Družeći se sa prijatnim i pomalo stidljivim piscem koji se zaista otvori i razmahne samo kada priča o svom i stvaralaštvu svojih kolega – sa tako vrsnim književnikom kao što je Ijan Mekdonald, čovek može da sazna mnogo zanimljivosti, kao na primer:

* kako izgleda „pomodoro“ tehnika pisanja sa kuhinjskim tajmerom navijenim na 25 minuta, kada treba pisati kao lud, a onda prekinuti čim signal zazvrči, pa makar i usred rečenice, da bi se nastavilo na isti način posle pauze od pet minuta:

* da svaki rođeni Mančesterac - poput Ijana - navija za Siti, dok su pristalice Junajteda svi ostali koji ne znaju za bolje;

* da je Norman Spinrad bio podvrgnut operaciji raka želuca, ali je sada bolje i oporavlja se, te da je jedna od njegovih najzanimljivijih knjiga Iron Dream, o Hitleru kao piscu naučne fantastike;

* kako je broj interesenata za dobijanje potpisa na njegovim knjigama u Beogradu izuzetno dobar, ako se ima u vidu njegovo iskustvo sa jednim takvim događajem u Njukaslu, kad je knjige potpisivao sa jođ dvojicom kolega pa su se pojavila samo tri ćitaoca – koje su pisci potom odveli na većeru;

* da je za vreme snimanja TV filma Doomwatch: Winter Angel po njegovom scenariju 1999. godine za engleski Channel 5 trebalo izvesti scenu sa mnogo životinja koje naleću na elektrifikovanu električnu ogradu i tamo ginu, pa su on i još jedan kolega upotrebili zamrznute zečeve sa obližnje farme i pronađenog jazavca kojeg su zgazila kola, tako što su ih nabili na štapove, zalegli ispod ograde i žestoko ih drmusali pred kamerama; kiša je padala, zečevi su se otapali, a jazavčevo truplo se raspadalo po njima sve dok posle nekih šest pokušaja scena nije snimljena – samo da bi bila izbačena iz finalne verzije;

* da se pomenuti TV film i dalje prikazuje (tu sigurno ima neke veze to što je dotična scena izbačena, iako disklejmer o tome da nijedna životinja nije povređenja za vreme snimanja, pošto su ove bile povređene mnogo ranije) i da Ijan još prima tantijeme za njega;

* da Ijan trenutno radi na razvoju animirane TV serije u saradnji sa Fondacijom Brusa Lija, o tome kako Kinezi u budućnosti vraćaju velikog majstora kung-fua u život da bi se borio protiv kriminala;

* da svaku knjigu treba započeti vizuelno snažnim prizorom (u Reci bogova je to bilo telo koje pluta rekom, u romanu Srca, ruke i glasovi – rečenica „Deda je bio drvo“, a u Brazilu – automobilska trka po drumovima Rija);

* da se u najboljem pabu u Belfastu ne služi nikakva hrana, zato što čestice masnih materija mogu zagaditi cevi kojima protiče plemenito pivo, kao i da se ne pušta muzika zato što u pab odlaziš da se ispričaš sa drugarima, niti se gleda TV, sa izuzecima samo kad je u pitanju sport, ili koncerti grupa Hu i Pink Flojd... i još mnogo, mnogo toga.

Ijan Mekdonald je kratko proboravio u Beogradu i nenametljivo i šarmantno dotaknuo srce svakoga sa kim je imao priliku da razgovara, a moja Gaga i ja potrudili smo se da budemo što bolji domaćini: pored onih „obaveznih“, profesionalnih tačaka kao što su bili intervjui za zainteresovane medije, predstavljanje njegove najnovije knjige u izdanju Paladina – The Best Of... zbirke sa naslovom Knjiga izgubljenih snova, Ijan je na blic uspeo da vidi praktično sva najvažnija mesta u Beogradu, ali i da se druži sa kolegama piscima i učvrsti nas u uverenju kako situacija u žanrovskoj književnosti na zapadu nije bitno drugačija od ove kod nas. Najzad, pored novih iskustava, Ijan se vratio u Belfast sa nekoliko suvenir-knjiga, ljutom šljivovicom iz domaće radinosti, teglama ajvara i ljutenice, te još mnogo sličnih sitnica, a na aerodromu smo se pozdravili na klasičan srpski način: sa tri poljupca u obraz. Verujem da Ijan Mekdonald neće tako lako zaboraviti svoju posetu Beogradu za vreme održavanja 55. međunarodnog sajma knjiga. Baš kao ni mi.

​