Jednom prilikom sam već rekao kako nikad ne bih - kao prevodilac - smeo da se požalim da dobijam da radim tekstove koji mi ne odgovaraju. Mislim da mi se samo jednom desilo da odustanem od započetog prevoda (knjiga Makroskop Pirsa Enronija koju je posle morao za "Polaris" Dr. Živkovića da prevede siroti Sale Marković), kao i da sam samo jednom otaljao posao zbog toga koliko mi je originalni tekst bio odbojan (jedan od nastavaka Džordanovog Točka vremena). U međuvremenu, prevodio sam Kinga, Barkera, Herberta, Simonsa, Brajsona, Mekdonalda, Vonegata... a evo, sada i Glena Dankana. Reč je o (relativno) mladom Englezu indijskog porekla koji je napisao niz sjajnih knjiga (izguglujte ga za više podataka), a evo ga sada i na srpskom jeziku, zahvaljujući tome što je "Laguna" otkupila prava za objavljivanje njegovog najnovijeg romana Poslednji vukodlak, koji treba na svetskom tržištu da se pojavi u aprilu sledeće godine.

 

Reč je o izvanrednom akcionom hororu i zaista moram reći da ga prevodim sa uživanjem. S obzirom na to da će prevod biti gotov do kraja decembra, veoma je moguće da naši čitaoci dođu u priliku da ovaj roman pročitaju pre njegove svetske premijere. Dotad, kao mali mamac, prilažem ovde jedno poglavlje koje će vam jasno dočarati to o kakvom se velikom pripovedaču radi. Uživajte u ovom uzorku, dok kompletna stvar ne stigne u knjižare:

Jedan vampir je napisao: „Velika asimetrija između besmrtnih i vukodlaka (pored očigledne estetske asimetrije) sastoji se u tome što se vampir uzdiže svojim preobražajem, dok se vukodlak svojim unižava. Biti vampir znači imati suptilniji um i prefinjeniji ukus; biće otvara vrata svoje bedne garsonjere kako bi otkrilo palatu sa bezbroj raskošnih stanova. Ličnost se širi, beskrajno. Vampir stiče besmrtnost, neizmernu fizičku sangu, sposobnost hipnoze, moć letenja, fizičku grandioznost i emocionalnu dubinu. Vukodlak stiče disleksiju i stalnu erekciju. Ta dva stanja jedva da zavređuju da se porede jedno s drugim...“ A sve to može da se pročita i kao. Vukodlacima sleduje seks, a nama ne.

Iako nisam ženomrzac, upražnjavam seks samo sa ženama koje su mi odbojne. Emocionalno, ne postoji alternativa, ali nije to lako. Ne zato što to odbojnost obuzdava pohotu (naprotiv, kao što to danas znamo i kao što smo danas to naučili da prihvatamo), već zbog toga što ta odbojnost koju osećam retko kad potraje, naročito kad su posredi prostitutke, jer se one većinom veoma trude da ne budu odbojne. Mnoge današnje plaćene pratilje u prestonici katastrofalno su ljupke. Prošle godine sam angažovao dvadesetdevetogodišnju Argentinku, Viktoriju, čija se duša obratila mojoj na sopstvenom okultnom jeziku već u prvom minutu našeg susreta. Sa njom sam imao oralni, vaginalni i analni seks (tim redom; ponavljam, nisam ženomrzac) i to je trajalo šest sati (3.600 funti), a onda smo otišli u nabavku na pijacu Borou i doručkovali s pogledom na Temzu. Dok smo prelazili preko mosta Hangerford, držali smo se za ruke, a vetar joj je dizao tamnu kosa i ona je okrenula lice uvis prema mom za neizbežan poljubac, već sa snenom spoznajom o onome što je moguće među nama, i strahovito mi se dopadala, kada je rekla: „Ovo će se izmetnuti u problem, zar ne?“ Zato sam pozvao agenciju pošto sam je smestio u taksi na Nasipu i rekao im da mi je više nikada ne šalju.

Zbog čega se onda oslanjam na prostitutke, kad su već toliko ljupke? Zbog čega se ne pozabavim neonacistkinjama ili registrovanim majkama-pedofilkama? Za to postoji dublji razlog, kao i onaj plići. Do dubljeg razloga ću već doći. Plići vam mogu već sada saopštiti: ukratko, zato što žene koje se ne prostituišu podrazumevaju uzajamnost želje. Ja nisam ružan muškarac (niti vukodlak, sudeći po nekim ogavnim primercima koje sam video u Harlijevim dosijeima ukradenim iz SOKOF-a), ali daleko od toga da sam mamac za žene. Nemam vremena da čekam nekoga kome ću se dopasti. To predugo traje. Zahteva mnogo truda. Otud profesionalne pratilje za koje vam, baš kao za psihijatre i plaćenike (što sasvim lepo opovrgava Lenona i Makartnija), treba samo gotovina.

Medlin, bele kože, zelenih očiju, ispeglane plave kose, kratkog trupa i prpošnih, mačjih grudi, sebična je, tašta, proračunata, puna tabloidnih aksioma i tečno barata klišeima. Bila je tamo, odradila to, pazarila suvenir-majicu. Ume da se razgoropadi. Ume da obamre. Hoće vergl, a ne majmuna koji okreće ručicu. Ne bi se popišala na vas ni da se zapalite pred njom. Ejmisovi ukalupljeni romani njeni su lingua franca. Preko telefona se pozdravlja sa mmbaah. Više od njenih duhovnih nedostataka, to održava odbojnost koju osećam prema njoj, ali ni ona ne može potrajati doveka. Već posle mesec dana u njoj vidim zbunjeno dete, zjapeće rupe i pogrešne izbočine u davnom tkanju ljubavi. Bio je tamo posesivni i donekle nestabilni otac, ocvala i strahovito ljubomorna majka. Kad tako dugo živite i toliko toga vidite, upravo je to ono što ne valja: biografija se probija napolje, sa svim prethodnim olakšavajućim okolnostima. Ljudi vrve sopstvenim informacijama i mene zaboli glava od interesovanja za njih. A to je besmisleno, jer kad se sve sabere i oduzme, oni su ponajpre i prevashodno hrana.

Čekala me je u deluks-ateljeu na krovu Zetera, uređenom u stilu kasnih šezdesetih, premda je izgledala kao da se upravo osvežila posle snoške na brzaka – dakle, švercovala se za moju kintu, pošto sam je rezervisao za celu noć. „Vozdra“, rekla je podigavši čašu, isključila ton na TV-u i poprimila mačji sjaj. Na programu je bila Ekstremna estetska hirurgija. Nekoj ženi su uklanjali salo iz stomaka i trpali joj ga u guzove.

„Opipaj ovo“, rekoh i pružih zaleđenu ruku. „Da je položim negde na tebe?“ Madlenina šaka, sa francuskim manikirom, bila je topla, namazana losionom i čak je vlažnim otiscima prstiju najavljivala seks za novac.

„Samo ako voliš bolničku hranu, dušo“, reče ona. „’Oćeš šampanjac? Ili nešto iz minibara?“

„Još ne. Hoću da sperem sve sa sebe. Odgledaj ti ovo do kraja. Poruči šta god želiš.“

Brutalno otkravljen posle tri minuta tuširanja, stajao sam dok su vreli mlazevi izbijali vučji talog iz mojih ramena. Iz navike sam u mislima bio zauzet strategijama nestajanja i slepim tačkama SOKOF-a (Bliski Istok, Demokratska Republika Kongo, Sudan, Zimbabve, sva moguća zabavna odredišta). Brojevi računa u švajcarskim bankama, ćelije opremljene tajmerom, lažni pasoši, skriveno oružje, prijateljski nastrojeni prevoznici – ali ispod svega toga nešto nalik na moj glas govorilo je: Ovo si i hteo. Stani. Smiri se. Neka se sve završi.

Ipak, nijednu misao nisam mogao naročito dugo da zadržim u glavi. Prošlo je deset dana otkad sam pojebao Medlin. Deset dana je dovoljno pripadnicima moje vrste da izlude. Za vreme Kletve, očajnički želite seks sa Njom (ako ste hetero; naravno da postoje i gej vukodlaci – ovde odolevam da ne kažem „vukodupedavci“), dok je u vreme kada Kletve nema libido pojačan frustracijom zbog toga što niste došli do seksa sa Njom. To je problem brojeva. Stopa zaraze kod ženki uvek je bila niska, procena SOKOF-a govori o tome da je postojala po jedna na svakih hiljadu mužjaka. Kao što možee zamisliti, obično ne nailazimo jedni na druge. Ja nikada nisam sreo nijednu. U seriji Bafi već bi se našao neki bar za usamljene vukodlake, ili agencija za upoznavanje. Ali ne i u stvarnom svetu. Ni Internet nije od pomoći: SOKOF je postavio brojne sajtove kao zamke (zloglasni vukodlakjebodrom.com, pomoću kojeg su zbrisali gotovo stotinu čudovišta – svi su bili mužjaci; nijedna ženka, ako ih je uopšte i preostalo, nije se javila – samo za mesec dana još sredinom devedesetih) tako da se niko ne usuđuje da sa njima rizikuje. Veoma dugo, postojalo je romantično objašnjenje niske stope zaraze ženki: posedovanje materice, pretpostavljalo se, izazivalo je blagost koja jednostavno nije mogla istrpeti žestinu likantropskog srca. Ženke vukodlaka, smatrali su mužjaci-kreteni, sigurno u ogromnom procentu vrše samoubistvo. O prvom punom mesecu se promene, prožderu voljenu osobu, nisu u stanju da žive s osećanjem krivice, zavuku se negde tiho i progutaju srebrnu minđušu. Krajnje je neobično, kad se ima u vidu izobilje istorijskih dokaza o suprotnom, koliko je dugo ta zabluda o nežnijem polu potrajala, ali dvadeseti vek je (mnogo pre nego što su Majra i devojke iz Abu Graiba dale tome svoj doprinos) manje-više prošao u tom uverenju. Sada znamo: ako žene ne zakače vukodlački virus, razlog za to svakako nije što su cile-mile i drage i fine. Kakav god razlog bio, Njeno prisustvo je oduvek bilo izuzetno retko. To je jedna od velikih seksualnih tragedija univerzuma. Istovremeno, to je i jedna od velikih seksualnih farsi univerzuma, pošto sva ta neutoljena čulna žudnja uopšte ne služi evoluciji. Vukodlaci se seksualno ne razmnožavaju. Devojke vukodlaci nemaju jaja, a momci štrcaju ćorke. Ako ste bili bez dece u vreme preobražaja, nećete ih nikada ni imati, pa vam je bolje da se naviknete na to. Likantropi se razmnožavaju putem infekcije. Preživite ujed, i Kletva je vaša.

Ali evo cake, stare vesti, bajatog naslova: Niko više ne preživi ujed.

Po SOKOF-u, to važi već najmanje sto godina. Izujedane žrtve umru za dvanaest sati. Prava misterija. Ja sam preobražen 1842, i moguće je da sam poslednji tako stvoreni vukodlak. SOKOF, opijen naučnom nevericom, zarobljavao je vukodlake i davao im žrtve da ih ovi malo izujedaju – bez uspešnog prenosa. U prošlom veku, vrsta se zahuktalo bližila izumiranju, bez obzira na istrebljivačku revnost SOKOF-a. Do godine Velike izložbe, broj nam je opao na manje od tri hiljade. U vreme smrti kraljice Viktorije, malo ispod dve i po. A u vreme prvog sletanja na mesec, spisak nam je spao na 793 imena. Unutar SOKOF-a, Lovci su postali predmet sprdnje, kao likovi koji su sami sebe ostavili bez posla. Njihov budžet je iz godine u godinu sve manji. Spustio se veo melanholije. Ti ćeš biti Grejnerova labudova pesma, rekao je Harli. Njegovo poslednje remek-delo.

Zatvorio sam tuš, pohotan od vreline i čujnog bila Medlininog tela koje me je čekalo. Jedno žustro, pravo jebanje, allegro, da utoli potrebu i primiri me, zatim drugi, treći i četvrti stav, adagio, ritardando, grave. Akutna želja i akutna dosada u istoj čaši. Radim to što radim sa prikrivenim očajanjem kakvo možete videti kod supergojaznih dok ritmički žvaću svoje tone čokolade i pržene piletine. Jedna od stvari koje sam želeo da dočekam bila je smrt mog libida. Izgubio sam interesovanje za sve drugo, pa zašto onda ne i za to? Ali on se i dalje samo, što bi se reklo, diže i narasta.

Predsnošajni pogled u ogledalo otkrio mi je neveselo lice tamnih očiju (sada, čim ih ugledam pomislim: O, Džejkobe, uradi više nešto za sebe i prestani), a onda sam se pridružio Medlin na krevetu, gde je na moj zahtev isključila TV, legla na leđa, raširila noge u belim čarapama, podmetnula ruke ispod glave kao kakva mlada robinja i petnaestak minuta trpela sve bolniju spoznaju da ću ostati bez erekcije, dajući istovremeno sve od sebe da me do nje dovede. Na kraju, sasvim mek, prihvatio sam poraz. „Koliko god ovo zvučalo urnebesno“, rekao sam, „upravo smo ušli u istoriju. Ovo mi se nikada ranije nije dogodilo.“

Profesionalka u njoj je bila uvređena i ona nije to naročito dobro umela da sakrije. Posle kratkog uzdisaja i odmahivanja plavom kosom sa ključne kosti, rekla je: „Hoćeš da probamo na drugi način?“

Sad je i zvanično.

Ti si poslednji.

Žao mi je.

Postoji razlog zbog kog se to naziva okasnelim šokom. Sve dok se nisam popeo na nju, olako sam odbijao to da pojmim, ili da pojmim tu činjenicu i istovremeno je odbacim. Ali spustio sam ruke na njen struk, osetio kako mi njene bradavice dodiruju prsa, a njen blag i vreo dah me je, kako to već biva s takvim misterijama, vratio potpunom i mučnom saznanju. Bilo je to kao da sam prenebregavao senku na rubu vidokruga samo da bih se okrenuo i shvatio kako je to talas visok trista metara koji se valja prema meni. Ti si poslednji.

„Možda kasnije“, rekao sam. „Uzgred, nije to zbog tebe.“ Uvukla je bradu zbog apsurda te tvrdnje i skrenula pogled prema nevidljivom režiseru dokumentarca koji je uvek sa njom. Medlinino samoljublje rekonfiguriše neprijatne trenutke u priliku da se zapanji pred kamerom. Ma, ’ajde?

Skliznuo sam i položio glavu na njenu butinu, i sad sam ležao i udisao miris njene tople mlade pice opervažen Diorovim Adiktom. Poslednje na šta sam pomislio pre nego što sam prestao bezuspešno da se trudim oko nje bio je Elis u pancirnoj jakni koji drži Volfgangovu džinovsku odrubljenu vučju glavu, dok neki kolega Lovac sve to snima za letopise SOKOF-a.

„Šta misliš da ja tebe malo izmasiram?“ rekao sam. Da je to bio Holivud, oterao bih je sasvim isplaćenu i bogato nagrađenu, spreman za herojsko usamljeno noćno razmišljanje, u nizu fejd-snimaka koje bi Paćino vlažnih očiju odradio s mračnim minimalizmom, zagledan napolje u grad, pa bih pripalio cigaretu i uzeo bocu i čašu, a lice bi mi smireno dopustilo da se u njemu sakupi sva smrt i tuga s nekom vrstom poražene mudrosti. Ali to nije bio Holivud. Pomisao na to da celu noć provedem sam oslobađala je vrtoglavo pogrešan adrenalin i drugu fazu, fazu poricanja. Pomisao na to bila je nepodnošljiva. Skinuo sam Medlinine čarape.

„Je li tako lepo?“ upitao sam malo kasnije. Ugasio sam svetla, ali sam ostavio podignute šalone. Još je padalo. Žućkastosivo nebo i pejzaž belih krovova odavali su svetlost nalik na mesečinu, dovoljno za sjaj njenih naušnica i odsev ulja na njenoj koži. Držao sam u rukama njeno levo stopalo i blago ga masirao.

„Nnnn“, reče ona. „Laća.“

Masirao sam je u tišini koju je povremeno remetilo samo njeno stenjanje, siguran da ne bih mogao da podnesem sopstvene poremećene energije kad bih s tim prestao. Prisetio sam se koliko je Harli zvučao umorno preko telefona, i sad sam to protumačio kao prvi znak njegove spremnosti da digne ruke od mene. Moja smrt bi ga svakako naterala da se suoči sa svojom prošlošću, jer više ne bi ostalo ništa između njega i užasa u čijem je zataškavanju pomagao, ali bi ga isto tako i oslobodila. Mogao bi da se povuče iz SOKOF-a. Krene svojim putem. Da svakog dana proguta po malo od onoga u šta se pretvorio i ponada se da će dovoljno dugo poživeti da unese u sebe celu tu ružnu masu. U najmanju ruku, mogao bi da pronađe neko toplo mesto gde bi mogao da sedi sa slamnatim šeširom na glavi i bosim nogama u prašini, i sluša ono što praznina ima da mu saopšti. Ako mi ikada bude zatrebalo altruističko opravdanje za umiranje, eto ga.

„Pričaj mi još malo o tim vukodlačkim stvarima“, promrmljala je Medlin gotovo nerazgovetno. Radio sam to već skoro čitav sat bez straha da će joj proraditi savest: nema te nagrade ili zadovoljstva koje ona odlučno ne proguta ili apsorbuje kao nešto što joj po pravu rođenja pripada. Što se nje tiče, mogao sam da nastavim da joj ugađam cele noći, cele godine, do kraja njenog života. Ona zapravo i nije naročito dobra prostitutka.

„Mislio sam da si zaspala.“

„Pričaj mi o tome kad si prvi put nekoga ubio.“

Vukodlačke Stvari. Za Medi je to samo još jedan hir mušterije, ali na ovaj se navukla. Ispostavilo se da u post-svemašnjem svetu ljudska bića ne mogu da se oslobode navike da uživaju u pričama. Homeru je zapalo da se poslednji nasmeje. „Ljupka devojka leži na krevetu u mraku i sluša bajku“, rekao sam ja. „Ali ona je gola, a pripovedačeve ruke prelaze joj po celom telu.“

Na trenutak nije progovarala, da bi zatim rekla: „Šta?“

„Ništa. Tragam za objektivnim korelacijama tog vremena. Nije važno. Ubio sam svoju prvu žrtvu četrnaestog avgusta 1842. Bilo mi je trideset četiri godine.“

„1842... Znači da...“

„U martu ću napuniti dvesta prvu.“

„Onda i nisi u lošem stanju.“

„Ljudsko obličje se zadržava kao u vreme preobražaja. Vukodlak je taj kome sleduju artritis i katarakte.“

„Trebalo bi s tom pričom da nastupaš na TV-u.“

Pričaj mi o tome kad si prvi put nekoga ubio. Za čudovište je život, baš kao i za čoveka, dugo i sve slabije iznenađenje izazvano spoznajom o tome za koliki deo svog bednog bića može da pronađe mesta. Ali postoje i izuzeci, jedinstvene neprijatnosti, tumori koje se ne mogu operisati...

„Mesec dana pre nego što sam našao prvu žrtvu“, rekao sam, „pošao sam s prijateljem na odmor koji se sastoja od šetnji u prirodi – bio mi je tada to najbolji prijatelj, Čarls Bruk – u Snoudonu. Kao što sam rekao, bilo je to 1842. godine. Bili smo imućna, obrazovana gospoda sa dva susedna imanja u Oksfordširu, pa smo na put krenuli jednako kao što smo preduzimali sve drugo: dobro raspoloženi, kao da nam takva zabava jedino i priliči. Čarls je bio veren i trebalo je u septembru da se oženi. Prethodnog leta, ja sam prenerazio svoj mali svet kada sam se oženio tridesetčetvorogodišnjom ubogom Amerikankom, koju sam upoznao u Švajcarskoj i zaljubio se u nju.“

„Šta si radio u Švajcarskoj?“

„Čarls i ja smo bili na turneji po Evropi. Ali ne kao Rolingstonsi.“

„Šta?“

„Čovek je tada išao u Evropu da je razgleda, to se podrazumevalo. Arabela je tamo putovala s tetkom, naprasitom matorom ćurkom koja joj je bila jedini izvor sredstava za izdržavanje. Sreli smo se u hotelu Metropol u Lozani. Bila je to ljubav na prvi pogled.“ Prešao sam palcem veoma nežno preko Medlininog nabranog i vlažnog anusa. Jedan pornograf mi je nedavno rekao u Los Anđelesu: sa šupkom je gotovo. Svemu jednom dođe kraj. Stalno izmišljaš ludačka sranja za koja misliš da nećeš naći devojke, sranja koja će za njih konačno značiti kraj. Ali one uvek nekako uspeju da ih dokrajče. Baš depresivno.“

„Jesi li tamo našao nešto što ti se dopalo?“ upitala je Medlin povivši leđa.

Izvukao sam palac i ponovo počeo da je masiram. „Ne, samo mi je izgledalo načas podesno. Zbog reči ’ljubav.’“

Ona spusti zadnjicu i posegnu u kofu s ledom, pa diže bocu bolinžea koji je sad već izvetreo da potegne iz nje. „O“, reče ona, zapitavši se tek ovlaš šta ono beše znači „podesno.“ „Onda nastavi tako.“

„Čarls i ja smo se ulogorili na šumskom proplanku nekoliko kilometara daleko od baze u Snoudonu. Borovi i srebrne breze, potok koji je svetlucao poput šljokica na mesečini. Naravno, mesec je bio pun.“

„Znači, to je zaista glavna stvar, za ne? Pun mesec?“

Za vreme naše prve bračne noći, Arabela i ja smo odvukli posteljinu do mesta gde je kroz prozor padala mesečina. Hoću da ti je vidim na koži.

„Da, pun mesec je zaista glavna stvar“, rekoh ja. „Svi smo glupavo bili ubeđeni kako će to prestati kad su se astronauti popeli tamo i prohodali njime ’69-te. Depresija cele vrste bila je sasvim opipljiva kad je postalo očigledno da Armstrongov mali korak nije ništa promenio za vukodlake, koliko god džinovski bio za čovečanstvo.“

„Nemoj da lutaš“, reče Medlin. „Uvek to radiš, odlutaš zbog nečega i izgubiš se. Hoću da izludim od toga.“

„Naravno da je tako“, rekoh ja. „Izvini. Ti si dete svog doba. Hoćeš priču. Samo priču. U redu onda. Da nastavim: Čarls i ja smo naložili vatru i podigli šator. Pod vedrim nebom bilo je toplo. Večerali smo usoljenu govedinu i džem od šljiva, hleb, sir, vruću kafu, a onda zajedno popili dobar deo pljoske s rakijom. Sećam se osećaja slobode, meseca i zvezda iznad glave, starih duhova šume i vode, društva dobrog prijatelja – i nalik na zračenje iz kuće udaljene kolometrima, ljubavi i želje prelepe, nežne, opčinjavajuće žene. Rekao sam već da sam se osećao kao da nam tako nešto jedino i priliči, zar ne? To je, generalno, bilo tačno, ali postojali su trenuci kada sam se osećao skrušeno zbog spoznaje koliko sam srećan.“

„Uzgred, kako to umeš da radiš?“

„Šta da radim?“

„Da pričaš tako, k’o na TV-u?“

Sneg je prestao da pada. Soba je bila gnezdo puno grozne moderne udobnosti. U tom novom, još naučnofantastičnom svetlu, mogli smo da se nalazimo i na nekoj drugoj planeti. Dnevnici su u sefu na Menhetnu. Svi osim ovog tekućeg. Poslednjeg. Priče koja se ispričati ne može. Harli ima šifru, rezervni ključ, ovlašćenje. „Imao sam dosta prakse“, rekoh. „Isuviše vremena sa kojim nisam znao šta bih. Da nastavim?“

„Izvini, da, samo napred. Pili ste rakiju i osećali se, kako god. Slobodno.“

„Čarls nije naročito dobro podnosio alkohol i bio je iscrpljen zbog kilometara koje smo tog dana prepešačili. Ubrzo posle ponoći, povukao se u šator i za nekoliko minuta već je tiho hrkao.“ Uklonio sam Medlininu kosu s puta i počeo da joj masiram trapezoide od plećki do zatiljačne kosti. Anatomski latinski ume dobro da dođe ako morate ljude da rastržete i jedete. „Dok je Čarls spavao, ja sam ležao kraj vatre i mislio na Arabelu. Smatrao sam sebe najsrećnijim čovekom na svetu. Ni ona ni ja nismo bili nevini kad smo se upoznali, ali ono malo iskustva iz budoara koje sam pre nje imao nije moglo da me pripremi za ono što je usledilo s njom. Njena strast je bila bogata, neprestana, amoralna. Ono što bi svet možda nazivao perverzijama, među nama je bilo povratak anđeoskoj nevinosti. Niti jedan deo tela nije bio sraman. Čitavo telo je bilo svetinja.“

„Meni to zvuči kao požuda na prvi pogled“, reče Medlin, sa malčice razdraženosti. Nije joj se dopadalo da ne bude glavna žena u prostoriji, pa makar joj konkurentkinja bila mrtrva već vek i po.

„Svakako da je bilo požude“, rekoh ja. „One najuzvišenije od svih. Ali uveravam te, bili smo onoliko duboko zaljubljeni jedno u drugo koliko je to bilo moguće. Važno je da to razumeš. Važno je zbog onoga što će tek uslediti.“

„Tja.“

„Shvataš da smo se voleli?“

„Kapiram. O bože, da, masiraj mi šake. Zaboravio si na svoje ruke.“

„Da je to bio Po, Stivenson, Vern ili Vels, od logora bi me odvukao neki čudan zvuk ili načas ugledana ljudska prilika.“

„Šta?“

„Nema veze. Nije važno. Ustao sam od vatre i pošao prema potoku. Vidiš, razmišljanje o Arabeli dovelo me je u stanje neizdržive pohote, Morao sam, da upotrebim kolokvijalni izraz, da se istresem.“

Medlin je oćutala, ali mikrostruja profesionalne pažnje prošla joj je kroz kožu pod mojim dlanovima. O. Tako je. Evo nas. Haj’mo.

„Prešao sam možda dvadeset koraka do drveća na obali potoka, raskopčao pantalone i počeo da se zadovoljavam okrenuvši grlo prema mesecu. Znao sam da ću ispričati Arabeli da sam to uradio kad se budem vratio kući. Za nju će to biti još jedna naša slatka i sveta tajna...“ Započeo sam priču mehanički i suvo, ali sada sam i protiv volje bio uvučen u nju. Osetio sam najednom da dvesta godina nije strašno dug period, već strašno kratak. Trenutak kad sam postao vukodlak, kao trn koji me je upravo ovog sekunda ogrebao. A opet, otad pa do danas, bilo je gotovo dve hiljade žrtava. Mislio sam na njih kao na gomilu tela iz koncentracionog logora. Moja utroba je masovna grobnica. To je tako lako moglo da se uopšte ne dogodi. Tako je lako moglo da se dogodi nekom drugom.

„Nastavi“, podstaknu me Medlin. Masaža je zastala kad i pripovest. Strpljenje nije jedna od njenih jačih strana.

„Bio je to poslednji trenutak mog života kao ljudskog bića“, nastavio sam, spustivši ruke niz njene budine, „i taj trenutak je bio lep: miris četinara, šum potoka, topao vazduh i blaga mesečina. Svršio sam, izvrsno, zamišljajući kako se ona osvrće da me pogleda dok je jebem otpozadi.“

„Skapirala sam, dušo.“

„Tad me je napao vukodlak.“

„O.“

„Kažem ’napao’, mada sam mu se zapravo tek slučajno našao na putu. Bio je u bekstvu. Kurac mi je još bio u ruci kad sam čuo iznendano komešanje u žbunju, i brže nego što mogu to da izgovorim, on je bio na meni – kao džin, snažnog mirisa, mahnit od straha – a onda nestao. U jednom jasnom trenutku sve sam to osetio, njegovu brzinu i masu, opake kandže, smrad mesa u njegovom dahu, ledeni ujed i jedan jedini pogled na prelepe oči – a onda je skočio od mene u mrak i ja sam ostao da ležim bez daha, sa jednom rukom u brzom potoku, dok mi je košulja sakupljala svu težinu prolivene krvi. Hladna voda, topla krv, nešto prijatno u tom kontrastu. Činilo se da tamo ležim dugo, ali prošle su samo sekunde pre nego što sam ugledao Lovce. Tada ih nisu tako nazivali. Tada im je ime bilo SS – Sluge Svetlosti. Na drugoj obali, tri jahača pod plaštovima, naoružana pištoljima i kopljima sa srebrnim vrhom, jedan sa lukom i tobolcem svetlucavih strela.“

„Ozbiljno, trebalo bi ovo da zapišeš.“

„Nisu me videli, a buka galopa bi pokrila moj glas sve i da sam imao snage da ih pozovem. Za tren su i oni nestali. Neko vreme sam ležao, neobično ravnodušan, između svesti i zaborava. Ne znam koliko je vremena prošlo. Mogle su to biti i sekunde i dani. Mesečina me je prekrivala kao anđeo, a sazvežđa su me nežno obasjavala: Pegaz, Veliki Medved, Labud, Orion, Plejade.

Rana je prestala da mi krvari dok sam otpuzao natrag u logor. Čarls je sve prespavao i nekakva mučnina mi je užurbano govorila da ga ne budim, govorila mi je zapravo da mu ne kažem ni reč o onome što se dogodilo. A šta sam i mogao da mu kažem? Da je stvorenje visoko preko dva i po metra, delimično čovek, delimično vuk, izbilo niotkuda i ujelo me, a onda nestalo, sa tri lovca na konjima za petama? U pljosci je ostalo još malo rakije pa sam je nasuo preko rane i previo je što sam bolje umeo pomoću nekoliko maramica. Podložio sam vatru i seo da posmatram ono što je od noći preostalo. Nismo imali nikakvo oružje, ali makar sam mogao da podignem uzbunu ukoliko se stvorenje vrati.“ Sad sam ležao kraj Medlin i desnom rukom izvodio spretno šijacu oko njenog pršljena na krstima. Ona je najvećim delom svog bića bila zauzeta uživanjem u masaži. Onim manjim je održavala profesionalni motor u leru. Samo je zanemarljivi deo nje bio razdražen mogućnošću da se ispostavi kako je sve to sa vukodlacima neka vrsta duševne bolesti.

„Naravno, zaspao sam“, rekao sam. „Kad sam se probudio, rana mi je gotovo sasvim iščezla, tako da sam preostala četiri dana izleta proveo u strahu da sam u najboljem slučaju pretrpeo neki izuzetno jak fantazam, dok u najgorem potpuno gubim razum. Kad god sam pomislio da to nekome ispričam – ponajpre Čarlsu, potom Arabeli kad sam se vratio kući – u meni se javljao osećak mučnine i griže savesti, pa sam ćutao.“ Osetljiva na male promene frekvencije, Medlin mi je ovlaš dodirnula kitu noktima. „To što sam krio tajnu od Aarabele svakako je za mene bilo pravo mučenje. Oči moje žene tragale su u mojima za starim prepoznavanjem, ali su tamo pronalazile razliku koja bi bila manje košmarna da nije bila toliko neznatna.“

„Hej“, šapnu Medlin. „Gle šta sam ja našla.“

„Nisam mogao da spavam, raspoloženje mi se menjalo od euforije do očajanja, dva ili tri puta sam imao neobjašnjivu groznicu i sve sam se više, kako je prolazio mesec posle napada, borio protiv nove, silovite pohote.“ Medlin se okrenu, stručno poturivši zadnjicu, a onda smesti rukom ono što je pronašla tamo, u brazdu. „Danju su me mučile fantazije, dok sam noću bio prepušten na milost i nemilost snovima. Arabela... Šta je ona mogla osim da me obaspe ljubavlju? Samo je ljubav i imala. Ta ljubav me je pekla kao sunce oprženu kožu.“

Po pokretima Medlininih ramena, shvatio sam da ona to gipko nešto traži u tašni na podu, Stanka. Šuškanje staniola. Sve to kroz tanke mišiće njene šake, mišice, ramena, do mene. Srce mi je tuklo uz njena leđa. Čekala je na onaj pravi trenutak. Osećao sam kako sa malo poteškoća još potiskuje onaj deo svog bića kojim nije želela da bude prostitutka. Sopstvena nabreklost podsetila me je na to kako je sigurno pulsirala mladićeva ruka.

„Arabela mi nikada nije izgledala toliko poželjno“, rekoh ja, „a opet svaki put kad bih joj prišao, nešto bi me sprečilo. Ali ne impotencija. Mogao sam da lomim kamenje erekcijama koje sam imao. Bila je to više prinudna želja da čekam, da čekam...“

Medlin otvori kondom i posegnu pozadi za mojim kurcem. Zajedno smo navukli gumicu uz minimalno petljanje. Novo posezanje za svemogućnom tašnom i eto lubrikanta, koji je odmereno i obilno nanela na kažiprst i srednji prst leve ruke. Ustao sam sa kreveta veoma pažljivo, kao da bi bilo šta – brujanje opruge dušeka – moglo da pokvari taj trenutak. Primakla mi se unatraške na sve četiri, zaustavila na ivici kreveta, skupljenih kolena, dupeta podignutog u elementarnom potčinjavanju. Koliko god da ju je priča zanimala, sada se ona za nju interesovala samo kao profesionalka, kao za instrument sa dejstvom afrodizijaka. Za ovo je bila potrebna mudrost, znala je to; takva stvar je mogla da joj se osveti. Ponovo je posegnula oko zadnjice da podmaže anus lubrikantom. „Šta je onda bilo?“ šapnula je.

Arabela koja uzmiče natrag preko kreveta, gola, s izrazom kakav nikada nisam video na njenom licu. Moj odraz u pozlaćenom velikom pokretnom ogledalu koje nam je Čarls dao kao svadbeni poklon, fantastično apsurdna i prozaična stvarnost mog ozmenjenog obličja.

Zabio sam kurac u Medlinin čmar kad se slika prebacila na nju, Medlin, koja kočoperno pazari po Kings Roudu. Oglasila se prigušenim grlenim zvukom, lažnom dobrodošlicom. Ništa od nas preživeti neće. „Taj deo priče ne pričam“, rekao sam.

To je taj dublji razlog zbog kog upražnjavam seks samo sa ženama koje su mi odbojne.

​