Čovek koji je ubio Teslu

ČOVEK KOJI JE UBIO TESLU

(odlomak)

U beogradski Prvi klub za gospodu rado sam dolazio i pre nego što sam našao posao kod Tesle, ali tada sam još bio samo jedan od mladih, poletnih entuzijasta zanesenih razvojem srpske slobodne, nesputane fantazije koja se ogledala ne samo u objavljivanoj prozi čika Laze Komarčića, već i u pripovetkama i dramama uglednih pisaca poput Dragutina Ilić ili Branislava-Age Nušića. Sada u salonu Kluba imam sopstveni sto, stalno rezervisan i spreman za mene, ali u tom ranijem periodu sedeo sam zajedno sa ostalim golobradim jurišnicima na tvrđavu srpske akademske kritike, spreman da svojim nečuvenim zamislima, uvijenim u pustolovne pripovesti nadahnute tako omiljenim romanima Verna, Velsa i amerikanskih autora mlade generacije, promenim sliku svetske književnosti i postanem jedan od glasovitih majstora pera. Obavijeni gustim duvanskim dimom, opsedali smo čika Lazu, koji je očigledno uživao u našem društvu i pažnji, iznosili mu pojedine ideje za priče, drame i romane, a on nas je pažljivo slušao uz neizostavnu čašu ružice, klimao ili vrteo glavom, mrštio se ili pućio usne, da bi posle dugog promišljanja izrekao svoj sud i mnoge od nas zanavek odagnao od tako neostvarive i neizgledne ambicije.

U međuvremenu, život me je odučio od literarnih stremljenja, ali poželeo sam, pošto je dan mog uspešnog razgovora sa Teslom bio ponedeljak, da baš te večeri u Klubu uz kriglu tamnog piva koje je gospodin Hadži-Nastić dobavljao iz Irske, sa bratijom fantasta proslavim svoje novo nameštenje. Zatekao sam družinu okupljenu oko tri spojena stola kako larma kao i obično, uz veliki poslužavnik sa salatom i drugi, prekriven mesom sa roštilja koje se još pušilo. Zauzeo sam slobodnu stolicu između Pante Sindilijevskog, sina bogatog jagodinskog trgovca koji je na studijama u prestonici zastranio u sumnjivi svet književnosti, i Avrama Stojića, samoukog i pomalo jurodivog pesnika koji nije odustajao od pokušaja da stihovima o beskrajnim zvezdanim prostranstvima iskaže duboke istine o ljudskom bivstvu. Bilo je tu još nekoliko studenata i novinara (na jednog smo sumnjali da radi za tajnu policiju kao sreski špijun), ali pažnju svih je, kao i obično, privlačio stari bard, gospodin Komarčić, koji je upravo ribao i prekorevao uštogljenog sredovečnog gospodina šiljatih brkova ispred kojeg je stajala nepopijena čaša vode i pepeljara sa dogorelom cigarom.

„Nažalost, Skerliću, od vas fantasta nikad biti neće, koliko god vi to želeli biti! Pročitao sam vašu najnoviju pisaniju koju ste mi izvoleli dostaviti prošloga ponedeljka i mogu vam reći samo to da, za mene bar, nikakve, ama baš nikakve razlike nema između te pripovesti i kakvog vašeg uobičajenog novinskog članka sa socijalnom poukom ili političkom agendom.“

Sa zanimanjem sam se zagledao u lice Jovana Skerlića, od čijeg su suda drhtali mnogi mladi srpski pisci. Sedeo je tu nemo kao đače koje je učinilo kakvu nepodopštinu pa mora otrpeti bukvicu učitelja. Zurio je skamenjeno ispred sebe, naizgled hladan i smiren, ali pod kožom su mu na obrazima jedva primetno poigravali mišići odajući njegovu duboku ozlojeđenost i gnev zbog Komarčićevih reči.

„Vi ovde pišete“, nastavio je čika Laza strogo, „o nekakvoj zemlji Srbiji u budućnosti koja se gotovo nimalo ne razlikuje od ovog našeg doba. Jedino što je različito kod vas jeste – istorija koja je krenula naopakim putem. Vi to ne kažete otvoreno, jer biste time možda i apsanu reskirali, ali iz napisanog se dâ naslutiti kako našom zemljom vlada neka sasvim druga dinastija, i kako smo uvučeni u neki veliki rat, kao malena igračka velikih evropskih sila... Ni u ovoj pripovesti vi ne možete, objašnjavajući uzroke tog tobožnjeg ogromnog stradanja, da se ne obrušite na tu vama tako mrsku nazovi ’banko-kratiju’, što deluje sasma veštački nakalemljeno i nepripadajuće proznom tkivu.“

Komarčić je načas zaćutao, otpio i potom nastavio: „Za stil vam priznajem da ima svojih vrlina i da ne odbija čitaoca, ali na idejnoj ravni vaša predstava o budućnosti naše države i naroda crna je i nestvarna toliko da je to jedino što bi se fantastičnim nazvati moglo. Sadašnja književnost treba da uliva podstrek dalekovidim ljudima, naučnicima i filozofima, da rade sa što više prilježnosti na ulepšanju budućnosti čovečanstva. Ne treba nam više ratova i razaranja – toga smo se makar nagledali u vekovima prošlim. Ljudi se moraju širiti svemirom kao polen, činiti od njega poprište novih, svetlih i sjajnih zbivanja na polzu sviju nas. Ne uči nas vera badava da je raj na nebu, dragi moj Skerliću. Čitajte Verna! Čitajte Velsa! Čitajte i ovaj skromni časopis u kojem mladi fantasti štampaju svoje pripovesti i prevode stranih tekstova iz Gernšbekovog i inih magazina! Ako to ne budete činili, vaši će prozni pokušaji ostati mračni, prizemni, dnevnopolitički ostrašćeni. A i vi, mladi Radivojeviću, i vas moram pošteno izgrditi!“

Trgao sam se, shvativši da je čika Laza sada obratio pažnju na mene. Konobar samo što mi je doneo punu kriglu.

„Mene, gos’n Komarčiću? Ali zašto?“ rekao sam, tobože začuđen.

„Recite mi, kad ste poslednji put nešto napisali?“ upitao me je sevnuvši očima i pripretivši prstom. „Pritom ne mislim na one novinske članke u kojima povremeno izveštavate o najnovijim kinematografskim predstavama u prestonici, već na priče kakve ste pisali i objavljivali pre dve ili tri godine. Šta to bi s vašom muzom, Radivojeviću? A umeli ste tako zavodljivo da maštate!“

Pre nego što sam stigao da odgovorim, Skerlić je kruto ustao sa svog mesta, usiljeno se naklonio ne gledajući nikoga za stolom, pogotovo ne Komarčića, okrenuo se i zaputio prema izlazu iz Kluba. Čika Laza ga je ispratio pogledom, vrteći glavom, dok su se ostali za stolom donekle podsmešljivo došaptavali. Iskoristio sam priliku da srknem malo pene i gorkog nektara.

„Dakle? Nećete me udostojiti odgovora?“

Komarčić me je ponovo strogo posmatrao, ali sad sam mu na licu video naznaku osmejka. Znao sam da su mu se dopadali moji mladalački radovi u kojima su smeli junaci svemirskih putovanja otkrivali nove svetove i širili talas ljudskog napretka među čudnim, izmišljenim živim bićima. Znao sam isto tako da mu je žao što sam posustao u tome, te što svoj spisateljski dar – kakav god i koliki bio – dalje ne brusim objavljujući prozu u periodici i knjigama.

„Bojim se, čika Lazo“, rekao sam tada, obrisavši penu s usana, „da ću od danas imati još manje vremena i poriva da se bavim pisanjem. Zapravo, želeo bih da ovu turu pića i jela za stolom platim ja i počastim vas zato što sam danas stekao stalno – i usuđujem se reći: odlično – nameštenje!“

Razgovor je za stolom sada potpuno prestao i svi su pogledi s interesovanjem bili uprti u mene.

„Od danas radim za Laboratorije Tesla“, rekao sam jednostavno i podigao kriglu. „Svi ćete mi učiniti veliku čast ako podignete čaše sa mnom i nazdravite.“

Muk je potrajao još koji časak, a onda su svi redom zagrajali, nadvikujući se u zdravicama. Oni najbliži meni tapšali su me po ramenima, tako da sam jedva uspeo da ne prospem pivo, a Komarčić je s naporom ustao sa svog mesta, nagnuo se preko stola i toplo mi stegao ruku.

„Čestitam, mladiću dragi“, rekao mi je, veoma uzbuđen. „Je li to neko mesto... blizu velikom Tesli?“

„Mesto ličnog asistenta, pomoćnika u eksperimentima“, odgovorio sam, ispunjen bezmalo apsurdnim ponosom.

Čika Laza je udahnuo duboko, još jednom mi stisnuo ruku i polako seo natrag, da iskapi svoju čašu.

„Držite oči širom otvorene, upijajte sve u sebe u tom hramu i zamajcu nauke – i gledajte šta od svega toga možeš iskoristiti u prozi! Radivojeviću, upamtite: jednom pisac – uvek pisac!“

Zaustio sam da mu nešto odgovorim, kad me je u tom naumu prekinuo bučan smeh i mali metež na ulaznim vratima Prvog kluba za gospodu.

Tamo su bila trojica. Smejali su se, očigledno dobro raspoloženi i nemalo cvrcnuti. Jednog sam prepoznao odmah – razdrljenog i rumenog, sa brčićima iznad osmeha razvučenog od uva do uva. Bio je to moj stari školski drug iz Prve mešovite gimnazije, Svetozar Tankosić, novinar u usponu i veliki šeret. Krupni tamnokosi sredovečni muškarac s njegove desne strane u urednom prugastom odelu, u košulji boje lavande s krutom visokom belom kragnom i svilenom leptir-mašnom bio mi je nepoznat; i on se kezio, klimajući glavom kao da je upravo čuo kakvu strašno komičnu šalu. Ali zato sam trećeg prepoznao čim su mi se oči na njemu zaustavile. Onako špicastog lica, oštrog nosa i naviše uvijenih brkova, s izrazom mudrolije na licu, mogao je to biti samo Nušić i sećam se sad kako sam se začudio što sam, eto, samo koji minut pre toga pomislio na njega. Veliki pisac i komedijaš držao je u rukama omalenu tamnu kutiju, dok su druga dvojica nosili tronožac i nešto nalik na drvenu dršku sa širokom metalnom posudom punom crnog praha. Koji časak kasnije, shvatio da sam da su to delovi fotografske kamere.

Tri vesela mokra brata su nas opazila još s vrata i društvo se za Komarčićevim stolom uvećalo za tili čas, a samim tim i moj račun za piće kojim sam morao da častim i pridošlice. Promenio sam mesto kako bih se pozdravio s Nušićem i Tozom, koji me je upoznao sa meni nepoznatim članom male podnapite družine.

„Milan Jovanović“, predstavio mi ga je Toza. „Brat slavnog slikara Paje i zvanični dvorski fotograf.“

Jovanović se srdačno rukovao sa mnom i zahvalio mi se za čokanj rakije koji se obreo pred njim – kelneri su u Prvom klubu za gospodu, kao i u svakoj boljoj beogradskoj kafani, bili poznati po tome što su dobro znali šta im česti gosti piju – a moj školski drugar prisno me je dograbio za rame i okrenuo se prema Jovanoviću sa rečima: „Ovo ovde spadalo moglo je postati znameniti izveštač i kralj prestoničkih novina i magazina, ali je na svu sreću odustao od te sumnjive rabote i okrenuo se tehnici i nauci. Što je dobro za mene, jer inače danas niko ne bi znao za Tozu Tankosića, ali bi zato svima na usnama spremno igralo ime Jevrema Radivojevića!“

„U to ime, i u ime golubice moje crne, nazdravimo naiskap!“ zagudio je Nušić i podigao čašicu.

„A koja bi to golubica mogla biti?“ upitao sam začuđeno.

„More ćuti tu i pij kad ti se kaže!“ rekao mi je Toza veselo. „To ti je jedno smešno, a jednovremeno i žalosno pitanje. Ništa gore nego kad se matori i odrtaveli gavran kao što je ovaj ovde naš drugar Nuša obruši na tek stasalu kokicu, nesvestan kako bi da zagrize više no što progutati može!“

Tek mi sad ništa nije bilo jasno, ali iskapio sam kriglu i spustio je na sto.

Nušić je kratko i prigušeno podrignuo posle ispijene čašice te zapetljao nešto oko džepa, dok je dvorski fotograf zagledao ispražnjeni čokanj i coktao. Toza me je cimnuo za rukav košulje i namignuo mi kad sam skrenuo pogled prema njemu.

„Obrati pažnju, brale! Golubica samo što nije pr’nula napolje!“

Nušić je najzad uspeo da iz džepa izvuče fotografiju i tresne je pred nas na sto.

„Evo. Sad kaž'te, braćo, zar nije jedna međ' milion?“

Na fotografiji je bila devojka od dvadesetak godina, skladnog lica i tamne kose. Osmehivala se i moram priznati da su joj oči, ispupčeni obrazi i nasmejana usta izgledali očaravajuće. U donjem desnom uglu bilo je rukom ispisano: Velikom Nušiću, sa iskrenim divljenjem! Lj. Bobić.

„Bogme, gazda Brano“, kazao sam s odobravanjem, „ovakav se sklad i lepota ne susreću često. A gde ste samo našli tu... gospo’icu Bobić?“

„U Narodnom pozorištu“, ubacio je Jovanović. „Pristupila trupi pre mesec dana. A ovaj joj matori kobac već komad piše!“

„Istina, istina“, nadodao je Nušić klimajući glavom. „Samo se prvo odlučite šta sam – gavran ili kobac. A od ove će cure takva zvezda teatra biti, praznoglavci jedni balavi, da će se cela zemlja čuditi! More, u onom Holivudu će je tražiti kad jednom blesne na premijeri moje nove komedije!“

„Ima li taj komad naslova?“ upitao sam smejuljući se načinu na koji je taj mršavi sredovečni pisac milovao devojčinu sliku podvijenih i malčice iskrzanih krajeva. „I šta ćete, gazda Brano, ako je se stvarno dočepa Čaplin ili Ferbenks? Očerupaće vam golubicu tako da od nje ništa ostati neće.“

Nušić me je pogledao ispod oka, uozbiljio se načas, a onda raširio ruke i uzviknuo ozbiljno: „Vredi ona i Ferbenksa i Čaplina, momče! Videćeš... svi ćete vi videti... kad pred kraljevom ložom bude zaigrala moju Gospođu ministarku! Ma biće to komad dvaput... šta dvaput... stoput bolji od Sumnjivog lica!“ Na to se najednom malčice umusio i promrsio: „Doduše, moraće moja gugutka još malo peći zanata kao epizodista i glavnu rolu će verovatno poneti velika Žanka, ali svejedno. Čeka je blistava umetnička karijera!“

„A to Lj“, rekao sam na to, „od kog je imena inicijal? Ljiljana, možda? Ljerka? Ili Ljubica?“

„Ljubinka, buzdovanu jedan! Ljubinka. Ma ne mari, zapamtićeš ti njeno ime itekako. Jednom da je vidiš pred sobom biće dosta da je nikad iz glave ne izbaciš.“

„Čekaj, čekaj, Aga“, rekao mu je Jovanović tada. „Popeo si nam se svima na glavu s tom kaćiperkom, a na glavni posao zaboravljaš!“

„Tako je!“ podržao ga je Toza. „Seti se zašto smo uopšte banuli amo tegleći sve ovo.“

Nušić je zaćutao, a onda mahnito počeo da se obazire oko sebe. Srećom, već sam nekoliko trenutaka pre toga mahnuo rukom konobaru da donese novu turu. Kada su još jednom čokanj, čašice i krigla bili ispijeni, pisac je pohranio sliku mlade glumice natrag u džep, uzeo kutiju koju je uneo i počeo da je premeće po rukama.

„A šta bi vam to moglo biti, gazda Brano?“ upitao sam ga s iskrenim zanimanjem. Dakako, prepoznao sam fotografsku kameru i znao sam da veliki pisac voli da slika i šta treba i šta ne treba, a novost da je prijatelj sa zvaničnim dvorskim fotografom sasvim se lepo uklapala u priče o tom njegovom strasnom zanimanju.

„Moj vernik Kodak“, rekao je Nušić i pomilovao kutiju. „Ali ta je kamera stara, momče, i napravila mi je bezbroj slika. Sada, međutim, ovom tvom Tozi palo je na pamet da u Glasu serbskome počne da objavljuje priče o čuvenim beogradskim kafanama, po ugledu na onaj moj mali članak o srpskim hanovima. A Milanče i ja treba da te njegove priče opremimo odgovarajućim fotosima.“

„Heh“, osmehnuo sam se na to. „Pa što ste tako kasno došli ovamo? Sudeći po vašem raspoloženju, izgleda da ste već obišli čitavu Skadarliju, pa kad su vas odatle izbacili, setili ste se da postoji i klub gospodina Hadži-Nastića.“

Nušić je na to iskapio i drugu čašicu, a onda podigao desni kažiprst u vazduh. „Oštroumno, mladiću, oštroumno. Mi smo ti, u stvari, u ovom studijskom obilasku još od petka, te stoga izgledamo ovako... malčice umorno.“

„Ma ne sumnjam ja da će slike biti mnogo bolje od teksta koji će krasiti“, iskezio sam se Tozi, „ali jeste li sigurni da će vam uspeti pri ovako slabom svetlu?“

„Zato smo i poneli ovo!“ ubacio je Jovanović, podigavši predmet sa drvenom ručkom sa stola. „Barutna lampa za osvetljavanje od kompanije Burka i Džejmsa iz Čikaga. Prošle nedelje je stigla na dvor kao deo opreme potrebne za kraljevsko venčanje – jes’ da je to zakazano tek za sledeće leto, ali Njegovo Veličanstvo smatra kako se ne može odocniti ako se blagovremeno stvar započne – i na koga može pasti odgovornost da se ovo unapred isproba, do na mene? Ništa vi ne brinite, gos'n Radivojeviću, sve će se na našim fotosima videti ko u po' bela dana – tu su prave amerikanske kapsle i barut čije buktanje zakloni čak i svetlost sunca.“

„Pa šta onda čekamo?“ upitao sam. „Hoćete li slikati samo kafanski inventar, somotske draperije i krovne grede, ili vam za potrebe priče trebaju i gosti?“

„Pomeri se lepo tamo, bliže ostatku družine“, kazao je na to Tankosić, „a vi, gazda-Nuša, smestite se do kolege po peru, uvaženog čika Laze. Evo, ja ću stati iza, a Milan neka slika!“

Kako rečeno, tako i učinjeno. Komarčićevi učenici nakratko su prestali sa razgovorom i zbili se kako bi čitava grupa stala na fotografiju. Jovanović je Kodakovu kutiju postavio na nogare, rekao „ptičica“ i aktivirao kapsle, a blesak koji je usledio sve nas je zaslepio, uistinu snažan kao svetlost najjačeg podnevnog sunca. Uto se pojavio i gospodin Hadži-Nastić i stao da prekoreva društvo u našem ćošku lokala zbog prevelike larme koja smeta gostima u zasebnim odeljcima s druge strane, a Nušić je ugrabio priliku da i vlasnika Prvog kluba za gospodu nagovori da mu pozira kraj otmenog mermernog stuba. Potom su se Jovanović i on dogovorili da uslikaju kafanu i spolja, pa su krenuli s aparaturom napolje.

„Ja ću ostati, dragi prijatelji!“ mahnuo im je Toza. „Vama matorima ipak je već vreme da pođete kući; ja, opet, računam da ću izdržati još jedno piće.“

Na samim vratima Nušić je najednom spustio nogare sa strane i počeo da se opipava po žaketu. Onda je, trenutak kasnije, naišao na sliku u unutrašnjem džepu i odahnuo.

„I Milane, gledaj da mu uzmeš tu fotografiju gospo'ice Bobić pre nego što se rastanete. Samo bi mu falilo da je nađe njegova gospođa Dara! Onda žvankanju i cacorenju kraja ne bi bilo! Ne bi, siroma’, mogao ni dva retka da napiše, a nekmoli čitav komad za svoju mladu gugutku!“

Pisac je zaustio da mu odgovori nešto na to, ali ga je Jovanović na vreme povukao napolje. Kada su izašli, Toza se okrenuo prema meni i rekao, mnogo trezvenije i pribranije nego što je priličilo meri njegove opijenosti:

„Družim se sa Jovanovićem jer računam da ću tako obezbediti najbolje novinarsko mesto na venčanju Princa Prestolonaslednika Matije i Princeze Anastasje Romanove. Za to ću rado i Nušićeve mušice istrpeti. Nego, hoćeš li mi najzad kazati zbog čega častiš?“

„Naravno“, odgovorio sam. „Dobio sam danas nameštenje ličnog pomoćnika Nikole Tesle!“

Trgao se, pogledao me s nevericom, a kada je shvatio da se ne šalim, lice mu se ozarilo.

„Pa ovo je sve bolje i bolje!“ uzviknuo je trljajući ruke. „Imaću pristup informacijama iz samog srca Teslinog tajnovitog carstva! Slušaj... Hajde da promenimo sto, da pređemo u jedan od onih praznih odeljaka? Sad ću, za promenu, da častim malo ja. Jer prilika zaslužuje da se ne nazdravlja nekim tamo bućkurišima već – pravim pićem za gospodu!“

Pristao sam rado, pozdravio se s Komarčićem i ostalima, pošao za Tankosićem i seo spram njega u mali separe koji je mirisao na kožu i fini duvan da sačekam na posluženje koje je moj prijatelj poručio.

Te večeri sam prvi put okusio apsint.