Nedavno sam završio prevod dve knjige čija se sadržina iznenađujuće preklapa, iako su napisane u međusobnom razmaku od 7-8 godina, pripadaju različitim žanrovima i autori su im dva sasvim različita čoveka, svaki više nego afirmisan u svojoj oblasti. U pitanju je naučnofantastični roman Ijana Mekdonalda „Reka bogova“ (River of Gods) koji će se uskoro pojaviti u izdanju „Paladina“, te naučno-popularna knjiga dr Mičia Kake „Fizika budućnosti“ (Physics of the Future), i mislim da su oba ova dela neizostavna za svakog čitaoca koji se usuđuje da razmišlja o neposrednoj budućnosti čovečanstva. Njihovo relativno istovremeno pojavljivanje na srpskom tržištu jeste koincidencija, ali im je zato zajedničko nešto mnogo važnije od tajminga: dostignuća savremenih naučnih istraživanja koja nam neosetno menjaju svakodnevni život jednako onako kao što ga je promenila industrijska revolucija u XIX veku; i baš kao ni naši preci tada, ni mi danas ne prepoznajemo rezultate novih tehnologija kao „magiju“ ili „naučnu fantastiku“, već ih spremno prihvatamo i puštamo u svoju svakodnevicu, tako da se vrlo brzo pitamo kako bismo samo bez tih spravica uopšte mogli da živimo.

Pozabaviću se ovde malo obema knjigama jer mislim da one to itekako zaslužuju.

Najpre, ponešto o piscima:

Za razliku od Mekdonalda, koga je srpsko čitalaštvo imalo priliku da upozna ne samo zahvaljujući nizu sjajnih knjiga objavljenih u Srbiji (Bespuće, Brazil, Nekrovil, Knjiga izgubljenih snova) već i zahvaljujući tome što je kao Paladinov gost bio u poseti Beogradu za vreme prošlogodišnjeg Sajma knjiga – nesvršenog studenta prinuđenog (po sopstvenim rečima) da se okrene pisanju u drugoj polovini osamdesetih godina dvadesetog veka zbog ekonomske politike Margaret Tačer – dr Mičio Kaku je američki kvantni fizičar danas zaslužan za veliku popularizaciju nauke jednako onako kako je za svog života to bio Karl Sagan: on je autor niza izuzetno zanimljivih i na svoj način uzbudljivih knjiga o budućnosti Zemlje i ljudske vrste, napisanih na osnovu njegovih brojnih razgovora sa stotinama i stotinama naučnika (među kojima su i mnogi nobelovci) čiji je rad u laboratorijama danas usmeren na razvoj tehnologija sa kojima ćemo se tako neosetno saživeti sutra. Mičio Kaku radi na Njujorškom Univerzitetu gde je redovan profesor, ali isto tako vodi i sijaset naučnih emisija za TV mrežu BBC, Diskaveri i Sajens Čenel, dok Ijan Mekdonald stvara svoje čudesne knjige u Belfastu i putuje svetom trudeći se da impresije o raznovrsnim kulturama, rasama i tradicijama utka u možda najuzbudljiviju i najintrigantniju prozu koja se trenutno piše na engleskom jeziku.

U Fizici budućnosti, Kaku je – poput Žila Verna krajem pretprošlog veka – pošao od alktuelnih naučnih dostignuća u mnogim oblastima fizike – od nanotehnologije, preko razvoja sveprisutne kibernetike, genske terapije, bioinženjeringa i robotike, do veštačke inteligencije i puta u svemir, opisavši jednostavno i ubedljivo kako će svakodnevni ljudski život izgledati u periodu od danas pa do 2100. godine. Sa svoje strane, Mekdonald je u Reci bogova odabrao jednu konkretnu godinu iz ovog perioda – 2047, nimalo slučajno – te jedan segment (premda zamašan) ljudske rase, onaj na indijskom potkontinentu, kako bi u zaslepljujuće bogatom, egzotičnom i furioznom naučnofantastičnom trileru prikazao dostignuća i uticaj na svakodnevicu, pazite sad: nanotehnologije, sveprisutne kibernetike, genske terapije, bioinženjeringa i robotike, veštačke inteligencije i puta u svemir! Poklapanja između onoga što je Mekdonald objavio pre sedam godina i onoga što je Kaku napisao prošle godine jasno ukazuju na to da su obojica imali iste izvore informacija, s tim što se dobri doktor po prirodi svog posla nalazi na samom njihovom izvoru, dok je dobri pisac s njima upoznat samo zahvaljujući sopstvenom trudu i želji da ih prati.

Nekim od ovih tema valja se pozabaviti malo detaljnije. Preskočićemo nanotehnologiju, pošto je ona velika tema Mekdonaldovog romana Nekrovil, i u Reci bogova nema toliko istaknutu ulogu. Ali sve ostale pobrojane ključne su za razumevanje sveta dočaranog u ovoj knjizi koju mnogi kritičari nazivaju „velikim romanom o Indiji za XXI vek.“

 

Dr Mičio Kaku

1. Sveprisutni računari

 

Mičio Kaku objašnjava delovanje onoga što se u kibernetici naziva „Murovim zakonom“ na sledeći način: „(Posredi je) opšte načelo koje je vodilo kompjutersku industriju pedeset i više godina, uspostavljajući ritam moderne civilizacije poput mehanizma. Murov zakon jednostavno kaže da se snaga kompjutera udvostručuje otprilike na svakih osamnaest meseci. Taj jednostavni zakon koji je 1965. prvi izneo Gordon Mur, jedan od osnivača Intel Korporacije, doprineo je revoluciji svetske privrede, stvorio fantastična nova bogatstva i nepovratno izmenio naš način života. Kad napravite grafikon sunovrata cena kompjuterskih čipova i njihovog neprestanog postizanja sve veće brzine, procesorske moći i memorije, dobijete izuzetno pravu liniju koja se proteže pedeset godina unazad(...) Po Murovom zakonu, svakog Božića su vaše nove kompjuterske igre dvaput moćnije (po broju tranzistora) u odnosu na prethodnu godinu. Štaviše, kako godine prolaze, taj dobitak priraštajem postaje monumentalan. Na primer, kada poštom dobijete rođendansku čestitku, u njoj je često čip koji vam otpeva „Srećan rođendan.“ Začudo, taj čip ima veću kompjutersku snagu nego što su je imale sve savezničke snage 1945. godine. Hitler, Čerčil ili Ruzvelt ne bi prezali od ubistva kako bi došli do tog čipa. A šta mi radimo s njim? Pošto rođendan prođe, bacimo čestitku zajedno sa čipom. Danas vaš mobilni telefon sadrži veću kompjutersku snagu od cele NASE 1969. godine, kada je ona poslala dva čoveka na Mesec. Video igre, koje troše ogromne količine računarske snage kako bi simulirale trodimenzionalne situacije, koriste više kompjuterske snage od mejnfrejm kompjutera iz prethodne decenije. Današnji Soni Plejstejšn koji košta 300 dolara, sadrži u sebi snagu vojnog superkompjutera iz 1997, koji je koštao više miliona dolara.“

Kako dobri doktor objašnjava, minijaturizacija čipova nastaviće se sve dok ona dalje ne bude moguća – odnosno dok oni ne dosegnu veličinu atoma i postanu jeftiniji od silikonske podloge u koju su urezani; rezultat će biti računari svuda oko nas, pristup internetu preko naočara ili kontaktnih sočiva i puna primena onoga što se naziva „cloud computing.“ Uzgred, to će omogućiti i nevidljivost predmeta i ono što sam i sâm, ne znajući za ove pojedinosti, opisao u svom romanu Čovek koji je ubio Teslu, kada Nikodije Marić izvede da stan i toranj oko njega nestanu, tako da se učini kao da lebdi na ogromnoj visini, među oblacima.

Evo jednog odlomka iz Reke bogova u kom je ovo neposredno primenjeno – jedna od protagonistkinja romana u neposrednom je kontaktu, zahvaljujući sveprisutnim računarima, sa onim što ona, na karakteristično indijski način, smatra bogovima, premda su zapravo posredi primenjene veštačke inteligencije (vei):

Ona je siroče u gradu bogova i stoga nikada nije sama. Bogovi lepeću za njom kao krila, bogovi se jate oko njene glave, bogovi se kotrljaju i tumbaju pod njenim nogama, bogovi se razdeljuju pred njom kao milion vrata koja se otvaraju. Ona podigne ruku i deset hiljada bogova se rastoči i ponovo spoji. Svaka zgrada, svako vozilo, svaka lampa i neonka, svako ulično svetilište i semafor, drhti od bogova. Ona može da pogleda i pročita stotinu pojedinosti na osnovu registracije patpata, datume rođenja i adrese njihovih vlasnika, istorijat njihovog osiguranja, kreditni rejting, obrazovne kvalifikacije i podatke iz krivične evidencije, brojeve računa u bankama, školske ocene njihove dece, veličinu cipela koje nose njihove žene. Bogovi izlaze jedni iz drugih kao papirne trake. Bogovi se prepliću kao zlatan konac na razboju za svilu. Iza sjaja u vazduhu na noćnom horizontu nalazi se draguljima optočena kruna božanstava. Ispod huke saobraćaja, sirena, podignutih glasova, trubljenja kola i treštanja muzike, devet miliona bogova joj se obraća šapatom.

Ovde ima nasilja, upozorava je bog galija koji je vodi jarko osvetljenom ulicom sa čajdžinicama i štandovima za brzu hranu. Ona zastane kad začuje sve jaču riku muških glasova koji se slivaju niz usku uličicu oivičenu džarokama. Studenti karsevaci nahrupe urlajući. Ona odabere jednog iz božjeg prostora: Mangat Singal: student mašinstva na Baratskom Univerzitetu. Već tri godine je plaćeni član Omladine Šivadžija; dvaput hapšen zbog učestvovanja u neredima za vreme protesta na Sarkandskom kružnom toku. Majka mu ima rak grla izazvan pušenjem i verovatno će završiti na gatovima pre nego godini dođe kraj. Ovuda, kaže bog taksi-hijerarhije, pokazavši joj maruti koji vozi iza uspaničenih čaj-valaha dok ovi žurno pakuju svoje čelične rešetke. Šteta procenjena na dvadeset hiljada rupija, govori joj bog sitnih osiguranja dok ona čuje kako se iza nje lomi štand sa čajem koji obaraju karsevaci. Nenaplativo zbog izuzetaka za slučaj javnih nemira. Susrešćeš svoj taksi za trideset pet sekundi. Ovde levo. I ona je tu, a maruti skrene iza ćoška i zaustavi se pred njenom podignutom rukom.

„Nemoj ići tamo“, kaže vozač kad mu ona saopšti adresu u bastiju.

„Daću vam mnogo novca.“ Automat za gotovinu odmah desno, kaže joj bog tržnog centra. „Stanite ovde.“ Kartica ulazi bez oklevanja, bez pitanja, bez potrebe za brojem ili skeniranjem lica. Koliko vam treba?, pita bog elektronskog bankarstva. Ona mu saopšti petocifreni broj. Novac toliko dugo izlazi iz proreza da se ona zabrine neće li taksista odabrati neku sigurniju mušteriju. Taksi sa dozvolom broj VRJ117824C45 još je nepokretan kraj ivičnjaka, javlja joj bog koji upravlja saobraćajnim kamerama. Ona trepne uvis kako bi došla u njegovu perspektivu, ugleda sebe, ukraj automata za gotovinu gde se trudi da savije debele svežnjeve novca, ugleda taksi iza sebe, ugleda mali konvoj vojnih hamera koji prohuji kraj nje.

„Hoće li ovo biti dovoljno?“ Ona tutne buket novčanica vozaču u lice.

„Baba, za ove pare ću te voziti i do samog Delhija.“

On je od onih šofera koji vole da pričaju; neredi neredi neredi; dovoljan je bilo koji izgovor, zašto se ne usredsrede na studije umesto što spaljuju stvari, kad budu pokušali da se zaposle, tad će im doći iz dupeta u glavu, o, vidim da ste imali problema sa policijom zbog ušešća u neredima, ne, nema ovde posla za gunde i bitange, ali šta je sa Sadžidom Ranom, predsednicom vlade, da ne poveruješ, njen rođeni telohranitelj, naša premijerka, Mama Barat, i šta ćemo sad, je li iko pomislio na to? I bog neka nam pomogne kad pokleknemo, Avadovci će nas pregaziti... Až posmatra kako bogovi teku u eskadronima, grupama i redovima, da bi se gomilali iza nje u svetlucavoj hemisferi iznad grada. Ona kucne šofera po ramenu. On se zbog toga umalo ne zabije u straćaru od cigala i plastike kraj druma.

„Žena vam je dobro, na sigurnom je i provešće noć kod majke sve dok ne bude bezbedno da se vrati kući.“

Ubrzo zatim, ona ga ostavi. Bogovi su ovde retki koliko i zvezde na noćnom nebu. Oni lebde oko velikih žutih natrijumskih svetiljki na glavnim avenijama, iznad kola koja šljiskaju u prolasku po kiši, svetlucaju po komunikacionim kablovima kao vatra, ali bastiji iza njih su crni, nečastivi. Šapat je vodi u mrak. Svet se okreće i grad gori, ali sirotinjski kraj mora da spava. Prenuto lice za tezgom za čaj koja je otvorena cele noći zuri u nju kao da je ona đin koji je tu došao u kovitlacu oluje. Idi dalje sve dok ne dođeš do velikog energetskog stuba, šapne bog kablovskog kanala MTV-Azija na bledoplavom ekranu. Božanstva su okačena o grede velikog energetskog tornja kao lišće na drvetu. S leve strane, kažu. Ona u koju silaziš niz dva stepenika, sa plastičnom kesom od đubriva umesto vrata. Lako je pronaći je, čak i u tečnom, smradnom mraku, kad te vode bogovi. Ona sluti konture čatrlje. Plastična zavesa na ulazu zašušti pod njenim dodirom. Unutra se bude životi. Tu je dovodi DNK iz baze podataka. Iza nje prava svetlost osvita svetluca sivo i slabo kroz božanski sjaj. Až zadigne plastiku i sagne se da uđe.

Ijan Mekdonald na Kalemegdanu (oktobar 2010)

2. Veštačke inteligencije

 

Tema razvoja veštačkih inteligencija i robotike zauzima značajan deo Kakuove knjige i on u njoj objašnjava najpre to kako će se odvijati razvoj u ovim oblastima, sa posebnim naglaskom na bojazni da će nas jednog dana sopstvene tvorevine prevazići inteligencijom, steći svest i možda zaključiti kako je ljudska rasa na Zemlji suvišna (kao, recimo, u Terminatoru). U vezi s ovim, Kaku oslikava i razvoj modularnih robota (koje Mekdonald u značajnoj meri koristi u jednom drugom romanu, Tekija iz 2010), i detaljno se bavi postizanjem tzv. singulariteta, kao u ovom odlomku:

Zamisao o singularitetu veštačke inteligencije prvi put je pomenuta 1958, u razgovoru između dva matematičara, Stanislava Ulama (koji je napravio otkriće ključno za projektovanje vodonične bombe) i Džona fon Nojmana. Ulam je napisao: „Jedan razgovor vrteo se oko sve bržeg napretka tehnologije i promena u ljudskom načinu života, koji ukazuju na to da se bliži neki suštinski singularitet u istoriji ljudske rase posle kog ljudski poslovi, u vidu koji poznajemo, neće moći da se nastave.“ Verzije te zamisli prisutne su decenijama. Ali onda je nju istakao i popularisao pisac naučne fantastike i matematičar Vernor Vindž u svojim romanima i esejima.

Ali to ostavlja jedno izuzetno važno pitanje bez odgovora: Kada će se dogoditi taj singularitet? Za našeg života? Možda u sledećem veku? Ili nikad? Prisetimo se da su učesnici Asilomarske konferencije 2009. taj datum postavili negde između sledećih 20 i sledećih 1000 godina.

Čovek koji je postao zagovornik singulariteta jeste izumitelj i pisac bestselera Rej Kurcvejl, sklon predskazanjima zasnovanim na eksponencijalnom rastu tehnologije. Kurcvejl mi je jednom rekao da, kad noću gleda u daleke zvezde, čovek možda treba da bude u stanju da vidi neki kosmički dokaz za to da se singularitet dešava u nekoj dalekoj galaksiji. Sa sposobnošću proždiranja i preuređenja čitavih zvezdanih sistema, iza tog singulariteta koji se brzo širi trebalo bi da ostane nekakav trag. (Oni koji ga napadaju tvrde kako on oko singulariteta veštački stvara gotovo religiozni žar. Međutim, oni koji ga podržavaju vele da je on neverovatno sposoban da tačno pronikne u budućnost, sudeći makar po dosadašnjim njegovim rezultatima.)

Ipak, kao najverovatniji scenario razvoja veštačke inteligencije, Kaku tvrdi da će ona – kada do singulariteta konačno dođe – biti prijateljski nastrojena prema svojim tvorcima:

Najpre, naučnici će verovatno preduzeti jednostavne mere kako bi obezbedili da roboti ne budu opasni. U najmanju ruku, naučnici mogu ugraditi čip u robotski mozak kako bi ih automatski isključili ako pomisle na ubistvo. Sa takvim pristupom, svi inteligentni roboti biće opremljeni sigurnosnim mehanizmom koji ljudsko biće može uključiti u svakom trenutku, naročito kad robot počne nepouzdano da se ponaša. Na najmanju naznaku da je robot pokvaren, svaka glasovna komanda smesta će ga isključiti.

A mogu se stvoriti i specijalizovani roboti lovci čija će dužnost biti da neutraližu devijantne robote. Ti robotski lovci će posebno biti projektovani tako da budu superiorni po brzini, snazi i koordinaciji kako bi uhvatili one koji su u kvaru. Biće projektovani tako da razumeju slabe tačke svakog robotskog sistema i načina na koji se oni ponašaju u određenim uslovima. I ljudsko biće se može obučiti tako da stekne tu sposobnost. U filmu Blejd raner, posebno obučena ekipa agenata, uključujući i onoga koga je glumio Harison Ford, poznaje tehnike neophodne za neutralizaciju svakog odmetnutog robota. 

Pošto će biti potrebne mnoge decenije marljivog rada kako bi se roboti polako peli uz lestvice evolucije, neće to biti neki iznenadni trenutak kad će čovečanstvo biti uhvaćeno nespremno, pa će nas sve oterati u zoo-vrtove kao stoku. Svest, kako je ja vidim, jeste proces koji se može rangirati na lestvici, a ne iznenadni evolutivni događaj, i biće potrebno mnogo decenija da se roboti popnu uz te lestvice svesti. Najzad, Majci Prirodi su trebali milioni godina da razvije ljudsku svest. Zato ljudi neće jednog dana biti iznenađeni kad se internet bude neočekivano „probudio“ ili roboti najednom budu počeli da kuju sopstvene planove.

To je mišljenje koje zastupa pisac naučne fantastike Isak Asimov, koji je zamislio da će u svakog robota u fabrici biti ugrađena tri zakona koji će ih sprečavati da se otmu kontroli. On je smislio svoja tri čuvena zakona robotike kako bi sprečio da roboti naude sebi ili ljudskim bićima. (U suštini, ta tri zakona govore da roboti ne smeju nauditi ljudskom biću, da moraju slušaju ljudsko biće i da moraju štititi sebe, tim redosledom.)

Međutim, Mekdonald u Reci bogova iznosi tvrdnju da je reč jednostavno o dve različite svesne vrste koje ne konkurišu za istu ekološku nišu i zapravo jedni druge ne razumeju: sistem licenciranja veštačkih inteligencija, pirati koji ih razvijaju iznad dozvoljenih nivoa u divljim indijskim džunglama podataka i osvešćenje ove nove vrste bića teme su koje prožimaju čitavu Reku bogova i nije uputno tragati za odlomkom koji bi bio pogodna ilustracija za to. Recimo samo da se Mekdonaldova vizija u vezi sa veijima razlikuje od Kakuove – i to je svakako rezultat njegove spisateljske slobode – u znatnoj meri: kako Mekdonald smatra, progonjene osvešćene i inteligencijom superiorne vei pokušaće da shvate šta znači biti čovek i uspeti u tome, samo da bi zaključile kako im je najpametnije da napuste čovečanstvo i šmugnu u neki drugi univerzum. Među ključnim protagonistima ovog romana, pored dvoje naučnika najzaslužnijih za razvoj ovih nadbića, tu je i proizvod eksperimenta veija u spoju ljudskog i mašinskog, te svojevrsni „blejd raner“ odnosno Krišna policajac (gospodin Nanda). Ovi likovi će za novu, odbeglu civilizaciju veštačkih inteligencija, biti bogovi postanja i uništenja, Brama, Krišna, Kali.

3. Bioinženjering

Kaku jasno, jednostavno, ubedljivo i dokumentovano ocrtava razvoj bioinženjeringa i manipulacije genima, a Mekdonald u Reku bogova uvodi praktično dve nove varijacije ljudskih bića. Jedna su Bramani (sa velikim B), deca stvorena genetskom manipulacijom, imuna na sve urođe nedostatke, sa dvostruko dužim životnim vekom od ljudi i dvostruko sporijim starenjem, što dovodi do nesaglasnosti između njihovog fizičkog uzrasta i hormonskih procesa, ukusa, želja i razmišljanja. Gospodin Nanda, Krišna policajac, jasno iznosi svoj stav o Bramanima u svađi sa taštom koja pokušava da ga nagovori da omogući njenoj kćerki da dobije „dete kakvo zaslužuje“:

 

Parvati zausti da progovori, ali majka je preduhitri.

„Mojoj kćerki nedostaje to da neko primeti kako je ona žena pažljivog i predanog profesionalca, umesto da čami skrivena na vrhu stambenog bloka u centru grada.“

„Parvati, je li to tačno?“

„Nije“, kaže ona. „Mislila sam, možda…“ Majka je ponovo prestigne.

„Mogla je da bira među raznima; državnim činovnicima, advokatima, poslovnim ljudima – čak i među političarima, i oni bi je poveli i smestili na prikladno mesto, pokazivali bi je kao cvet i ukazivali sve počasti koje zaslužuje.“

„Parvati, ljubavi, ne razumem ovo. Mislio sam da smo srećni ovde.“

„Onda zaista ništa ne razumeš kada ne znaš da bi se moja kći odrekla svih mugalskih blaga za samo jedno dete...“

„Majko! Ne!“ krikne Parvati.

„...prikladno dete. Dete dostojno njenog statusa. Pravog naslednika.“

Vazduh se sada zgusnuo. Gospodin Nanda jedva uspeva da okrene glavu prema gospođi Sadurbaj.

„Bramana? Zar na to mislite? Parvati, je li to tačno?“ Ona jeca na kraju stola, lica skrivenog iza dupate. Gospodin Nanda oseća kako se sto trese od njenih jecaja. „Bramana. Dete stvoreno genetskim inženjeringom. Ljudsko dete koje živi dvaput duže, ali isto tako dvostruko sporije stari. Ljudsko biće koje nikada ne može dobiti rak, nikada ne može dobiti Alchajmerovu bolest, nikada ne može oboleti od artritisa niti svih onih silnih degenerativnih bolesti koje će skoliti nas, Parvati. Naše dete. Plod naše zajednice. Je li to ono što želiš? Da odnesemo svoje seme lekarima koji će ga otvoriti, rastaviti i promeniti tako da više ne bude naše, a onda ga spojiti i vratiti u tebe, Parvati; napuniti te hormonima i lekovima za plodnost, ugurati ga u tvoju matericu tako da nabrekneš od njega, tog tuđina u tebi.“

„Zbog čega joj to uskraćuješ?“ izdeklamuje gospođa Sadurbaj. „Koji bi to roditelj odbio priliku da ima savršeno dete? Ti bi to uskratio jednoj majci?“

„Zato što oni nisu ljudska bića!“ vikne gospodin Nanda. „Da li ste ih videli? Ja jesam. Viđam ih svakog dana na ulicama i u kancelarijama. Izgledaju toliko mladi, ali mi o njima ne znamo ništa. Vei i Bramani, oni će nas sve uništiti. Suvišni smo. Ćorsokak. Ja se borim protiv neljudskih monstruma, i ne pada mi na pamet da jednoga smestim svojoj ženi u matericu.“ Ruke mu se tresu. Ruke mu se tresu. Ovo nije u redu. Vidiš do čega su te dovele te žene? Gospodin Nanda se odgurne od stola i ustane. Oseća se kilometrima visok, ogroman i prozračan kao avatar iz njegove kutije, ispunjava zgrade. „Ja sada izlazim. Imam posla. Možda se ne vratim do sutra, ali kad se budem vratio, tvoje majke ne sme biti pod ovim krovom.“

 

Bramanima se Mekdonald vraća u zbirci priča iz univerzuma Reke bogova sa naslovom Dani u Kiberabadu. Drugu novu ljudsku vrstu čine tzv. „neuti“, muškarci i žene koji su odlučili da Odstupe i pomoću savremene biotehnološke i medicinske tehnologije, prestanu da pripadaju bilo jednom, bilo drugom polu. Jedan od tih neuta, biće po imenu Tal, odigraće takođe ključnu ulogu u događajima opisanim u Reci bogova, a evo odlomka o tome kako je tø (yt) postalo ono što jeste:

„Tal“, kaže Nanak blago. „Ne tu, ovamo.“ Tal vidi svoju ruku na vratima operacione sale. Nanak širom otvara vrata klinike. „Samo te pregledam, čo čvit. Ne moraš čak ni da se skidaš.“

Ali Tal izuva čizme i skida sa sebe gotivni mantil pre nego legne na beli, meko tapacirani sto. Trepće, stidljivo, uvis u svetla dok Nanak žurno proverava kalibraciju skenera. Tada se Tal doseti da Nanak, slatki doktor, nema kvalifikaciju čak ni za bolničara. Tø je puki broker, hirurški fizički radnik. Roboti su raskomadali ovo telo i ponovo ga spojili, mikromanipulatori, molekulski tanki skalpeli koje su navodili hirurzi iz Brazila. Nanak ima dar da se dobro vlada prema pacijentima i nos za najbolje medicinare po najpovoljnijim cenama gde god se na globalnom tržištu ukaže prilika.

„Dakle, baba, reci mi, je li ovo čisto medicinska poseta ili se malo zanimaš i za našu scenu u Patni?“ pita Nanak dok namiče udicu za veliko uvo.

„Nanak, ja sam sada neut od karijere, znaš? Posle tri meseca, već sam šef odeljenja. Za godinu dana, biću glavni.“

„Onda ćeš moći da dođeš i kupiš od mene sasvim nov skup emotika“, kaže Nanak. „Imam neke nove stvari, pravo od miksera. Jako dobre. Jako čudne. Dobro. Spremi se. Samo normalno diši.“ Podiže ruku u mudri i polukrugovi od belog metala klize iz kreveta i spajaju se u prstenu preko stopala pacijenta. Uprkos naloženom, Tal shvata da zadržava dah dok skener kreće u svoje hodočašće uz opruženo telo. Neut zatvara oči dok mu prsten svetlosti prelazi preko grla, i pokušava da ne zamišlja onaj drugi sto, iza tih drugih vrata. Sto koji nije sto, već krevet od gela u tanku punom robota. Neut Tal je ležao na tom stolu, toliko pod anestezijom da mu je tračak nedostajao do smrti, s autonomnim reakcijama povezanim sa medicinskim veima koje su pomagale da mu pluća pumpaju, srce kuca, krv cirkuliše. Tal ne može da se seti spuštanja poklopca tanka, njegovog zaključavanja, punjenja dodatnim anestetičkim gelom pod pritiskom. Ali može da zamišlja, i to zamišljanje pretvorilo se u sećanje, klaustrofobično sećanje na davljenje. Ono što ne može – ono što se ne usuđuje – da zamisli jesu roboti koji se kreću kroz gel, ispruženih sečiva, da mu oderu svaki centimetar kože s tela.

To je bio prvi deo.

Dok je stara koža bila spaljivana, a nova, zasađena tri meseca pre toga iz uzorka Talove DNK i jajne ćelije kupljene od neke basti žene sazrevala u svom tanku, mašine radile svoje. Kretale su se sporo kroz viskozni, organski gel, zavlačile se ispod mišićnog sklopa, ljuštile salo, zaobilazile račve krvotoka i nabreklih arterija, odvajajući tetive da bi stigle do kostiju. U svojim ordinacijama u Sao Paolu, jeftini hirurzi su operisali po vazduhu svojim manipulatorskim rukavicama i otvarali intimne, krvave predele Talovog tela u svojim vizirima. Osteoboti su vajali kosti, preoblikovali obraze, širili karlicu, skidali ivere s lopatica, izglavljivali, uglavljivali, amputirali, ubacivali plastiku i titanijum. Dok su oni radili, ekipe GUM-bota uklanjale su genitalije u potpunosti, prepovezivale ureter i uretru, i preusmeravale hormonske okidače i puteve nervnih rekcija prema nizu potkožnih čvorića usađenih u levu podlakticu.

Tal čuje kako se Nanak smeje. „Vidim te skroz-naskroz“, kikoće se.

Tri je dana Tal visio u tom tanku; bez kože, neprekidno krvareći, sa celim telom kao stigmatom, dok su mašine radile polako, uporno, smenu za smenom, da bi telo razmontirale i ponovo napravile. Onda je njihov posao bio završen, one su se povukle i nastupili su neuroboti. Njih su navodili drugi doktori, ekipa iz Kuala Lumpura. Za tri dana pasije po Talu, neurohirurško tržište se promenilo. To je bila drugačija nauka, prefinjenija od seckanja i lepljenja komadića mesa. Škljocavi kraboboti spajali su proteinska kola s nervnim vlaknima, povezivali živce sa pobuđivačima žlezda, prepovezivali čitav endokrini sistem. Dok su kalemili, velike mašine su skinule vrh lobanje, a mikromanipulatori su se zavukli između umršenih ganglija kao lovci u močvari kako bi zavarili proteinske procesore za nervne grupe u moždini i amigdali, duboke, tamne korenove i potporne stubove ličnosti. Onda, četvrtog dana ujutro, neuta Tala su vratili s ivice smrti i probudili ga. Vei priključene za potiljak lobanje morale su sada da obave test čitavog autonomnog nervnog sistema kako bi proverile da li su čipovi dobro nakalemljeni i hoće li obrasci nervnih impulsa ranije povezani sa polom pokretati novo, usađeno ponašanje. Bez kože, s mišićima oklembešenim kao vreće s odvojenih tetiva, očnih jabučica i mozga ogoljenih u gelu za dermalnu traumu, neut Tal se probudio.

„Još samo malo, baba“, kaže Nanak. „Sad možeš da otvoriš oči, znaš.“

Samo je ta čaura od anestetičkog gela sprečavala da Tal umre od bola. Vei su zasvirali po nervnoj mreži kao na sitaru. Neutu Talu činilo se da mu se prsti pomeraju, noge trče, osetio je porive i želje tamo gde nikada ranije nije, video vizije i čudesa, čuo horove i božje zviždanje, uronio u nalete senzacija i emocija kakve nikada nije spoznao, halucinirao kako se guši od čudovišnih prugastih zujećih insekata u ustima, a onda se, u istom trenutku, smanjio do veličine zrna graška, ponovo posetio mesta na kojima nikad nije bio, zažalio za prijateljima koje nikad nije upoznao, setio se života koje nikad nije priživeo, pokušao da krikne majčino, očevo, božje ime, ali telo mu je bilo isključeno, lišeno usta, bespomoćno. Onda su vei neutu Talu ponovo isključile mozak i u amneziji od anestezije, on je zaboravio sva čudesa i užase koje je spoznao u tanku punom gela. Predusretljive mašine su mu vratile vrh glave na mesto, ponovo povezale sve što je bilo otkačeno i umotale neuta Tala u novu kožu, tek prispelu iz posude sa stem-ćelijama. Još je pet dana ostao tu da vidi, tek nesvestan, unutar medijuma za ćelijsku stimulaciju, sanjajući najneverovatnije snove. Desetog jutra, vei su se poisključivale iz neutove lobanje, isušile tank i oprale mu glatku novu kožu dok je ležao tamo, potpun, nov, na providnoj plastici, a plitke mu se grudi dizale i spuštale u belom svetlu reflektora.

4. Putovanje u svemir

Mičio Kaku u Fizici budućnosti objašnjava zbog čega je došlo do prekida svemirskog programa u Americi (finansijski razlozi) i o tome koje su najizglednije varijante za nastavak istraživanja svemira u veku koji je pred nama, od svemirskog lifta (u stilu Klarkovih Rajskih vodoskoka) pa do zasejanja sunčevog sistema i međuzvezdanog prostora nanosondama (umesto glomaznim svemirskim brodovima punim ljudi u šašavim uniformama spremnim da osvoje „poslednju granicu“). U Reci bogova istraživanje Zemlji bliskog nebeskog tela sa porukom iz prošlosti starijom od univerzuma koji poznajemo ima značajno, ali ne i ključno mesto. Međutim, Mekdonald ne bi bio to što jeste da nije proučio i realne mogućnosti pogona za iznošenje korisnog tereta u orbitu i dalje od nje, te se odlučio za pogon laserom, upravo onaj koji opisuje Kaku: raketno gorivo će 2047. godine biti beznadežno zastarelo i neisplativo, a laserska propulzija njegova je sasvim ostvariva zamena.

5. Energetika

Konačno, u obe knjige energetika igra veoma važnu ulogu: Mičio Kaku se bavi iscrpljivanjem zaliha fosilnih goriva i iznalaženjem njihovih ostvarivih i održivih zamena, dok Mekdonald slika čovečanstvo koje za svoja vozila koristi alkogorivo, dok energiju za druge potrebe obezbeđuju biomasa, solarna i energija vetra, te konačno: energija „nulte tačke“ dobijena probijanjem membrana (’brana) između našeg univerzuma i sledećih univerzuma u nizu, sa višim energetskim nivoom, te mogućnošću da se energija iz njih sliva u naš svet – posredi je, za današnje uslove, čista naučna fantastika, sveti gral energetike, struja za dž., ali ne smemo zaboraviti da su koncepti kvantne fizike do pre samo nekoliko decenija izgledali upravo tako, kao čisti SF.

 

I baš kao što se Kaku bavi u svojoj knjizi još mnogim aspektima budućnosti koja nas neposredno očekuje, Mekdonald nam u tapiseriji Reke bogova daje gusto, bogato, na trenutke ushićujuće tkanje puno postavljenih pitanja i iznesenih odgovora sa duboko humanističkog stanovišta, u tako oštrom i jasnom kontrapunktu sa hladnom futurističkom tehnologijom. Dobro je što će Reka bogova biti ekranizovana, sa holivudskim budžetom i bolivudskom produkcijom, jer slutim da će taj film biti srećan spoj najboljeg iz oba sveta – zapadnog i azijskog – upravo na način na koji to jeste i sam roman.

 

U međuvremenu, dok se film ne pojavi: knjige u šake i na čitanje! Ne smemo dozvoliti da nas budućnost, kao toliko puta već, uhvati nespremne...

​