U subotnjem kulturnom dodatku "Glasa Istre" objavljen je intervju kao rezultat internet razgovora koji je sa mnom vodio Davor Šišović.

Ovde se nalazi integralni tekst:

RAZGOVOR: GORAN SKROBONJA, PISAC, NAKLADNIK I ČOVJEK KOJI JE UBIO TESLU

- Hrvatska publika imala je zadovoljstvo, na Festivalu fantastične književnosti u Pazinu (ako se ne varam?), doživjeti prvo javno predstavljanje vašeg zadnjeg romana, «Čovek koji je ubio Teslu». Što se dalje zbivalo s tim romanom, i u Srbiji i izvan nje?

Čovek koji je ubio Teslu objavljen je u Srbiji početkom avgusta 2010, i odmah zatim usledilo je njegovo predstavljanje na pazinskom festivalu, dok je zvanična promocija održana tek mesec dana kasnije na za to savršenom mestu: u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. U međuvremenu je štampano ukupno tri izdanja ove knjige, pošto je izazvala znatno interesovanje javnosti, donekle neuobičajeno za dela koja pripadaju fantastici, a i mediji su joj poklonili veliku pažnju. U okviru turneje „Ti lica knjige“, na kojoj sam bio proteklih meseci sa svojim prijateljima i kolegama Otom Oltvanjijem i Darkom Tuševljakovićem, bio sam u prilici da još dvaput predstavim ovaj roman hrvatskoj publici – na IstraKonu u martu, i SferaKonu u maju ove godine.

- «Čovek koji je ubio Teslu», u najboljoj maniri žanra alternativne povijesti, donosi mnogo pretpostavki u smislu «što bi bilo kad bi bilo...», a jedna od najintrigantnijih je da u vrijeme radnje romana još nije počeo Prvi svjetski rat. Gavrilo Princip u vašem romanu na kraju ipak ubija Franza Ferdinanda, iako ne u Sarajevu 1914. već u Beogradu desetak godina kasnije. Jeste li time htjeli pokazati da se neki događaji iz povijesti naprosto ne mogu izbjeći, kako god izokrenuli ili drukčije postavili stvari?

To je jedna od pretpostavki tzv. principa „kontra-faktualnog“ koji je okosnica svakog alternativno-istorijskog dela: prva je da možete izmeniti ishod konkretnog istorijskog događaja samo na realističan i logičan način (u romanu Keitha Robertsa „Pavane“ to je pobeda španske armade nad britanskom flotom, u knjizi Philipa K. Dicka „Čovek u visokom dvorcu“ – pobeda nacista u II svetskom ratu, dok je kod mene taj ključni događaj tragična pogibija Kajzera Vilhelma II u zamku Šarlotenburg krajem XIX veka, kada je on nesmotreno uzeo učešće u nastupu slavne kaubojke Annie Oakley iz cirkusa Buffalo Billa; taj događaj je u stvarnosti prošao bez posledica i Kajzer je ostao živ i zdrav, ali je u Čoveku koji je ubio Teslu Oakleyova promašila cigaru i pogodila cara u vilicu, što je dovelo do njegove smrti i kašnjenja I svetskog rata). Druga pretpostavka principa „kontra-faktualnog“ govori da istorija uvek teži da se vrati u svoju zacrtanu kolotečinu. Desetak godina je za istoriju tričav period, ali za protagoniste jednog romana itekako dug i značajan.

- Nikolu Teslu ste nakon njegova neuspjeha u Americi «vratili» u Beograd, ne u Smiljan, Otočac, Maribor, Graz ili neka druga mjesta u kojima je stvarno proveo dio života. Je li u toj postavci, inače važnoj za razumijevanje svih drugih pseudopovijesnih elemenata u romanu, publika ili kritika pronašla neku političku kontroverzu?

Ne. Niko se, koliko znam, nije uopšte bavio tim momentom, tako da mi se čini da ga je većina čitalaca – makar u Srbiji – prihvatila kao nešto što se podrazumeva. Pošto je jedan od izmenjenih istorijskih momenata i to da je početkom XX veka na vlasti u Srbiji treća dinastija – dakle, ni Karađorđevići, ni Obrenovići – aktuelni srpski kralj nudi Tesli neku vrstu poreskog utočišta u Beogradu i omogućava mu da tu stvori naučno-industrijsku imperiju, sa dubokim posledicama kako po evropsku i svetsku privredu, tako i po razvoj same nauke koji se odvija mnogo brže nego što je to bio slučaj. Takav potez, očito, donosi i Srbiji kao državi ogromne koristi. Sve je to, naravno, samo intelektualna igra, ali mislim da ima svoju čvrstu unutrašnju logiku, te je verovatno stoga niko ne dovodi u pitanje.

- Je li Nikodije Marić, jedan od glavnih negativaca u romanu «Čovek koji je ubio Teslu», oblikovan po uzoru na nekog u današnje stvarno vrijeme postojećeg tipičnog balkanskog tajkuna? Hoće li nam takvi, u svojoj nezajažljivoj želji da financijsku moć prošire i na sve druge sfere društvenog utjecaja, doista krojiti sudbinu u budućnosti?

Pre više od četvrt veka napisao sam prvu priču u kojoj se pojavljuje Nikodije Marić – bila je to „Ljudska reakcija“, u kojoj je Marić tajkun i vlasnik korporacije koja razvija androide za svrhe istraživanja svemira. Bila je to pričica u maniru Blade Runnera, ali ono što ju je učinilo osobenom bio je upravo Nikodije. Moram podsetiti da je kraj osamdesetih godina prošlog veka bio period kada su se u tadašnjoj SFRJ počeli javljati prvi veliki privatni preduzetnici, i danas gotovo niko ne može da se seti ili pojmi koliko je to bilo neobično u doba zvanično još živog samoupravnog socijalizma. Jedan od tih preduzetnika, koji su zasnovali svoje poslovanje na Kipru, koji je bio i ostao evropski off-shore raj, bio je i Bogoljub Karić, kasnije prominentna figura na srpskoj privredno-političkoj sceni. Nikodije je nastao kao direktan pandan Bogoljubu, i u toj prvoj priči tipičan je negativac. Kasnije sam se bavio Nikodijem u nekim drugim pričama i novelama, i dogodilo se da se on nekako otme kontroli i počne živeti sopstvenim književnim životom, a crni tonovi kojima sam ga prvobitno oslikao postepeno su prelazili u sive. Mnogi moji čitaoci zavoleli su Nikodija Marića koji se potom pojavljivao u najrazličitijim izmaštanim univerzumima, katkad kao destruktivna, katkad i kao konstruktivna sila, i bilo je vreme da mu podarim knjigu i objasnim njegovu genezu, kao i način na koji je došao do ključa koji otvara kapije multiverzuma. Za to mu je, naravno, bila potrebna nauka, a kada kod nas neko pomene nauku, prva asocijacija obično bude – Tesla. I tako je roman Čovek koji je ubio Teslu dobio svoj današnji oblik i strukturu.

- S romanom «Čovek koji je ubio Teslu» izašli ste izvan okvira horora kao svog dugogodišnjeg literarnog izričaja. Je li vam žanrovski okviri horora postali preuski za sve «što bi pisac htio reći»?

Mene je horor zapravo prestao intenzivno zanimati još krajem devedesetih. Tada sam se vratio SF-u, prevashodno zbog autora kao što su Simmons i McDonald, ali i dark fantasyju, zahvaljujući Gaimanu. Mislim da su pisci naučne fantastike koji su se počeli probijati na svetskoj sceni krajem osamdesetih da bi se afirmisali u poslednjoj deceniji prošlog veka učinili mnogo na popularizaciji tog žanra koji je posustao i zapao u okoštalost i manirizam, te su preuzeli štafetu od hororista koji su do sredine devedesetih bili u ekspanziji. Potom su mnogi dobri horor pisci pobegli u trilere i krimiće, a pisci SF-a koje sam naveo nastavili su da pišu sve bolje i bolje knjige. Zato i ne treba da čudi moje zanimanje za kvantnu teoriju i alternativnu-istoriju koje sam uklopio u Čoveku koji je ubio Teslu.

- Kao dobar poznavatelj i teoretičar horora, i na globalnoj i na lokalnoj razini, što mislite zašto je baš ovaj žanr toliko popularan na Balkanu posljednjih godina?

Balkan je prošao kroz dobro poznate tragične događaje u devedesetima, ratove koji se i meni, a verujem i većini normalnog sveta na ovim prostorima, čine nepotrebnim i potpuno besmislenim. Verovatno je količina užasa prisutna u informativnim emisijama i novinskim naslovima nagnala ljude zapljusnute tim stvarnim hororom da pribežište potraže u onom izmišljenom. Dakako, u Srbiji je pogotovo tome doprinela dosta živa spisateljska scena na kojoj su pisci srednje generacije (kojoj i sam pripadam) i oni mlađi, intenzivno tražili i nalazili inspiraciju u arhetipskim horor temama, a onda ih obrađivali u domaćem ambijentu. Danas je situacija unekoliko drugačija, pišu se priče i romani koji kombinuju mnoge žanrove (u „slipstream“ ili, ako baš hoćete, „manga“ stilu). Kako god bilo, važno je da trend dovede do makar nekoliko vrednih knjiga godišnje. Hoćemo li ih zvati hororom ili nekako drugačije i nije toliko važno.

- Obično se smatra da je znanstvena fantastika u širem smislu jedna malo slobodnija alegirija na društvenu stvarnost. Tako gledajući, kakva je uloga horora u književnim opservacijama o stvarnom svijetu oko nas?

Za SF se kaže da je književnost ideja, dok se horor definiše kao književnost emocije, konkretno: straha. Ako tako posmatramo, onda treba da utvrdimo kakav to strah trenutno preovlađuje u našem neposrednom okruženju: rekao bih da je u celom našem regionu najprisutniji strah od – bede, ekonomske propasti, zahvaljujući divljem kapitalizmu koji smo tako spremno prigrlili i omogućili dolazak raznih Nikodija Marića; potom je tu večno prisutan strah od bolesti, odnedavno je jako aktuelan strah od smaka sveta... Pokušao sam da usmerim razmišljanja zainteresovanih pisaca na konkretne teme i strahove u seriji tematskih antologija koje uređujem i objavljujem u ediciji „Fraktali“ svoje izdavačke kuće „Paladin.“ U antologiji Beli šum prisutne su priče srpskih pisaca inspirisane fenomenom televizije, u Istinitim lažima, gde se nalazi i priča Aleksandra Žiljka o čudovišnom somu iz Jaruna, objavio sam priče o urbanim legendama, dok najnovija antologija ima naslov Apokalipsa juče, danas, sutra – Priče o smaku sveta (i ponovo tu imamo jednog Žiljka). Mislim da su ove, savremene i originalne priče, upravo ogledalo u kom se mogu jasno videti preokupacije aktivnih pisaca društvenom stvarnošću kroz prizmu konkretne emocije. Nešto više od jednog žanra koga mnogi smatraju trivijalnim teško da možemo očekivati. Ali, po meni, i ovo dostignuće je sasvim dovoljno.

- I na srpskoj i na hrvatskoj žanrovskoj književnoj sceni posljednjih godina najveći hit su vampiri, ali čini se da ih pomalo počinju potiskivati zombiji. Odakle po vašem mišljenju dolazi takva trendovska promjena?

Iz medija, prevashodno. Uspeh vampira u knjigama Stephanie Meyer i filmovima snimljenim po njima, zatim TV poduhvati kao True Blood i raznorazni serijali o vampirima i tinejdžerima koji su zapravo prerušeni ljubići, doveo je do velikog interesovanja među mladim konzumentima proizvoda sa fantastičnim predznakom. O vampirskom mitosu bismo mogli raspredati mnogo, ali ovde za to nemamo prostora. Recimo tek toliko da će četvrta tematska antologija „Paladina“ biti upravo posvećena vampirima, ali sa pokušajem da se taj mit o njima redefiniše i osavremeni – dakle, prednost će imati priče zasnovane na genetici, virusima, nauci, paranauci, pre nego na mistici i očnjacima. Sa zombijima je slično, s tim što je svojevremeno Clive Barker imao zanimljivu opservaciju o tome da su zombiji zapravo daleko strašniji monstrumi od (romantičarski osmišljenih) vampira. Parafraziram: „Sa vampirom možete komunicirati, tako da je deo ljudskog sačuvan u njemu; kad pogledate zombiju u oči, vidite samo prazninu i ništavilo.“ Lično jako volim knjige i filmove o zombijima, dela Maxa Brooksa sam već objavio, a na redu su još neke knjge, i upravo se poigravam mišlju da napišem priču sa Nikodijem Marićem i zombijima. Ultra-popularni strip The Walking Dead i nedavno snimljena i prikazana istoimena HBO serija svakako su doprineli obnovljenom interesovanju za zombije. Čini se da ljudi vole da se plaše situacije u kojoj biće koje je nekada bilo čovek želi samo da ih proždere. Možda u tome ima čak i nečeg duboko seksualnog, ne znam.

- Bi li horor mogao biti budući kulturni i turistički brend ovih prostora, budući da je ovdje zapravo i nastao, samo ga je na stotinjak godina preoteo Hollywood?

Naravno. Istra ima Juru Granda i već ga sasvim fino eksploatiše u Kringi. U Srbiji je „brend“ Save Savanovića polako počeo da se pomalja u Valjevu. Treba da se ugledamo na Rumune koji su zahvaljujući Drakuli uspeli da u transilvanijsku zabit dovuku gomile turista i uzmu im lepe novce.

- Svoju prvu priču objavili ste 1987. godine u legendarnom zagrebačkom SF časopisu Sirius. Par godina poslije došlo je do dugogodišnjeg prekida skoro svih kulturnih veza između novih država nastalih na ruševinama stare: koliko se taj prekid osjetio u žanrovskoj odnosno fantastičnoj književnosti na cijelom tom području?

Scena se pocepala, i to tako da je jedna strana imala relativno malo uvida u ono što je radila druga. Ako se sagleda ono što je u međuvremenu prevođeno, pisano i objavljivano, čini se da donekle stoji ona paušalna ocena da su se Hrvati priklonili „tvrdom“ SF-u, dok su se Srbi okrenuli hororu. Ali, naravno, uvek postoje izuzeci. I u Beogradu ima onih koji su uporno pisali kiberpunk i space operu, dok sada širom Hrvatske vidimo nove autore koji se bave horor temama. Ohrabruje to što je sada međusobni uvid u ono što se dešava lišen ranijih prepreka, i očekujem da ta interakcija bude ponovo sve jača i jača, na korist svih koji se bave fantastikom. Konvencije kao što su IstraKon ili SferaKon stoga su dragocene, i prava je šteta što je fandom u Srbiji u tako jadnom stanju, pa ne možemo prikladno odgovoriti nekakvim BeoKonom...

- Uspoređujući današnju žanrovsku književnu scenu u Srbiji i Hrvatskoj, koje su po vašem mišljenju izrazite sličnosti a koje izrazite razlike? Zanimaju li SF pisce u Hrvatskoj i Srbiji slične ili različite teme u odnosu na literarnu produkciju iz doba Siriusa?

Teško je dati generalnu ocenu. Mislim da su same teme u suštini nevažne, ali eto, možemo pomenuti da su se gotovo istovremeno u Hrvatskoj pojavile knjige o zombijima laureta SFERE, dvojca Mihalinec & Grgić, te Pasinija, kad i prvi srpski zombi roman Ostrvo prokletih Đorđa Bajića. Lično bih voleo pročitati neko hrvatsko delo na temu alternativne istorije. Ali, suština je u tome da se što više piše, i da se traga za kvalitetom i nastoji stvarati dobra proza.

- Do nas u Hrvatskoj dopiru vijesti da fantastična književnost u Srbiji doživljava velike uspjehe, i u nakladama prodanih knjiga, i u medijskoj prisutnosti, i u kandidaturama za nežanrovske književne nagrade... Imamo li ispravan dojam da je u Srbiji fantastična književnost posljednjih godina uspješnije prodrla na «mainstream» scenu, što je hrvatskim žanrovskim piscima još uvijek pusti san?

Ja bih voleo da je taj utisak tačan, ali nažalost nije. Dogodilo se nekoliko „incidenata“ takve vrste – Čovek koji je ubio Teslu ušao je u širi izbor za NIN-ovu nagradu i bio u najužem izboru za nagradu Laza Kostić, dok je roman Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće osvojio nagradu Miloš Crnjanski 2009, ali to su i dalje izuzeci koji potvrđuju pravilo. Ipak, čini se da se nešto menja u toj recepciji, možda i zato što su danas na sceni kritičari koji su rasli pod uticajem iste pop-kulture kao i mi, koji se bavimo fantastikom. Ne treba nipošto smetnuti s uma da čak i u jednoj Velikoj Britaniji postoji veoma veliki raskol između tzv. „vredne“ književnosti i one žanrovske, „trivijalne.“ Tiraži jesu bitno veći, ali opet imam utisak da je to pre zahvaljujući opštem rastu čitanosti i popularnosti domaćih knjiga nego konkretnom interesovanju za dela fantastike. Nadam se da će me bliska budućnost razuveriti u to.

- Doprinos tom prodoru srpske fantastične književnosti dala su u posljednje vrijeme objavljena četiri velika romana: «Poslednji Srbin» Bobana Kneževića, «Kičma noći» Ota Oltvanjija, «Konstantinovo raskršće» Dejana Stojiljkovića i vaš «Čovek koji je ubio Teslu». Je li tajna njihova uspjeha u «lokalizaciji», u smještavanju radnje na domaći teren i odabiru likova s domaćim imenima? Takvih žanrovskih romana, naime, u Hrvatskoj gotovo da i nema...

U Srbiji se već odavno piše SF ili horor smešten u domaći ambijent. Kada sam ja počinjao da pišem, jedna od prvih lekcija koju su mi dobronamerni članovi društva ljubitelja SF-a „Lazar Komarčić“ utuvili u glavu bila je da treba da pišem o onome što poznajem, te da se manem raznih „Džonova Smitova u svemiru.“ Stoga su i pobrojani romani samo logičan nastavak tradicije uvedene u srpsku fantastiku još od sredine osamdesetih. A nekako nas i svakodnevica nagoni da se više bavimo sopstvenim okruženjem u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, nego velikim kosmičkim temama i sudbinom ljudske rase.

- Dok u Hrvatskoj izdavači već nekoliko godina nariču kako je situacija sve gora i kako se gotovo i ne isplati više objavljivati knjige, u Srbiji gledamo kako se objavljuje sve veći broj naslova, kako su prodane naklade sasvim pristojne, kako knjige (čak i žanrovske) doživljavaju druga i treća pa i četvrta izdanja, a k tome su knjige u Srbiji tri do četiri puta jeftinije nego u Hrvatskoj... Koji je srpski recept za uspjeh u izdavaštvu?

Prvo, reč „uspeh“ je vrlo relativna, a drugo, nisam siguran koliko će se nastaviti s takvim trendom. Tehnologija štampe je bitno pojeftinila, tako da se danas može odštampati knjiga za relativno malo novca. Time troškovi prevoda izbijaju u prvi plan kao najviša stavka u kalkulaciji, pa je prirodno da se izdavači okreću domaćoj knjizi, gde tog troška jednostavno nema. Tržište se trenutno profiliše u smislu knjižarskih aktivnosti – formirano je nekoliko krupnih lanaca (Delfi, Vulkan, Evro-Giunti, Mladinska knjiga), ali zato male i nezavisne knjižare tavore i zatvaraju se. Prošle godine smo imali slučaj bankrota jedne velike knjižarske kompanije (IPS), a nešto pre tog događaja bio sam u prilici da vidim kako se u Londonu zatvara lanac „Borders“ knjižara (što me je nagnalo da se zapitam da ih nije valjda IPS kupio!), tako da su takvi procesi odjek globalne situacije. Tačno je da u Srbiji i dalje vlada veliko interesovanje za knjigu – prevashodno za chick-lit, ali i za žanrovsku književnost, više nego ikada pre – ali je druga strana medalje katastrofalna ekonomska situacija, ogroman broj nezaposlenih i jednostavna nemogućnost ljudi da sebi priušte sve one knjige koje bi eventualno kupili da je stanje drugačije. Hrvatski izdavači makar imaju podršku države izraženu kroz otkup objavljenih izdanja za biblioteke, dok se u Srbiji taj postupak odvija u stalnom stanju skučenog budžeta, nametanja rabata izdavačima, i burazerskih dogovora o tome šta će se i od koga otkupit, a šta će biti prepušteno nemilosrdnom tržištu. Bez dobre ekonomije nema ni dobrog izdavaštva. Ako nam se dogodi da se nešto pozitivno promeni u tom smislu, imaćemo i više dobrih knjiga.

- Prije dvadesetak godina objavili ste non-fiction knjigu simpatičnog naslova: «Bleferski vodič za horor». Čini mi se nekako vizionarski taj naslov, budući da bleferi u svim našim državama počinju prevladavati u ekonomiji, politici, kulturi, svugdje. U tom kontekstu čini mi se da je horor subkultura, i zapravo SF scena općenito, svojevrsni intelektualni pokret otpora naspram gluposti, nesposobnosti, pohlepnosti, kriminala, mafije, političke dvoličnosti, kulturne i obrazovne površnosti, i ostalih pojavnosti s kojima nam se nažalost odgajaju mladi naraštaji. Koja, u ovo današnje vrijeme, može biti motivacija za pripadanje tom «pokretu otpora»?

Jedino zdrav razum. Izloženi zaglupljujućem uticaju masovnih medija, možemo opstati samo ako i dalje razmišljamo svojom glavom. Pisanje je jako dobro sredstvo da se to postigne.

Razgovarao: Davor ŠIŠOVIĆ

​