu, ostade za trenutak tako, a onda dreknu:

„Čoveče, ja nemam vremena za besmislice!“ Ludak, ovo je neki prokleti ludak! Šta je on Bogu skrivio da ga g­njave takvi tipovi!

Nepoznati ga iznenada zgrabi za ručni zglob i čvrsto stisnu. Detektiv oseti nešto nalik na slab strujni udar.

„Imate četrdeset tri godine. Pre dvanaest godina izgubili ste suprugu i sestru kada su slučajno dospele usred okršaja suparničkih bandi Čikanosa...“ Pogled je prodirao u ­njega kao svrdlo. Monotoni glas nastavi: „Niste postali glavni inspektor jer ste se upet­ljali u aferu oko kongresmena Barija i onemogućili ­njegovu izbornu kampa­nju. Imate majku na Istočnoj obali i svake godine joj za dan Svetog Valentina ša­ljete čestitku sa srcem uvijenim u plavu traku i tekstom ’Voli te tvoj Bucko.’ Treba li da nastavim?“

Eli otrže ruku.

„Da nastaviš?“

„Da, na primer o Vendi, kurvi koju ste uspeli da sklonite sa ulice i obezbedite joj pristojan posao, ili o tome kako posle svakog pijanstva mamurno razmiš­ljate o svom službenom revolveru, o jednom oslobađajućem puc­nju...“

„DOSTA!“, riknu Eli i tresnu šakom o sto. „Ne znam ko si, druškane, ali znam da će ti trebati đavolski dobro opravda­nje za kopa­nje po mom privatnom životu!“

Čovek se blago nasmeši.

„Ovo je bila samo mala demonstracija. Što se opravda­nja tiče, mislim da je trostruko ubistvo više nego zadovo­ljavajuće. Da... Jedan deta­lj, sitan, možda će vas zanimati: ubica je ostavio svoj potpis, crtež u krvi, na zidu... Ravno, zaob­ljeno na krajevima...“

Eli klonu natrag na stolicu. Opet! Krvožedni monstrum je bio neumoran! Juče dve devojke unakažene u mračnom sokaku, prekjuče starac koji je prodavao srećke, pre toga troje dece na putu iz škole... A svuda isti trag, isti krvavi crtež! Bilo je to jedino što su imali u vezi sa ubicom.

„Marfi!“, razdra se, izletevši iz kancelarije. Krupni Crnac, koji je do tog trenutka prijate­ljski ćaskao sa privedenom prostitutkom, skoči sa stolice kao oparen.

„Šta je, Ćale? Gde gori?“

„Spremaj kopter. Gad je ponovo udario! Vodimo i ovoga, on je ’očevidac.’“

Uhodan istražni aparat smesta je stav­ljen u pokret. Posle nekoliko minuta, letelice se jedna za drugom otisnuše sa krova stanice u noć, prema mestu novog zločina. Megalopolis je svetlucao u mraku. Eli je bezvo­ljno zurio u staklo.

Kao prokleta mašina koja me­lje sve pred sobom, razmiš­ljao je o gradu. Dovo­ljno da jedan točkić složenog mehanizma iskoči iz ležišta i da nastane haos. Vidovitost... Koješta! Na šta sve neću naići u ovom jebenom poslu!

Razlivena šarena svetla žmirkala su odozdo tako daleko, tako ravnodušno...

3.

„’Bem ti...“

Nedovršena psovka ostade da lebdi u vazduhu; Valeri strpa upravo posečeni palac u usta i isisa malo krvi.

„Da mi je samo da znam ko je ostavio ovde ovaj glupavi nož!“

Nije bilo nikog da joj odgovori. Kafe je bio prazan. Vreme zatvara­nja prošlo je pre pola časa. Stolice su bile uredno poslagane na stolovima, prašina obrisana, šank se caklio. Gospodin Martin, vlasnik kafea „Mali Pariz“, pokupio je dnevni pazar i otišao, ostavivši Valeri da dovrši uređiva­nje lokala. K­ljučevi su svetlucali pored kase.

Valeri izvuče maramicu iz džepa suk­nje i uvi posečeni prst. U pregradi ispod šanka, gde je počela da briše prašinu vlažnom krpom naletela je na kuhi­njski nož velikog sečiva. Podigla ga je i začuđeno osmotrila. Oštrica je zablistala na prigušenom svetlu zlokobnim sjajem.

Mora da ga je Čen tu ostavio u žurbi, pomisli ona. Čen je bio stari, dobroćudni kuvar koji je pripremao kineske specijalitete za goste. Upozoriću ga sutra da to više ne radi. Neko bi mogao ozbi­ljno da se povredi.

Iza ­nje zaškripaše vrata. Skamenila se. Iznenada je obuze hladan strah: u susedstvu se već nekoliko dana govorkalo o krvoločnom manijaku koji je vrebao negde u blizini... Valeri nije bila devojka koju bi uplašile takve priče. Uostalom, to su stvari koje se uvek dešavaju nekom drugom, o čemu čitaš u novinama. Ali sada je bila sama, u napuštenom kafeu, a iza ­nje...

Okrenula se naglo, spremna da krikne.

Na vratima toaleta stajao je visok mladić ispijenog lica i izraženi podoč­njaci davali su mu mračan izraz. Bio je pristojno obučen – tamne pantalone, bela majica i laki let­nji sako – i stajao je neodlučno, kao da okleva. Ruke su mu bile vlažne.

Njegov glas razbi tišinu u aveti­njskom polumraku.

„Ja... Izvi­njavam se... Eto... Nisam našao papir za brisa­nje ruku.“

Pogledala je zabezeknuto pod kraj ­njegovih nogu i ugledala mokre tragove patika. Nervozno se nasmejala.

„Ništa, ništa zato!“ Onaj trenutak parališućeg užasa je prošao, ali potmuli strah je ostao. „Toalet je uvek vlažan. Nešto ne va­lja sa cevima.“

Mladić je pogleda uspitivački, a zatim osmotri praznu prostoriju.

„Prošlo je radno vreme. Zatvorili smo pre pola sata.“ Pokušala je da se prisili na osmeh.

„Mora da sam se dugo zadržao unutra. Znate, ponekad izgubim osećaj za vreme... Ponesu me misli... Koliko je sati? Sigurno je kasno.“

On kroči napred i Valeri ustuknu.

„Vrata su otk­ljučana?“

„D–da...“

Mladić se osmehnu, klimnu glavom i dugim koracima priđe vratima. Trenutak kasnije više ga nije bilo. Tek kada je uspela da otrgne pogled od praznog, otvorenog izlaza na ulicu, ona shvati da još u ruci drži nož.

Valeri, pomisli, čini se da ova odvratna kolektivna psihoza utiče i na tebe! Dobro bi ti došao mali odmor.

Napo­lju se začuše koraci i neko se pojavi na vratima.

„Val? Hej, Valeri?“

Odahnula je. Bio je to Ned. Bez razmiš­lja­nja, brzim pokretom je strpala nož u fioku ispod kase, uzela k­ljučeve i izašla iza šanka.

„Evo me! Otkud ti?“

Visok i stasit momak od svojih dvadeset i pet godina posmatrao ju je sa osmehom.

„U susedstvu je ponovo gužva, pa sam mislio da je bo­lje da se ne vraćaš sama kući. Čini se da je opet onaj manijak... Hej, nije ti dobro? Bleda si kao smrt!“

Valeri pokuša da se otrese pomisli na nepoznatog iz toaleta. Na osnovu čega je, uostalom, mislila da je to on?

„Ne, sve je u redu. Samo mi je malo muka, ništa nisam jela. Hajdemo.“

Ona zak­ljuča vrata, a Ned umesto ­nje spusti metalnu rešetku. Poznavala ga je nekoliko nede­lja, navraćao je u „Mali Pariz“ na poneki brzi obrok; nekoliko puta izašli su zajedno... Sve to sa Nedom izgledalo joj je prilično nestvarno. Znala je da je privlačna, da se mnogim muškarcima dopada, ali Ned joj je delovao... pa, naprosto, suviše dobar. Bio je paž­ljiv, nije nava­ljivao, umeo je lepo da priča, ni nalik na većinu poludiv­ljih mladića iz ­njihovog susedstva. Rekao joj je da je tu rođen i da je godinama živeo u Evropi, sa rodite­ljima, kao i da se posle ­njihove smrti vratio u mesto odakle je potekao. Bilo joj je prijatno sa ­njim. Osećala se sigurno.

Odjeknu promukli prasak groma i težak let­nji p­ljusak sruči se na „Zvezdanu četvrt.“ Ned skide teksas jaknu i podiže je da ih zakloni od kiše. Nastavili ssu da hodaju zagr­ljeni, ne obraćajući paž­nju na p­ljusak i grm­ljavinu.

Dopratio ju je do ulaza u zgradu i sačekao da otk­ljuča vrata, a zatim ušao za ­njom. Posmatrali su se u mraku ćutke, oklevajući. Nešto je načas prostrujalo kroz vazduh, i on se odluči.

„Nede... Nemoj...“ Pokušala je da se odbrani, ali ne naročito odlučno. Silovito ju je ­ljubio. Rukom je pronašao otvor na suk­nji i put do ­njenih gorućih butina. Ona zatvori oči i zagrli ga. Bila je vrela i vlažna.

Iznenada blesnu svetlo i začuše se glasovi. Neko je izlazio iz stana gore, na drugom spratu. Valeri se otrže.

„Moram... Moram da idem... Nede, videćemo se sutra.“

Bila je raščupana i teško je disala. Ned se osmehnu.

„U redu. Sutra. Neću zaboraviti... Budi sigurna u to!“

Nasmejala se, hitro ga po­ljubila i otrčala ka liftu. Ostao je još trenutak da gleda za ­njom, prinevši licu prste na kojima se osećao ­njen oštar, prodoran, uzbud­ljiv miris, a zatim požuri napo­lje.

P­ljusak je prestao. Iza ugla, Ned ugleda nekoliko policijskih vozila i gomilu radoznalaca. Ambulantni kopteri spremali su se da uzlete, nekoliko policajaca muvalo se u blizini, a jedan u civilu, krupan i proćelav, četvrtaste brade i čvornovatih ručerdi, izdavao je naređe­nja. Pored ­njega je stajao suvo­njavi tip u odelu.

Ned zastade, osmotri prizor, slegnu ramenima i produži da­lje. Uskoro policijska svetla i uzbuđeni glasovi gomile iza ­njega zamreše u vrelini noći.

4.

Depresija ga je udarila kao čekić. Osećao je proteklih dana kako se skup­lja i zguš­njava oko ­njega u vrelom vazduhu; prva polovina maja te godine bila je neobično topla.

Ovo prokleto vreme, pomisli.

Ali, znao je to dobro, nije vreme bilo posredi. Sparina je nosila sa sobom čudnu težinu i darež­ljivo je pokla­njala svima. Njegov problem ležao je dub­lje. Izbegavao je da ga zaista sagleda i uhvati se sa ­njim u koštac; bilo je lakše da ostane tamo gde je, zakopan, ali provirujući jednim delom, dopuštajući zlokobno da bude ugledan na trenutak, izazivajući. Sra­nje.

Mrzeo je ovo sta­nje samoaža­lje­nja. U nekoliko navrata bio je u sličnoj situaciji, ali taj „ne znam šta ću sa samim sobom“ sindrom nikad u sebi nije imao ovakav kvalitet, vrstu ozbi­ljnosti i... u kraj­njoj liniji, zašto da se bi to ne prizna, opasnosti.

„Sra­nje“, ponovi, ovaj put naglas. Iznenadnim, bezrazložno div­ljim pokretom, odalami komande stereo–uređaja koji umuknu naglo, kao da je cela grupa, čija je svirka gruvala stanom, istovremeno gi­ljotinirana.

(Gi­ljotinitana? Bože, sredi se malo!)

Sunce je napo­lju pržilo park u kojem se igrala dečurlija iz obliž­njeg zabavišta. Njihova dreka preplavi sobu kroz otvoren prozor i on požele da i ­njih može da isk­ljuči. Kroz glavu mu ponovo prolete zabavno mračna pomisao na gi­ljotinu i izazva osmeh.

Divno, čoveče, baš divno!

Ustao je i počeo nervozno da se muva po stanu. Opet je izgubio nekoliko sati. Pamće­nje ga je izdavalo. Nije mogao da se seti gde je to sinoć bio, šta je radio, postojale su praznine. Te čudne amnezije prate ga još od onog dana kada je nabavio taj novi ukras za sto... Ni sam nije znao zašto je kupio tu srebrnastu cev, obično je izbegavao da daje novac za beskorisne sitnice.

Ovo je bilo nekako drugačije. Neki ulični preprodavac ponudio mu je predmet u egzotičnoj vrevi najveće gradske pijace. Izgledao je unezvereno, kao da boluje od nečega... Zakrvav­ljene oči, brz govor i grozničavi pokreti odavali su že­lju da se što pre otarasi svoje neobične robe.

„Nećete zažaliti, mladiću! Jeftino, jeftino za vas! Pravi unikat!“ Glas mu je prešao u zaverenički šapat: „Mnogi su životom platili da ovo poseduju, ja tražim samo pedeset osam dolara... Dobro, četrdeset pet... Govorka se da je ardonskog porekla, da je začarano! De, de, pogledajte samo...“

Uzeo je cev u ruku. Istog trenutka opržila ga ledena vatra i on je osetio kako ga prožima jeza zagrobne hladnoće. Onda je najednom osećaj odbojnosti nestao i ustupip mesto neobičnom zadovo­ljstvu. Cev je postala topla, prisna, prijatna... Sve oko ­njega kao da je ustuknulo za korak, kao da se na sve spustila prozirna koprena sna. Uzavreli zvuci tržnice su utihnuli. Prodavci su besmisleno mahali rukama, kupci beskrajno sporo birali, spodobe u najrazličitijoj odeći lebdele su unaokolo, daleko od ­njega. Bio je sam, potpuno sam sa sobom, i to mu je tako prijalo!

Trgao se i vratio u stvarnost. Bez reči izbrojao je novac i ostavio prodavca sa izrazom olakša­nja na licu.

Tada se dogodilo prvi put. Sećao se da je pošao da potraži taksi za „Zvezdanu četvrt“, a onda je nastao prekid. Ma koliko da se upi­njao da rekonstruiše dva časa koja su usledila, nije uspevao. Tačno toliko trajala je slepa mr­lja u seća­nju.

Bio je ponovo u gomili koja se gurala i komešala, i da­lje na pijaci. Nekoliko policajaca držalo je masu na odstoja­nju. Bolničari u belom stav­ljali su nečije telo na nosila. Uspeo je da se izdigne na prste i iznad glava vidi leš: bio je to mali, ­ljigavi švercer od koga je kupio tu toplu, zgodnu stvarčicu koju je stiskao u džepu. Oči su mu bile ukočene, a lice zamrznuto u grimasu straha. Na grudima se nazirala velika krvava rupa.

Čuo je ­ljude kako žustro rasprav­ljaju o tome da li je moguće da neko rukom iščupa čoveku srce iz tela.

„Ardonci su mogli!“, uzviknuo je neko.

Da, zaista su mogli... Ali ­njih više nije bilo. Zemaljska flota je očistila svemir od tih krvoloka. Prestao je da sluša i okrenuo se da pođe; prizor mu više nije bio zanim­ljiv. Otišao je zadovo­ljno se osmehujući. Jedino nije vadio ruke iz džepova. Nešto mu je govorilo da to ne bi bilo naročito pametno.

Buka koju su deca pravila napo­lju postade neizdrživa. Uzdahnuo je rezignirano. Danas ništa od uče­nja... Pogled mu pade na stihiju udžbenika koji su se nagomilali na radnom stolu i čekić ponovo pade. Zario je lice u šake i poželeo da ponovo može da plače.

Cev je ležala mirno, reflektujući svetlost vrelog jutra koja je kroz prozor plavila sobu.

5.

Dan je bio pakleno vruć. Rashladni uređaji bezuspešno su pokušavali da olakšaju rad osob­lju policijske stanice. U Elijevoj kancelariji bilo je kao u pećnici.

„Dakle, evo čime dosad raspolažemo.“

Detektiv je stajao pored monitora na čijem je ekranu svetlucao tlocrt „Zvezdane četvrti.“ U prostoriji su, osim Elija, bili detektiv Marfi, jučeraš­nji očevidac ubistva koji se konačno predstavio kao Maksim Uvije, i ćut­ljiva žena četrdesetih godina.

„Ubica se na našoj teritoriji pojavio pre dvanaest dana. Trenutni bilans: šesnaest žrtava. Do juče nije napravio ni najma­nju grešku... Možda je to što je naleteo na vas srećna okolnost.“

„Za koga to?“, frknu Uvije.

„Za potencijalne buduće žrtve. Da­lje: taj ­njegov potpis jedini je element koji povezuje sve zločine. Motiv nam je nepoznat, a najverovatnije ne postoji. Inače, način izvrše­nja takođe varira: sedmoro je ubijeno vatrenim oružjem, šestoro tupim, verovatno metalnom šipkom, a troje sinoć, nožem. Marfi, ima li šta od Centrale?“

Crnac otvori fasciklu i pruži mu izveštaj.

„Upravo je stiglo. Samo jedan slučaj izvan našeg kvarta može da se dovede u vezu. Ubijen je izvesni Marsel Fi, beznačajni švercer, sitna lopuža. Neko mu je, hm... iščupao srce iz tela i ostavio u krvi nacrtan isti znak.“

Eli se strese. Imao je posla sa svakojakim zločincima, ali sa ovakvim krvolokom... Pogledao je skicu sa uviđaja. Da, crtež se poklapao sa potpisom ­njegovog ubice.

„Jesu li iskopali nešto u vezi sa žrtvom?“

„Ništa što bi bilo vredno pomena. Čini se da tip šara bez ikakvog metoda. Manijak.“

„Baš nije morao da se doseli u naše susedstvo... Dobro, to je otprilike sve. Da čujemo sada vas, gospodo čudaci.“

Uvije odmahnu rukom na Elijev sarkastični ton, kao da od sebe tera muvu.

„Jedno neka vam bude jasno: ne bi nam palo na pamet da se uplićemo u ovo da nije ubijeno dvoje naših. Prilično nas malo ima i razum­ljivo je da nam je stalo do uzajamne bezbednosti. Osim toga, svi smo veoma voleli Malu Vili.“

Zagledao se zamiš­ljeno u Elija, a onda pokazao na ženu koja je mirno pušila cigaretu za cigaretom i punila pepe­ljaru pred sobom.

„Ovo je Izabela Ridli. Ona će vas upoznati sa još jednim aspektom cele ove stvari.“

Izabela ukloni pramen prosede kose sa čela i osmotri detektive dubokim plavim očima. Glas joj je bio zvonak i melodičan.

„Vidite, gospodo, mi ’čudaci’ se sastajemo jednom mesečno radi razmene iskustava i međusobne pomoći... Maksim vam je juče demonstrirao delić svoje sposobnosti i vaša reakcija bila je vrlo tipična za stav društva u celini prema nama: odbojnost i nerazumeva­nje. Zato smo, recimo, socijalno neprilagođeni i često se sukob­ljavamo sa takozvanim normalnim svetom. Nama je ta uzajamna briga veoma važna...”

„Ama, pređite na stvar!“, uzviknu Eli nestrp­ljivo. „Samo nam još treba predava­nje iz sociologije.“ Ridlijeva zastade, pogleda ga sa podsmehom i nastavi:

„U redu. Dakle, u ’Zvezdanoj četvrti’ nas sada ima nas još troje, u širem području sektora petnaestak, u celom Megalopolisu možda stoti­njak. Ako nismo previše uda­ljeni, možemo da stupimo u kontakt trenutno. U trenucima stresa nekog od nas to može da nastupi automatski. Sinoć smo svi istovremeno iskusili ono što se desilo Džozefu i Maloj Vili... Iskusili smo kako izgleda smrt.“

Eli sede do Marfija koji je zainteresovano slušao, zaboravivši privremeno na nesnosnu vrućinu.

„Nastavite.“

„Videli smo sinoć ubicu, ali ne jasno... Nešto je ometalo kontakt i to je ono što nas čudi i, ako hoćete, plaši. Ubica kao da oko sebe ima oreol, kao da... zrači.“

„Mislite da i on poseduje te vaše telepatske moći?“

„Ne... Ne baš takve. Umeli bismo to da prepoznamo. NIje to niko od naših. Ovo je izgledalo nekako... tuđinski. Strano. Samo sam jednom imala sličan osećaj, kada sam pre nekoliko godina posetila izložbu zaple­njenih delova ardonske ratne opreme. I pored relativne starosti, sve je imalo oko sebe istu preteću auru.“

Eli nije znao treba li da bude besan i da otera ove uvrnute tipove dođavola, ili da jednostavno okači pišto­lj i značku o klin i pridruži se ovom klubu za priča­nje viceva.

„Sve lepše od lepšeg! Znači, imamo u komšiluku Ardonca koji ubija dosadu ubijajući ­ljude! Posled­nji Ardonac nestao je u oblaku radioaktivne pare zajedno sa svojom rodnom planetom pre trideset godina!“

„Zašto ste toliko sigurni u to?“ Žena ga je posmatrala mirno.

„Bože! Ne znam zašto samo gubim vreme sa vama!“

„Zato što nemate ništa bo­lje“, dobaci Uvije. „Bo­lje se primirite i slušajte da­lje.“

Marfi se smejuljio sebi u bradu.

Ridlijeva pripali novu cigaretu i šumno povuče dim.

„Posle prvog sinoć­njeg kontakta, povezali smo se i složili da bi najbo­lje bilo da Maksim dođe do vas i ponudi vam sarad­nju. Nikako nam se nije dopalo ono što smo osetili u tom sobičku. Ono čime je ubica zračio užasnulo nas je: neverovatno snažno, neverovatno zlo... Izuzetno opasno po sve nas!“

Maksim ustade i priđe prozoru. Osmotrio je suncem blistavo osvet­ljenu ulicu devedeset i tri sprata ispod sebe i okrenuo se detektivu koji je smrknuto ćutao.

„Bio sam sinoć sa vama na licu mesta, gde su emotivne matrice još bile sveže i jake. Tu sam se uverio u tačnost prvog utiska. Dole se šeta nešto mnogo opasnije od običnog manijaka.“

„Dobro, de“, uzdahnu Eli pomir­ljivo. „Ali, šta je sa tim trećim kojeg ste pomenuli. Gde je?“

„U kontaktu smo sa ­njim. Dole je, na tragu oružju kojim je ubistvo poči­njeno. Ono bi trebalo da nas odvede do ubice.“ Ridlijeva zg­nječi poveliki opušak i pogleda detektive hladnim, odlučnim pogledom. „Mislim da bi sada trebalo pripremiti plan zajedničke akcije.“

Eli zausti da kaže nešto ironično na račun matorih ­ljudi koji bi da se igraju lopova i žandara, ali se obuzda.

„Slušam vas“, reče tiho.

6.

„Mali Pariz“ je bio jedno od retkih mesta u kvartu gde se čovek mogao skloniti od nesnosne sparine kasnog popodneva. Ipak, kafe je bio gotovo prazan. Čini se da su ­ljudi iz susedstva više voleli da ostanu kod kuće i klone se ulica. Govorka­nja o nemoći policije da stane na put tajanstvenom ubici bila su efikasna. U kafeu je ostalo još samo nekoliko stalnih posetilaca, ispičutura kojima je bilo svejedno šta se zbiva izvan ­njihove čašice.

Valeri uze kutiju sa praznim bocama i ponese je u ostavu. Nije tokom dana imala nekog naročitog posla, ali bila je slom­ljena vrućinom. Gospodin Martin joj je, pre nego što je otišao, rekao da zatvori ranije. To je Valeri i odgovaralo; imala je malo vremena da se uredi pre nego što Ned dođe po ­nju.

Svratio je malo posle jedan. Proveli su dvadesetak minuta u prijatno naelektrisanom razgovoru koji se završio dogovorom za veče: Ned će doći po ­nju u pola osam, a onda će kod njega... Valeri je, naravno, znala šta to znači, ali rešila je da poziv prihvati. Ned joj se, uostalom, dopadao; već je dosta dugo bila sama.

Spustila je kutiju na policu, ispravila se i pogledala po ostavi. Čenova bela kece­lja bila je nemarno bačena na stoličicu u uglu. Čen... Tada se seti noža. Dođavola, potpuno je smetnula sa uma da ga pita, pa i da uzme nož iz fioke u koju ga je sinoć onako u žurbi sklonila. Izašla je žurno iz ostave i uputila se ka šanku.

„Dobro veče.“

Zastala je, zaprepašćena. Nepoznati mladić koji ju je prošle večeri preplašio stajao je oslo­njen o šank pored kase. Odjednom, ona shvati! Nož! Ned joj je rekao da su oni jadni ­ljudi sinoć bili ubijeni nožem. Grozničavo je razmiš­ljala. Mladić se osmehivao.

„D–dobro veče“, odgovori ona stegnutog grla.

Posled­nji pijanac bučno ustade i otetura se ka izlazu, mrm­ljajući nešto.

„Ja... večeras zatvaramo ranije.“

Gledao ju je nedokučivo tamnim očima uokvirenim podoč­njacima.

„Danas niste imali neki naročiti promet?“

„N–ne...“ Ono što je trebalo da bude osmeh na ­njenom licu, više je ličilo na grimasu. „Ove priče o ubistvima rasterale su većinu mušterija.“

Zakoračila je iza šanka i stala pripivši se leđima uz veliko ogledalo na zidu. Posmatrala ga je oprezno.

„Da li... Da li želite nešto?“

„U stvari, da.“ Glas mu je bio miran, zloslutno tih. „Treba mi jedna mala informacija...“

Približio joj se. Sada je stajao preko puta i nagnuo se nad šank.

„Reč je o jednom nožu, kuhi­njskom... Otprilike ove veličine.“

Gledala je razrogačenih očiju u ­njegove razmaknute šake koje su pokazivale dužinu sečiva. Mašila se užasnuta rukom iza sebe, tražeći na do­njoj, pomoćnoj polici neki predmet, šipku, bocu, bilo šta... Njegov pogled prodirao je tako duboko... bio tako snažan... Ona napipa grlić boce, zgrabi i povuče. Staklo iskliznu iz oznojenih prstiju i boca pade na pod uz prasak. Gotovo je!

Nepoznati se iznenada uspravi. Okrenuo je glavu prema vratima, a zatim opet ka ­njoj.

„Moram sada da idem“, reče mirno, s neobičnim osmehom. „Ali, videćemo se ponovo... Uskoro!“

Gledala je s nevericom kako se stranac približava vratima i nestaje potom napo­lju, u sumraku. Onda se sruči na stolicu i briznu u plač isprekidanim, histeričnim jecajima. Izvučena fioka ispod kase zurila je u ­nju kao veliko, prazno oko.

Na vratima se pojavi Ned.

7.

Rahmadavi ćutke puši i traži u sebi onu uobičajenu napetost pred odlučujuću akciju. Ne oseća je, prazan je. Posmatra odred specijalno obučenih ­ljudi kako se razbija pustom ulicom i otiče u okolne sokake i prolaze. Poči­nje da romi­nja kiša iz olovnog neba i pecka ga po vratu i rukama.

Izabela Ridli stoji pogleda uprtog u dva osvet­ljena prozora zgrade preko puta, ne čuje joj misli. Uvije nešto tiho razgovara sa mladićem koji im se pridružio pre petnaestak minuta. Suvo­njav i dug, oči u neprekidnom pokretu. Njegova reč pokrenula je sve ove ­ljude i konačno ubedila Elija u ispravnost svega što je preduzeo od kada se Uvije pojavio u ­njegovoj kancelariji. Želeo je da se ubica zaista nalazi među zidovima, iza te dve tačke svetla, možda i zbog neže­ljenog, nesavladanog sna koji mu je proteklu noć ispunio teskobom.

Dvanaest mu je godina, otac i on beže sa Rijade Četiri, na kojoj je proveo deti­njstvo, pred posled­njim velikim ardonskim napadom... Trgovački brod koji ih nosi hram­lje prema Zem­lji, sigurnosti, majci. Nemar ili sabotaža, svejedno, goriva ponestaje, a tragač neumo­ljivo pokazuje tri svetle tačkice, ardonske lovce, kako hitaju za ­njima iz mračne dup­lje svemira. Vidi užas na licima, grozničavu užurbanost koja prerasta u paniku. Onda jedan udar, drugi, čitav niz... Džinovska pesnica izbacuje brod sa kursa, otkida mu komandni most i probija zidove na nekoliko nivoa. Zahvata ga ­ljudska reka i nosi kroz talase guša­nja, gaže­nja, kletvi, plača. Otac ga grabi i vuče prema kapsuli za spasava­nje, šišta­nje vazduha koji beži u ništavilo i vreva uspaničene gomile zamiru za ­njima, hermetički se zatvaraju vrata odelje­nja i svet se pretvara u kolevku, u umirujuću, sigurnu tišinu. Kapsula je otvorena, hitri očevi pokreti uk­ljučuju pogon i vezuju ga za sedište, i tada, u beskonačnom trenu dovo­ljnom da i otac kroči unutra u mogući spas, jezivi zvuk poči­nje da raste svuda oko ­njih i sabija im se pod kožu, u um, srce, kosti... Vreme staje i ceri mu se očevom ludački obalav­ljenom vilicom čiji se zubi izdužuju u ši­ljke, jasno vidi očeve zenice koji se skup­ljaju u uske otvore, jasno vidi kako očeva ruka postaje kandža, čvornovata i sluzava. Nečiji glas, tuđ i dubok, sa dna duše, probija očevo grlo i govori mu nešto. Kandža se diže, i on od sopstvenog vriska ne čuje okreta­nje prekidača i hitri pad poklopca kapsule u ležište. Vrišti i ne čuje tup pad očevog tela i ­njegov prkosan smeh ispresecan grčevima koji mu vraćaju stari, dobro znani lik, vrišti i ne vidi odsečenu kandžu koja mu poskakuje pod nogama i me­nja se: daleko su zbog vriska i moćan udar pogona kapsule i uskovitlane zvezde dok leti isp­ljunut što da­lje od skaredno deformisane olupine... Čuju mu krik i Orion i Aldebaran, nesagledivi ambisi crnila pune se ­njegovim zvukom, čitav svet je krik.

A onda buđe­nje, hladan znoj i drhta­nje... Da, taj noćaš­nji san doprineo je više od svega da njegova gvozdena logika i racionalnost ustuknu i prepuste ga povere­nju u natprirodno i okultno. Kao amajliju, Eli stegnu u ruci jedino što mu je još izgledalo stalno i neprome­njivo – svoj stari, sigurni magnum 357.

Mladić koji se predstavio kao Miloš Kovač i doneo vest da je otkrio mesto na kome se krije ubica, ukoči se iznenada, ostade nekoliko trenutaka u tom položaju, a onda tiho nešto reče Uvijeu. Ovaj se okrenu Eliju i klimnu glavom.

Čist, bez ijedne misli, Rahmadavi mahnu Marfiju i ostalim policajcima koji su se rasporedili opkolivši blok, izvuče glomazno oružje i potrča ka ulazu.

8.

„Raskomoti se. Smućkaću nešto za piće.“

Valeri sačeka da Ned ode u kuhi­nju i stade paž­ljivije da razgleda ­njegov stan. Ne mnogo prostrana soba, u koju se ulazilo direktno s ulaznih vrata, odisala je urednošću. Odudarao je samo pisaći sto, na čijoj je ploči vladao dopad­ljiv nered. Bio je pri kraju studija, još nekoliko ispita delilo ga je od diplome, tako joj je rekao kada su se upoznali... Nije imao stipendiju i nije sebi mogao da priušti smeštaj u univerzitetskom kampusu, već je radio tri dana u nede­lji kako bi mogao da plaća rentu za stan. Udoban trosed i dve fote­lje bili su, bar sudeći po koži kojom su presvučeni, prilično stari; tepih sa ukusno kombinovanim južnoameričkim motivima, police i stočić od bambusa, pleteni luster, neupad­ljive tapete, nekoliko slika jarkih boja... Dopadala joj se ova soba, sve je u ­njoj delovalo toplo, čak i težak ormar od orahovine koji je zakla­njao pretežan deo zida.

Napo­lju se polako smrkavalo i meke senke ispuniše prostoriju. Valeri ustade i upali svetlo. Stvari odjednom dobiše oštrije, ma­nje prijatne konture, razgolićene u beloj svetlosti. Devojka slegnu ramenima i priđe prozoru. Učini joj se, u trenutku, da vidi nekog dole na ulici kako gleda u prozor, u ­nju. Oseti da je nešto steže u grudima – on, tajanstveni mladić iz kafea! Nagnu se bliže oknu da bi bo­lje videla, ali prilika nestade. Ulicom se izduži pomrčina. Vrati joj se drhtavica.

Ned je jedva uspeo da je smiri u kafeu. Bila je zdrob­ljena, smlav­ljena strahom. Naizmenično je jecala i smejala se, pokušavajući da mu objasni. Nekako su zatvorili „Mali Pariz“ i ona se prepustila ­njegovom umirujućem zagr­ljaju. Pustila je da da je vodi, polako se opuštala koračajući uz ­njega. Taj grozni osećaj bespomoćnosti počeo je da bledi, ali ona že­lja kojom je dočekala kraj dana nije joj se vratila. Osetila je kako je obuzima rezignacija i apatija.

Postade svesna čudne tišine tek kad je razbi stegnuta škripa drveta.

Okrenula se hitro, nervozno; vrata glomaznog ormara visila su u vazduhu širom otvorena, kao ruka koja poziva: Dođi, zaviri, pogledaj! Ona im priđe sa namerom da ormar zatvori ne zagledajući, ali i protiv vo­lje pogled joj se prikova za ono što se nalazilo unutra.

Tkanina, pr­ljavocrvena; ispod ­nje napola pokrivena skraćena sačmarica oslo­njena o zid ormara... Iskidane kutije i razbacane patrone, sve umr­ljano tamnocrvenim, čelična šipka poprskana finim, sitnim, osušenim grimiznim kapima... A usred svega toga hladan, blistav kez sečiva velikog kuhi­njskog noža.

Poguri se kao pod udarcem, ustuknu, pa se uspravi uza zid, pritiskajući nadlanicu o usta.

„Sada znaš“, progovori mirno Ned sa kuhi­njskih vrata. Polako se saže i odloži dve čaše sa priprem­ljenim pićem na stočić.

„Ne boj se, Val, ja mu to neću dopustiti.“

Gledala je u ­njega bez reči, ništa ne shvatajući.

„Sada sam konačno sve razumeo! Neću mu dopustiti da te povredi.“ Govoreći to, on podiže ruku i pomilova je po kosi, a onda iznenadnim trzajem odbaci lampu sa stola u drugi kraj sobe. Odskoči od ­nje u krhtine stakla i zavrte glavom. „Ne ­nju! Ne dam! Ne ­nju... ne... ne ­nju...“

Nevid­ljivi udarac sruči ga na kolena. Mišići na ­njegovom licu otpočeše neki čudan ples, nabrekoše mu žile na čelu, šake u koje zari glavu stadoše da se tresu.

Zavesa u ­njegovoj glavi konačno je bila razmaknuta i ono stravično, mračno obličje, koje ga je ponekad pohodilo u snovima svetlucajući očima iz tame, izašlo je napo­lje. Izašlo je po novu krv, po novu hranu koju će mu pribaviti Nedove ruke!

Ostatak Nedove svesti i vo­lje zakoprca se bespomoćno u uzaludnom otporu: borba potraja samo nekoliko trenutaka. A onda on podiže glavu i pogleda Valeri praznim, uskim zenicama čudno žutih, sjajnih očiju. Umesto devojke koju je želeo da voli, ispred Neda je stajalo drhtavo, toplo malo stvore­nje paralisano strahom, puno životne energije koju će uzeti i pokloniti... ­njemu!

On poče polako da ustaje i dubok, zlokoban zvuk, reža­nje pobesnelog psa, ote mu se iz grla. S vučjim osmehom Ned skoči ka ­njoj poput neke praiskonske zveri i Valeri tek tada uspe da vrisne.

9.

Eli sa dvojicom svojih ­ljudi izbi ramenima vrata iz šarki i ulete u devojčin krik. U hipu on je vide na podu, a iznad ­nje pognutog mladića kako se okreće ka vratima i zavlači ruku u unutraš­nji džep jakne.

Jedan, dva, tri snažna trzaja prostrujaše Elijevim ispruženim rukama, prasak puc­nja stiže sa malim zakaš­nje­njem.

Mladić odskoči visoko u vazduh, tresnu o suprotan zid i svali se preko troseda na pod ostavljajući na tapetama veliku krvavu mr­lju. Prvo zrno odvalilo mu je levu stranu lica i ostavilo mu u glavi jezivu crvenu jamu. Drugo mu je grunulo u grudni koš i bacilo ga uvis, a treće dočekalo u letu i otkinulo mu desno koleno. Fontana krvi zasu sobu i razli se tepihom. Baš kao u Elijevom snu, svet je u trenutku ispu­njavao samo devojčin neprekidni vrisak.

Eli se trže iz obamrlosti i priđe ­joj. Za ­njim uđoše još četiri policajca koje je predvodio Marfi. Devojčin vrisak prekide brz šamar. Ona stade sa neprepoznava­njem da zuri u Elija i ostale, pa poče da se trese u ­njegovim rukama.

„Vas dvojica, zovite ambulantne koptere! Vodite je napo­lje!“

Policajci pohitaše da izvrše naređe­nje, ali im se devojka ote, zagledana preko Elijevog ramena u mladićev leš i podiže drhtavo ruku. Eli vide ­njen ludački, zakrvav­ljeni pogled i zabezeknuta lica svojih ­ljudi. Onda se okrenu i oseti kako mu se diže kosa na glavi.

Desna ruka leša polako se pokrenu, zastade u vazduhu i šaka se otvori: na tepih bez zvuka pade sjajna metalna cev zapušena zaob­ljenim čepićima. A onda, beskrajno polako, ono što je do pre minut bilo Ned Tejlor poče da ustaje, desne noge savijene pod nemogućim uglom, sa grotesknom karikaturom osmeha na unakaženom licu.

10.

Buđe­nje je trajalo tako dugo... Povremeno se embrion ­njegove svesti hranio blagoslovenim zlom kako bi rastao i jačao, kako bi se najzad probudio.

Bio je savršeno budan. Konačno.

Ljuštura ove jadne kreature koja ga je nosila u sebi nije mu više bila potrebna. Vreme je da se uspravi u svom pravom, veličanstvenom liku! Ova slaba i bespomoćna ­ljudska bića okup­ljena oko ­njega prva će osetiti ­njegovu moć. Prohujaće ovim svetom hraneći se strahom, sejući smrt, žanjući osvetu! Za Ardon, za svoje tvorce!

On se iskezi i skoči.

11.

Dva najbliža policajca ne stigoše ni da se pomere. Strahovit udarac razbi prvog o zid poput lutke, a drugog zavitla kroz prozorsko okno u pad dug sedam spratova. Ostali, koji su opči­njeno posmatrali kako ­ljudska tkiva otpadaju sa te stvari kao odbačeni svlak i otkrivaju telo gotovo lepo u svojoj čudovišnosti, trgoše se i podigoše oružje. Prekasno.

Biće, koje su svi oni dobro poznavali iz starih holovesti i filmova, ali ga nikada zaista nisu sreli, bilo je suviše brzo. U deliću sekunde još jedan policajac ostade slom­ljene kičme. Zapraštaše puc­njevi.

Marfi zgrabi devojku koja je stajala kao u transu i odvuče je ka stepeništu. Eli opali dva puta u zeleni kovitlac osetivši da se nalazi zarob­ljen u snu iz kog mu nema buđe­nja. Oba metka pogodiše Ardonca bez ikakvog efekta. Četvrti policajac ne stiže da izbegne kandžu koja ga raspori od vrata do pupka.

Eli se osloni leđima o zid i podiže magnum gledajući kako se zver okreće ka ­njemu; opčini ga žuta slina koja je kapala niz šk­ljocajuće če­ljusti sa tri reda dugih, ši­ljatih zuba. Posla još jedan metak u tu gadnu gubicu koja mu odgovori reža­njem.

Gotovo je, pomisli.

Zver odjednom zastade neodlučno. Dugi, nazub­ljeni rep poče nervozno da šiba tamo–amo. Neko ščepa Elija za ruku, izvuče ga napo­lje i odgurnu u stranu.

12.

Unutra, nasuprot pognutoj mašini smrti spremnoj za skok, stajale su tri uspravne figure. Ardonac je osećao ­njihovu snagu. Gledao je u neverici kako stoje pred ­njim. On odasla brzo svoje mentalne pipke u ­njihove umove, ali naiđe na čvrst zid odbojnosti.

Kovač je stajao u sredini, Izabela s ­njegove leve, a Maksim sa desne strane. Posmatrao je stvore­nje pred sobom dok je kutak ­njegovog uma vrištao OPASNOST! OPASNOST! Hladan talas straha preplavi ga i prođe kroz ­njega. Naoružan samo svojom čudnom silom i pomoći dvoje prijatelja, gledao je u oči zveri koja je bila sposobna za nezamisliva razara­nja. Drugi deo ­njegovog uma vrio je od besa. Osećao je kako mu snaga raste i ispu­njava ga celog čekajući nestrp­ljivo da bude usmerena na nešto... Za Malu Vili, pomisli sklopivši oči. Za Džozefa i ostale... On dodirnu Izabelin i Maksimov um i oni se čvrsto sklopiše u trougao mentalne sile koji poče polako da se okreće.

Sa stotinkama sekunde, dok je zver stajala zamrznuta u iznenađe­nju, brzina okreta­nja trougla rasla je sve dok od ­njega nije načinila zavitlanu, nesalomivu oštricu. Kovač je sada bio savršeno miran. Osećao je pokoleban um zveri kao stalno sme­njiva­nje oseke i plime. On umom podiže oštricu i hitnu je preko sobe.

Ardonac oseti neizdrživ bol na mestu gde mu je rožnato ispupče­nje razdvajalo žute, fluorescentne oči. Ustuknu i pripi se uza zid. Sve se pretvori u bol, ogroman i zaslep­ljujući: glatka i debela koža na licu, reptilska kr­ljušt na leđima, opasni zupci na repu, sve je odaši­ljalo blistave strelice bola u Ardončev monstruozni um. Po sobi poleteše predmeti bacani snažnim struja­njem bioenergije; pojaviše se prvi plamenovi, nameštaj od bambusa poče da bukti. Zver zaurla i skoči naslepo.

Maksim Uvije se sruči na pod pregrizenog grk­ljana. Istom brzinom kojom je život oticao iz ­njega, energija ­njegovog uma ulivala se u Kovačev i Izabelin. Kovaču zaigra pred sklop­ljenim očima posled­nja poruka umirućeg. Da, Maks, pomisli, učinićemo to. Rastrgnućemo skota!

Trougao se pretvori u luk koji sabi Ardončeve ispružene mentalne pipke u grumen mrž­nje i straha. Urlik zveri razli se zgradom.

Zar su ta bedna bića mogla da mu učine ovako nešto! Zar te bube, mekih stomaka i krhkih kostiju... Strah stade da jača i prelazi u potpunu paniku. Njegovi ga tvorci posmatraju! Videće da je nesposoban da izvrši zadatak za koji je uslov­ljen, odreći će ga se zbog tih ništavnih stvore­nja koja su ga silom, čije poreklo nije razumevao, prikovala o zid i primorala ga da urla od bola i straha... Ne!

Još jedan gipki skok kroz plamen i Izabela Ridli odlete prema prozoru slom­ljenog vrata. Kovačeve oči buknuše snažnije od požara koji je zahvatio stan. Ostao je sam. U trenu mu pred očima proleteše pomešane i stop­ljene slike: okup­lja­nja i zajedničke vežbe u kontroli psi–energije, sve one dobre stvari pre ubistva, očaj zbog gubitka divne devojčice i dobrog prijate­lja, uporna potraga za nožem koja ga je dovela do devojke keste­njaste kose i krupnih, snenih očiju... devojke koja je poluluda od užasa i histerije jecala negde napo­lju! On otvori oči. Percepcija mu se višestruko izoštri. Boje su bile mnogostruko svetlije, plamenovi su div­lje plesali oko ­njega, svi zvuci su čisto i snažno odjekivali. Usred svega toga stajala je zver pogurena za skok, krvave gubice i kandži, urlajući i režeći naizmenično. Luk se zgusnu u tačku skoncentrisane energije, svrdlo koje se zari u samo središte uma zveri.

Ardončeve če­ljusti počeše da me­njaju oblik, kandže da se deformišu, tvrda koža da se ­ljušti i otpada; žute oči prsnuše iz dup­lji. Bez ijedne preostale misli zver se baci na tu tačku koja je razara.

Spratom se razleže eksplozija.

Eli, Marfi i ostali preživeli policajci, zajedno sa stanarima koji su napustili zgradu, gledali su kako dim ku­lja kroz prozore i ulaz. Gomila radoznalaca okup­ljena na ulici rasprši se da napravi mesta za ambulantni kopter koji je sletao. Sa visine je dopirao zvuk vatrogasnih sirena.

Uzbuđeni žagor gomile prenu Elija iz ošamućenosti. Na ulazu zgrade zacrni se u dimu visoka, vitka prilika. Umorno Kovačevo lice bez osmeha susrete Elijeve oči. Bio je smračen, dvadeset godina stariji, sa očima okovanim i neprozirnim; u ispruženoj ruci na dlanu držao je cev, iskriv­ljenu i bez sjaja.

13.

Tri nede­lje kasnije, sedeli su zajedno u „Malom Parizu.“ Valeri sa setnim osmehom, Eli zamiš­ljen, Kovač sa zavojima na rukama i vratu.

„Jesu li te opekotine opasne?“

„Biće sve u redu.“ Mladić otpi gut­ljaj piva i pogleda devojku blagonaklono. „Žao mi je što sam te onomad toliko preplašio.“

Eli se počeša po bradi koja mu je za ovih dvadesetak dana prilično zatamnila lice, i maši za džep.

„Evo, deco. Znate šta je ovo?“

Pošto ga samo upitno pogledaše, on sam odgovori:

„Moja ostavka. Ostav­ljam stanicu Marfiju. Zna posao... Spretan omladinac.“

Kovač ćutke osmotri beli koverat, pa upita:

„Šta ćete sada?“

„Idem najpre malo na istok; probaću da započnem nešto novo. Ali, najpre moraš da mi kažeš kako... kako si ga našao.“

Kovač dovrši pivo i uzdahnu.

„Posle ubistva Male Vili, bio sam prvi na licu mesta. Osetio sam karakterističan, nepoznati oreol moći... Ne umem to dobro da objasnim. Bilo je to kao da pratim nečiji zadah. Oružje kojim je zločin poči­njen bilo je k­ljučna stvar. Počeo sam da tragam za nožem, i eto...“

„Sigurno ga je... Ned... posle ubistva očistio od tragova i, prolazeći ovuda, iskoristio priliku da ga ostavi i mirno prođe kroz policijsku kontrolu“, nadoveza se Valeri tiho.

„Da, bilo mu je lako da ga posle ponovo uzme.“

Eli klimnu glavom i ustade.

„Dobro, deco, vreme je. Javiću vam se. Vi ostajete?“

Njih dvoje se pogledaše ćutke. Eli pogladi Valeri po kosi i rukova se sa mladićem.

„Samo još trenutak“, zadrža ga on. „Šta se desilo sa onom ’cevkom?’“

Eli se namršti.

„To sigurno nije više moja i vaša briga. Oni zaludni naučnici iz Akademije znaće šta sa time da učine. Izgleda da ta stvarčica više nije opasna. U svakom slučaju, nalazi se na sigurnom.“

Gospodin Martin mahnu Eliju iza šanka.

„Pozdrav­ljam vas, šefe! Ovo je bilo na račun kuće!“

Eli se osmehnu, odmahnu u znak pozdrava na vratima i kroči u prijatno sunčano prepodne.

14.

Aristid Papinijades dahtao je dok se pentrao. Nije smeo ni da pomisli kako bi ­njegovo srce podnelo ovoliki napor pod Zem­ljinom gravitacijom. Ništa zato, trud će mu se isplatiti!

Za trenutak zastade na metalnim lestvicama kojima se pre nepun sat spustio u utrobu dela trupa ardonske krstarice. Pre nego što krene natrag obodom Kratera pobede prema lunarnom vozilu gde su ga čekali vodič i Irena, želeo je da baci još jedan pogled na mračnu dubinu u kojoj je ostala odaja ispu­njena do vrha hi­ljadama i hi­ljadama sjajnih, glatkih metalnih cevčica.

Ardonski artefakti! Bio je oprezan i u spremište na prsima skafandera smestio samo šest. Uvek može da se vrati po novu količinu, kada ovih šest prokrijumčari na Zem­lju i proda ih zaludnim kolekcionarima za basnoslovnu sumu.

Posle nekoliko trenutaka, on se pope do vrha otvora u Mesečevoj kori u koju se ovaj deo ardonske letelice ukopao pre trideset godina. Bilo je pravo čudo da ­ljudi poput ­njega, koji su bili spremni da žrtvuju dovo­ljno novca za dašak avanture, nisu već ranije pronašli tu odaju. Aristid se isceri. Poslužila ga je sreća. Izgleda da je slučajno aktivirao neki mehanizam koji je pred ­njim u mraku otvorio prolaz. Ne sme ni reč o tome reći onom idiotu od vodiča.

Nešto da­lje, lunarno vozilo stajalo je nepomično, samo još jedan deo jalove pustoši. Unutra ga je čekala Irena, i...

Najednom, i sama pomisao na suprugu ispuni ga div­ljom jarošću. Kučka! Koliko je bila protiv toga da srebrnu svadbu proslave putem na Mesec! Sada neka kaže nešto! Da, samo neka pisne i tako mu Boga ako je ne bude...

Visoko, na crnom somotu neba, sazvežđa su posmatrala trapave, poskakujuće korake dežmekaste prilike u skafanderu koja se približavala vozilu. Da mu je nenadani nalet besa to dopustio, gospodin Papinijades bi verovatno podigao pogled i začuđeno pomislio kako sazvežđa liče na iscereni vučji osmeh pun blistavih, ši­ljatih zuba.