POKLADE

 

Marija je zatvorila prozorske kapke pred olujom i načas ostala tako, čela prislonjenog o hrapavo drvo, osluškujući prigušenu tutnjavu. Grmljavina se dokotrljala sa visova, a nebo iznad zidina i krovova Đavoljeg Dola prerano se zamračilo. Prve krupne kapi zadobovale su po kapcima i samo sekund kasnije pljusak se sručio iz crnih oblaka.

Okrenula je leđa zvuku nepogode i prišla krevetu. Sela je na ivicu dušeka kraj krhkog tela svoga sina uvijenog u dunju i ponovo ustreptala od straha osetivši vrelinu detinje groznice. Nagnula se napred i brižno spustila ruku Mladenu na čelo. Tanana, živa koža maske bila je orošena znojem i vrela pod njenim dlanom. Trgla je ruku i gotovo panično dohvatila krpu iz lavora sa hladnom vodom koji je stajao kraj kreveta, iscedila je i položila sinu povrh obrva.

Detetu su zadrhtale trepavice. Potom su se krupne plave oči otvorile i zagledale netremice u Marijinu masku zajapurenu od straha i osujećenosti. Devetogodišnji dečak je već treći dan bio vezan za krevet i groznica ga je tresla svom silinom. Nije mogao da pojede ništa osim blage pileće supe i kopneo je na majčine oči. Maska je pokušavala da popuni njegove upale obraze i prekrije suve, ispucale usne, ali sa gotovo grotesknim ishodom: užasnutoj Mariji činilo se da zuri u lice starca.

„Ma… mama“, izgovorio je promuklo dečak.

„Ššššššš, milo moje, ćuti, ne govori, ne napreži se.“ Trudila se da suzbije drhtaje u glasu. „Jesi li žedan, hoćeš malo vode ili čaja?“

Njen sin je pokušao da odmahne glavom, ali je odmah i odustao od tog pokreta koji mu je očigledno pričinjavao prevelik napor. Izvukao je mršavu ruku ispod jorgana i spustio šaku na njenu podlakticu. Vrelina iz njegovih prstiju gotovo da ju je opekla.

„Blažena naša Majko od Nanotehnologije“, promrmljala je Marija u pola glasa i brzo rukom opisala znak trougla na prsima. Maska joj se skamenila. Nije smela da dozvoli detetu da primeti njene suze.

Iza zatvorenih prozorskih kapaka, kroz šum kiše probila se mukla zvonjava.

„O, hvala nebesima!“, uzdahnula je Marija i brzo uzela drvenu kutiju sa noćnog stočića pored Mladenovog uzglavlja. U kutiji se nalazio tanki hromirani špric sa dozom skupocenog leka koji je dečakov otac prethodne noći doneo čak iz Majdana. Marija se stresla od pomisli na ono što je Milan morao da pretrpi, primoran da komunicira sa Besramnima. Znala je da je morao da skine masku i ponaša se kao jedan od njih, makar samo toliko da može da kupi lek za groznicu, isto kao što je znala koliko mu je duševnog bola nanelo to što je izložio svoje lice strancima i bio prisiljen da gleda u njihova.

Ali, dečakovo zdravlje je bilo najvažnije.

Ubrizgala je dozu mutnocrvene tečnosti sinu u mišicu i videla kako lek deluje gotovo trenutno. Drhtanje malog tela prestalo je već posle nekoliko sekundi, a oči su se razbistrile kao da je neko sa njih uklonio veo. Mala tamna smežurana maska pred njom počela je polako da se puni i oblikuje i Mariji je laknulo kada je videla da dete oblizuje usne i pokazuje joj da mu pomogne da se uspravi.

Zagrlila je Mladena i povukla ga uvis da mu slobodnom rukom podesi jastuke.

„Kako je sad, mišiću moj?“, upitala ga je. „Bolje?“

Klimnuo je glavom i tamna maska se osmehnula.

„Ja… majko, gladan sam.“

Nije želela da pokaže koliko je ushićena tom njegovom jednostavnom rečenicom, ali njena zarumenjena maska učinila je to umesto nje. Ustala je, zahvatila kutlačom supu iz lonca koji je stajao na ravnoj ploči peći podložene još jutros, napunila zdelicu i vratila se krevetu da nahrani sina. Dok je polako prinosila kašiku njegovim ustima, nije mogla da ne pomisli na Besramne i njihovu medicinu. Doktor iz Majdana rekao je da lek treba davati na svakih dvanaest sati i da će groznica nestati posle tri ili četiri dana. Milan je slagao da mu je lek potreban za brata jer nije smeo da kaže kako mu je bolesno dete. U Majdanu nije bilo dece, baš kao ni u ostalim gradovima Besramnih. Tehno-krstaši su se pobrinuli za to pre nekoliko godina.

„Mama…“, rekao je dečak pošto je zadovoljno mljacnuo. Marija je odložila kašiku i zdelicu na noćni stočić i uhvatila ga obema šakama za ruku. Temperatura je spala i Mladen je sada sedeo mirno, utonuo u ogroman, mek jastuk. Bio je veoma sitan i nežan.

„Kaži, mili.“

„Mama, jesu li danas Poklade?“

„Nisu, sine. Sutra.“

„Hoću li ozdraviti dotad?“

Zamislila se načas, a onda zavrtela glavom.

„Nećeš, sine“, rekla je sa uzdahom. „Leku je potrebno najmanje još dva dana da bi potpuno delovao.“

„Ali, majko…“ Sada je izgledao istovremeno i tužno i nadureno. Mikrokola ugrađena u kožu njegove maske presijavala su se, odražavajući osećanja koja su se kovitlala u detetu. „Želim da sa ostalima idem od kuće do kuće i tražim slatkiše! Sa Petrom, Jelicom, Dolores…“

„Ne smeš napuštati postelju, mišiću“, odgovorila mu je Marija. „Dobićeš dovoljno slatkiša od oca i mene. A u Poklade ćeš ići dogodine.“

Mala maska se ljutito napućila, ali taj se izraz nije dugo zadržao na njoj. Marija je nežno rukom pomerila pramen vlažne kose sa dečakovog čela. Više nije zračilo toplotom.

„Onda hoću da mi pričaš“, rekao je posle kratkotrajnog ćutanja.

„Zar nisi umoran? Možda bi bolje bilo da mirno odspavaš, pa posle da…“

„Hoću da mi pričaš!“ Sada je dečakov glas bio nepokolebljiv. Prepoznala je u njemu ton i dikciju Milana, dečakovog oca. Malčice se osmehnula i ponovo uzdahnula.

„U redu“, pristala je. „Ali samo jednu priču. Već se smrkava i potreban ti je odmor kako bi savladao bolest.“

„Onda mi pričaj o Pokladama i o Čoveku Bez Lica“, zatražio je dečak.

„Opet?“, začudila se Marija. „Pa pričala sam ti to već mnogo puta.“

Sin joj slabašno stisnu ruku. „Neka. Hoću opet.“

Napolju se prosuo prasak i svetlost sijalice u sobi načas je zgasnula, a onda ponovo ojačala. Đavolji Do nije preuzimao struju iz susednih okruga jer susedni okruzi nisu ni znali za njegovo postojanje. Meštani su imali sopstvenu malu centralu na brzoj reci koju su nazivali jednostavo Brzom rekom, i starali su se da sve što im je potrebno za život proizvode sami. Na kontakte sa spoljnim svetom morali su da se odluče samo kada bi se dogodilo nešto vanredno, nešto što ne bi mogli da razreše sopstvenim snagama. Baš kao sada, kada se Mladen razboleo. Milan i Marija nisu videli drugi izlaz do da pribave lek spolja, ali čak i za to im je bila neophodna dozvola Veća starešina.

„Dobro, mišiću. Kako god želiš.“

Marija je poćutala malo, zagledana u krupne sinovljeve oči pune iščekivanja, a onda započela staru priču, legendu dobro poznatu svim žiteljima Đavoljeg Dola.

„Jednom davno, u doba kada su sve maske u našoj dolini još bile mlade, ubrzo pošto su gradski čelnici naredili da se gudure miniraju i prilaz u dolinu zapreči, tri devojke tek stasale za udaju zaputile su se sa krčazima do izvora visoko u stenama. Dolina je bila plodna, usevi obilati, šume po obodima strmih litica olistale i činilo se kao da nas sve okružuje neprobojni zelenosivi štit iznad kojeg je samo nebesko plavetnilo.“

Primetila je da su detetu oči sada ozarene; Mladen je voleo dobre priče, a i ona sama rado je pripovedala kada je mogla da prepozna u slušaocu zadovoljstvo. Bio je to dar koji je nasledila od svog oca i oca svog oca, gordih nosilaca bele maske stare, plemenite loze. Toplo se osmehnula i nastavila, dok je šum vode napolju, sada lišen preteće tutnjave, kao zvučna zavesa samo pojačavao čaroliju njenih reči.

„Bilo je proleće“, nastavila je, uživevši se potpuno u dobro poznatu pripovest, i maska joj je sada blistala iznutra; znala je da njen sin voli kada je vidi takvu, jer to znači da je mirna i zadovoljna, i priželjkivala je da reči poseduju isceliteljsku moć poput melema Besramnih – sve bi tada bilo mnogo lakše. „Prvo proleće posle Egzodusa i napuštanja Stare vere. Pamtiš, učili su te u školi, kako je naša zajednica napustila grad koji su ljudi nazivali Belim, ali je zapravo bio sve samo ne to – crno gnezdo greha, siromaštva, zločina i smrti, grad koji smo mi Smerni nazivali drevnim imenom kakvo je i zaslužio: Vavilon.

Rodonačelnik naše Nove vere, doktor Arsenijević, okupio je oko sebe sve koji su sačuvali makar i zrnce ljudskosti, znanja, plemenitih i praktičnih veština, i podelio im prve maske. Konstruisao ih je zahvaljujući svom poznavanju nanotehnologije i podario tako našim precima nov život. Oni su sebi nadenuli ime Smerni, jer lice pred drugima otkriva samo čovek bez stida, bezobziran i nemilosrdan, čovek koji nema straha pred zakonima vaseljene, a još manje pred zakonima ljudi. Takve muškarce i žene – a ne smeš nikad zaboraviti da je njih bilo mnogo više – naši su preci nazivali Besramnima.“

„A kako su oni nazivali nas, mama?“, upitao je dečak, premda je znao.

„Govorili su da smo sekta; govorili su da smo zastranili, da smo dozvolili nanomašinama da nas izmene toliko da se više ne možemo ni ubrajati u ljudski rod. Tvrdili su da ih naše maske vređaju, a naša vera u Blaženu Majku od Nanotehnologije urušava osnove njihove pravoverne doktrine o Čoveku sa Krsta. Iako smo se trudili da se držimo podalje od poslova Besramnih, iako smo živeli izdvojeno, na prostranom imanju na obodu Vavilona, nisu mogli da nas ostave na miru. Proganjali su ljude sa maskama kada izađu na ulicu ili pođu na pijacu, organizovali rulje sa batinama u rukama, spremne da bes stanovnika grada usmere na nas, samo zato što se razlikujemo.

A onda je Vavilon pao.“

„Onda kada je otpočeo Rat sa kolonijama?“

„Tako je, mišiću.“ Marija se osmehnula i pomilovala dečaka po kosi. „Vavilon je pao, kao i svi drugi veliki gradovi širom planete. Orbitalna odbrana nije bila dovoljno gusta da uništi sve projektile koji su došli iz svemira. Ali mi, Smerni, bili smo već na sigurnom.“

„Zahvaljujući pradedi?“, upitao je dečak.

„Mom pradedi“, rekla je Marija. „Tvom čukundedi. Zvao se Manuel Korvino i radio je kao asistent u laboratoriji doktora Arsenijevića.“

„A-si-stent“, ponovio je dečak polako i nasmešio se.

„Tako je“, potvrdila je njegova majka. „Upamti tu reč. To znači da je pomagao dobrom doktoru u svemu što je ovaj radio za dobrobit svih nas. Stari Manuel je prvi poneo našu porodičnu belu masku sa zlatnim nitima i prvi je naslutio da će se svet raspasti, rascepiti po šavovima. Njegova žena, tvoja čukunbaba Angelina, nasledila je ovu dolinu. Pred sam početak Rata s kolonijama, Manuel je predložio Arsenijeviću da Smerni krenu u Egzodus. Tada nas je već bilo nekoliko hiljada.“

Marija je zaćutala na tren, kao da prebira po mislima i priseća se.

„Tvoj čukundeda i doktor Arsenijević pobrinuli su se da među Smernima budu zastupljeni i najistaknutiji naučnici, lekari, umetnici, majstori korisnih zanata, sposobni poljoprivrednici i vešti mehaničari. Reč o Blaženoj Majci putovala je sve dalje, a blagodeti spokoja koji su maske donosile bile su sve privlačnije stanovnicima Vavilona. Ekipa genetičara i stručnjaka za plodnost podvrgavala je strogim testovima porodice koje su želele da nam pristupe – Egzodus se morao organizovati na vreme, a naši preci bili su temeljiti ljudi koji su mislili na sve. Samo je veliki izvor raznovrsnih, kvalitetnih gena mogao da obezbedi opstanak zajednice Smernih na duge staze. I dakle, kada je Veće starešina objavilo zapovest za polazak, sve je već bilo spremno. Porodice su se zaputile svojim vozilima prema Đavoljem Dolu sa spakovanim namirnicama, popisanim predmetima, alatom, uređajima i oružjem, naizgled neorganizovano, spontano, ali po ranije precizno utvrđenom redosledu. U međuvremenu, sama varošica, u kojoj je preostalo vrlo malo prvobitnih meštana, preuređena je za potrebe zajednice. Tako je čitav Egzodus trajao nepunih sedam dana.“

„I šta je onda bilo?“, upitao je dečak.

„Onda je počelo. Gradovi su goreli, reke isparavale iz korita, a od grešnika bez maski na licu ostao je samo prah i pepeo. Kao što sam već rekla, svet se raspao. Bilo je potrebno da prođe čitav vek da bi se preživeli tamo napolju nekako organizovali. Učićeš u školi o tome podrobnije, ali ja ću ti sada reći da se točak istorije vratio daleko unazad i da dolinu u kojoj sada živimo u miru okružuju divlje, opasne teritorije, labavo povezane trgovinom, često međusobno zaraćene.“

„Je li odatle došao Čovek Bez Lica?“

Podigla je pogled i susrela se sa dečakovim bistrim očima. Slegnula je ramenima.

„Ne znam. Niko ne zna. Tek, bio je tu.“

„Ali kako kad su prilazi dolini bili zaprečeni?“, upitao je on. „Da nije došao nekim tajnim tunelom?“

„Ne verujem“, odgovorila je dečakova majka. „Tuneli su isuviše dobro skriveni, a uostalom, kasnija pretraga nije otkrila ni najmanji znak njegovog prolaska kroz njih.“

„Pa kako onda?“, čudio se dečak. Iako je čuo tu priču mnogo puta, sada mu je prvi put palo na pamet da se zapita o tome na koji se način taj stranac obreo među Smernima.

Majka ga je pogledala malčice vragolasto i zlatne niti na obrazima njene maske blesnule su načas. Teatralno je uperila prst u tavanicu. Dečaku se oteo uzdah.

„S neba? Stvarno? Čovek Bez Lica je došao s neba?“

„Ne postoji drugo objašnjenje“, rekla je Marija. „Iako niko nikada nije pronašao ništa što bi ukazivalo na to – olupinu aviona, ostatke padobrana – mogao je doći jedino odatle. Ali sigurno je jedno: došao je da iskuša sve Smerne i našu veru u Blaženu Majku.“

„Iskuša?“ Dečak je nabrao čelo. Nije mu bila poznata ta reč. Majka mu je priču sada pričala drugačije nego pre. Možda je mislila da je dovoljno porastao da je razume na nov način. Ta pomisao mu se dopala.

„Tako je“, potvrdila je Marija. „I nije nimalo slučajno to što se pojavio pred same Poklade… Ti znaš šta se na Poklade radi, zar ne, mili moj?“

„Naravno“, ozarila se mala maska. „To je jedini dan u godini kada idemo golih lica – kao… kao… pa, kao Besramni!“

Njegova majka klimnula je glavom. „I niko ne zna ko je ko; deca obilaze kuće i dobijaju slatkiše, stariji se okupljaju u varoškom domu na igranci, piju punč i pokušavaju da u nezaštićenim licima prepoznaju svoje bližnje, a momci i devojke kojima se bliži vreme za ženidbu i udaju trude se da pronađu pravo lice za sebe i prepoznaju ga kasnije, pod maskom, kada dođu dani begenisanja i provodadžiluka. Ali, znaš li zašto to radimo? Zašto jednom godišnje izlažemo bez stida ono najintimnije, sopstveni lik, pogledima drugih?“

Dečak je nemo zavrteo glavom.

„Zato, mišiću, da ne zaboravimo ko smo i šta smo, odakle potičemo. Jer maske su prijatne i zavodljive, lako je potpuno se izgubiti u njima, napustiti sopstveno ja, pretvoriti se u nešto veštačko. Razumeš li to?“

Zbunjeni dečakov pogled bio je dovoljno rečit. Marija uzdahnu.

„Znam da sam ti ranije pričala samo o tome šta je Čovek Bez Lica uradio kada je došao među Smerne, ali sada je vreme da pokušaš da shvatiš i šta je sve to značilo za nas. Ali ako si umoran i ako ti se spava, možemo da…“

„Ne, mama, ne prekidaj!“, uzviknuo je dečak i slabašno je stegao prstima za podlakticu. „Hoću još da mi pričaš. I da budeš tu. Ne volim… ne volim kada kiša pada ovako jako i udara o prozore.“

„Dobro, mišiću, dobro.“ Uzela je jorgan za ivice i povukla ga tako da prekrije dečakova mršava ramena.

„Dakle, toga dana – dana pred Poklade – te tri devojke su…“

„Kaži mi kakve su im maske bile?“, prekinu je mališa. Trgla se malo i zamislila se.

„Pa… jednoj je maska isplela bogatu crvenkastu grivu koja joj se spuštala do polovine leđa; koža maske bila je kao najfiniji kajmak, mikrokola tanana i tirkizna, obrubi oko očiju i usana zlatni. Druga, kose crne kao vranino krilo, imala je masku boje prepečene gline, glatku i fino ukrašenu srebrnim šarama na obrazima i maloj bradi. A treća, ona kojoj je maska podarila debelu pletenicu žutu kao zrelo žito, prekrivala je lice maskom crnom kao mrak i sjajnom kao odsev mesečine na uglačanom metalu. Bile su najbolje drugarice i nikuda nisu odlazile jedna bez druge.“

„I kako su naišle na njega – na Čoveka Bez Lica?“ Mladen se spustio još niže ispod pokrivača, tako da su mu preko ruba sada samo virile oči, širom otvorene od iščekivanja i ljubopitljivosti. Lovio je pomno nove pojedinosti koje mu je majka pripovedala, poput onih o tome kakve su bile devojačke maske.

„Sasvim neočekivano“, odgovorila mu je majka. „Stupile su sa staze gore, visoko iznad doline, na malu zaravan gde se sakupljala voda gorskog zdenca i odande survavala niz stenje da u podnožju stvori ponajpre potočić, zatim i rečicu. Bile su zadihane od penjanja i veselog razgovora, malo umorne od nošenja krčaga i spremne da sednu i prezalogaje nešto iz torbica pre nego što zahvate vode i spuste se natrag. Vidiš, one tamo po vodu nisu išle zato što su morale – mogle su je natočiti iz slavina u svojim kućama, sasvim je bila dobra za piće, baš kao i danas – ne, išle su već treći dan zaredom jer je takav bio običaj. Po starom predanju, devojka koja želi da se uda susrešće svog dragog kada bude uprtila treći krčag vode sa visokog, hladnog izvora, da ga odnese kući.“

„Jesi li ti tako upoznala tatu?“, upitao je dečak.

„Nisam, mili“, rekla je ona posle trenutka ćutanja. „Taj običaj više niko ne poštuje, upravo zbog toga što se tada dogodilo.“

„I?“, podstaknuo ju je on, željan da čuje nastavak.

„I onda, kada su tako umorne i zadihane kročile na zaravan, ugledale su – njega.“

„Šta je radio tamo?“

„Baš ništa. Ležao je podnimljen na travi, kao da se greje na suncu, žvakao slamku i gledao u njih sa zanimanjem. Devojke su se ukopale u mestu, jer kraj izvora nisu očekivale nikoga, pogotovo ne nekog stranca.“

„Kako su znale da je stranac?“, upitao je Dečak.

„Lako. Lice mu nije bilo prekriveno maskom, ali to nije bilo sve; da je samo odsustvo maske bilo posredi, one bi zaključile da je to neki Besramni kakvim čudom natrapao na dolinu, pa bi se stuštile niz stazu da podignu uzbunu. Ne. Kada im je pogled pao na njega prvi put, učinilo im se da on lica i nema.“

„Kako je to moguće, mama?“, začudio se dečak.

„Pa eto, tako veli pripovest. Ništa na njegovom licu nije bilo stalno, nepromenljivo, dovoljno trajno da bi bilo upamćeno. Nos, jagodice, brada, obrazi, sve je to bilo nekako… tečno… i čas je izgledalo ovako, čas onako. Devojke su, sve do jedne, pomislile da je njegovo lice možda upravo ono o čemu propoveda učenje o Blaženoj Majci – savršena maska koju ćemo dobiti kao nagradu za mnoga odricanja i poteškoće, ukoliko dovoljno dugo sačuvamo veru u nanotehnologiju i ne odreknemo se svog nasleđa.“

„Savršena maska!“, uskliknuo je dečak.

„Da, tako su pomislile. A on je lako skočio na noge i najpre uzeo krčag iz ruku crvenokose, zatim od one crne, te na kraju od devojke sa kosom boje žita. Spustio je krčage na stenu iznad zdenca, a one su videle da je visok i kršan, da mu se i kosa menja zajedno sa licem, da mu maljice na snažnim podlakticama ispod podvrnutih rukava bele košulje menjaju boju.

’Ko si ti?’, rekla je riđa.

’Ko si ti?’, ponovila je crna.

’Ko si ti?’, upitala je zlatokosa.

’Ja sam onaj koga sanjate u svojim devojačkim snovima’, odgovorio je on, i glas mu je bio neobičan – za prvu dubok i uzbudljiv, za drugu smiren i tih, za treću prodoran i energičan. ’Ja sam vaš mladoženja.’“

Marija je zaćutala i pogledala u dečaka, da vidi kako će sada reagovati, ali on ju je i dalje posmatrao netremice, gladan njenih reči. Zaista, nikada mu tu poznatu priču nije pripovedala sa toliko pojedinosti i uživljavanja i osećala je kako je predanje uzima pod svoje; činilo joj se da slušalac kome je priča namenjena više nije dete već ona sama.

„Devojke su ćutale“, nastavila je zatim, „jer nisu znale šta da kažu. Niko im nikada nije rekao da je tako nešto moguće. Ali Čovek Bez Lica nije im dao mnogo vremena da razmišljaju.

’Vidim tvoje pravo lice’, rekao je crvenokosoj, prišao i pomilovao joj masku. ’Iako ti oči plamte zelenom vatrom, duša ti je ranjiva i plašljiva, skrivena duboko u tim jedrim grudima pod jelečetom. Ja ću te zaštititi.’

Spustio je ruku i prišao devojci vrane kose, odmerio je pogledom šarenih očiju od glave do pete i kazao: ’Vidim tvoje pravo lice. Za razliku od tvoje drugarice, odvažna si i jaka – srećna će i sigurna biti porodica kojoj ćeš pristupiti. Moja će te porodica zato rado primiti.’

A onoj najtananije građe, sa pletenicom boje zlata, rekao je: ’Vidim tvoje pravo lice. U tebi gori vatra vulkana, strast i želja da zadovoljiš i sebe i svog muškarca. To je strast koja se mora neprestano gasiti, jer će se vatra oteti kontroli i spržiti sve oko sebe. Ja ću smirivati tvoj plamen.’

’Kada?’, upitala je prva. ’Kada ćeš me zaštititi?’

’Kada?’, upitala je druga. ’Kada će me tvoja porodica primiti?’

’Kada?’, upitala je treća. ’Kada ćeš obuzdati moju vatru?’

’Uskoro’, odgovorio im je on, glasom dubokim, smirenim i energičnim, i ostavivši im samo tu jednu reč, kročio u gusto zelenilo kraj stene i zdenca.“

Dečak malo spusti rub prekrivača. Maska mu je sada sijala zdravo i krepko. Mariju je umirivalo što lek deluje i što će sledeću dozu morati da mu dâ kada sunce već bude visoko na nebu.

„Kuda je otišao?“, upitao je Mladen.

„To niko ne zna“, odgovorila je njegova mati. „Devojke su pokušale da uđu za njim u šumu, ali šiblje i granje nije im to dozvolilo. Mogle su samo da napune krčage i vrate se u varoš, ali korak im je sada bio spor, glave zamišljeno pognute, jezici vezani nedoumicom. Kada su stigle do raskršća u podnožju, rastale su se bez pozdrava, bez ijedne reči.“

„A onda su osvanule Poklade?“, rekao je dečak. Majka je klimnula glavom.

„E sad, mišiću, dobro znaš koliko je svečano i radosti puno pokladno jutro. Od rane zore miris svežeg peciva budi varošane, koji odmah potom izlaze iz svojih kuća da bi se u njih vratili tek u suton. Svi odenu jednoobrazne bele odore kako se ne bi po odeći prepoznali, zapute se u Gradsku kuću da se poklone senima doktora Arsenijevića i ostalih osnivača zajednice, pa se u velikoj zamračenoj sali raziđu i u pogodnom trenutku skinu masku i odlože je u džep. Tako izgube i svaku sličnost sa svojim uobičajenim izgledom, uključujući i frizuru i boju kose, pa napolje izađu golih lica, baš kao Besramni, da ih okrenu suncu i upuste se potom u radoznalo zagledanje drugih.“

„Znam“, kazao je Mladen. „Sećam se da je tako bilo prošle godine, i strašno sam se plašio zato što nisam mogao da prepoznam ni tebe ni tatu, ali naučili ste me dobro gde nam je kuća, pa sam umeo sâm da se vratim.“

„Ako si se toliko plašio, zbog čega ti je onda žao što sutra nećeš u Poklade?“, podigla je Marija upitno obrve.

„Ma… nije da sam se samo plašio“, odgovorio je dečak sa malo ustezanja. „Dopalo mi se… to… dopalo mi se što…“

Nije znao kako to da kaže, pa mu je mati pomogla. „Dopalo ti se što oko sebe vidiš sva ta otkrivena lica među kojima ne poznaješ nijedno? Dopalo ti se što tuđi pogledi padaju na tvoje čelo, obraze, kosu, uši? Je li tako?“

Klimnuo je glavom.

„Razumem“, rekla je Marija. „U tim pogledima krije se prava draž Poklada. Jer otkrivena lica reći će ti mnogo više nego hiljade reči koje bi ljudi oko tebe mogli da izgovore. Preko godine, maske opšte umesto nas. Na Poklade, lišeni smo njihove pomoći i prepušteni sopstvenom daru za komunikaciju. Shvataš li zbog čega je to dobro?“

„Mislim da shvatam, mama“, rekao je tiho.

„U redu, onda. Da nastavimo s pričom?“

„Da, molim te!“

Marija je najpre oslušnula i čula kako zvuk kiše sve više jenjava. Ustala je, otvorila prozor i u sobu je pohrlio svež, prijatan, prohladan vazduh noseći miris mokrog rastinja. Onda se vratila krevetu i sela kraj bolesnog sina na isto mesto sa kojeg je maločas ustala.

„Dakle, svanule su Poklade“, rekla je, „i sve je bilo baš kao i danas: gužva i vreva u Glavnoj ulici, pobožno poklonjenje u Gradskoj kući, veselo, gotovo isuviše veselo praznično raspoloženje na svim drugim mestima. Kako je dan odmicao, ponude hrane, vina i poslastica bile su sve lepše i raznovrsnije, muzika je svirala na svakom ćošku ili trgu, razuzdani parovi koji se nikada ranije nisu zaista videli igrali su dok im snaga ne bude na izmaku, a zatim to malo preostale snage koristili da…“

Zaćutala je i pogledala ga neodlučno. Ne, još je prerano za to. Besramni su možda sa prezrenjem gledali na običaje Smernih dok su ovi još živeli među njima, ali predavanje strasti u smiraj pokladnog dana ne može biti grešno, jer onako omamljeni pićem i veseljem, parovi koji bi se izdvojili s rukom u ruci i šmugnuli na skrovita mesta nisu znali vode li ljubav sa svojim supružnikom ili ne. Bez jasne svesti o grehu, greh ne postoji. Bio je to jedan od osnovnih postulata učenja o Blaženoj Majci. Jednostavne nanomašine ugrađivane bebama odmah po rođenju delovale su kao efikasna zaštita od eventualnog incesta – odbijajući srodnike jedne od drugih, sprečavajući i najmanji zametak želje među njima. Ali dečak je imao još dovoljno vremena da čuje i to objašnjenje.

„Devojke nikome nisu rekle za susret kraj zdenca. Prva je odenula belu odoru, skinula masku i stavila je u džep. Tirkizna mikrokola su zgasnula, vatrena griva skupila se i sklupčala toliko da je mogla stati u devojačku šaku. Pogledala je svoj lik u ogledalu i pomislila: On je video moje pravo lice. On će me zaštititi. On je moj mladoženja! Onda je napustila svoju kuću i nikada se više u nju nije vratila.

Druga je učinila isto kao prva. Srebrne niti na obrazima njene maske više nisu bile sjajne, a kosa crna kao vranino krilo složila se, uvojak po uvojak, tako da je mogla stati u devojačku šaku. Pogledala je svoj lik u ogledalu i pomislila: On je video moje pravo lice. Njegova će me porodica primiti. On je moj mladoženja! Onda je napustila svoju kuću i nikada se više u nju nije vratila.

A zlatokosa… pa, ona je bila privrženija majci i ocu od prve dve, i mada je učinila sve isto kao i one – spakovala masku boje abonosa i žutu pletenicu skupljenu toliko da je mogla stati u devojačku šaku, pogledala svoj lik u ogledalu i pomislila: On je video moje pravo lice. On će obuzdati moju vatru. On je moj mladoženja! – roditeljima je ostavila kratku poruku znajući da će se brinuti što je nema. U toj poruci pomenula je zdenac i susret sa svojim mladoženjom, a onda napustila kuću i nikad se više u nju nije vratila.“

Kiša je sada sasvim prestala i Marijin glas poprimio je neobičan, pomalo zloslutan prizvuk.

„Kada su Poklade prošle i kad su se maske vratile na lica, roditelji su shvatili da su im kćerke nestale. Nije im bilo ni traga ni glasa u čitavoj dolini. Straža je dignuta na noge i pretraga je trajala čitav dan i čitavu noć, pre nego što je majka zlatokose pronašla poruku na presavijenoj cedulji. Tako su svi saznali za Čoveka Bez Lica i u potragu su se uključili bezmalo svi odrasli stanovnici Đavoljeg Dola. Ali jedino su uspeli da pronađu odbačene bele odore i smežurane, mrtve maske nedaleko od gorskog izvora. Bila je to najveća potera u istoriji Smernih i nije prestajala sledećih sedam dana i sedam noći, sve dok je Veće starešina nije zvanično opozvalo. Roditelji su oplakali svoje kćeri, pop Branko im je održao opelo pred svetim trouglom oltara u crkvi Blažene Majke od Nanotehnologije, a Čovek Bez Lica postao je bauk za decu i omladinu u dolini, strašno biće koje će ih odneti bez traga isto onako kao što je odneo sa sobom te tri devojke, samo ako zaborave na to šta njihove maske znače, samo ako se usude da ih odbace poput njih, zarad lažnih obećanja. Razumeš, mili moj?“

Dečak je klimnuo glavom i zevnuo.

„Mama, kaži mi… Da li su te devojke ikada pronađene?“

„Nisu, mršo moj maleni. Ali više desetina godina posle njihovog nestanka, ljudi koji su prolazili gorom i šumama svedočili su o tome da se noću, blizu potoka ili izvora, mogu videti tri starice golih, ružnih lica, kako bez ijedne krpice na sebi besciljno lutaju divljinom i dozivaju svog mladoženju da ispuni ono što im je obećao.“

Dečak se stresao i Marija je ponovo zabrinuto spustila ruku na njegovo čelo, ali ono je bilo umirujuće hladno. Taj drhtaj nije potekao od groznice.

„Sada ti je vreme da spavaš, mišu moj beli“, rekla mu je nežno. „Moraš prikupiti snagu kako bi se oporavio. Pritvoriću prozor i odškrinuću vrata da te čujem iz tatine i moje sobe ako ti nešto zatreba usred noći. Važi?“

„Mm-hmm-mm“, oglasio se dečak. Oči su mu već bile zatvorene. Majka mu je pridigla prekrivač do brade i ostala da sedi još malo, osluškujući njegovo duboko, pravilno disanje. Onda je ustala, pritvorila prozorske kapke i prešla dlanom ispred svetiljke na drvenom zidu. Dečakova soba uronila je u senke.

Pomazila ga je još jednom po koži maske, uklonila mu uvojak kose sa čela i izašla u hodnik. U drugoj sobi, njen muž već je spavao i tiho hrkao – valjalo je odmoriti se pred sutrašnji praznik. Pre nego što mu se pridružila u prostranoj postelji, Marija je ušla u malo kupatilo, mahnula odsečno rukom da uključi svetiljku nad ogledalom i polako prikupila kosu pozadi, na potiljku.

Gledala je nekoliko trenutaka odraz otmene bele maske, savršene i skladne; onda ju je polako skinula i odložila na ormarić kraj lavaboa. Lice u ogledalu bilo je pomalo bledo, sa mrežom sitnih bora oko očiju i usana, iscrpeno od brige i nespavanja zbog dečakove bolesti.

Blažena Majka je štedljiva sa svojim milostima, pomislila je tada. Njeni nanoavatari mogli bi nas osloboditi starenja, bolesti, možda čak i smrti. Ali to bi prkosilo prirodnom poretku, zar ne? To bi bila krajnja, najveća jeres protiv ustrojstva svega.

Prinela je neodlučno ruku obrazu i prešla jagodicama prstiju po njemu.

Vidim tvoje pravo lice.

Uzdrhtala je, baš kao kada je prvi put čula priču o Čoveku Bez Lica, pre mnogo, mnogo godina. Ostala je tako da stoji, oslonjena o umivaonik, pognute glave, a potom sporim pokretima ponovo namestila masku. Isključila je svetlo u kupatilu, oslušnula na vratima iz hodnika dečakovo mirno disanje i legla kraj muža. Dve maske svetlucale su nečujno u tami okrenute jedna prema drugoj, kao odgovor zvezdama koje su se pomaljale visoko na noćnom nebu iznad Đavoljeg Dola.

Ubrzo, iz mraka se začuo samotni zov ćuka, zvuk koji je prizivao slike duhova što tumaraju u večitom traganju za neispunjenim obećanjima. Ali Marija ga nije čula. Već je utonula u san koji će joj doneti preko potrebnu snagu i okrepljenje za sutrašnji veliki praznik.

Za Poklade.