REČ KOJA ODJEKUJE

(Copyright © 1994, Goran Skrobonja)

 

Oluja nad Fulvijanom započela je svom silinom neposredno pre nego što su se vrata drumske krčme na ulazu u Banju otvorila da propuste unutra dvoje putnika u dugim, tamnim ogrtačima.

Muškarac je bio visok i mršav, aristokratskog i gordog držanja, živih i oholih očiju koje su pažljivo zagledale unutrašnjost svratišta; žena kraj njega bila je niska i krhka, sa šeširom širokog oboda koji je, po poslednjoj nemačkoj i engleskoj građanskoj modi, otkrivao samo dve vitice kose oko njenog belog, uskog lica.

Momak sa pregačom koji je upravo odneo gostima vino, zatvori teška hrastova vrata za njima, prigušivši kotrljanje grmljavine napolju. On mahnu ka najbližem slobodnom stolu i reče posetiocima na običnom italijanskom da se smeste.

Muškarac propusti ženu i pomože joj da skine vlažan ogrtač. Momak sačeka da se i muškarac skine, pa ponese šešire i ogrtače kako bi ih okačio da se suše iznad ognjišta. Topla žuta svetlost fenjera koji su visili sa debelih greda tavanice blesnu u zelenim očima žene, baš kada se iz zadnjeg dela bučne krčme začu jasan, zvonki glas:

„Norma!”

Ona se trže na stolici i okrenu lice ka mestu odakle se glas začuo. Njen pratilac se namršti i zagleda u senke pomešane sa dimom. Neko je izranjao iz njih, vitki mladi muškarac sa vrčem u ruci.

„Norma! To si zaista ti!”

„Majlse?” reče žena nesigurno. „Majlse?”

Mladić stade kraj njihovog stola i osmehnu se.

„Glavom i bradom.”

„E, tako mi...” promrmlja muškarac kraj Norme. „Ovo je zaista neočekivani susret.”

Promena na ženinom licu bila je gotovo neverovatna: oči su joj zablistale novim, iznenadnim životom, a obrazima joj se razlilo zdravo rumenilo. Skočila je hitro, lako, i uhvatila mladićevu slobodnu šaku u obe svoje.

„Zar si ti ovde? Niko od nas to nije znao... Izgubili smo već svaku nadu! Tvoje poslednje pismo stiglo je pre deset meseci! Gde si se krio?”

„O, tu i tamo, sestro. Ovde sam tek nedelju dana – oporavljam se, i sasvim mi prija.”

Sada, pod punim svetlom fenjera, mogle su se uočiti jasne sličnosti Normine i Majlsove fizionomije; brat i sestra stajali su zagledani jedno drugome u oči, zaboravivši na sve ostalo oko sebe. Čarolija slučajnog susreta trajala je tek trenutak, dok je nije razbilo upadljivo nakašljavanje muškarca koji je takođe ustao, tromo i mrzovoljno, da dočeka pridošlicu.

„Fredrik...” reče Majls, odvojivši nekako pogled od sestrinih očiju u kojima su se sada caklile suze. „Fredrik, ovo moramo proslaviti! Sedimo svi zajedno! Poručićemo toplu čorbu i pečenje. A vino... vino je ovde parfait!”

„Ne sumnjam”, progunđa Fredrik, sedajući natrag na grubo izdeljanu stolicu. „A izgleda da si ga ti već pun.”

Mladić kao da nije čuo Fredrikove reči. Hitro je privukao slobodnu stolicu, spustio vrč na sto i okrenuo se da pozove poslužitelja.

„Kakav vas je put naneo ovamo?” reče Majls, gledajući naizmenično sestru i zeta. „Zar ste došli zbog ovdašnje sumporne vode i okrepljujućeg vazduha?”

„Ne”, reče Fredrik. „Puki je slučaj da smo svratili u Fulvijano – oluja nas je naterala. Putujemo za Rim.”

„Rim! O, Rim...” reče Majls sa osmehom. „Koncil lingvista, zar ne? Trebalo je da znam da tako veliki događaj za nauku o jeziku ne može proći bez slavnog profesora Fredrika Partridža.”

„Da”, reče Norma, „Fredrik je dobio poziv od Pape lično!”

Majls otpi vina iz vrča i šeretski pogleda sestrinog muža preko ruba. „Zar si postao i konvertit? Ti? Najveći protestant posle Henrija Osmog?”

Fredrikovim licem prođe jedva primetni, nervozni grč. „Reč je o koncilu koji se bavi pitanjima latinskog jezika korišćenog danas kako u crkvene, tako i u svetovne svrhe. Zapravo, putujemo tamo na poziv mog kolege sa Hajdelberškog univerziteta, Nikolasa Majera.”

Majls se nasmeja sa tobožnjim olakšanjem. „Trebalo je da znam!”

Momak spusti ogromnu činiju iz koje se pušila gusta čorba sa povrćem, pa poređa drvene duboke zdele sa kašikama ispred njih.

„Hajde samo, okrepite se”, ponudi ih Majls, odgurnuvši svoju činiju u stranu. „Sigurno ste već dugo na putu.”

„O, da”, reče Norma. „Krenuli smo iz Itona pre šesnaest dana, prešli Kanal i prošli kroz severnu Francusku i Švajcarsku. Jutros smo krenuli iz Lugana, i nameravali smo da zanoćimo u Veroni, ali vreme... Nego, dosta o nama! Pričaj nam, šta se dogodilo s tobom? Zbog čega se nisi javljao? Otac stalno gunđa kako odsustvo vesti samo po sebi predstavlja dobru vest, ali u srcu te je već ožalio.”

Mladić diže ruku.

„Polako, sve ću vam ispričati po redu... A priča će naročito biti zanimljiva za Fredrika, imajući u vidu njegovu struku.”

„Kako to misliš?” reče Fredrik, namrštivši se ponovo.

„Odmah ćeš čuti”, reče Majls. „Ali najpre, okrepite se čorbom. Šteta bi bilo da se ohladi.”

I zaista, putnici prionuše na toplo jelo, uzbuđeni – neko manje, neko više – zbog neočekivanog susreta.

„Dakle”, reče Majls pošto su činije bile odnesene sa stola da bi ih zamenio veliki drveni poslužavnik sa pečenjem koje se pušilo i buteljka gustog crnog vina, „ako se sećaš mog poslednjeg pisma, Norma, ležao sam bolestan u Beogradu i oporavljao se od napada tuberkuloze koji me umalo nije otpremio na onaj svet. Ne sećam se svega što sam Vam pisao, jer sam to činio u groznici, ali ne verujem da sam pominjao događaje kojima sam prisustvovao neposredno pre napada, u jednom malom mestu u blizini ugarsko-turske granice.”

„Nisi”, reče Norma. „Veći deo pisma bio je nečitak. Ali ono najvažnije bilo je dopisano tuđim rukopisom ispod tvog – poruka nekakvog vojnog lekara, sa šturim opisom tvog trenutnog stanja i uveravanjem da je napad prolazan i da ćeš se ubrzo oporaviti.”

„Ah, da”, osmehnu se Majls. „Dobri doktor Flikinger... Mnogo mi je pomogao u tim teškim trenucima.”

„Otac je hteo da krene na put, da te pronađe i vrati te u Horsli, ali znaš da je i sam krhkog zdravlja”, reče Norma.

Njen brat klimnu glavom i dosu im još grimizne tečnosti. „Ne trudi se da ga pravdaš, Norma... Nije potrebno. Ja bih bio prvi protiv toga da u tim godinama poteže toliki put.”

„O kakvim to događajima pričaš, Majls?” reče Fredrik. „I kako si uopšte stigao u te divlje krajeve? Mislio sam da si zbog bolesti otputovao u Grčku.”

Majls odmahnu kratko rukom. „To je duga priča, i plašim se da nije naročito zanimljiva. Dovoljno je da znate da sam nekoliko zimskih meseci proveo u Beogradu, u pokušaju da načinim putopis vredan objavljivanja. Zapovednik pogranične pešadijske regimente Firstenbuš bio je toliko ljubazan da mi pruži svu asistenciju, a može se reći da sam se vrlo brzo sprijateljio sa njihovim Regimentfeldscherer-om, doktorom Johanom Flikingerom. U svakom slučaju, negde u januaru prošle godine, komandi regimente stigao je zvaničan zahtev od seljana iz malog mesta po imenu Medveđa da se izvrši istraga o natprirodnoj napasti koja je tamo izazvala smrt izvesnih osoba tako što im je isisala krv.”

„Zaboga!” uzviknu Norma.

„Lokalno srpsko stanovništvo imalo je svoju reč za takvu pojavu – reč koja je meni zazvučala zastrašujuće mistično i moćno i koja je nastavila da mi odjekuje u duši dugo pošto sam je čuo prvi put. Mislim da tvoj dragi Fredrik dobro zna na koju reč mislim.”

„Vampir”, promrmlja Fredrik, zaboravivši da strpa u usta komad pečenja koji mu je još stajao u vazduhu, nataknut na viljušku.

„Baš tako”, reče Majls zadovoljno. „Vidim da si čitao periodiku u proteklih godinu dana, Fredrik. „Šta ti je došlo do ruku? Nirnberški Commercium litterarium, gde je prenesen čitav Visum et repertum od 26. januara predat komandi posle posete Medveđi? Ili Harenbergov Vernünftige und Christliche Gedancken über die Vampirs oder Bluhtsaugende Todten?”

„Ne”, reče Fredrik. „Zofov duisburški Dissertatio de vampyris serviensibus.”

„Ah.”

Fredrik se namršti. „Nadam se da ćeš nam objasniti, Majls, otkud to da jedan sušičavi nadobudni pesnik počne tako naprasno da se zanima za lingvistiku? To je poslednja stvar koju sam mogao očekivati od tebe.”

„Fredrik!” uzviknu Norma.

„U redu je, sestro”, reče Majls. „Fredrikovo pitanje je sasvim na mestu, i upravo sam počeo to da vam objašnjavam.”

„Onda nastavi”, reče Fredrik. „Nećemo te prekidati.”

Majls se namesti udobnije na stolici i poče da im pripoveda svoj čudnovati doživljaj uz blagi, setni osmeh na licu.

„Johan mi je predložio da sedmog januara krenem sa njim i sa odredom konjanika u Medveđu, znajući da tragam za živopisnim i neobičnim karakteristikama srpskog življa u pograničnim krajevima. Pristao sam rado – moja bolest se u to vreme pritajila – i kada smo stigli u selo Medveđu, shvatio sam da ću imati o čemu da pišem. Sa nama su pošli još Feldschereri Zigl i Baumgarten, dok su odredom komandovali Oberleutnanti Bitner i Fenrik J. H. fon Lindenfels, koji su došli iz konjičke regimente Aleksandar fon Virtenberg.

Dočekalo nas je dva tuceta ljudi – kapetan lokalne straže, seoski poglavar i stariji seljani. Bili su uzbuđeni, i kada smo sjahali, odveli su nas u krčmu u kojoj su nam objasnili kako je došlo do sadašnje nepodnošljive situacije u njihovom mestu.

Naime, izvesni Heyduck Pavle iz Medveđe umro je nekih pet godina ranije, pošto je pao sa seoskih kola. Dok je bio živ, često je govorio da ga je mučio neki vampir iz regiona Gossowa, ili Kosova, u turskoj Srbiji, i da je on, kako bi se zaštitio od te opasnosti, jeo zemlju sa vampirovog groba i mazao sebi lice vampirovljevom krvlju. Oko dvadeset ili trideset dana posle njegove smrti, nekoliko ljudi požalilo se da ih pokojni Pavle muči; i uistinu, četvoro ljudi umrlo je zbog njega. Kako bi tome zlu stali na put, prihvatili su savet svog poglavara, koji je imao iskustva u tim stvarima, pa su iskopali Pavla nekih četrdeset dana posle njegove smrti. Ustanovili su da mu je telo potpuno očuvano, da mu je sveža krv potekla iz očiju, nosa, ustiju, ušiju, da mu je odeća potpuno natopljena krvlju, da su mu na šakama i stopalima stari nokti i koža pootpadali da bi ih zamenili novi. Po tome su se uverili da je on zaista vampir pa su mu, u skladu sa svojim običajem, probili srce kocem. Tada su svi čuli njegovo veoma glasno stenjanje, i iz njega je pokuljala krv. Onda su mu spalili telo tako da je od njega ostalo samo pepeo koji su bacili natrag u raku.

Isti ti svedoci ustvrdili su da su svi oni koje su vampiri mučili i ubili, i sami postajali vampiri. Zato su i četiri Pavlove žrtve tretirali na isti način. Tome su dodali i tvrdnju da Pavle nije napadao samo ljude, već i stoku, kojoj je takođe sisao krv. Posle toga, drugi ljudi koji su jeli meso zaraženih životinja razboleli su se i pomrli, da bi se i sami digli kao vampiri. U poslednja tri meseca umrlo je sedamnaestoro, mladih i starih, a među njima je njih dvoje ili troje umrlo a da prethodno nisu bili bolesni. Heyduck Jovica je rekao da je, tri nedelje ranije, njegova snaha po imenu Stanojka, otišla na spavanje zdrava i čitava. U ponoć se probudila sa strašnim vriskom, prestravljena i uzdrhtala, požalivši se da je davi Miloje, Heyduck-ov sin koji je umro devet nedelja pre toga. Posle toga, počela je da oseća veliki bol u grudima i razbolela se, da bi tri dana kasnije umrla.

Seljani su nas tada poveli do groblja kako bi pred nama otvorili sumnjive grobove. Stajali smo u šoku, zgroženi takvim morbidnim aktivnostima, i čini mi se da je samo Johan zadržao dovoljno prisebnosti da istragu dovede do kraja. Kada su otvorili prvi grob, učinilo mi se da će mi pozliti, i da ću pasti unutra, pravo na leš koji je izgledao kao da puca od zdravlja. Da ne dužim mnogo, u osmom, devetom i desetom grobu nalazili su se leševi u normalnom stadijumu raspadanja, tako da su njih seljani ponovo zakopali. U ostalim grobovima, međutim, bila su tela za koje se slobodno moglo tvrditi da su u vampirskom stanju. Među njima su bila i tela Miloja i Stanojke, koje sam već pomenuo.

Visum et repertum podrobno navodi stanje u kom se nalazio Stanojkin leš. Kasnije su taj opis preneli svi naučni radovi zasnovani na Visum-u, uključujujući i one koje smo Fredrik i ja maločas pomenuli. Tamo piše otprilike sledeće:

’Stanojka, žena Heyduck-a, dvadeset godina stara, umrla je posle trodnevne bolesti, i pokopana je pre osamnaest dana. U istrazi smo ustanovili da joj je lice rumeno i žive boje; a u vezi sa gore pomenutom tvrdnjom da ju je oko ponoći davio Miloje, Heyduck-ov sin, takođe se jasno moglo videti da je imala plavu, svežu modricu dužine prsta sa desne strane glave, ispod uha. Kada je njen sanduk bio otvoren, izvesna količina sveže krvi potekla joj je iz nosa. Prilikom istrage ustanovili smo da je ta krv, kao kod nekoliko drugih leševa, bila sveža i slatkog mirisa, ne samo u grudnom košu, već i u ventriculo cordis. Čitava viscera pronađena je potpuno zdrava. Koža je na čitavom telu, zajedno sa novim noktima na šakama i stopalima, bila potpuno obnovljena.’“

Majls načini kratku pauzu, zagledan u prozore krčme iza kojih je besnelo nevreme.

„Po završetku ove istrage”, nastavi on zatim tiho, dok su ga Norma i Fredrik posmatrali, ona sa izrazom šokirane neverice na prebledelom licu, on sa prezrivim poluosmehom, „Johan je naredio ciganima da obezglave leševe za koje se sumnjalo da su vampirski, pa da ih potom spale i pepeo bace u reku Moravu.”

On ućuta i otpi iz vrča. Onda podiže pogled ka njima i slegnu ramenima.

„Vratili smo se odmah potom u Beograd, i ja sam načinio beleške koje sam nameravao da objavim u Holandiji i Engleskoj. Ali, ova posvedočena i dokazana pojava vampirske epidemije bila je dovoljno uzbudljiva da me događaji preteknu. Johanov kolega iz regimente, hirurg Glaser, pisao je najpre o tome svom ocu, u Beč. Ovaj je brzo objavio njegovo pismo, i tako je Visum et repertum došao do javnosti. Izveštaj je gotovo odmah štampan na nemačkom, francuskom i engleskom, da bi se tokom godine pojavila poplava sličnih tekstova.”

„Znam za to”, reče Fredrik. „Sada, kada si me podsetio, znam da sam slične članke čitao u London Journal-u i Craftsman-u, a čini mi se da je i majski London Magazine pisao o tome.”

„Upravo tako”, reče Majls. „Moj putopis ostao je samo pusta želja. Da sam ga ponudio za objavljivanje, rizikovao bih da me smatraju običnim prepisivačem tuđih spisa, bez obzira na to što sam svemu tome lično prisustvovao. Ozlojeđen, postavio sam sebi za zadatak to da pratim sve one publikacije za koje sam mogao pretpostavljati da će objaviti Visum et repertum, na ovaj ili onaj način. I zaista sam bio zaprepašćen količinom tekstova koji su preplavili celu Evropu: u Francuskoj je objavljen Mercure historique et politique; u Italiji Mercurio istorico et politico, kao prevod francuskog teksta. U Veneciji je arhibiskup Tranija, Đuzepe Davancati, napisao podužu Dissertazione sopra i vampiri i tu naveo događaje u Medveđi. Najzad i sam Prospero Lambertini je, pre nego što će postati Papa i uzeti ime Benedikt XIV, dodao odrednicu o vampirima svom De servorum dei beatificatione.

I sada dolazim do onoga što sam hteo da kažem, Fredrik, kada sam rekao da će čitava ova pričica biti za tebe izuzetno zanimljiva: ta čudna, tajanstvena reč vampir, za samo godinu dana stekla je punopravno mesto u gotovo svim zapadnoevropskim jezicima, glatko izbacivši dotadašnje uobičajene latinske izraze poput strix ili lamia. Koliko mi je poznato, nijedna druga reč nije postigla ništa slično u ovo naše vreme, poput te strašne, neduge, zlokobne reči koja pronalazi put do ljudske duše brzo i efikasno kao glogov kolac put do srca, i tamo odjekuje dugo, dugo, poput pogrebnog zvona.”

Majls ućuta, i na njihov sto se spusti tišina. Konačno, Fredrik šmrknu sa izvesnom podrugljivošću i pročisti grlo.

„Moram priznati, Majls, da sam prilično iznenađen tvojim temeljnim poznavanjem ove tematike – sumnjao sam da bi ti ikada bio kadar da ispoljiš temeljitost u vezi sa bilo čim. I da, pružio si mi temu za razmišljanje... možda i za kakav člančić u biltenu Koncila. Ali, uveravam te, ta tvoja... 'reč koja odjekuje'... samo je stvar lingvističke mode. Budi siguran da će trajati u našim modernim jezicima još koju godinu i da će ubrzo nestati u zaboravu istorije, baš kao i narod koji ju je izumeo. Pamtiće je samo kao kuriozitet govornih jezika iz prve polovine našeg veka, i ništa drugo. Već naši unuci – u to sam sasvim uveren – nailaziće sa neprepoznavanjem na nju u starim, prašnjavim spisima.”

Majls ga pogleda prodorno i Fredrik se trže od tvrdog, čeličnog izraza koji je tamo ugledao.

„Znaš, nekako nisam siguran u to.”

Iznenada, vrata krčme se otvoriše i Fredrik se osvrnu.

„To je naš kočijaš! Šta je sad?”

Čovek je zastao na vratima i okružio pogledom po prostoriji, dok je sa njegove kabanice kapala voda. Tada ugleda Fredrika i ovaj ustade.

„Izvinite me na tren, samo da pogledam šta sad hoće. Možda ima nekakvih vesti o nastavku našeg putovanja.”

Norma i Majls ostaše načas sami, i ona pogleda brata u lice. Majls je izgledao rumeno i zdravo. Činilo se da je pun snage i nije bio ni nalik onom krhkom, bolesnom mladiću koji je napustio njihov roditeljski dom tri godine ranije.

Majls je uhvati za ruku i ona se trže od tog dodira.

„Norma... Saslušaj me, govoriću brzo, dok se Fredrik ne vrati... Morate što pre poći odavde. Znam, oluja još nije minula, ali...”

On ućuta na tren i baci nervozan pogled ka sestrinom mužu koji je razgovarao sa kočijašem uz živo gestikuliranje. Onda se zagleda Normi u oči i približi joj se nad stolom.

„Odlazio sam u Medveđu još mnogo puta posle istrage... naročito posle napada tuberkuloze koji me umalo nije ubio. I svaki put, osećao sam se sve bolje... a onda sam morao da umaknem odande. Sada putujem, ostajem na jednom mestu onoliko koliko mogu, ali to nikada nije duže od tri ili četiri sedmice. Jednog dana... kada se vratim kući, u Englesku... Jednog dana ću ti ispričati sve... pokazaću ti toliko toga... ali taj trenutak još nije nastupio. Zato me poslušaj: ubedi Fredrika da krenete odmah, bez ikakvog zadržavanja!”

Zurila je u njegove oči, ukočena. Lice mu je sada bilo u senci, i oči su mu gorele iz nje crvene, kao vučje.

„Norma?”

Ona se trže i upitno diže lice ka Fredriku koji je stao kraj nje. Nabrala je čelo kao da pokušava da ga prepozna.

„Norma, kočijaš mi kaže da možemo da nastavimo put: na istoku se nebo razvedrava i kiša bi trebalo da stane za sat ili dva. Dobili smo odmorne konje i možemo iskoristiti tu okolnost da stignemo do manastira San Đovano, gde nas čeka Nikolas. Osim toga, kočijaš veli da štale nisu sigurne, jer su pronašli nekoliko zaklanih konja proteklih noći. Ne treba rizikovati da i ovi naši sveži postanu plen nekog izgladnelog vuka. Shvatam tvoju radost zbog susreta sa bratom, ali...”

„Naravno, Fredriče”, uzviknu Majls bodro, ustajući sa stolice. „Samo napred, ne dopustite da vam slučajno viđenje sa mnom poremeti planirani put. Videćemo se ubrzo, kada se vratim u Horsli.”

Norma je ustajala sporo, kruto, kao da oseća naglu vrtoglavicu i pokušava da razbistri glavu. Fredrik je izgledao zadovoljan zbog povoljnih vesti i njegovo lice prvi put je bilo lišeno sarkazma kada se okrenuo da se pozdravi sa Majlsom; to ga je – na trenutak samo – učinilo gotovo podnošljivim.

„Majlse... drago mi je što se osećaš bolje, zaista. Kada se budeš vratio u Englesku, Norma i ja ćemo te rado ugostiti. A sada, moramo poći. Do skorog viđenja... i čuvaj se.”

Majls mu ćutke stegnu ruku, pa poljubi Normi obraz koji je goreo od neke nove, neočekivane groznice.

Na vratima krčme, pre nego što će ih olujna noć primiti u uzburkani zagrljaj, Fredrik zastade i okrenu se ka Majlsu koji je stajao i posmatrao ih.

„Kada su u pitanju događaji kojima si prisustvovao, Majls... i ta tvoja ’odjekujuća’ reč vampir... možda ne bi bilo loše da napišeš roman. Poznajem izdavača koji bi rado nešto takvo štampao. Razmisli o tome, hoćeš li?”

Majls ih nemo isprati pogledom, nabrana čela. Ono što nije mogao izbrisati pred očima, ono što mu se utisnulo u dušu kao vreli žig, bio je poslednji Normin pogled, pogled ispunjen mešavinom osećanja u kojoj je mogao nazreti strah, tugu... i radosno iščekivanje događaja na obzorju, događaja koje joj je nagovestio.

Onda se okrenu da potraži svoju kišnu kabanicu. Ogrtač olujne noći postajao je sve kraći, kadar da sakrije sve manje.

Čekao ga je neodložan posao.