NEGDE DALEKO, GRMLJAVINA

 

(Copyright © 1994)

 

Posmatram ga kroz optički nišan LC-22 kako uzima sekiru u ruku i počinje da cepka drveni trupac u daščice za potpalu. Radi to bez žurbe, kao da nije svestan mogućnosti da ga posmatra neko poput mene; ili jednostavno, kao da ga nije briga.

Kosa mu je zaprljana krečom i malterom, lice izborano i crno od barutnog dima. Jedina svetla, blistava stvar u toj tamnoj konfiguraciji jesu njegove oči – duboko plave, zamišljene, bisernih beonjača.

Uspravlja se, briše ovlaženo čelo rukavom uniforme, okreće se ka vratima kroz koja je maločas izašao u dvorište. Provejava sitan sneg.

Moj prijatelj u sočivu durbina bezglasno se smeje i dovikuje nešto nekome u kući; dah mu se magli, iako je već početak aprila. Čekam, strpljivo.

Prolazi nekoliko trenutaka pre nego što mu se pridružuje mlada žena – zgodna, nenašminkana, u tamnoj haljini i dubokim vojničkim cokulama. Kestenjasta kosa pada joj na ramena i brzo osipa nestalnim belim prahom, dok joj se obrazi rumene od hladnoće. Smeje se dok joj muškarac predaje u naručje iscepkane daščice. Osmeh joj je nestvaran, neprikladan za ovo vreme i ovo mesto.

Jedva osećam trzaj. Zvuk je šupalj i ravan, kao kada se pampur izvuče iz flaše. Dobro poznati miris peče mi nozdrve. U durbinu, daščice lagano padaju po dvorištu vlažnom od napadalog snega. Žena klizi niz zid, raširenih ruku, sa izrazom na licu koji ne mogu sasvim da odgonetnem; očekivao sam iznenađenje, zaprepašćenje, možda grč bola, ali ono što vidim mogu da prepoznam samo kao čudnu smirenost, uz možda malo tuge. Haljina ispod grudi natapa se tamnijom nijansom, mrljom guste teksture, vlažnom i nezaustavljivom. Zadovoljan sam. Ženama obično pucam u torzo. Ne mogu da podnesem prizor koji ženskom licu ume da priredi kalibar 7,9 mm. U dubini duše, sebe smatram estetom.

Muškarac je u međuvremenu ispustio sekiru i prihvatio klonulo ženino telo; viče nešto, onako posut sitnim belim pahuljama umesto kape, kao mlinar, iskolačenih očiju i nabreklih žila na vratu. Grčim prst na obaraču i glava mu se pretvara u ružičasti oblak. Osmehujem se i osećam duboki mir. Prema muškarcima nemam obzire estetske prirode.

Odlažem pušku uz grudobran i beležim još dva pogotka u iskrzanu sveščicu. Još dvanaest danas, pa da ispunim normu, kako to obično kažemo u jedinici; nema problema – tek je jedanaest pre podne. Otpijam malo vode iz čuturice i pridižem okovratnik. Vetar unosi sneg kroz prazno okno stana gde mi se nalazi busija, i osećam da se dvanaestospratnica malo ljulja. Oduvek sam voleo sneg. Svet pod njim izgleda mnogo čistiji, uredniji i mirniji nego što bi ikada zaista mogao da bude. Znam da će ubrzo prekriti i malo dvorište, čija je topografija upravo izmenjena mojom malom intervencijom.

I sve će biti čisto, baš kao što treba.

 

Podozrevao sam da sam na rubu nervnog sloma. Najednom sam shvatio da mi se dešavaju stvari koje ne mogu da objasnim ni sebi, a kamoli da o njima pričam nekom prijatelju ili poznaniku. Ili Danki. Pogotovo ne Danki. Ona je sklona da uvek isuviše brine.

Počelo je pre nekoliko dana, posle kolegijuma koji je Gazda sazvao u vezi tekuće fabričke problematike. Kada su bile iscrpljene tačke dnevnog reda, direktori ostalih sektora spakovali su pinkle i izgubili se. Ja sam ostao, na Gazdin zahtev. Sedeli smo u sali za sastanke dok se napolju lagano spuštao mrak, i kada je i poslednji rukovodilac izašao, Gazda je ustao i nasuo nam obojici po viski. ]utke sam čekao da progovori. Konačno, posle nekoliko minuta zamišljene, namrštene tišine, on ispi iz čaše, coknu jezikom i pogleda me u oči.

„Aleksandre“, reče, pa zastade da pročisti grlo. „Aleksandre... ti znaš da smo tvoj otac i ja bili kao braća.“

Klimnuh glavom. Nisam znao šta hoće od mene, ali činilo mi se da mogu da naslutim.

„Kaži mi“, reče on, „kako ti je porodica? Danka? I mali?“

Slegnuh ramenima. „Danka je dobro“, rekoh ravnim glasom. „A mali je krenuo u gimnaziju.“

„Fino, fino... A reci mi, kako si ti?“

„Kako to misliš, Stevane?“

„Pa tako... Kako si sa zdravljem... da li je sve u redu? Treba li ti nešto?“

„Sve je u najboljem redu.“ Bilo mi je sve jasnije šta hoće. „Povremeno ujutro imam glavobolju, ali inače ništa ozbiljno. Stevane, o čemu si hteo da razgovaramo?“

„Vidiš...“ reče on, pa spusti pogled na praznu čašu koju je vrteo među prstima. „Kada si se... vratio... ja sam te primio, i pored velikog protivljenja ovde, u kolektivu. Imaš dosta neprijatelja u firmi, znaš.“

„Znam.“

„Nisam se obazirao, i znam da sam učinio ono što je trebalo. Zaista si se potrudio da opravdaš poverenje... Sektor ti radi, izvoz ide...“

„Stevane“, prekinuh ga. „Ti to hoćeš meni da daš otkaz?“

On se trže i ponovo me pogleda u oči. Imao je zbrkan, osujećen izraz na licu. Požurio je da me razuveri.

„Otkaz? Ma ne, nipošto! Šta ti pada na... ma ne... Nego... Drugo bi bilo da je moja firma. Ipak smo javno preduzeće, moram da vodim računa o hiljadu stvari. Vetrovito je ovo mesto, vetrovito... I meni radi o glavi i kurta i murta. Moram da idem kod Tate na razgovor pod hitno, razumeš.“

„A neko ti buši položaj i koristi kao adut to što si primio natrag u firmu sina starog prijatelja i pobratima.“ Ukus viskija u mojim ustima bio je otužan, bljutav.

„Priča se“, potvrdi Stevan moje sumnje. „Priča se da ti... znaš... da ti nije baš sve u redu u glavi, eto.“

Konačno je uspeo da to prevali preko usana i pogledao me sa mešavinom olakšanja i ponovo stečene sigurnosti.

„Vidiš, šuška se i u opštinskom odboru... Espeesovci samo gledaju kako da me maknu – te, šurujem sa opozicijom, te, ne može toliki državni kombinat da bude pod upravom jednog nepouzdanog direktora, te, bušim Program... A sada su se okomili i na tebe. Hoće da upotrebe okolnosti u koje si bio umešan da bi doveli nekog poslušnijeg.“

„I?“ Zurio sam u njega. „Hoćeš da se sklonim? A nećeš da me otpuštaš. Kako?“

„Uzmi godišnji odmor. Posle otvori bolovanje. Skloni se malo, dok ne prođe gužva.“

„Aha.“

Potapšao me je po ruci. „Uradi to“, reče mi, gotovo šapatom. „Kada sve bude opet u redu, javiću ti. Onda ćeš se vratiti i nastaviti dalje, u redu?“

Ispraznio sam čašu dugim gutljajem. Klimnuo sam glavom.

„Nema problema, Stevane. Kako god ti kažeš. Pretpostavljam da već imaš u vidu moju... privremenu... zamenu?“

On se osmehnu nervozno, lažno. „Naći će se neko da dovrši započete stvari. Samo se ti odmori i sredi.“

„Da se sredim? Kako to misliš?“

„Pa, ovaj, odvedi familiju na more, planinu. Opusti se. Znaš već. O-kej?“

„Znam već“, rekoh tiho. „O-kej.“

Okolnosti koje je Stevan pomenuo odnosile su se, naravno, na vreme koje sam proveo na frontu. Slavonija, nešto kraće Dalmacija, zatim Sarajevo. Sarajevo.

Bilo nas je četrnaest. Svi smo bili članovi streljačkog kluba osnovanog pri oružanim snagama, i svi smo bili vrhunski strelci. Isprobavali smo za vojsku prototipove novih optičkih nišana koje je proizvodio „Teleoptik“ i poznavali smo gotovo u potpunosti raspon lakog naoružanja koje se trenutno moglo nabaviti u svetu i kod nas. Zato nas i nije iznenadilo kada smo bili mobilisani i svrstani u 'odred za specijalna dejstva.' Slali su nas na ratišta po potrebi. Bili smo ono što su izveštači nazivali 'snajperistima.' Sebe smo smatrali hirurzima koji sa tkiva čovečanstva uklanjaju čireve i bradavice. U tim mesecima, bili smo ponovo rođeni, ovaj put sa svrhom, sa ciljem. Obavljali smo posao koji nije bio za svakoga, i obavljali smo ga dobro. Sve do demobilizacije, sve do govorkanja o 'konačnom mirnom rešenju', sve do završetka tog novog, neočekivano darovanog života.

Od četrnaest, vratila su se trojica. Jedanaestoro – jer bile su među nama i dve žene – ostalo je negde tamo, bez groba i belega. Koliko sam mogao da znam, možda su još lutali vukovarskim ruševinama ili slavonskim oranicama. Ali, ja nisam ostao sa njima. Vratio sam se u porodicu, društvo, na posao. Vreme provedeno tamo gde grmljavina ne prestaje preselilo se u snove. Ponekad više nisam bio siguran šta zapravo sanjam – život ili neživot, juče ili danas, grmljavinu ili tišinu. Ali, trudio sam se da i u jednoj i u drugoj stvarnosti postupam najbolje što mogu. Kao i uvek.

Svakako, znao sam da su izvesne face iz menadžmenta fabrike jedva dočekale moje odsustvo da bi pokušale da zauzmu mesto koje se iznenada ukazalo. Da nije bilo Stevana, to bi im tada i pošlo za rukom. Ali, Stevana su slomili. Da, primećivao sam poglede upućene kradom, šapat iza leđa koji bi naglo bio prekinut kada bih se okrenuo, rezervisanost neposrednih saradnika čiji su strah i odbojnost bili sasvim očigledni.

Nije bilo važno. Učiniću kako Stevan kaže. Ne želim da mu dodatno otežavam situaciju. Naći ću već nešto što će mi ispunjavati dan... bar do odlaska u san, u juče.

Dah mi se maglio kada sam izašao iz upravne zgrade. Mrak se već sasvim spustio, i februar je grizao, činilo se, poslednjim mrazom. Nešto dalje, video sam siluetu službenih kola. Rajko, vozač, čekao me je za volanom i bistrio neke novine pod svetlom u zagrejanoj kabini. Krenuh tamo popločanom stazom, kada začuh šum. Stadoh i zagledah se u mrak, tamo gde je stajala ograda, u blizini jednog od skladišta rezervnih delova. Šum je bio toliko tih da ga verovatno nikada ne bih čuo da nisam naučio da raspoznavanje tako tihih zvukova može da predstavlja onu tanku crtu između života i smrti. Sačekao sam, zaustavivši dah.

Šum se začu ponovo, sada nešto glasniji, i ja krenuh na tu stranu, kradom, gotovo bešumno. Ispred zaključanog ulaza u skladište gorela je čkiljava lampa, i ja nazreh pokret neposredno izvan dometa njenog slabog svetla.

Krenuh sada brže, sigurnog koraka, ne obazirući se više na prikradanje. Ugledah tamno, pogrbljeno obličje tik uz samu ogradu. „Ko je to tamo?“ uzviknuh. Glas mi je bio siguran, snažan.

Prilika se okrenu, i ja na tren, u mutnom žutom svetlu ugledah nepoznato lice, belo kao krpa, očiju mahnitih i duboko usađenih u tamne duplje; čovek koji je čučao tamo divlje je žvakao nešto što je držao obema rukama. Kročih ka njemu, i on se hitro okrenu i jurnu u mrak, ka ogradi. U dva koraka nađoh se tamo i ugledah prorez u žici. Prilika je nestala u mraku sa druge strane. Opipah iskrzane krajeve zarđale žice i okrenuh se da pođem do prijavnice, kako bih obavestio čuvara o tome da se neko šunja po fabričkom krugu, kada cipelom udarih o nešto. Čučnuh da dohvatim tamni predmet koji je ležao pred rupom u ogradi i podigoh ga prema slabom svetlu da bih video o čemu je reč. Stvarnost se naglo udvoji. Osetih kako me obliva hladan znoj.

Držao sam ljudsku šaku, belu poput ribljeg trbuha, otkinutu kod zgloba; vrhovi prstiju bili su crveni, ižvakani, a sa dlana su nedostajali odgrizreni delovi jastučastog zadebljanja. Iz patrljka palca štrčala je tanka, žućkasta kost.

Ispustih mrtvu šaku na travu, uspravih se i osetih trenutnu vrtoglavicu. Počeh da uzmičem, trljajući dlanove i prste o peševe kaputa. Nisam odvajao pogled od mesta gde je šaka pala, sve dok nisam osetio zid upravne zgrade iza leđa. Onda se okrenuh i jedva suzbih u sebi poriv da potrčim. Tašna je stajala na stazi, tamo gde sam je i ostavio pre nego što sam pošao ka ogradi. Disao sam duboko dok sam žurno koračao prema kolima i posmatrao kako Rajko izlazi i otvara mi vrata. Hladan vazduh rezao mi je po sluzokoži grla, a bljutavi ukus viskija u ustima pretvorio se u nešto još teže, mučnije, u ukus sunđerastog, ukvarenog mesa. Klimnuo sam glavom Rajku, ubacio tašnu na zadnje sedište i sručio se unutra. Vrtoglavica se vratila. Dok su kola napuštala krug fabrike, gledao sam kroz zadnje staklo ka mestu gde se nalazila rupa u ogradi.

Učinilo mi se na tren da se tamo u mraku nešto ponovo pomera.

Tek mnogo kasnije te večeri, dok sam sedeo sam kraj prozora i zurio prazno u noć, shvatio sam da bizarni incident nisam prijavio fabričkoj službi obezbeđenja. A kada sam zaspao, sanjao sam čitav događaj iznova, sa tom razlikom što je spodoba sa ljudskom šakom ovaj put imala moje lice.

 

Slavonsko blato mi se lepi za čizme dok gacam po njemu ka mestu gde me čekaju ostali. Hladna novembarska kiša je prestala, i za trenutak se učinilo da će se teški, tamni oblaci razići; ali, varka je kratkotrajna – dan se nastavlja siv, natopljen, sumoran.

Dodajem kanister sa svežom vodom iz cisterne Nadi i ona žedno pije dok mi Andrej pruža pušku brižljivo umotanu u tkaninu otpornu na vodu. Kraj nas prolazi kolona, momci iz redovnog sastava, pod šlemovima i „apovkama.“ Poneki nam uputi pogled pun zavisti – zbog nepromočivih uniformi, možda, ili prsluka od kevlara.

Dok čekamo da se vrati Baja, koji je odabran za starešinu naše male jedinice, vidim kako se, dvadesetak koraka dalje, psi tuku oko nečega kraj ulaza u dvorište ispred velike bele kuće. Pošto nemam pametnija posla, odlazim tamo i vidim da četiri gladna džukca razvlače truplo nekakve starice. Nedostaje joj glava.

„Mater joj jebem“, čujem glas kraj sebe i okrećem se. Debeljuškasti muškarac četrdesetih godina u maskirnoj uniformi sa amblemom nekakve stranačke vojske na rukavu, sedi raširenih nogu na trupcu, oslonjen o ogradu. U ruci mu je čuturica, kraj nogu laki puškomitraljez M-72. Prednja strana uniforme natopljena mu je usirenom krvlju. „Da si samo mog'o to da vidiš, burazeru“, kaže i gleda me odozdo mutno. „Ja je lepo koljem, a ona me prska! Gle na šta sada ličim!“

Klimam glavom i okrećem se da pođem, a onda zastajem. Sada vidim i staričinu glavu, nataknutu na šiljak ograde od kovanog gvožđa. Lice joj je duboko izborano, usta malo zgrčena, kapci stisnuti. Retki pramenovi bele kose pomeraju se na vetru. Liči pomalo na staru Živku iz čijeg sam dvorišta kao dete krao zelene šljive.

„Istakla staru zastavu. Znaš – sa petokrakom. Dočekala momke hlebom i rakijom. Sedam ih je potrovala. Umrli su u mukama, Pitali smo što. Što si to uradila, babo? Samo se prekrstila. Onda sam ja izvuk'o šibicu.“

Ostavljam ga da na miru preboli upropašćenu uniformu i grabim trenutak da pređem preko vlažnog druma u pauzi između prolaska dva oklopna transportera.

„’Ej“, kaže mi Nada. „Imamo specijalnog gosta.“

„Koga?“ pitam.

„Eno, vidi.“ Okrećem se da pogledam za njenom ispruženom rukom. Nešto dalje, Baja stoji i pokušava gestikulacijom da se sporazume sa nekakvim Japancem. Kosooki je nizak, sa zaštitnim prslukom i šlemom. Ima traku oko rukava na kojoj piše PRESS. O rame mu je okačena torba, a u ruci drži minikam spreman za snimanje.

Baja me primećuje i poziva rukom da priđem.

„Je li, Sale, pričaš li ti engleski?“

„Pa, onako, malo. Što?“

„Zadužili nas u komandi da čuvamo dupe ovom Japancu. Probaj da se sporazumeš s njim.“

Ime mu je Hiro. Prezime mu nisam čuo jasno. Nešto sa ava na kraju. Reporter slobodnjak. Hoće da beleži atraktivne momente. Da proda svetu istinu o ovom ratu. Pita me kako se zovem, čime se bavim u miru, imam li porodicu, kako sve ovo podnosim. I snima. Razmišljam da li da pokušam da mu objasnim da je sve stvar navike, da leševe, posle prvih nekoliko dana šoka, više gotovo i ne primećujem, baš kao što u gradu, kod kuće, ne bih primećivao parkirane automobile; ne znam da li bi shvatio ako bih mu rekao da je razlika između ciljanja u mete na poligonu i u žive ljude kroz teleskopski nišan samo u tome što je ovo potonje beskrajno zanimljivije. Pomišljam na trenutak kada sam se otrgao iz tog kratkotrajnog, prvobitnog šoka – Nada je za to imala najviše zasluga – i shvatio da postoji samo grmljavina: iznad moje glave, u njoj, grmljavina dugih cevi u beskrajnoj ravnici. I naravno, sveščica za beleženje pogodaka. Pomišljam na svoj prvi krstić upisan Krosovim nalivperom koje sam dobio od Danke za neki rođendan. A onda, dok Hiro i dalje snima, odmahujem glavom.

„I don't understand“, kažem mu dok mi se kezi. „I don't understand.“

Baja naređuje pokret. Dok se lagano spušta mrak, džipovi nas odvoze ka Vukovaru.

 

Možda bih i zaboravio na mali incident sa spodobom koja je glodala ljudsku šaku u mraku kraj fabričke ograde i celu stvar pripisao izvesnom nervnom rastrojstvu koje je usledilo zbog Gazdine preporuke da uzmem poduži odmor, da mi se već sutradan nije dogodilo nešto još neobičnije.

Izašao sam da malo protegnem noge; Danki je trebalo nekoliko jaja i kisele vode za pitu sa sirom koju je rešila da spremi, pa sam imao zgodan izgovor da se malo prošetam po kraju. Izašao sam iz naše nove, tek useljene stambene zgrade, i spustio se u splet uličica gde su se nalazile mahom porodične kuće sa malim dvorištima i okućnicama. Hodao sam i razmišljao o tome šta da učinim sa sobom: imao sam nekoliko ponuda za prelazak u male privatne firme čiji su vlasnici bili moji raniji saradnici ili poslovni kontakti, ali pomisao na to da pređem u neku od njih nije mi izgledala naročito privlačno. Izgleda da sam bio suviše vezan za živo tkivo fabrike, poznavao sam do najsitnijeg detalja način na koji je funkcionisala, disala, bio sam deo svakog njenog uspeha ili problema, i u ovom trenutku nisam lako mogao da se odlučim za tako drastičnu promenu. Rešio sam da sačekam i vidim kako će se stvari odvijati. Ako sve bude onako kako je Stevan rekao one večeri...

Paklena buka trže me iz misli. Ukopah se u mestu, preneražen. Ispred mene je stajao crni pas sa ogrlicom oko vrata. Zvuk koji me je prenuo bio je njegov divlji lavež; sada me je gledao i režao, ogoljenih zuba, krvoločnog pogleda. U polumraku koji se tiho spustio na opustele uličice, nisam ni primetio kada je istrčao iz obližnjeg dvorišta. Prože me jeza. Životinja je stajala ispred mene, očigledno bez namere da me pusti da prođem, i sve u njenom stavu govorilo je da bi najradije skočila i zgrabila me zubima za grkljan.

Zakoračih neodlučno unazad. Pas smesta pođe napred. Režanje mu je dopiralo iz dubine grla, zlokobno. Bio je to zvuk iz nekog drugog sveta, zvuk na koji su gotovo svi moji nervni završeci reagovali gotovo bolno. Stupih napred, i životinja se zguri za skok. U tim trenucima nisam ni pokušavao da pomislim na to zbog čega je taj pas, ničim izazvan sa moje strane, napustio udobnu sigurnost svog dvorišta kako bi zaprečio put nepoznatom čoveku. Oči te životinje svetlucale su potmulim, zelenim sjajem i znao sam da će već sledećeg trena napasti. Ponovo mi se javilo ono čudno osećanje udvajanja, ali ovaj put trajalo je veoma kratko. Posle njega, činilo mi se kao da sam izronio natrag, u stvarnost u kojoj sam mogao da se orijentišem. Jezu straha naglo je zamenio ledeni mir.

Posegnuo sam unutar jakne, izvukao 'tetejac' od kog se, posle povratka sa fronta, nisam gotovo ni za tren odvajao, i otkočio ga. Pas je zurio u moju ispruženu ruku sa neshvatljivom mržnjom. Povukao sam obarač.

„Reks!“ vrisnu neko i istrča iz tamnih senki dvorišta. Pogledah tamo i ugledah ženu pedesetih godina u kućnoj haljini i papučama. „Reks, brzo ov...“

Stala je na kamenom stepeniku kapije i zapiljila se u psa koji je ležao na pločniku. Na hladnom svetlu ulične lampe krv koja mu se širila pod glavom izgledala je gotovo crno.

Ona okrenu glavu ka meni, lica belog kao kreda. Mišići ispod kože njenih obraza i brade poigravali su kao more uzburkano podvodnim zemljotresom. Usta joj se iskriviše u poluludu grimasu mržnje.

„Ti, životinjo! Zašto si... Ja ću...“

Podigoh ruku i uperih joj pištolj među oči.

„Ti ćeš šta?“ upitah tiho. Zurila je skamenjeno u otvor cevi. Onda poče da uzmiče.

„Ludak...“ učini mi se da je promrmljala.

„Ti ćeš šta?“ ponovih. „Izvoli, reci.“

Ruke su joj drhtale dok je pipala iza sebe. Prsti joj pronađoše metalnu kapiju i ona se polako pope unazad uz stepenik, ne skidajući pogled sa oružja. I tada, neposredno pre nego što će se nespretno uvući unutra i zalupiti kapiju ispred mene, žena zašišta na mene i ja ugledah kako joj se sa obe strane vrata nadimaju kvrge nalik na čudovišne tumore: nešto se migoljilo tamo i upinjalo da prodre napolje. A onda se kapija zatvori uz glasan metalni zvuk i ja ostah sam na ulici.

Bio sam siguran da sam video ono što sam video. Podjednako kao što sam bio siguran da ni jučerašnji incident, ni ovaj sada, nisu bili nimalo slučajni. Obazreh se. Oko mene su bile samo utihnule avlije i poneka senka iza prozora prekrivenih zavesama. Nije bilo radoznalaca, gnevnih suseda, slučajnih prolaznika. Stajao sam tamo sam sa psom i pištoljem u ruci, sa osećajem da me posmatra mnoštvo skrivenih očiju.

Sa nekakvom čudnom mešavinom strepnje i egzaltacije, lagano se vratih do raskrsnice i okrenuh da pođem uzbrdo, ka svojoj zgradi. Očekivao sam da svakog trena čujem iza sebe besne povike, ili možda ponovo pakleni lavež i ono demonsko šištanje, ali ulica je ostala tiha.

Pre nego što sam skrenuo iza ugla, bacio sam poslednji pogled na psa. Bio je u dubokoj senci. Više nisam mogao da ga vidim.

 

„Sale, ti meni help?“ pita me Hiro dok se sa nadstrešnice cedi kiša.

„Kaži šta hoćeš“, odgovaram mu mrzovoljno i okrećem se na prostirci, pokušavajući da se bolje zaogrnem kabanicom.

„It's a bet“, kaže on. „I made a bet with Baya.“

„Pogrešno“, mrmljam. „Nikad se ne kladi sa njim. Baja uvek pronađe način da opkladu dobije.“

„Ti meni help?“

„U, bre...“ Zevam, pa se pridižem u sedeći položaj. „’Ajde, dobro, kaži kako da ti pomognem.“

„You come with me. Cover my ass.“

„Gde da krenem s tobom?“

„Blizu šuma. Ja snima Baya.“

Češem se po glavi, i saginjem da privežem pertle na cokulama. Kroz šator virim u sumrak.

„Kako misliš da ga snimaš? IC?“

„Yes, yes.See here? Sony Night Vision.“ Navikao sam se u ovih nekoliko meseci na Hirov kez i usrdno klimanje glavom. Više mi ne liči na karikaturu.

„Dobro, okej“, kažem i ustajem, dok mi zglobovi glasno pucketaju. Napolju je nastalo zatišje u baraži, i ta gluva tišina upravo je ono što me je i probudilo. Dođe mi krajnje neprirodna želja da ona tenkovska jedinica sa osamdesetčetvorkama pusti sirene za plašenje neprijatelja – kada se poređa deset ili dvanaest tih paklenih mašina i počne da zavija bukom koja se ne da uporediti ni sa čim unutar okvira uobičajenog iskustva, nije teško zamisliti da je nastupio sudnji dan. Tišina me je sada pritiskala i gušila; malo sudnjeg dana bi mi dobro došlo.

Ispijam šolju smlačenog, kiselkastog soka od kajsija i uzimam pušku.

„Idemo, de“, kažem Hirou i izlazim iz šatora.

Hodamo brzo, zgureni, između štrkljastih stabljika kukuruza. Na šest ili sedam stotina metara od šume nalazi se stara poljska kuća izbušena granatama. Penjemo se na tavan pomoću crvotočnih merdevina i pronalazimo dovoljno zgodnu rupu okrenutu ka zapadu. Izvlačimo dvoglede za noćno osmatranje i pokušavamo da pronađemo mesto gde se Baja uputio. Ubrzo primećujem kretanje blizu oboda šume i pojačavam uvećanje. Krupnu Bajinu figuru prati i jedna niža, dežmekastija. Prepoznajem Kresoju, nosioca zlatne medalje sa tri uzastopna balkanska šampionata za juniore. Obojica su odeveni u suknene čakšire, gumene čizme za rad u njivi i tamne debele bluze. Na glavama imaju nekakve kape, a preko ramena im je prebačeno oružje: Baja nosi dugu, blatnjavu motiku, a Kresoja budak. Dok hodaju, živo gestikuliraju, kao da su zaokupljeni nekom spornom internom temom. Izgledaju kao obični seljaci koji su krenuli sa polja prečicom kroz šumu.

Pomeram dvogled udesno, tražim, i konačno vidim njihov cilj.

Mala grupa ljudi nalazi se na samom rubu šume, ispod krošnji. Naši osmatrači su ih primetili još jutros, i identifikovali po neuobičajenim uniformama bez oznaka kao strane instruktore. Među njima se vrzmalo i nekoliko neprijateljskih oficira u novoj maskirnoj opremi uvezenoj iz Nemačke. Do mraka još nije stigla naredba za uklanjanje ove grupe – štab je verovatno imao pametnija posla. Pokušavam da ih prebrojim tamo, i posle nekih pola minuta prilično sam siguran da ih je samo petorica – tri stranca, i dva pripadnika bivšeg bratskog naroda.

„Sale, gleda!“ šišti Hiro. Pomeram malo dvogled i primećujem da su Baja i Kresoja stigli veoma blizu odredišta. Ubrzo će ih primetiti. Crvena lampica se pali na minikamu, i ja gotovo nesvesno zadržavam dah.

Ono što sledi gotovo da liči na balet – na nešto što bi se, možda, moglo odigrati uz kakav Debisijev komad, samo da duže traje: njih dvojica ulaze sasvim mirno među uniformisane ljude koji upoređuju nekakve beleške uz svetlost malog poljskog fenjera i žvaću sendviče; nijedan od stranaca ne hvata se za oružje, a jedan od njih, krupan i glavat, ustaje i obraća se pridošlicama, da bi odmah zatim posegnuo za cigaretama u džep bluze.

A onda, odjednom, radi motika, radi budak.

Čujem Hirov oštar uzdah kraj sebe i posmatram čitav prizor sada kroz durbin puške. Krstić u njemu prelazi preko ljudskih figura zauzetih čudnovatim plesom. Spreman sam da pomognem Kresoju i Baji.

Nema potrebe.

Sve je gotovo za manje od deset sekundi. Onaj glavati leži na leđima, raširenih ruku i nogu, bez lica. Naša bivša braća sklupčana su jedan do drugog, i vidim kako Kresoja baca budak preko njih, pretura im po džepovima i vadi kutije sa cigaretama i upaljače. Držalja motike drhti uspravna, ukopana u lobanju jednog od stranaca. Treći instruktor, kog je Baja munjevito zatukao motikom, presamićen je i obliven sopstvenom tamnom krvlju. Odvajam oko od sočiva tek kada vidim da naši klize bezbedno u mrak. Okrećem se ka Japancu.

Lice mu je beličasto u mraku. Oči ogromne. Osmehujem se.

„See? Rek'o sam ti. Never make bets with Baya.“

Hiro guta knedlu i isključuje minikam. Krećemo natrag. Tek pred ulazak u sam logor, setim se da ga pitam:

„Hiro, what was the bet, anyway? U šta ste se kladili?“

„A case of beer“, odgovara mi rastrojeno. „Fucking case of beer.“

Kasnije, uz vatru, prskamo se razuzdano Hajnekenom zaplenjenim iz humanitarnih pošiljki.

 

Pre nekoliko dana, Danka i ja smo otišli na „Veče vranjskog kraja“ koje se održavalo u Hotelu Jugoslavija. Dobio sam pozivnice poštom, od poslovnih partnera čija je kompanija bila jedan od organizatora. Nisam imao naročitu želju za takvom vrstom zabave, ali postojalo je hiljadu razloga za taj izlazak – među njima i to što sam osećao užasnu potrebu da proverim hoće li se... desiti ponovo.

Bili smo smešteni za stolom zajedno sa važnim facama iz – ni manje ni više – Saveznog deviznog inspektorata. Razmenjivali smo učtive besmislice sve dok nije počela muzika. Onda se dogodilo nešto gotovo neobjašnjivo: dobrih devedeset procenata od prisutnih pet ili šest stotina ljudi u večernjim toaletama i sa skupim parfemima na sebi skočilo je i uhvatilo se u čoček koji je počeo da vijuga između stolova kao svetogrdni bastard mnogoglave zmijie i milipeda. Naravno, tih devedeset procenata uključilo je i Danku i naše nove poznanike, devizne inspektore. Ja sam ostao za stolom, da se lagano ucirkavam uz lošu hranu i nesnosnu halabuku: najpre Žuta osa – u triplikatu, zatim kiselkasto Metropol belo, potom konjak, pa opet Žuta osa.

Orkestar Ekrema Mamutovića je grmeo uz pevaljke i pevce koji su se smenjivali na bini. Zadovoljio sam se time da isključim audio ulaze i da prilepim oči za jedno zgodo dupe utegnuto u saten. I to je bila nekakva razonoda.

Piljio sam tako neko vreme, pitajući se zbog čega ovi južnjački plesovi toliko odgovaraju ženama i čine ih gotovo automatski poželjnim, erotski zanimljivim, dok retko kom muškarcu polazi za rukom da tako izgleda dok u njima učestvuje. Dok sam dokono razmišljao o tome, jedan od inspektora za devizne prekršaje vratio se do stola da ostavi sako preko naslona stolice. Primetio je moj pogled fiksiran za vlasnicu onog zgodnog dupeta koja je skakutala okolo sa ostalima, beskrajno visoka, zgodna i lepa. Nije mogla imati više od devetnaest godina.

„Znate ko je to?“ upitao me je D.I. u trenutnoj pauzi između „Šano dušo“ i „Zapevala sojka ptica.“

„Molim?“ trgao sam se i zapiljio u njegovo znojavo lice. Nisam očekivao da mi se obrati. Nisam ni znao da je još tu, za stolom.

„Mačka koju odmeravate“, reče on.

„Nemam pojma.“

„Žena njihovog predsednika opštine.“

„Ah.“ Taj podatak nije mi značio ništa.

„Tri'es' pet godina mlađa od njega“, nastavi on. „Zbog nje je ostavio ženu. Ali, to sve i đene-đene.... Nego... Znate, ona je strankinja. Ukrajinka. Bila je striptizeta u Simpovom hotelu na Pržaru.“

Servirao mi je taj pikantni podatak, a onda ustao i provukao se između stolova da bi se udenuo između dve sredovečne gospođe sa čijih je lica znoj lagano ali sigurno spirao debele namaze šminke.

Moja Ukrajinka se izvukla iz kola i uputila ka jednom od počasnih stolova. Nastavih sa dokonim vunovlačarenjem zapitavši se kako li se ona samo sporazumeva sa svojim mužem koji je, onako debeo i crven, đipao sa belom maramicom u ruci i izrazom kandidata za infarkt na licu. Da li je naučila srpski dovoljno dobro da ga brižno upita kako se oseća kada ovaj bude neizbežno kolabirao posle tolikog, za njegove godine i kondiciju, neprimerenog napora? Kojim se jezikom sporazumevaju u bračnoj postelji, on okrugao kao bure, ona vitka i izdužena kao vreteno, mlada pastrmka puna snage? A kad smo već kod toga, zapitao sam se kojim se ja jezikom sporazumevam sa sopstvenom ženom. Činilo se da smo odavno počeli da govorimo potpuno nerazumljivo jedno za drugo.

A onda se dogodilo.

Satensko dupe se smestilo na izlizanu hotelsku stolicu, i aristokratski isklesano lice mlade Ukrajinke nagnulo se iznad tanjira. Između nas se nalazio samo još jedan sto, gotovo prazan, i mogao sam jasno da joj vidim krupne perle znoja na čelu i slepoočnicama.

Usne su joj se blago otvorile i iz ustiju joj se razmotao uski, ružičasti jezik dug najmanje pola metra. Gledao sam ukočeno, nesposoban da odvratim pogled, kako joj se jezik obavija oko parčeta hrane na tanjiru da bi ga polako, bez žurbe, uvukao natrag. Prožela me je hladnoća, od stopala, postepeno, penjući mi se uz noge, preko prepona, kroz utrobu kao ledena oštrica bajoneta, sve do vrha lobanje i nakostrešene kose. Devojka se zadovoljno obliznula kada joj je zalogaj nestao u crvenim dubinama ždrela, i smerno prinela šaku ustima kako bi prikrila blago podrigivanje. Gotovo da sam mogao da osetim kako alkohol munjevito isparava iz mene i ostavlja me naglo, nedobrodošlo treznim.

Odjednom se sve otkrivalo pred mojim zaleđenim pogledom. Šarolika gomila poprimala je demonska lica – šiljata, izdužena, krastava, prekrivena zelenkastim lišajem.

Preturio sam čašu na stolu i vino mi se proli po pantalonama. Ustao sam naglo i odgurnuo stolicu. Neko me povuče za rukav – neki demon koji je želeo da im se pridružim u tom opscenom veštičjem kolu. Gnevnim pokretom otrgnuh ruku i probih se kroz gomilu, između stolova. Strah mi je kuljao kroz kožu, izbijao iz pora, deformisao mi lice. Istrčah panično iz sale i umalo se ne smandrljah niz mermerno stepenište prekriveno crvenim tepihom. Demoni koji su napolju stajali ruku pod ruku, u dugim balskim haljinama i Bosovim odelima, propratili su moje bekstvo podsmešljivim pogledima. Bez daha, uz grmljavinu unutrašnjeg potresa u slepoočnicama, nekako stigoh do velikih staklenih vrata. Iznenadna pomisao me preseče tamo i ja stadoh, na tren pretrnuo, ukočen i izbezumljen. Danka je ostala gore! Neodlučno se okrenuh ka stepeništu i – Bogu hvala! – ugledah je kako žurno silazi, pridržavajući suknju. Lice joj je bilo uzbunjeno, zabrinuto. Videla je moj nagli odlazak i uspela da se otrgne iz demonskog plesa.

„Saša...“ pokuša ona nešto da mi kaže, ali je prekinuh nervoznim pokretom ruke.

„Idemo! Što pre!“

„Ali... garderoba...“

„Poslaću sutra nekoga po kapute!“ Ne dozvolih joj više ni tren oklevanja i izgurah je napolje, praćen neutralnim pogledom vratara u hotelskoj uniformi.

Dok smo stajali na hladnom zimskom vazduhu i dozivali taksi, kroz poluotvorena hotelska vrata čuli su se prigušeni zvuci odozgo: demon sa mikrofonom upravo je izjavljivao kako „ima merak na prvo komši’če“. Zalupih vrata taksija i presekoh sve spoljne zvuke, a onda pustih da nas žuti 'Mercedes' odveze u varljivu sigurnost noći.

 

Sarajevo.

Ostavili smo za sobom Slavoniju, blato i smrad, leševe rezervista raskomadanih zbog ostavljenih televizora, vina ili kulena; brzo su zaboravljene pljačke, silovanja, nadrealne ratne slike pregaženih sela i gradova svedenih na skelete.

Ali, nismo zaboravili Miladina i Kresoju.

Nedugo posle egzibicije sa budakom i motikom, našla nas je protivnička artiljerija. Njih dvojica poginuli su krajnje glupo – kao da smrt može da bude pametna. Granata ih je ubila dok su se vraćali iz nabavke: čuli su da je u štab stigao kombi iz Beograda sa dnevnom i revijalnom štampom. Posle napada, pronašli su kraj njih nekoliko primeraka „Politike“, dva ili tri enigmatska časopisa i „Horoskop.“ Miladin se ložio na astrologiju. Nebo mu se dostojno odužilo usijanim metalom.

Sada, dok razgledam opustošene prostorije stana u jednom od sarajevskih solitera, osećam gubitak akutno, kao da je do njihove pogibije došlo tog jutra, a ne pre nekoliko nedelja.

Jedinica više nije ono što je bila. Dugi, tanki, tamni prsti smrti zavukli su se i u naše duše.

„Sale!“

To me Pavle doziva iz susedne sobe. Odlazim tamo, prekoračujem krš i smrvljeni beton izvaljen artiljerijskim hicima, i provirujem u nekadašnju kuhinju. Tamo nedostaje čitav zid i sivi dan me zapljuskuje talasom ledenog vazduha koji spolja unosi pahulje.

Pavle kleči kraj leša tamnoputog snajperiste. Čuje da prilazim i diže glavu.

„Vidi“, kaže. „Ponovo ovo sranje.“

Privlačim nekim čudom očuvani kuhinjski element oboren na stranu i sedam kraj njega. Pavle drži u rukama neobično oružje opremljeno izuzetno sofisticiranim vodenim nišanom.

Već smo na nekoliko mesta pronašli tu čudnu pušku. Imala je dugu cev, pljosnato telo od uglačanog belog drveta, posebno podešen rukohvat i kundak, kao i specijalni okidač koji je pre ličio na nekakav uložak u telu kundaka nego na običan oroz. Stručnjaci koji su je rasklopili u laboratoriji nisu mogli da pronađu nikakav serijski broj niti godinu proizvodnje, iz čega su zaključili da je reč o prototipu. Jedina oznaka bila su mala slova urezana u dnu kundaka: H&K.

Durbin je bio vrhunski, modifikovani LC-22, a municija podjednako čudna kao i samo oružje: košuljice metaka bile su od nekakvog presovanog papira koji je pri udarcu u inicijalnu kapslu sagorevao zajedno sa hemijski oplemenjenim barutom i davao zrnu dodatnu snagu. Kapsla se od toplote topila, tako da čaura nije ni bilo. Ali, najzanimljivija stvar kod te đavolje puške bio je personalizovani čitač dlana – skaner ugrađen u rukohvat, podešen i programiran tako da ne dopusti aktiviranje puške ukoliko ne prepozna odgovarajući otisak.

Najmanje petnaest takvih pušaka bilo je do sada pronađeno po razvaljenim snajperskim gnezdima u sarajevskim zgradama i pobacano zbog neupotrebljivosti.

„Pa, dobro, šta bi s tim?“ pitam Pavla.

„Slušaj“, kaže on, „samo u ovom stanu bilo ih je sedam. I samo je jedna puška oštećena kartečom. Baja kaže da su gađali i sa sprata iznad. Tamo bismo mogli da ih pronađemo još. A municije ima... vidiš i sam, koliko hoćeš.“

I zaista, kraj ostataka zida nalazi se nekoliko malih metalnih sanduka sa tim čudnim, dugim mecima. Sležem ramenima.

„U redu, ali dobro znaš da ne možemo da ih koristimo. Neće da rade kad nisu programirane na naše...“

Zastajem u sred rečenice. Čujem kako neko bučno ulazi i teško diše. Okrećem se i vidim Nadu.

„Pa dobro, majku mu, je l' ja treba da špartam po stepeništima pored toliko muškaraca oko sebe? Jebem ti kavaljere!“

Indigniranim pokretom baca između nas predmet koji je donela odozdo. Lice potamnelo od barutnog dima razvlači joj se u biserni osmeh.

„Evo, na. Jedva sam našla tu, dva ćoška iza. Tamo gde je nekad bila kasapnica.“

Spuštam pogled na pod, a zatim u neverici gledam naizmenično nju, pa Pavla. Osećam da mi se usta bespomoćno razvlače u kez pred njihovim sjajnim, uzbuđenim očima.

Na podu, vrlo blizu opuštene desne šake mrtvog strelca, blista teška kasapska satara.

 

Bogoljubova ordinacija nalazila se na drugom kraju grada. Sekretarica me je pogledala sa izvesnim podozrenjem kada sam ušao sa dugom maslinastozelenom platnenom torbom u ruci. Objasnio sam joj da sam se danas javljao i dogovorio sa Bogoljubom za sastanak posle radnog vremena. Kao svaka marljiva službenica, sekretarica pronađe u beležnici moje ime zapisano ranije danas, da bi se odmah osmehnula mnogo ljubaznije i najavila me Bogoljubu preko kancelarijskog interfona. Dok je sve to činila, iskoristio sam priliku da joj podrobno zagledam lice i vrat, u potrazi za izdajničkim izbočinama i kvrgama.

„Zdravo!“ ustade mi on u susret sa udobne kožne fotelje. Na licu mu zaigra osmeh, ali osvetljenje u njegovoj kancelariji ostavilo me je u nedoumici da li je taj osmeh iskren ili samo profesionalna maska. Sedosmo zajedno oko staklenog stočića, ja na ležaj predviđen za pacijent, Bogoljub u stolicu sa visokim naslonom. On nam nasu piće, ponudi me cigarom. Onda, posle nekoliko neutralnih učtivosti, zaćuta, očekujući da mu saopštim razlog svog dolaska. Ponovo mu se zagledah u lice i učini mi se da tamo vidim jedva primetne znake nervoze – lako bledilo, blago trzanje usne, treptanje očiju.

„Nešto se dešava, Boco“, rekoh mu konačno. „Nešto što ne mogu da razumem. Mislim da ti možeš da mi pomogneš.“

On klimnu glavom. Povlađujuće. Zakucka olovkom po rukonaslonu stolice.

„Otkrio sam...“ Udahnuh duboko. Nisam znao kako to da kažem.

„Otkrio si...?“ podstaknu me Bogoljub.

„Otkrio sam da grad vrvi od demona.“

„Demona?“ Glas mu je bio kontrolisan, miran, ali uhvatio sam nagli tik, drhtaj ruke sa debelom havanom.

Nagnuh se i progovorih poverljivim šapatom: „Svuda okolo... infiltrirali su se. Viđam ih u fabrici... na ulici... u društvu ljudi koje sam poznavao, smatrao prijateljima.“

„Ah.“ Rekao je to kako bi dobio na vremenu. Nije znao kako da postupi sa mnom. Poznavali smo se gotovo trideset godina. Ja nisam bio neko ko je tek tako došao da mu se obrati za pomoć. Vezivale su nas uspomene, još od osnovne.

„Imam sopstvenu teoriju o tome. Želiš li da je čuješ?“

„Naravno, naravno. Slušam.“ Trenutno olakšanje na njegovom licu. Razgovor je kretao tokom koji je mislio da može da kontroliše.

„Sve je počelo posle mog povratka sa fronta. Znaš šta sam sve tamo video, kroz šta sam sve prošao... Mislim da je čitav taj užas tamo i poslužio samo da bi se njima omogućila infiltracija... ubacivanje među nas. Našli su način da uklone stvarne osobe i zauzmu njihovo mesto... i da to prođe neprimećeno. Uskoro, istisnuće nas sve. Zavladaće. Najpre tu... zatim u okolnim zemljama... potom, ko zna? Krajina... Bosna... poslužile su kao kapije za njihov dolazak. A te kapije su još otvorene! Veruj mi, bio sam tamo, video sam to. Ja to znam!“

„Sale...“

„Da?“

„Sale... ti nikada nisi bio tamo.“

„Šta?“

„Ti nikada nisi bio na ratištu. Ni u Krajini, ni u Bosni.“ Gledao sam ga preneraženo kako prevaljuje reči preko usana i posmatra me netremice kao da tim vodnjikavim zelenim očima želi da me hipnotiše, ubedi u svoju apsurdnu tvrdnju. Odmahnuh glavom.

„Ne govori to, Boco... Ne govori to... Dobro znaš.“

„Znam“, reče on žurno, uhvativši me za ruku prisnim, gotovo očinskim gestom. „Znam da si dobio poziv, kao i svi ostali članovi tog tvog streljačkog kluba... I znam da si tada doživeo nervni slom. Znam sve to zato što sam ja bio taj koji ti je postavio dijagnozu, ja sam bio taj koji ti je prepisao terapiju, i ja sam bio taj koji te je izvukao kod vojske potvrdom o trajnoj nesposobnosti."

Glas mu je bio snažan, sugestivan, gotovo da nisam bio u stanju da mu se oduprem. Za tren se stvarnost ponovo udvoji; video sam sve pod duplom ekspozicijom, događaji stvarni i lažni nadmetali su mi se u glavi. Uvukoh vazduh duboko i zažmurih dok je bes narastao u meni kao nadolazeća tutnjava zemljotresa.

„Bogoljube, ne pričaj koješta!“ Procedio sam to kroz zube; glas je bio tuđi, dalek. On me je još trenutak gledao tako, a onda se opusti i zavali natrag u stolicu. Oblačić dima iz njegove cigare dražio mi je nozdrve.

„Govorim ti ono što je istina“, reče tiho. „Izgubio si osećaj za stvarnost. Lečen si u malom, privatnom sanatorijumu izvan grada, sve dok kriza nije prošla. U firmi su te vodili kao da si na bolovanju... Kada si izašao, kolegijum nije hteo da te primi natrag, ali generalni je stari prijatelj tvoje porodice, pa su morali da progutaju tvoje ponovno postavljenje.“

Masirao sam slepoočnice. Tutnjava poprimi pravilan ritam bila. Više nisam jasno video Bogoljubovo lice pred sobom – tu su bile samo konture koje plivaju u crvenoj magli.

„Dakle“, progovorih, „tvrdiš da nikada nisam bio na frontu?“

„Tako je.“

„Ni u Erdutu? Glini? Bratiškovcima?“

„Nipošto.“

„Čak ni u Sarajevu?“

„Ne.“ Glas mu je bio tvrd, sekao je kao čelik. Disao sam teško, vazduh u njegovoj kancelariji-ordinaciji bio je težak i ustajao, smrdljiv od dima, otužan od viskija. Uzeh torbu i otvorih patent-zatvarač.

„Ako je tako, druže“, procedih kroz zube, „objasni mi, molim te, šta je onda ovo, i odakle uopšte kod mene?“

Pridigoh prototip specijalne puške sa elektronskim čitačem dlana i zgužvanu rukavicu od ljudske kože. Nisam želeo da se sretnem sa njegovim očima; pogled mi je bio spušten, prikovan za Bogoljubove blistave italijanske cipele.

„To što držiš“, odgovari on posle jedva primetnog oklevanja, „jeste stari lovački karabin koji si nasledio od strica. Onaj isti koji ti je visio o zidu u radnoj sobi. To, i iscepana, prljava rukavica za baštenske radove.“

Klimnuh glavom. Oružje mi je bilo lako u ruci; prislonih ga o koleno i navukoh rukavicu od ljudske kože na desnu šaku. Savršeno mi je pristajala. Podigao sam ruku i zurio nekoliko trenutaka u prste i dlan, a onda primorao sebe da podignem pogled ka Bogoljubovom licu.

„A sada skloni to, molim te“, izgovori demon u Bogoljubovom odelu. Lice mu je bilo crveno, prošarano beličastim belezima, oči upale i ispunjene zelenkastim sjajem; pune usne boje džigerice povukle se sa trouglastih žutih zuba. „Nije pametno da nosiš oružje sa sobom sada, kada se čini da su ti se vratili simpt...“

On prekinu rečenicu dok sam dizao H&K prototip. Zrak dnevnog svetla zalutao kroz venecijanere na prozorima odbi se od uglačanog optičkog nišana i zaiskri mu u jamama očiju. Sada tamo ugledah strah... ugledah ga sasvim jasno, i najednom zadisah lako, punim plućima.

„Sale, ostavi to, čuješ, evo, daću ti nešto za smirenje, popričaćemo, opustićeš se, nemoj da...“

Ovaj put ne uspe da završi rečenicu; nisam mu dopustio. Trzaj puške bio je blag, neprimetan. Hitac dohvati demona usred pokreta, dok se pridizao, odbaci ga na uglačani sto od mahagonija. Na suprotnoj strani sobe, španski zid sada je krasio novi, crveni ornament.

Začuh zvuk iza sebe i okrenuh se.

Sekretarica je otvorila vrata, i sada je sasvim odustala od pokušaja da glumi normalno ljudsko biće: hladno, reptilsko lice bilo joj je okruženo masom dugih crvastih izraštaja umesto kose, a tanki, račvasti jezik palacao joj je uz šištanje između sitnih zuba. Ne dopustih toj stvari da skoči na mene i razdere me kandžama. Lampica na telu puške ponovo zasvetluca zeleno, metak izlete uz mukli zvuk izvučenog čepa, a demon pade na leđa, uz grčevito, refleksno dobovanje ruku i nogu po debelom tepihu. Obuze me mala mučnina od prizora crva koji su se uvijali oko krvave i sluzave rupe na glavi demona; opkoračih stvorenje i odozgo ispalih još jedan metak, sa rastojanja od samo nekoliko centimetara. Grčenje naglo prestade.

Pluća su mi se nadimala radošću. Osećam neizmerno olakšanje. Glasovi koji su mi u toliko besanih noći šaputali da sam sišao s uma nestali su. Ponovo mi je u nozdrvama bio miris baruta... i da, miris krvi.

Dok sam mirno izlazio iz zgrade sa brižljivo zatvorenom torbom, spokoj me je prekrivao kao plašt. Grmljavina me je pronašla. Vratio sam se kući.

 

Gledam demona kroz durbin i osećam kako me je poklopilo stakleno zvono, izdvojilo me iz opšte buke i gungule. Ne mogu da verujem u ono što vidim, ali moram. Prvi put od dolaska na ratište sumnjam da ću se uopšte vratiti.

U jeku je jedna od poslednjih velikih operacija. Ostalo nas je samo nekoliko – posle Slavonije, osipali smo se tiho, i gotovo neosetno. Jednog od onih istih dana u beskrajnom nizu, otišla je i Nada. Ubio ju je neki od onih sa plavim šlemovima. Otvorio je tim metkom ogromnu jamu u meni. Od tada je punim istim tim plavim šlemovima, ali čini se da dna nema.

A sada, dok osmatram kroz snažan teleskop usek gde je neprijatelj navukao napad dve naše čete, da bi ih zatim iskasapio artiljerijskim baražom preko brda, tamni helikopter se spušta kroz varljivo svetlo sumraka i pogurene prilike iskaču napolje. Gledam ih bespomoćno, sa razdaljine prevelike za domet puške, kako prolaze kao sečivo kose kroz one koji nisu imali sreću da poginu – ranjenike, oslepele, izbezumljene dečake koji su pobacali oružje i ostali da besciljno posrću u krug visoko podignutih ruku, kao stoka dovedena na klanje. Demon ih predvodi, u tesno pripijenoj odeći koja ga čini gotovo nevidljivim. Prisećam se da sam već ranije čuo priče o takvim, anti-IC kombinezonima, ali u ovom trenutku shvatam o čemu je uistinu reč: to je <MI>prava<D> demonova koža, ona ista koju, izvrnutu, nosi u običnim prilikama, da se ne bi razlikovao od ljudi. Belo lice mu pliva u polumraku dok pritrčava nekom momku koji ničice leži na tlu; onako vitak i hitar, demon liči na neko mitsko, androgino stvorenje. U ruci nosi nešto malo, sjajno. Prate ga dvojica pomagača u maskirnim uniformama i patrola od šest ili sedam vojnika sa oznakama UN.

Demon se bez oklevanja spušta kraj momka, vidim trenutni blesak metala, i priliku na zemlji koja se izvija od bola. Gruba operacija traje tridesetak sekundi, možda minut; jedan od pomagača prinosi nešto nalik na hladnjak za izlete, i otvara poklopac. U rukama demona začas se koprca nešto klizavo i crveno – bubreg, slezina? ne mogu da ocenim sa tolike udaljenosti – da bi odmah zatim nestalo u unutrašnjosti posude. Tri prilike kreću dalje, a vođa patrole iza njih prilazi momku koji se trza dole, u agoniji, i ispaljuje mu metak u glavu. Trzanje prestaje na tom mestu, samo da bi započelo nekoliko metara dalje.

Pokušavam da suzbijem suze i vrištim u motorolu da baterija okrene paljbu na tu stranu. Tamo su naši, odgovaraju mi. Nema ih, tamo ih više nema, jecam u mrtvu plastiku. Onda, posle minut ili dva oklevanja, ponovo gledam.

Demon i njegova ekipa sada su gotovo pri kraju svog lešinarskog posla. Najgore u svemu upravo je taj utisak posmatranja nemog filma, nečega što je premalo interaktivno da bi stimulisalo sva čula, nečega što je dovoljno interaktivno da me natera da ostavim duboke krvave brazde po obrazima prstima drhtavim od frustracije.

I tada, tek tada, čujem fijuk visoko iznad glave. Granate.

Nekoliko sekundi kasnije, eksplozije dižu u vazduh mrtva i živa tela zajedno, busenje trave pršti uvis sa komadima leševa, a demon i njegovi naglo prekidaju započeti posao i jure natrag ka helikopteru. Vidim kako onaj komandir patrole, ispaljivač metaka u glave, nešto besno viče u svoj komunikator. Ubrzo, svi su unutra, bez ijedne ogrebotine.

Helikopter, vrištim onima iza brda, bez glasa. Oborite jebeni helikopter!

Trenutak zbunjene, pucketave tišine na liniji, dok granate i dalje fijuču ispod okrvavljenih oblaka, a onda odgovor: negativno. Negativno, helikopter ima međunarodne oznake.

Novi, vrištavi zvuk tera me da se skupim kraj svoje busije. NATO lovci u brišućem letu. Obezbeđuju da helikopter umakne.

Dok jecam i pritiskam uši rukama, mislim na Hiroa. Sada je negde tamo, sa njihovima – objektivno izveštavanje, kako kaže – i verovatno snima sve što se događa. Imam užasnu želju da ga pronađem i zavrnem mu tu žgoljavu žutu šiju.

Tri dana kasnije, obeznanjenom od alkohola, turaju mi u ruku papir koji će me vratiti natrag, preko Drine, u mir, u život.

 

Sinoć sam ostao pred televizorom i kada se Danka povukla na spavanje, poželevši mi laku noć. Zurio sam u ekran, zagledan u stvarnost koja nije imala nikakve veze sa onim što se tamo zbivalo. Potom sam izvukao iz albuma nekoliko slika i počeo da ih zagledam, sa Bogoljubovim apsurdnim rečima u glavi.

Bili smo tu svi, u punoj ratnoj opremi, nasmejani, ovekovečeni Hirovim polaroidom. Ali, pozadina je bila nejasna. Mogle su to biti Pale. Mogao je to biti i Bubanj-Potok.

Baja i ja. Nada i ja. Ja sâm, pognute glave, na vrhu transportera. Zavitlao sam slike u prazan zid. Razletele su se kao karte iz porušene kule. Ostavio sam ih da leže tamo gde su pale.

Nešto kasnije, ne znam tačno kada, čuo sam ključ u bravi ulaznih vrata.

Ustao sam i otvorio ih. Tamo je stajao Srđan i pridržavao se jednom rukom za zid. Podigao je pogled i slabašno se osmehnuo.

„Tata“, rekao je, a onda mi klonuo u naručje.

Gledao sam mu požutelo lice i pridržavao mu čelo dok je povraćao nad klozetskom šoljom. Siloviti grčevi protresali su mu mršavo telo, dok se kiselkasti vonj vina dizao oko nas. Moj petnaestogodišnji sin vratio se kući pijan, bolestan od alkohola. Bilo je to prvi put da sam ga video kako takav dolazi sa noćnog izlaska sa drugovima. Pomislio sam načas na sebe u njegovim godinama. Lekcije koje sada uči nikada neće zaboraviti.

Umio sam ga, skinuo mu košulju, patike i farmerke, a onda ga odneo u njegovu sobu. Bio je lak, tako lak. Ostavio sam ga da sedi klonulo na ležaju, dok nisam pronašao duksericu u kojoj će moći da odspava. Nekako sam mu je navukao preko glave i pomogao mu da legne. Gotovo odmah, osetio je novi nalet mučnine. Prineo sam već spremnu malu plastičnu kofu do uzglavlja, tako da je mogao da okrene glavu i izbaci ono malo sluzi i ostataka želudačnog sadržaja koje nije uspeo maločas da povrati. Posle izvesnog vremena, zaspao je.

Sedeo sam kraj njegovog kreveta i posmatrao mu bledo lice u pomrčini sobe. Prisećao se dana kada sam došao po Danku i njega u porodilište, trenutka kada sam ga uzeo u naručje, onako umotanog, majušnog, i osetio kako se meškolji na mojim rukama. Ustao sam, prišao prozoru i malo pomerio zavesu. Dole, na ulici, dva demona stajala su kraj lampe. Nisu se trudili da se prikriju. Jedan je bio naslonjen leđima o svetiljku, dok se drugi uvijao oko njega udovima, krilima, repovima, u složenom ljubavnom plesu. Onaj naslonjeni načas podiže izduženu krokodilsku gubicu ka prozoru gde sam stajao i uputi mi oštri, zubati kez. Navukoh zavesu natrag.

Posedeo sam još malo kraj Srđana, osluškujući njegovo ravnomerno disanje. Opipao sam mu čelo; imao je blagu temperaturu. Pred oči mi dođe dan kada je dobio jednu od onih dečjih bolesti zbog kojih uvek pretrnete, u strahu da nisu u pitanju zauške. Bio je to dan kada sam mu kupio malu dečju gitaru i nekoliko knjiga sa notama lakih, popularnih pesama. Ne mogu da zamislim ništa dragocenije od osmeha koji sam tada ugledao na njegovom boginjavom licu. Sećanja su bila paučinasta, u prvom trenutku činilo mi se da me hvataju toliko čvrsto da se neću moći izbaviti iz njih, da bi se odmah zatim prekinula i rasplinula u mraku, tanana i nestalna.

Pre nego što sam izašao iz Srđanove sobe kako bih uzeo ono neophodno, pomilovao sam ga po kosi i poljubio mu grozničavo čelo, a onda ponovo prišao prozoru i pogledao. Ulica je sada bila puna demona; okupili su se ispod naše zgrade i posedali po pločniku i kolovozu. Čekali su.

Dve osobe za koje bih dao život, jedine dve osobe koje su mi preostale... Zar je to tamo, dole, bila njihova budućnost? Znao sam da mi ni Srđan ni Danka nikada ne bi oprostili kada bih to dozvolio.

 

Vetar ljulja Geneksovu kulu. Sa poslednjeg sprata mogu da vidim gotovo čitav Novi Beograd, a LC-22 mi omogućuje da zavirim u život i onog dela grada preko reke. Svejedno je. Kud god da pogledam, vidim njih.

Uspeo sam da provalim unutra, ne obazirući se na znake upozorenja da je neovlašćeni pristup zabranjen svakome ko nema posebnu dozvolu gradske skupštine. Koliko znam, pokušavali su da prodaju tu prokletu zgradurinu već nekoliko godina, ali izgleda da niko nije hteo da uloži novac u nju. Kula je bila pusta.

Idealna.

Poneo sam sa sobom nešto hrane, i vode. Voda je veoma važna.

Rasporedio sam pakete i boce po prostorijama na spratu koje se mogu lako zabarikadirati. Kutije sa municijom brižljivo sam poređao ispod svakog prozora.

Podižem H&K i otvaram krilo. Dočekuje me daleka huka automobila sa autoputa, i visoki fijuk vetra, iza oblaka. Ponovo sam u ratnoj zoni. Čitav svet je samo ratna zona. Osećam se kao poslednji čovek na Zemlji. Želim da je Hiro tu, sa mnom, da može da pedantno zabeleži moju poslednju bitku. Ali, i Hiro je sada najverovatnije njihov.

Proturam cev puške i navlačim rukavicu. Lampica me pozdravlja veselim zelenim osmehom. Prislanjam oko uz sočivo optičkog nišana i biram. Ulice su pune. Mislim na sve one koji više nisu sa mnom – na Baju, koji se definitivno navukao i koji je, navodno, sada negde u bestragiji, u Čečeniji; i na Divnu, našu drugu koleginicu-saborca, koju su demoni uspeli da strpaju u Toponicu – i zavetujem se da izdržim što duže, zbog njih.

Krstić u LC-22 zaustavlja se na detetu-demonu koje vežba tenis udarce ispred zida jedne od visokih sivih zgrada. Milujem načas oružje, a onda grčim prst.

Nebo me pozdravlja grmljavinom.