„Pre pet dana. Tražio sam te, ali rekli su mi da si se odvezao do ’Tri mamuze’. Kako je matori Miletić?“

„Umro je. Njegov sin je preuzeo posao. Ne ide mu loše. Nego... Zašto baš kafana?“

„Zato što je zgodno. Znaš moj ritam: radim noću, spavam danju i tako to.“

„Ljubica...” reče on.

„I ona je tu. Vratili smo se zajedno. Kao porodica.“

„Da li je i ona...“

„Ne“, prekinuh ga. „Želi da bude još koju godinu uz Zoju... Dok ne bude dovoljno odrasla da sama odluči.“

„Kakva šteta“, promrsi Stojan. „Tako fina žena.“

On uhvati moj pogled i okrenu se ka vratima koja su vodila ka našim privatnim prostorijama. Ljubica je stajala tamo i gledala nas, anđeoski lepa u svetloj, prozračnoj haljini. Posmatrao sam Grgu kako je gleda dok je prilazila, ukočen, raširenih očiju, suvih usana. Učini mi se da mu je brada malo zadrhtala.

„Zdravo“, reče ona. „Dugo se nismo videli, Stojane, zar ne?“

Vreme je prema Ljubici bilo blagonaklono. Pre dvadeset godina, kada sam je odveo iz Konaka, bila je samo devojčurak, vragolasta šesnaestogodišnjakinja dovoljno lepa da zavrti pamet svim lokalnim momcima, uključujući i Stojana i mene. Znao sam da mu nikada neće biti jasno zašto je baš mene odabrala, pogotovo posle moje... nezgode, u pećini. Ali, tako je ispalo. I dve decenije koje su protekle u međuvremenu dale su njenoj kosi zlatnu nijansu, oplemenile joj i produhovile lice, ulile duboku toplinu u oči. I dan-danas, mogla je da slomi srce bilo kome. Tada sam se prvi put zapitao da li je odluka da se vratimo bila pametna. Prošlo je dovoljno vremena da se mnoge stvari zaborave. Ali neki duhovi prošlosti ne mogu se upokojiti. Nikada.

Stojan se trže posle dugog trenutka omamljenosti i promrmlja pozdrav. Ljubica shvati da mu je neprijatno i osmehnu se.

„Vidim da sam upala usred muškog razgovora. Vas dvojica sigurno imate o mnogo čemu da pričate. Vidimo se kasnije, u redu?“

Stojan proguta knedlu i klimnu glavom. Ljubica mi kratko dodirnu ruku, okrenu se i ostavi nas.

„Još jednu?“ ponudih Stojana ponovo pićem. On samo gurnu praznu čašu ka meni.

„Je li... Zoja...“ poče on dok sam sipao piće.

„Ne. Izgubili smo dete zbog kojeg smo morali da napustimo Konak. Zoja je došla kasnije. Videćeš je, sjajna je curica. U oktobru puni četrnaest. Liči na majku.“

„Đorđe, slušaj...“ Bilo je to prvi put da me je oslovio po imenu. Udahnuo je duboko. Želeo je da mi saopšti nešto i zbog toga mu je bilo izuzetno neprijatno.

„Samo napred, Grga. Za sve ovo vreme video sam svašta i naslušao se koječega. Ne verujem da ćeš me iznenaditi.“

On me pogleda kratko i počeša se po bradi. „U redu“, reče. „Radi se o ovoj kafani koju si kupio od Čiča Kornelija. Pretpostavljam da ti nije pominjao određene... strukture u gradu, koje ubiru prihod od svakog biznisa.“

„Misliš na reket?“

Pročitao sam mu u očima protivrečna osećanja: bes, poniženje, strah. „Da. Mislim na reket.“

„Hoćeš da kažeš da tolerišeš to u svom... u našem gradu?“ Zaista sam bio iznenađen – ne toliko samom činjenicom koliko njegovim stavom prema tome. Vest da je Stojan Grga postao šef policije u Lazarevom Konaku bila je jedna od presudnih stvari koje su me naterale da se odlučim na povratak.

„Tip se zove Katić. Došao je pre par godina i polako preuzeo kontrolu. Prethodni šef policije bio je... potkupljen, a ja sam takvo stanje stvari nasledio.“

„Čime te drži u šaci?“ upitah suvo. „Stojan Grga kakvog sam poznavao mrzeo je parazite svake vrste.“

„Aleksa...“ Glas mu je bio stegnut, tih. Govorio je o svom bratu, četiri godine mlađem od nas. „Bolestan je, već dugo. Nepoznata bolest, slična leukemiji. Katić je jedini koji može da nabavi plazmu i narkotike koji ga održavaju u životu.“

Gledao sam ga bez reči. Izgledao je najednom mnogo stariji od svojih trideset osam. Izgledao je izgubljeno.

„Znaš“, rekoh blago, „možda bih ja mogao da mu pomognem.“

Trgao se kao oparen i pogledao me sa užasom u očima.

„Da mu nisi prišao! Ti... monstrume!“

Otrpeo sam mirno njegovu užasnutost i gnušanje. Imao sam dosta prakse.

„Kako hoćeš, Stojane. Aleksa je bio sjajan klinac i rado bih učinio sve da mu pomognem. A što se kvalifikacije koju si upravo izrekao tiče...“ Odmahnuh rukom. „Razmisli malo. Shvatićeš.“

Buljio je u mene nekoliko sekundi, a onda procedio:

„Radi kako hoćeš. Ja sam te upozorio. Ako bude trebalo, lično ću te oterati iz grada!“

„Ne sumnjam“, rekoh. „Baš kao tvoj otac, pre dvadeset godina.“

Gledao me je još trenutak, a onda izvukao iz džepa srebrni dinar, bacio ga na poliranu površinu šanka i izašao iz kafane praćen njegovim hladnim, metalnim zveketom.

 

Naravno da sam znao za Stojanovu naklonost prema Ljubici još onomad, dok smo ubijali sparna letnja popodneva tumarajući po visokoj travi zreloj za košenje, krstarili između imanja lokalnih rančera, krali jabuke i zelene šljive iz olistalih voćnjaka i kupali se u srebrnastom jezeru čije su obale štitili džinovski brestovi i gusto žbunje. Škola je bila gotova i obojica smo uramili svoje fotografije sa crnim četvrtastim kapama maturanata; stajali smo zagrljeni, kezili se kao poslednji džukci sa ponosno uzdignutom, u valjak umotanom diplomom, odeveni u duge, smešne toge, tradicionalnu odeždu Manakijeve Gimnazije. Pred nama je bilo dugo toplo leto i činilo se da u prvim danima ne znamo šta ćemo sa tako naglo stečenom slobodom. Retko smo pričali o onome što nas je čekalo najesen: ja sam zaslužio stipendiju za Užički Koledž, ali Stojan nije imao tako dobre ocene, nije se čak ni posebno isticao u nekom sportu. Njegov otac, gradonačelnik Konaka, shvatio je to kao ličnu uvredu i odbio je da mu plati studije. Neka sada vidi šta će, rekao je (bar mi je tako ispričao Stojan dok smo ležali i dokono zurili u oblake koji su se lenjo vukli nebom nalik na akvarel odbegao iz nekog od onih Diznijevih filmova što su ih davali subotom na letnjoj pozornici); mogao je da bira – policiju ili vojsku. Intimno nisam verovao da će matori Grga da ima petlje do kraja i mogao sam da se opkladim da će negde pred kraj avgusta ipak onim svojim ledenim glasom saopštiti sinu da ga je upisao na koledž. Ispostavilo se da sam morao da odem pre nego što sam mogao da se uverim u to.

Ljubica je bila dve godine mlađa od nas i neozbiljno je flertovala sa obojicom, što nas je dovodilo do ludila. Izlazila je i sa njim i sa mnom, na smenu, i gotovo da je imala raspored, sistem par-nepar za izlaske u bioskop, vožnje do Vidikovca (među gimnazijalcima poznatijeg kao Žvalavište), posete rok koncertima u susednim srezovima.

„Mislim da ću večeras uspeti“, rekao mi je Stojan tog dana, dok smo se sunčali na travnatoj zaravni i puštali da nam sunce osuši blistave kapi vode na koži. Bila je sredina jula, temperature su sve češće prelazile trideset pet i jezerce nam je postalo nezaobilazna stanica; bilo je zaklonjeno, tiho, prekriveno dubokim senkama drveća i njegove tamne, sveže dubine bile su pravi melem posle duge vožnje na pripeci, po prašnjavim seoskim putevima. Tog dana smo ostavili mašine iza stene koja se uzdizala nedaleko – bila su to dva stara, pohabana, ali još fantastično moćna ’harlija’ koje ni Stojan ni ja ne bismo menjali ni za šta na svetu – pogotovo ne za one picanske japanske motorčiće koji su sve češće počeli da se viđaju po drumovima Saveza Slobodnih Srpskih Srezova. Znojavi, kose pune crvenkaste prašine, zatrčali smo se i stropoštali se sa stene u jezerce, uživali u hladnom šoku vode i osvežavajućem zvuku pljeskanja, prskanja i frktanja, a onda izašli i legli tako mokri na beli šljunak. Osećao sam oblutke kao toplo, prijatno bockanje u leđima, dok mi se sunce iskrilo crveno pod spuštenim kapcima.

„Šta ćeš to uspeti?“

„Da je smuvam.“

Okrenuh glavu ka mestu na kom je ležao, metar ili dva dalje, otvorih oči i pogledah ga.

„Koga da smuvaš?“

„Ljubicu, naravno“, odgovori on nonšalantno.

Osmehnuh se. „Teži slučaj“, rekoh.

Sada on okrenu glavu i pogleda me upitno. „Kako to misliš?“

„Lepo.“ Nisam mogao da se uzdržim: iscerio sam se. „Večeras izlazi sa mnom.“

Stojan se osloni na laktove i začkilji u mene. Sunce mu je padalo pravo na zdravo, rumeno lice i svetlu, dugu plavu kosu.

„Ali, ja sam mislio da je zovnem kad se vratimo u Konak i da...“

„Kažem ti, već se dogovorila sa mnom. Pogledaj istini u oči, bajo. Ženska se odlučila.“

Stojan sede i pognu se ka meni. „Kako to?“

„Lepo. Svratio sam do nje sinoć – znaš da nije mogla da izađe jer je morala da čuva babu, matori su joj išli na poselo na trgu. Dogovorili smo se za večeras. Vodim je kod Ali Babe.“

Gledao me je sa nevericom, bez reči, a onda ponovi glupavo:

„Večeras... kod Ali Babe?“

„Da...“ Seo sam i sam, dohvatio oblutak i bacio ga dokono u vodu. „A ti znaš kako već ono ide rutina sa Ali Babom.“

Znao je, nego šta.

Iznad grada nalazila se pećina, ukopana u obronke Tare. Do nje je sa jedne strane vodio zemljani put, taman toliko širok da njime može da prođe vozilo, a sa druge uska staza. Bilo je to mesto sa tradicijom. Po predanju, to je bilo isto ono mesto gde je Lazar Veliki, osnivač Konaka, sreo pastiricu Jovanu, u ono uzburkano doba, posle Raspada, a pre donošenja Magna Karte Slobodnih Srezova. Lazar je bio plaćenik u vojsci koja je onako slavno izginula u Sremskom Boju, u stravičnom megdanu sa najboljim vitezovima Hunskog Carstva. Nekim čudom je preživeo i tumarao je danima po zemlji koja je bila u haosu, sve dok se nije spustio dublje u Srbiju. Jovana je bila kćer starog nomada; uputila se ka pećini da nabere lekovite trave i tamo pronašla Lazara koji je krvario iz mnogih ljutih rana. Sedam dana i sedam noći lečila ga je tu, opčinjena njegovim likom, i kada je Lazar ojačao, shvatio je da mu je srce zauvek zarobljeno. Rešio je da osnuje naseobinu tu, u podnožju. Konak je najpre bio zapravo hajdučko utvrđenje; Lazar je sakupio dovoljno mladih momaka kojima je bilo dosta kombinovanog hunsko-turskog zuluma i odatle vršio prepade na njihove karavane, a blago skrivao u pećini – kasnije generacije nazvale su je zbog toga „Ali Babina rupa“ – tamo gde je prvi put ugledao Jovanine oči i pomislio od nje da je vila. Postoji čitav ciklus narodnih legendi o tome kako ga je po gorama vijao General-Lajtnant Ađi, ali sve se to lako može naći u školskoj lektiri. Ono što tamo nije pisalo bilo je da je sada to mesto imalo poseban značaj u lokalnim običajima. Naime, kada momak ponudi devojci da se odvezu „kod Ali Babe“, time joj izjavljuje bezrezervnu ljubav i praktično je prosi; ukoliko devojka pristane da pođe, na zaravni pred pećinom prvi put provedu noć zajedno, tamo gde je Lazar uzeo Jovanu osmog dana. Samo ako prođe kroz taj ritual, mladi par može se nadati srećnom životu i mnogobrojnom porodu. Zbog svega toga Stojanovo lice pobelelo je kao papir kada sam mu rekao za Ljubičin i moj dogovor.

Naravno, nisam ga slagao. Ne bih nikada to uradio, bili smo prijateljim, najbolji. Zaista je pristala. Prethodne večeri pokucao sam joj na vrata i kada je otvorila izgovorio sam propisane reči. Pogledala me je iznenađeno, ustuknula i uhvatila se za grudi. Rekla mi da se ne šalim sa takvim stvarima. Kada je na mom licu videla da sam savršeno ozbiljan, razmišljala je nekoliko trenutaka, a onda, bleda i ozbiljna, klimnula glavom. Mislio sam da ću se vinuti iznad grada i zavrištati od sreće. Poljubio sam joj tada usne i sećanje na to nije mi dalo da sklopim oka cele noći. Postojala je samo jedna senka: kako saopštiti Stojanu? Čitav dan sam pokušavao da pronađem pogodan trenutak, a onda sam mu rekao, eto prosto tako, izazvan njegovim praznim razmetanjem.

Kada je shvatio da se ne šalim, Stojan se ćutke obukao, pripalio cigaretu i bacio je posle dva dima. Činilo se da hoće nešto da kaže, ali da ne zna kako. Konačno, posle čitave večnosti, pogledao me je u oči i uspeo da procedi, iako su mu mišići na licu igrali od potisnutih osećanja:

„Čestitam. Nadam se da ćete biti srećni.“

Vožnja natrag do grada nikad mi se nije činila turobnija, rika motora praznija i besmislenija.

Predveče sam zapakovao sve one neophodne drangulije i odvezao se po Ljubicu. Istrčala je iz kuće i sela iza mene na motor. Čvrsto mi se uhvatila rukama oko pojasa i u stomaku mi je buknuo plamen od njenog dodira. „Harli“ je zaurlao, pobednički zadnjim točkom zastrugao po asfaltu i mi smo se odvezli ka „Ali Babinoj rupi“ dok je suton zalivao Lazarev Konak tamnim senkama i rumenim zlatom. Odabrao sam stazu, zato što se njom moglo stići brže nego putem s druge strane brda; samo je poslednjih dvadesetak metara bilo suviše strmo da se savlada motociklom pa sam ostavio mašinu tamo i taj deo prešli smo peške, sa rukom u ruci.

Ne želim da pričam o tome kako je bilo... Mislim da ne postoje reči koje bi to verno dočarale. Dovoljno je to da nam je oboma bilo prvi put, da smo oboje bili uplašeni i da su mesečina, blagi lahor i nevidljivi zrikavci učinili svoje. Noć je bila topla i nije bilo potrebe da palimo vatru. Da je tamo gore bilo vatre, ili da je moj motocikl ostao parkiran na putu umesto skriven s druge strane, kasni noćni posetilac pećine to bi video, pa bi verovatno odabrao neku drugu noć i sve bi bilo drugačije.

 

Došli su negde oko jedanaest.

Kafana je bila dupke puna i imao sam pune ruke posla. Dečko kojeg sam angažovao pred otvaranje pomagao mi je u točenju piva, dok su se konobarice nasleđene od Čiča Kornelija, bivšeg vlasnika „Visoke potpetice“, spretno probijale sa naružbinama kroz gužvu i gusti duvanski dim. Na nekoliko stolova pljuštao je poker, klavirista je svirao vesele, šaljive melodije sa početka veka, a nekoliko slobodnijih devojaka sa svojim pratiocima pridružilo mu se i čitavo mesto ubrzo se orilo od pesme, smeha i povika. Bio sam zadovoljan. Nije bilo naročito teško preurediti lokal i preuzeti klijentelu. Verovao sam da će posao krenuti dobro. Koliko sam znao, ni u jednom bližem ili daljem srezu nije postojala kafana otvorena preko cele noći.

Nije ih bilo teško prepoznati. Ušli su razmetljivo, kao da poseduju čitavo mesto, i počeli grubo da se guraju kroz gužvu. Uhvatio sam dečakov nervozan pogled i odložio bocu iz koje sam upravo natočio čašicu. Nosili su šešire koje nisu skinuli pri ulasku i široke raskopčane mantile ispod kojih je štošta moglo da se sakrije; iako su imali bele okovratnike i tamna, kicoška odela, lica su ih odavala. Jednom vidiš propalicu, video si ih sve. Dakle, Stojan se nije šalio. Katićeva delegacija.

Video sam kako dva šešira zauzimaju pogodna mesta sa obe strane ulaza. Trojica su se rasporedili oko stolova za poker, blizu klavira. Preostala petorica progurali su se do šanka. Predvodio ih je tip suvonjavog lica, sa jamicom na bradi.

Pogledah dečka i videh da guta knedlu.

„Mile“, rekoh tiho.

„Da, gazda?“

„Treba mi jedan karton ’Džeka Denijelsa’ iz magacina. Donesi mi ga... ujutro.“

Gledao me je nekoliko trenutaka zbunjeno, a onda shvati i potvrdi da je razumeo žustrim klimanjem glave i skidanjem pregače.

„Važi, gazda. Hoćete usput da svratim do gos'in Grge?“

„Mislim da neće biti potrebno, ali verovatno se varam. Ništa, reci mu samo da ga pozdravljam i da su džentlmeni Gazda Katića upravo svratili na piće. 'Ajd' sad. Briši!“

Mile se izgubi i ja krenuh do drugog kraja šanka ka novim mušterijama.

„Izvolite?“ rekoh ljubazno i onaj suvonjavi, koji se nalaktio i posmatrao punu kafanu, okrenu pogled ka meni. Bio je to pogled prodoran, leden, opasan. On razvuče usne u osmeh.

„Ti si novi gazda ove birtije, a?“ reče on. Glas mu je bio promukao i nekako izobličen, kao da mu sa glasnim žicama nešto nije u redu.

„Sa kim imam zadovoljstvo?“ upitao sam.

„Slušaj, bajo... Da posle ne bude zabune i nepotrebnih nesporazuma.“ Nagnuo se bliže i mogao sam da osetim smrdljivi dah iz njegovih usta. Bazdio je na viski. „Ja radim za čoveka koji mnogo voli red i mir... A u kafanama začas nastane neki pičvajz, je l' tako? E vidiš, da ne bi bilo takvih... uznemiravanja mog poslodavca, ja sam ovlašćen da se lepo dogovorim sa tobom o cifri.“

„O kakvoj cifri?“

Začkiljio se u mene, kao da pokušava da oceni jesam li zaista glup ili ga samo zajebavam.

„O cifri za zaštitu.“

„Za zaštitu? Od čega?“

„Upravo sam ti rekao: može svašta da se desi.“

Slegnuh ramenima. „Moja klijentela izgleda sasvim miroljubivo. Mislim da bi to u ovom trenutku bilo nepotrebno. Ako i dođe do nečega... pa, tu je policija, zar ne?“

Zurio je u mene kao da sam benav, a onda mu oči zaiskriše.

„E, vidiš, bajo, grdno se varaš. Ona bratija tamo što peva i veseli se može začas da se pretvori u rušilačku bandu, da uradi, na primer, nešto slično ovome...“

Suvonjavi klimnu glavom jednom od svojih pajtaša koji potpuno raskopča mantil i širokim pokretom izvuče oružje koje je skrivao ispod. Bila je to sačmarica sa dve cevi, velikog kalibra. Sledećeg trena, on podiže pušku i ispali iz obe cevi. Razleže se gromoglasna eksplozija koja preseče svu ostalu buku u kafani, umnogostručena akustičnošću mesta i praćena reskom lomljavom stakla. Osetih kako me zasipa sitna srča po ramenima i kosi, i u sebi se pozdravih sa velikim uglačanim ogledalom koje se prostiralo čitavom dužinom šanka. Koštalo je čitavo malo bogatstvo pre mesec dana, kada sam ga naručio u susednom srezu.

Nekoliko trenutaka svi prisutni u kafani bili su zaleđeni kao na nekakvom tablou, a onda se začu škljocanje otvaranja dvocevke i iz zadimljenih cevi prazne, crvene kartonske čaure iskočiše i zakotrljaše se po šanku. To kao da je bilo signal. Gomila jurnu ka izlazu, dok se suvonjavi kezio i pokazivao dva reda žutih, poluistrulelih zuba. Posmatrao sam kako se gosti tiskaju kroz vrata, praćeni uzbuđenim, preplašenim uzvicima i lomljavom čaša. Neko preturi sto sa zelenom čojom i unaokolo se razleteše karte i žetoni. Video sam klaviristu kako hitro spušta poklopac, osvrće se okolo u panici, a onda nestaje u gomili koja je naprasno zaključila da je na ulici bezbednije. Od svih njih ostao je samo gusti oblak dima koji je lebdeo na četiri ili pet stopa iznad poda; bilo je to kao da su nekom čarolijom isparili. Da mi je neko rekao da je moguće da toliko mnogo ljudi za tako kratko vreme prođe kroz relativno uska vrata, ne bih mu verovao. Ali, ovo je bilo očigledno veče za lekcije.

„Dakle?“ upita suvonjavi.

Sada su u kafani ostali samo njegovi ljudi. Jedan od njih priđe lagano prozoru koji je gledao na ulicu, zvirnu kroz njega prema gomili koja je do maločas bila tu, dohvati flašu koja je stajala otvorena na najbližem stolu i zavitla je. Prozor puče i spolja se začuše novi uzvici.

„Dakle, šta?“ odgovorih ja pitanjem. Ma koliko mi to bilo neprijatno, lice gotovo da mi se dodirivalo sa licem suvonjavog Katićevog emisara.

„Pristaješ li da plaćaš nedeljnu zaštitu, ili treba da nastavimo.“

Osmehnuo sam se. Osećao sam da telo počinje da mi struji. Podignuh kažiprst desne ruke. Suvonjavi je opčinjeno gledao u moje oči; znao sam šta vidi: tamo gde su do maločas bile tople, bezazlene smeđe zenice, crvenele su se dve tačke nalik na žar u mrkloj tami. Onda skrenu pogled ka mom kažiprstu i po trzaju mišića njegovog lica videh da će sledećeg trenutka ustuknuti od nokta koji se tamo izdužio u kandžu. Nisam mu to dozvolio.

 

Te noći, na zaravni pred „Ali Babinom rupom“, dok smo ležali na ćebetu zagrljeni, pričao sam Ljubici najzanimljivije delove iz knjige koju sam pročitao pre samo nekoliko dana. Bila je to jedna od onih zabranjenih, skupih knjiga koje su stizale specijalnom poštom iz Država, od našeg Velikog Brata s one strane okeana. Da Država nije bilo, verovatno bi zemljom još tumarale turske i hunske legije, a ja bih se sigurno bavio hajdučijom pod zapovedništvom nekog Lazarevog sledbenika. Ovako, dobili smo Magna Kartu i mogućnost da iz svog sreza prelazimo u drugi čak četiri puta godišnje, dobili smo obrazovni sistem, zdravu, funkcionalno raspoređenu ekonomiju i sve blagodeti zapadne kulture. Jedno od tih neprocenjivih blaga bila je i ta knjiga koja je stigla za matorog Grgu, Stojanovog oca, u šarenom kovertu sa nacrtanim orlom; unutra su bili nekakvi mehurići, valjda da bi se knjiga zaštitila od oštećenja pri transportu. Sima Životić, šef pošte, namignuo mi je u prolazu onog dana kada je pošiljka stigla i ja sam nešto kasnije došao da vidim šta je to gradonačelnik ovaj put dobio. Sima i ja smo imali dogovor – uvek sam prvi znao kada stigne bilo šta što ima veze sa štampom – novine, časopisi, stripovi, katalozi velikih lanaca robnih kuća, knjige. Ovaj put, bio je to pravi pogodak. Knjiga je bila uvezena u kožu, sa slovima izrađenim u zlatotisku, s tim da je preko zaštitnog celofana bilo nalepljeno upozorenje: ZABRANJENO ZA MLAĐE OD 21 GODINE. Sećam se da sam pomislio kako je to upozorenje sasvim nepotrebno. Nisam poznavao nikoga mlađeg od 21 godine koji je imao dvesta ili trista dolara koliko je ta stvarčica sigurno koštala. Pri vrhu naslovne strane zlatom je pisalo ime pisca – MARK TVEJN – a ispod toga i naslov knjige: DOŽIVLJAJI TOMA SOJERA. Osetio sam nagli nalet groznice. Bila je to ista ona knjiga o kojoj sam pre nekoliko meseci čitao u Glasniku Konaka! Uzbuđen, zatražio sam od Sime da mi da da pogledam ukoričeni komplet nedeljnih brojeva, gde se nalazila redovna kulturna rubrika i da – bilo je to baš tamo, pod naslovom „Skandali u svetu kulture.“ Na brzinu sam pronašao redove koji su mi se urezali u pamćenje, i sitna slova stupca potvrdila su ono što sam već znao:

Ove zime kulturna javnost Država bila je uzdrmana pojavom nove, drske i provokativne knjige nepoznatog mladog pisca po imenu Mark Tvejn. Reč je o romanu Doživljaji Toma Sojera koji, tobož, govori o pustolovinama jednog dečaka u neodređenoj budućnosti. Iako su iole pronicljiviji kritičari lako sagledali suštinu ovog štiva – isprazno blebetanje koje slabo skriva subverzivne ideje kojima ova knjiga prosto vrvi – ima ih, čak i onih uglednih, poput gospodina Pjuli Cera, koji su podlegli prostom oduševljavanju neuke publike pa su u svojim kolumnama dali povoljne prikaze ovog jadnog nazovi-literarnog pokušaja. U mnogim državama ova knjiga je zabranjena, na Jugu čak i javno spaljena na mnogim gradskim trgovima, ali dekadentni Sever zahvatio je pravi plamen mode „sojerizma.“ Ohrabren ovakvim učinkom, Tvejn, taj propali novinar i provincijsko črčkaralo, najvaljuje da će svoj novi „roman“ posvetiti ni manje ni više, nego jednom epizodnom liku iz „Toma Sojera.“ Radi se o siročetu po imenu Fin, koji, po navodima autora, „treba našem čitaocu da pokaže kako da se oslobodi društvenih okova i duboko, punim plućima, udahne dah slobode.“ Ako je i od naučne fantastike – mnogo je!

„Simo“, rekoh tada, jedva savlađujući uzbuđenje, „Plan B!“

Sima se namrgodi. „Ta je knjiga za Grgu, ej!“

„Nema veze“, rekoh ja. „Sredićemo to preko Stojana. Reći ću mu da je paket stigao iscepan, da je celofan bio oštećen! Nema da brineš, pročitaću je koliko danas i vratiću ti je u savršenom stanju.“

Otrčao sam sa knjigom pod miškom ne zadržavajući se da čujem nastavak Siminog gunđanja, zajahao „harlija“ i odvezao se do ranča „Tri mamuze.“ Stari Miletić tada i nije bio toliko star, imao je sina deset godina mlađeg od mene, i ja sam mu ponekad držao časove iz krasnopisa i istorije. Našao sam malog Pavla kraj ambara, nedaleko od glavne zgrade, kako premešta seno, i nagovorio ga da me pusti da se zavučem gore na senik, gde je sunce moglo da se uhvati sve do sutona. A onda me sledećih nekoliko sati prosto nije bilo.

Bio sam oduševljen knjigom: taj Tvejn pisao je upravo onako kako sam želeo i ja da pišem jednog dana, i sanjario sam neko vreme o svojoj prvoj knjizi u istovetnom kožnom povezu, sa istim zlatotiskom kao i sa – zašto ne? – istovetnim odjekom u javnosti. O svemu tome pričao sam Ljubici zagledan u zvezde koje su toplo žmirkale odozgo na nas. Slušala me je ćutke, sa opuštenim osmehom na usnama, naročito o vanzemaljcima iz Tvejnove mašte, bićima iz svemira koja je on nazivao Indijancima i Crncima. I jedni i drugi želeli su da izvrše invaziju na Zemlju, bili su jako slični ljudima, ali metode su im bile različite: ovi potonji želeli su da navedu Zemljane na nerad, dokolicu i lenjost iz koje bi proizašla dekadencija čitave zemaljske civilizacije, i ona bi tako postala lak plen za pohlepne crne osvajače. Indijanci, pak, nisu želeli da čekaju tako dugo na ostvarenje svog cilja, pa su podrivali zemaljsko društvo mnogo radikalnije, pribegavajući kriminalu i izopačenim eksperimentima sa ukradenim leševima. Njihov vođa – Indijanac zvani Džo – bavio se svojim prljavim poslom kada ga je video glavni junak knjige. Onda sam pričao Ljubici o Tomu i Beki kada su se izgubili u pećini i ona je zadrhtala, što od lahora koji se upravo digao, što od uzbudljivosti priče. Utešio sam je i rekao da knjiga ima srećan kraj i da je to jedino što bih izmenio u njoj. Nasmejala se, pomilovala me po licu i poljubila.

„Moj budući pisac“, šapnula je. „I šta si uradio na kraju sa knjigom?“

„Vratio je Simi i rekao mu šta da kaže matorom Grgi. Ma, prošlo je bez problema, kao što sam i mislio. Nego... šta misliš, da nas dvoje malo pronjuškamo po ’Rupi’, a? Kao Tom i Beki?“

„Kako? Mrak je, nismo poneli baterijsku lampu... Uostalom, znaš i sam da je gradska uprava strogo zabranila obilaske pećine zbog one nesreće od proletos.“

Govorila je o događaju koji je potresao čitav Konak: tri odeljenja prvog razreda osnovne išla su da vide prve dve odaje „Ali Babine rupe“ uređene za obilaske i posete. Nekoliko klinaca propalo je u rupu koja se iznenada otvorila pod njima i dvoje – jedan dečak i jedna devojčica – poginuli su pri padu, dok su ostali prošli sa težim ili lakšim ozledama. Od tada je pećina zatvorena za posete i preko ulaza u nju stajala je razapeta žuta policijska traka kao upozorenje. Govorkalo se da su radnici koje je opština poslala da rupu zatrpaju otkrili, posle spuštanja sa visine veće od dvadeset stopa, prolaz koji je vodio dublje u unutrašnjost brda, ali gradonačelnik je, navodno, zabranio svako dalje njuškanje zbog potencijalne opasnosti. Naravno, Ljubica je bila u pravu, ideja je bila glupa, ali neki đavo mi nije dao mira.

„Imam svetiljku u bisagama ’harlija.’ A? Šta kažeš? Da ipak probamo?“

„Pa...“

„Ma hajde, ništa to nije.“

„Ako ti tako kažeš.“

Coknuh zadovoljno jezikom i skočih na noge. Ustala je za mnom, sramežljiva zbog svoje golotinje. Pomogao sam joj da se odene, a onda pokupio svoje stvari i ćebe na kom smo do maločas ležali. Spustili smo se do motocikla i samo što sam otkopčao bisage i pronašao snažnu baterijsku lampu, Ljubica me cimnu za rukav i šapnu:

„Šta se to čuje?“

Zaustih da je upitam zašto šapuće i na šta to misli, a onda čuh i sam: sve jače tandrkanje s druge strane brda. Neko vozilo se približavalo pećini.

Stajali smo tako, bez reči, nekoliko trenutaka. Buka je bila sve bliža, a onda se vozilo zaustavi i motor se ugasi. Neko se upravo dovezao pred pećinu i da smo samo minut ili dva duže ostali gore, zatekao bi nas tamo.

„Šta...“ šapnu Ljubica, ali ja je prekinuh pokretom ruke. Pogledao sam na sat: bilo je nešto posle dva. Grozničavo sam razmišljao. Bilo je suviše kasno za neki drugi par koji je možda slučajno odabrao baš ovu noć za ritual kod Ali Babe i, naravno, suviše rano za lugara iz Konaka koji je bio zadužen da se stara o šumi na brdima iznad grada.

„Slušaj“, kazao sam Ljubici – sada i sâm šapatom. „Ostani ovde, kod mašine. Moram da vidim ko se tu smuca u ovo doba.“

„Nemoj!“ Gledala me je molećivo, bleda i nestvarna na svetlosti punog meseca.

„Nema frke“, rekoh praveći se hrabar, iako sam u grudima, pored uzbuđenja, osećao i sve snažnije stezanje. „Samo da zvirnem. Onda silazim i vraćamo se kući. O-kej?“

Posle trenutka oklevanja, Ljubica klimnu glavom. Nasmešio sam se nervozno, ovlaš joj dodirnuo usne svojima i vratio se gore.

 

Suvonjavi je sekund ili dva stajao ukočeno, ne shvatajući šta se dešava. Iz glatko rasečene leve očne jabučice slivala mu se beličastokrvava sluz i kako je bio nagnut iznad šanka, nekoliko kapi zadobova po tvrdom uglačanom drvetu. Taj zvuk kao da ga prenu iz ukočenosti. On vrisnu i prekri šakom povređeno oko, ali ne stiže dalje od toga: jednim zamahom kandže prerezah mu grkljan i prekinuh vrisak. Suvonjavi zakrklja i klonu napred. Glava mu tresnu o šank i malo odskoči, a onda ostade čelom da leži u lokvi krvi koja mu je brizgala iz presečenih vratnih vena. Mogao sam pažnju da posvetim ostalima.

Jedna od prednosti stanja poput mog jeste što možeš da kontrolišeš metabolizam. U trenucima odmora poželjno je da ga usporiš toliko da se čini da su prestale sve vitalne funkcije tela: krv kola toliko sporo da se bilo ne može osetiti, srce otkucava jednom u više desetina minuta tako da se ne može čuti, a telesna temperatura drastično opada. Zbog toga se mnogima koji zateknu one poput mene u trenucima odmora čini da se nalaze pred lešom. Ova voljna kontrola metabolizma veoma je važna, jer takav, gotovo apsolutni odmor omogućava ćelijama da se ponašaju kao snažne baterije koje se ponovo pune i u trenucima nužde telo može da pojača aktivnost – ubrza metabolizam – i do stotinu puta. U trenucima nužde – kao sada.

Drugari suvonjavog, iako očigledno okoreli desperadosi spremni na sve, stigli su da vide samo nejasan pokret, isuviše brz da bi bili sigurni da je uopšte postojao, a onda svog pajtaša kako pada gornjim delom tela na šank i ostaje tako da visi, nepokretan. Reagovali su sa zavidnom brzinom, ali meni su svi njihovi pokreti izgledali kao na usporenom filmu.

Dvojica od preostale četvorice kraj šanka počeli su da se prebacuju preko, izvlačeći pritom oružje iz futrola skrivenih ispod mantila; jedan je prišao bliže da pogleda šta se to desilo sa suvonjavim, dok je četvrti podizao veliki revolver ka mojoj glavi. Za trenutak sam gledao pravo u zlokobni, mračni otvor cevi.

„Skenj'o je Jezdu!“ viknu onaj kraj suvonjavog.

„Razvali ga, pička mu materina!“ doviknu jedan od trojice kraj stolova za poker. Čuo sam njihove glasove usporeno, razvučeno, kao sa gramofona s pogrešnim brojem obrtaja.

Onoga koji mi je ciljao u glavu dohvatih za zglob šake kojom je držao revolver i okrenuh je naviše, ka njemu. Začu se suvi prasak nalik na cepanje starog drveta i desperados se izbulji u neverici u ruku; refleksno je zgrčio prst i metak velikog kalibra namenjen mom čelu završi visoko u tavanici. Izraz lica lagano poče da mu se menja, od skoncentrisane, zlobne namere u zapanjenu užasnutost. Iz podlaktice mu je štrčalo oštro, okrvavljeno parče kosti u otvorenom prelomu. Uzeh mu revolver kao detetu koje vrišti koliko zbog bola, toliko i zbog neshvatanja onoga što se upravo dogodilo. Opalih mu u lice i smesta zaboravih na njega. Njegova dva drugara završili su sa preskakanjem šanka i jedan je upravo povlačio dupli obarač skraćene dvocevke čija je sačma trebalo da me pretvori u kašu. Mišići i tetive već su mi se izdužili u metamorfozi i, kao i uvek, osećao sam da polako gubim kontrolu; životinjski instinkt koji je sve više potiskivao hladnu svest izazvan zagušljivim, snažnim mirisom prolivene krvi, natera me na skok. Osetih kako mi telo prlji vatra iz cevi, a onda dovrših salto, dočekah se na noge iza zbunjenog napadača i ispalih mu metak u potiljak. Nisam sačekao da vidim učinak toga. Drugi desperados koji je dospeo iza šanka i sam je podizao oružje, neku kratku automatsku pušku, i nisam smeo da dopustim da rafalom iz nje pokrije prostor u kom sam se nalazio, jer me čak ni zverski refleksi ne bi spasli. Zato munjevito okrenuh ruku i ispalih dva metka u njega: videh da kako mu prvi metak odvaljuje deo lobanje, a drugi ga diže i baci unazad. Njegov rafal zasu ostatke ogledala iznad moje glave i stopi se sa pucnjevima ostalih šest revolveraša. Poslednji iz veselog društva za šankom urlao je nešto i pucao iz automatskog pištolja tamo gde mu se činilo da se nalazim. Znao sam da me vidi samo u nejasnim obrisima i da je užasnut zbog spoznaje da ne može da me pogodi, isto toliko koliko i ponesen navalom adrenalina i mirisom baruta. Ispalih poslednji metak iz otetog revolvera u njegove grudi i on vrisnu, načini neku vrstu polupiruete i sruši se na pod. Bacih zadimljeno, ispražnjeno oružje, i uspravih se pred ostalima.

Gledali su me otvorenih usta, zaprepašćeni, za trenutak zamrznuti zbog onoga što su ugledali. Metamorfoza je bila gotovo potpuna. Znao sam to jer sam pred očima imao neprozirni crveni pokrov, osećao na ramenima, leđima i rukama težak, kožnati teret dlakom obraslih krila, primao okolinu pre nego video. Uspravih se u punoj veličini i urliknuh glasom koji je hranila glad za krvlju, glasom prema kom je zaglušujuća pucnjava od maločas bila nalik na bezopasno praštanje dečjih žabica i petardi. Oni ustuknuše – svi osim jednog, govorilo mi je čulo koje mi je zamenjivalo vid – i dvojica ili trojica se prekrstiše. Moj urlik preraste u smeh kada se vinuh u vazduh i obruših prema njima.

Moram da im odam dužno priznanje: dovoljno brzo su se pribrali da otvore vatru na obličje koje im je sigurno izgledalo kao džinovska kombinacija čoveka i slepog miša iskrsla iz nečijeg nezvanog košmara. Nekoliko metaka me je okrznulo, ali jedva da sam ih i osetio. A onda sam se našao među njima kao anđeo smrti, suviše brz za oko, usredsređen samo na jedno: na ubijanje. Prvi od trojice kraj stolova za poker vrisnu kada sam mu odgrizao pozamašno parče vrata. Ispustio je izvučenu pušku i rukama bezuspešno pokušao da zaustavi crveni vodoskok koji je pokuljao na čoju i razbacane karte. Dok je padao i dok su mu krici postajali sve slabiji, pružio sam ruke, istrgnuo drugome palicu za bezbol koju je poneo verovatno da bi doprineo lakšem ubeđivanju vlasnika kafane da treba da plaća reket gazda-Katiću, i uži kraj mu iz sve snage nabio u usta. Iako tup, kraj palice probi mu glavu s druge strane, odmah ispod potiljka i on kleknu, očiju izbuljenih u neverici, sa palicom koja mu je virila između razjapljenih usana. Treći ispali metak u mene sa udaljenosti od samo nekoliko stopa i ja osetih oštar ujed i plamen u levom boku. Njegov pištolj odlete u stranu kada sam zamahnuo krilom i oborio ga na pod. Već sledećeg trena bio sam na njemu i kandžama mu razdirao grudi. Sve u meni vrištalo je za hranjenjem za gutanjem te krvi koja je klokotala i prskala iz raskinutih krvnih sudova, terana srcem koje je pumpalo sve slabije i slabije. Istovremeno, u boku, osećao sam poznato golicanje dok se zaštitno sunđerasto tkivo formiralo oko parčeta olova zarivenog duboko u meso. Kleknuh i pogledah preostalu dvojicu, ostavivši hranjenje za kasnije. Gledali su me nekoliko trenutaka kako zavlačim dugi krivi nokat kandže u ranu, čeprkam po njoj i izvlačim narandžastocrvenu grudvicu tkiva koje se odvajalo u elastičnim trakama od okruženja nalik na razvlačenje gume za žvakanje. Zarežah podsmešljivo i bacih Katićevim desperadosima tane koje me je maločas pogodilo pred noge.

Jedan od njih, onaj što je razbio prozor pre samo nekoliko minuta, izgubi nerve, baci revolver na pod i okrenu se da umakne kroz vrata. Drugi samo podiže ruku i ispali mu metak u desnu stranu lica. Nesrećnik odlete na sto preko puta glave pretvorene u ljigavu masu kostiju, mesa i mozga, pa se sruši na pod zasut žetonima za igru i viskijem iz prevrnute boce. Osećao sam hladne talase mržnje koji su izbijali iz poslednjeg večerašnjeg nezvanog gosta. Stajao je nepomično, a onda bacio pištolj kojim je ubio svog pajtaša u stranu kao neupotrebljivu igračku.

Uspravljao sam se polako, dok mi se crvenilo bistrilo pred očima. Boje su se polako vraćale u fokus, poprimale svoju normalnu teksturu, i ja videh da čovek preda mnom počinje da prolazi kroz sopstvenu metamorfozu. Tada shvatih poreklo njegove hladnokrvnosti i osetih kako mi se kostreše malje na čitavom telu. Bio je to likantrop – od koje vrste, videću za koji sekund, kada metamorfoza bude potpuna. Iz grla mu je dopiralo potmulo krkljanje, visoko telo mu se pognulo napred, a mantil i odeća ispod njega počeli su da pucaju, najpre po šavovima, a zatim u bezoblične dronjke slične mojima, na torzou koji se nadimao, poprimajući monstruozne razmere. Skočih ka njemu u nameri da iskoristim taj trenutak ranjivosti, ali likantrop je imao reflekse mačke. Kratkim trzajem izbegao je moj napad i gipkom, moćnom šapom u koju mu se pretvorila ruka bacio me na zid, kraj razbijenog prozora. Sruših se u srču posut belim prahom sa sveže okrečenog zida.

Zarežah besno i tada začuh njegovu riku, moćnu riku čije je mesto bilo u nekoj dalekoj, neprohodnoj džungli, a ne tu, u polurazrušenoj provincijskoj kafani. Zurio sam zaprepašćeno u njegov vrat koji je poprimio trostruku debljinu, u fino kratko krzno išarano crnim i žutim prugama na njegovom dugom, veličanstvenom telu koje se sada spuštalo na prednje šape, u razjapljenu gubicu i hladne, inteligentne oči tigra ljudoždera. Čovek-tigar! pomislih i shvatih da, za razliku od tela mog protivnika, moje telo i moj um ponovo poprimaju ljudsko obličje, upravo sada; usled kratkotrajne hiperaktivnosti, moje telesne baterije su se ispraznile. Blagi Bože, to je čovek-tigar!

Likantrop se obliznu dugim, crvenim, vlažnim jezikom i sklopi gubicu; činilo se da se osmehuje. Načini korak napred... i tada, neposredno pre nego što je čovek-zver iznad mene razjapio čeljusti i bacio se u smrtonosni skok, kafanom odjeknu glas od kog sam se sledio:

„Ovamo, zveri! Ovamo!“

Ljubičin glas.

Likantrop zastade, naćuli uši, a onda okrenu glavu ka mestu odakle se glas začuo. Njegov grabljivi osmeh još više se raširi. Tamo, na suprotnom kraju prostorije, na vratima je stajala Ljubica, sa redenikom prebačenim preko grudi i mojom lovačkom puškom u rukama. Bila je bleda i na jagodicama su joj gorele dve grozničave, rumene tačke, ali to je bilo sve; čitava njena poza i podrugljivi osmeh zračili su neustrašivim prkosom.

„Ljubice, ne!“ viknuh dok je tigar povijao leđa spremajući se za juriš. Glas mi je postao gotovo ljudski. „Ne znaš! On...“

Ogromna mačka gipko jurnu ka njoj i svet ispuni pucanj zaglušujući kao kanonada topova.

 

Vrlo brzo pošto je naš Veliki Brat s one strane okeana stavio tačku na balkanski džumbus i povukao današnje granice, počele su da se osećaju prve blagodeti civilizacije: železnica je došla u Lazarev Konak, idealna za transport robe, ako već ne putnika zbog ograničenja kretanja. Gvozdeni konj je privukao goniče mutant-goveda sa radioaktivnog Peštera, koji su ranije svoja krda gonili čak u Valjevo, gde je postojao jedan železnički kolosek. Goniči su direktno doprineli nicanju kafana i burdelja u gradu, a ovi su, opet, učinili neophodnim postojanje bar nekoliko apoteka i lekarskih ordinacija. Nekoliko meseci pre događaja u „Ali Babinoj rupi“ u Konak je stigao i izvesni Jovan Prazniković, zubar sa diplomom Aranđelovačkog Univerziteta; posle razgovora sa matorim Grgom otvorio je ordinaciju u kućici koju mu je izdao Čika Zvezdan, čovek koji me je usvojio posle nesreće u kojoj su mi poginuli roditelji, čovek koji mi je omogućio da se školujem i da radim u njegovoj metalostrugarskoj radionici kako bih mogao da kupim „harlija.“ Dok Prazniković bio je pravi kicoš; oblačio je strogo, tamno odelo i kao sneg belu košulju, negovao je tanke brčiće iznad nausnice i uvek mirisao kao da je upravo izašao iz berbernice. Bajata Mila, večita udavača Lazarevog Konaka, smesta je namirisala žrtvu, ali ubrzo je razočarano pričala okolo po čajankama da je taj novi doktor „doduše fin i zgodan, ali nekako metiljav. Uostalom, u Konak je došao samo zato što ima neku tešku, neizlečivu bolest, a naša klima mu prija. Neće taj dugo.“ Bilo je jasno da je opet dobila korpu, a Dok se pokazao kao sjajan zubar... međutim, nešto u njemu odbijalo je ljude. Ubrzo su počela govorkanja. I šef policije ga je mrko gledao, mada niko nije mogao da mu zameri bilo šta. Dok Prazniković je izgledao opasno.

Vozilo koje se zaustavilo pred pećinom pripadalo je njemu. Zadržao sam dah dok je izlazio i zatvarao vrata. Na jakoj mesečini video sam da ovaj put ne izgleda kao neko ko je upravo izašao iz krojačke radnje. Naprotiv, izgledao je kao neko ko se sprema na težak rad. Imao je na sebi uske crne pantalone, crnu rolku i teške cokule, a u rukama je nosio veliku baterijsku lampu, smotano planinarsko uže i nešto što je ličilo na oružje. Tek kada se malo približio video sam šta je to – jedna od onih malih, ali snažnih bušilica na baterije. Dok prebaci uže preko ramena, grudi i leđa, lampu okači o široki opasač i ja tamo primetih futrolu iz koje je virila teška drška revolvera. Dakle, ipak je bio naoružan!

Kao da želi da odagna i poslednju sumnju u to, Dok izvuče pištolj iz futrole i proveri da li mu je burence puno. Zastade mi dah. Na mesečini blesnu duga, poniklovana cev revolvera marke „linkoln“, čiji sam crtež često viđao u novinskim oglasima. Dok vrati burence na mesto, očigledno zadovoljan njegovom sadržinom, pa munjevitim pokretom profesionalca obrnu revolver i vrati ga u futrolu. Zatim obiđe oko džipa kojim se dovezao i iz zadnjeg dela uze kratki ašov, lopatu i veliki kožni džak. Tako natovaren, Dok ispitivački osmotri okolinu i ja se zgurih uz kamenu izbočinu iza koje sam se krio. Začuh zvuk njegovih koraka i za trenutak mi se učini da je krenuo ka meni. Progutah knedlu, osetivši žmarce koji su mi jurnuli uz kičmu... a onda shvatih da se koraci udaljavaju. Skupih hrabrost i zvirnuh preko. Stajao je pred mračnim otvorom pećine i petljao oko lampe. Iz njegove ruke zasja snop svetlosti i on uđe u „Ali Babinu rupu.“

„Nisi rekao ’Sezame, otvori se’“, promrmljah jedva čujno, pa strčah niz stazu trudeći se da budem što tiši.

„Šta je to bilo?“ upita me Ljubica tiho kada sam stigao do nje i motocikla.

„Ne znam tačno... tek ćemo da vidimo. Slušaj... možeš li da se vratiš peške do grada?“ To je značilo nešto više od milje hoda, ali pošto je veći deo puta išao nizbrdo, ne bi joj predstavljalo veći napor i stigla bi za dvadeset minuta, ili najviše pola sata.

Pogledala me je zabrinuto. „Mogu, naravno. Zašto?“

„Ne mogu da rizikujem da kresnem mašinu. Čuo bi.“

„Čuo bi ko?“

„Dok. Dok Prazniković. Petlja tamo nešto po pećini. Ima opremu za kopanje, spuštanje, penjanje... šta ga znam. Očigledno radi nešto mutno. Zato hoću da svratiš do Stojana i da mu kažeš da dođe, a tek potom – tek potom – da obavestiš šefa policije.“

„Ali... Šta ti nameravaš u međuvremenu?“

„Probaću da vidim šta to muti.“

„Đorđe, nemoj...“

„Šššš!“ Stavio sam joj prst na usne. „Nema raspravljanja. Uradi kao što sam ti rekao. U redu?“

Gledala me je u oči nekoliko trenutaka, a onda nevoljno klimnula glavom. Propela se na prste da me poljubi i okrenula se, i dalje sa oklevanjem, da pođe. Osvrnula se jednom, ali ja joj mahnuh da produži i ona se stopi s tamom, vitka, graciozna figura u tankoj bluzi i lepršavoj suknji, duge zlataste kose koja joj je padala negde do sredine leđa.

Sledeći put sam je video nad sopstvenim mrtvačkim sandukom.

Kada se Ljubica izgubila u mraku, ja odoh do ulaza u pećinu, trudeći se da budem što tiši. Očekivao sam da vidim svetlo Praznikovićeve lampe, ali grotlo je bilo potpuno crno. Pomerih prekidač na svojoj lampi i uperih je u tle neposredno preda mnom. Bila je to slaba, mala sprava, daleko od one moćne, skupocene lampe koju sam video u Dokovim rukama. Pretpostavljao sam da je Dok dovoljno obuzet svojim noćnim poslom i dovoljno siguran da nikoga nema u okolini da se ne osvrće i ne primeti eventualni odblesak bledunjavog svetla iz moje svetiljke. Čak i tada, možda bi pomislio da se radi samo o odsjaju lampe kojom je sebi osvetljavao put, usled nepravilne konfiguracije unutrašnjosti pećine. Ali, gde je nestao?

Oprezno sam stupao držeći se unutrašnjeg zida predvorja koji se sa leve strane u grubom polukrugu pružao ka otvoru odakle je vodio hladan kameni hodnik dug tridesetak stopa do druge odaje – prave pećine, u kojoj je nekada davno Lazar skrivao blago. Bile su to jedine dve prostorije u „Ali Babinoj rupi“ i pošto ga nije bilo u prvoj, Dok Prazniković morao je da njuška po drugoj... ukoliko mu cilj nije bila upravo slučajno otkrivena rupa zbog koje su posete pećini i bile zabranjene. Pokušah da se prisetim detalja oko vađenja poginule i povređene dece iz jame, ali znao sam samo ono što sam mogao da pročitam u novinama. Izveštač je pomenuo da gradska uprava razmišlja o tome da se rupa zatrpa, ali posle toga nikakvih daljih vesti nije bilo. Bio sam sve sigurniji da je to Dokovo pravo odredište, jer druga odaja, iako veoma visoka i prostrana, nije mogla da mu ponudi ništa osim golog, vlažnog kamena.

Uđoh oprezno u hodnik trudeći se i dalje da budem tih. Tama se sklapala iza mene poput nevidljivih krila moćne nemani i osetih da se ježim. Pokušao sam samog sebe da zavaram da je to sigurno zbog svežine i promaje koja je vukla kroz hodnik. Polako stupih iz prolaza, sa lampom i dalje uperenom u pod. Dočeka me iznenadno šuštanje koje me zasu odozgo, ispod samog svoda, kao nezadovoljni žamor, i ja se stresoh. Znao sam šta je to: zvuk trljanja krila slepih miševa koji su se gnezdili tamo gore. Zamislih načas tu brojnu, ćutljivu kongregaciju stopljenu u amorfnu crnu masu okačenu naglavačke i progutah knedlu. Već sam mogao da čujem gromoglasni lepet poletanja uznemirenih slepih stanara pećine, moćan poput lavine u stigijskom mraku, i umalo da ne ustuknuh natrag u hodnik kako bih zaždio što dalje odatle. Ali, ono što sam zaista čuo u tom prelomnom trenutku bio je mnogo prozaičniji, poznatiji zvuk: užurbano, pomalo nervozno brujanje bušilice. Udahnuh duboko i pređoh rukom koja je malo drhtala preko lica. Bože! Zamalo da dopustim strahu da me savlada! Šta bih rekao Stojanu kada se ubrzo vrati ovamo sa Ljubicom? Da sam podvio rep i zbrisao pre nego što sam video šta to Dok usred noći radi u pećini? Još gore, šta bih rekao šefu policije koji će najverovatnije doći sa njima, ako ne zbog mog poziva, ono bar zbog gradonačelnikovog sina?

Sačekah nekoliko sekundi da povratim ono malo hrabrosti što sam na samom početku imao i uputih se pažljivo prema izvoru zvuka, trudeći se da ne mislim na ono što mi se nalazi nad glavom. Umalo da se ne sapletoh o nešto metalno što je štrčalo iz kamenog poda. Polako čučnuh i osvetlih to mesto slabim snopom svetlosti iz lampe. Nalazio sam se na rubu jame u kojoj su stradali oni klinci; u kamen je čvrsto bio zabijen čelični klin sa osiguračem za snažno planinarsko uže koje se spuštalo u crno ždrelo. I dalje sam čuo vibracije bušilice, ali bile su prigušene jer su dopirale ispod nivoa poda pećine. Isključih lampu i videh da iz jame ne dopire nikakvo svetlo. To je moglo da znači samo da Dok kopa sebi neki tunel ili prolaz i da je u tome već poprilično odmakao, verovatno i skrenuo na ovu ili onu stranu tako da sevtlost njegove lampe ne može da se vidi. Ko zna, ovo možda i nije bila prva noć da se Jovan Prazniković zabavljao kasnim i skrivenim kopanjem. Tunel ili prolaz? Prva asocijacija koju je ova misao izazvala bila je da Dok planira da opljačka banku i trebalo mi je sekund ili dva da i sam shvatim njenu glupost i prekorim sebe zbog preteranog gledanja kriminalističkih filmova. U Konaku je postojala ukupno jedna banka, „Prva sreska štedionica“ i od pećine je vazdušnom linijom bila udaljena najmanje tri i po milje. Neko ko je hteo da prokopa tunel do njenih sefova svakako bi počeo sa nekog mnogo bližeg mesta. Ne, Dok je smerao nešto mnogo zanimljivije od pljačke banke. Sada je strah u meni gotovo sasvim bio potisnut; zvuk bušilice me je smirivao i razgonio utisak da je noć oko mene puna opasnosti i nepoznatih, nezamislivih ruku koje će me svakog trenutka uhvatiti oko gležnja, a tajanstvenost Dokovih noćnih aktivnosti izazivala je u mojoj glavi kovitlac najfantastičnijih pretpostavki. Zaključivši da sam predugo oklevao, stavih lampu među zube, uhvatih se obema rukama za uže, cimnuh da proverim može li da izdrži moju težinu, a onda počeh da se spuštam. Trudio sam se da ne primećujem uspaničeno gmizanje sitnih insekata po neravnim zidovima rupe, preplašenih svetlom lampe i posle nečega što mi se činilo kao čitava večnost, dodirnuh dno. Smesta sam ponovo čučnuo i osvetlio prostor oko sebe. Moje pretpostavke bile su tačne: sa jedne strane zida jame nalazio se otvor dovoljno veliki da odrastao čovek može da prođe četvoronoške kroz njega. Uperih tamo svetlo i videh da iz otvora vodi prolaz nepravilnog kružnog preseka. Nešto u njegovom obliku, u drevnosti koja je odatle gotovo opipljivo izbijala, navelo me je na pomisao da taj prolaz nije Dok sada ili nedavno probio, već ga je najverovatnije našao zarušenog, pa je sada ponovo probijao put do mesta na koje je taj prolaz vodio. Dno jame bilo je prekriveno isitnjenim kamenom i iskopanom zemljom koju je Dok verovatno dovlačio ovamo da bi je potom izbacio gore i izneo iz pećine. Pomislih na to šta bi se desilo da se Dok sada vrati sa džakom punim zemlje i zatekne me tu, pomislih na onaj „linkoln“ u futroli i progutah knedlu. Ali, odmah primirih sam sebe: mnogo pre samog Doka, ugledao bih njegovo svetlo, baš kao i – ta misao me preseče i ja smesta pomerih lampu tako da samo malo svetla prodire kroz otvor – on moje.

Zataknuh lampu za pojas pantalona tako da svetlo bude upereno u moj stomak, pa se spustih na ruke i kolena i krenuh unutra. Sada je bilo prekasno za povratak; naprosto sam morao da vidim.

Tunel je skrenuo udesno već posle desetak stopa, a onda počeo malo da se spušta. Mogao sam da vidim samo neposredno ispred i oko sebe. Na zidovima tunela bile su ugravirane nekakve šare, stilizovane, jednostavne, ali potpuno nerazumljive. Uzbuđenje u meni sve je više raslo: ovaj prolaz je očigledno bio često upotrebljavan u drevna vremena.

Zvuk bušilice, koji je polako jačao kako sam se približavao, najednom prestade. To je ujedno i meni bio signal da se ukopam u mestu. Pokušavao sam uzalud da prodrem pogledom kroz tamu izvan ono malo svetla baterijske lampe zataknute za pojas, ali bez uspeha. Ugasih lampu gotovo instinktivno i nađoh se u potpunom mraku. Ne – ne u potpunom. Bilo je potrebno nekoliko trenutaka da budem siguran da to nije samo naknadna slika koja mi je ostala na mrežnjačama posle gašenja lampe, već slabašni odsjaj svetla preda mnom. Umesto brujanja bušilice, tunelom su se sada razlegali glasniji zvuci, zvuci udaranja metala o kamen, praćeni prigušenim stenjanjem. Dok je radio ritmično, praveći pauze posle svakih deset udaraca ašovom, i ja se još malo približih. Tunel je ponovo skretao, sada ulevo, i tek kada se umalo nisam zalepio Doku za leđa, shvatio sam koliko sam mu blizu došao. Smesta sam se povukao četvoronoške unazad, sa srcem u grlu. Očekivao sam besan uzvik, zvuk izvlačenja pištolja iz futrole i napinjanja otponca, ali ne čuh ništa od toga. Dok je bio isuviše zauzet pokušajima da probije deo zida od rastresitog kamena. Tim jednim pogledom koji sam ugrabio pre nego što sam se povukao natrag u tunel upio sam u sebe sliku sa svim detaljima: Dok se nalazio u nekoj vrsti proširenja visine oko pet stopa; klečao je i zamahivao ašovom čija je držalja na kraju imala čelično ojačanje. To čelično ojačanje dubilo je otvor u zidu na kom je bila iscrtana sva sila onih simbola. Po nedostatku iskopane zemlje moglo se zaključiti da je Dok najveći deo posla obavio prethodnih noći, i da je sada došao do krupne prepreke koja je blokirala dalje napredovanje tunelom. Očigledno je radio na zidu najpre bušilicom, a sada ašovom, kako bi ga probio. Zvuk koji je odjekivao posle svakog udarca nagoveštavao je da se iza zida nalazi neka šupljina ili veliki prazan prostor. I samo što sam zaključio da sam dovoljno toga video i da je sada pravi trenutak da se vratim do jame, popnem uz uže i sačekam Ljubicu i ostale, začu se glasna lomljava i, sa malim zakašnjenjem, ushićeni uzvik Doka Praznikovića. Zid je bio probijen.

Sedeo sam tamo, u mraku, iza skretanja, ni petnaest stopa od njega, i osluškivao. Izgleda da je uspeo da izbije veliki komad i odnekud, kao iz velike dubine, začu se pljesak vode. Dok odvali još nekoliko komada koji se odroniše za prvim, a onda poče da zakucava novi klin za planinarsko uže. Čuo sam ga kako dahće dok pravi vez, čuo sam metalni zveket lopate i ašova povučenih preko kamena, kao i metalni zvuk drugačijeg kvaliteta, nastao verovatno kada je revolverom zakačio za neki drugi deo opreme. Dok je nameravao da uđe – da se spusti – kroz otvor koji je upravo načinio.

Sačekao sam još malo, a onda se usudio da ponovo provirim. Doka više nije bilo. Umesto njega, tamo se sada nalazila velika nazubljena rupa u zidu, iz koje je dopirao slabi, avetinjski odsjaj njegovog svetla. Privukoh se otvoru i pogledah unutra.

Od onoga što sam video zastao mi je dah, a bogami mislim da mi je i srce načas prestalo da pumpa, da bi onda mrzovoljno krenulo dalje. Zurio sam u prostor čiju sam veličinu više osećao nego video. Dvadesetak stopa ispod mene Dok se klatio o užetu i svetlost lampe koju je zakačio za opasač tako da mu osvetljava prazninu pod nogama ljuljala se i povremeno otkrivala grube izbočine džinovskog kamenog zida koji se obrušavao duboko u crnu, neprozirnu vodu. Nisam mogao da procenim dubinu ponora, ali bio sam siguran da Dokovo uže nije dovoljno dugo da bi se spustio do dna. Tada videh da mu to i nije namera. Nešto ispod mesta na kom je sada visio, lampa osvetli isturenu usku stenu koja se produžavala u grubi most uronjen u pomrčinu. Trenutak kasnije Dok se dočeka na noge i osvetli zid iza sebe. Zapetlja nešto po njemu i u grobnoj tišini koju je remetilo samo njegovo teško disanje glasno prasnu kresanje šibice. Plamen se gotovo odmah rsplamsa i novi, topliji izvor svetlosti zatreperi na zidu iznad prirodnog mosta. Baklja! Dok je pronašao baklju ko zna kada postavljenu u držač na zidu, upalio je i isključio baterijsku lampu. On uze baklju i krenu polako preko, oprezno gazeći po uskom mostu. Gledao sam ga opčinjeno kako, kao neki veliki, groteskni svitac prelazi iznad nepomične vodene površine od koje su se odbijali topli narandžasti odblesci plamena baklje. Prostorija – dvorana – u kojoj se nalazio bila je ogromna. Neobična akustika donosila mi je svaki, i najmanji zvuk. U jednom trenutku, Dok se okliznu i načas izgubi ravnotežu, ali uspe da se održi. Pokušah da zamislim šta bi ga sačekalo dole, u tom avetnom podzemnom jezeru i stresoh se od jeze. On nastavi dalje, malo sporije, i ubrzo stiže na drugu stranu, do nečega što je izgledalo kao stenoviti plato koji se uzdizao iz nesaglednog ambisa. Tu pronađe još dve baklje, pa upali i njih. Plamen buknu i osvetli u steni isklesanu konstrukciju sličnu nekom drevnom, paganskom hramu, sa nekoliko širokih stepenika koji su se pružali čitavim pročeljem građevine, i stubovima za koje su baklje bile pričvršćene.

Dok kratko osmotri hram, a onda mu okrenu leđa i uputi se levo, gde se nazirala druga, mnogo veća konstrukcija, kombinacija kamena i davno okamenjenog drveta. Stade tamo, osmotri joj podnožje i zagleda se odozdo u nju.

„Konačno“, reče on tiho; višestruko pojačan, glas mu se sasvim jasno čuo na mestu gde sam se nalazio. „Konačno sam te pronašao.“

Nisam mogao da vidim kome ili čemu se Dok to obraća sve dok nije podigao baklju i uglavio je u držač jednog od potpornih stubova konstrukcije: bilo je to nekakvo ogromno telo, nepomično, naduvenog, odvratnog izgleda, okačeno glavom naniže i okovano višestrukim metalnim obručima koji su sputavali sklopljena kožnata krila nalik na krila pterodaktila iz onog starog filma o King Kongu. Sama glava bila je delimično skrivena, ali videla se bledoružičasta koža bez malja, poput kože tek rođenog mladunčeta pacova, prošarana plavičastim venama, navučena na ovalnu lobanju čije su šiljate uši bile tesno pripijene, stegnute neudobnim položajem u kojem je stvorenje počivalo. Shvatih na šta me najviše podseća – na slepog miša. Ali, morao je to onda da bude praotac svih slepih miševa sveta, stvorenje čija je sama veličina ukazivala na nezamislivu drevnost i moć. Ponovo obratih pažnju na Doka.

„Baš kao što je stari Ciganin rekao“, promrmlja on; čak se i to sasvim jasno čulo u mukloj tišini. „Baš kao što mi je izblebetao u strahu, neposredno pre nego što sam mu prosuo mozak... Tu si. Bog mi je svedok, tu si.“

Dok zastade i ramena mu zatrese iznenadni napad kašlja; on izvuče maramicu, iskašlja se u nju, a onda je strpa natrag u džep. Zatim zapetlja nešto oko drugog džepa pantalona i izvuče parče hartije. Stavi ga na tle i kleknu pred njim, ispod obešenog obličja. „Hyaggh!“ uzviknu podigavši ruke, osvetljen poigravajućim narandžastim sjajem baklje, „Quotqzi gyaggin Chtuhlu! Argathh hyaggh Chtuhlu!“

Čudnovate reči ostaše nekoliko trenutaka u nepomičnom vazduhu, isgovorene silovito, nahranjene sopstvenim unutrašnjim tajnim značenjem i učinkom. Tada se okovano stvorenje pomeri. Bio je to pokret jedva primetan i ja u prvom trenu pomislih da mi se učinilo zbog treperenja plamena, ali Dokova reakcija jasno pokaza da sam dobro video.

„Hasssta grishkna quakinquesti! Om... Om, Quetzalcoatl, Om!“ U glasu mu se sada nazirala histerija i kada je završio sa poslednjim uzvikom, učini mi se da osećam u stenju oko sebe, u kamenoj utrobi brda, vibracije, sve jače, sve bučnije. Dok je sada stajao dole, visoko podignutih i raširenih ruku pred stvorenjem čiji su obruči uz nagle, zvonke metalne zvuke počeli da se otvaraju.

„Da, drevni stvore! Probudi se posle hiljadugodišnjeg sna! Raširi krila!“ vikao je Dok.

Kao da je rešilo da ga posluša, stvorenje se meškoljilo dok su mu krila šuštala suvim papirnim zvukom, jedva čujnim od sve jačih vibracija.

„Oslobodi se... i svom oslobodiocu podari večni život!“ Sada je već urlao, potpuno obuzet prizorom.

Baklje su snažno treperele na vetru koji se podigao u do maločas mrtvom vazduhu. Crne vode duboko dole, u ponoru, ključale su i strujale od energije koja je izvirala sa malog platoa. Neki glas u glavi vrištao mi je da je poslednji čas da umaknem, da pobegnem sa tog ukletog mesta, ali nisam mogao ni da se pomerim.

Stvorenje raširi krila i iskrenu glavu; ugledah dva blistava oka boje rubina, potpuno svesna, ispunjena hladnom, neljudskom zlobom. Džinovski šišmiš razjapi čeljusti i oglasi se zmijskim šištanjem, pokazavši duboko ždrelo, šiljate očnjake i palacavi bledocrvenkasti jezik.

Dok, koji je stajao i gledao ovo, najednom posrnu i uhvati se za glavu. Nešto mi se očeša o um, neka svest koja je u trenu obletela ovaj kameni uterus, hladna kao dodir januarskog ledenog vetra u sumrak, lišena svakog osećanja, mrtva, a opet neizmerno moćna i živa.

„Ne!“ viknu Dok. „Poslednju reč izgovoriću tek kada me budeš žigosao... kada me budeš učinio svojim!“

Iznenada shvatih. Iznenada shvatih koliko je Dokov pokušaj bio budalast, koliko je njegova zaslepljenost sopstvenom bolešću i strahom od prolaznosti bila samoubilačka. Možda je toj spoznaji doprineo dodir tuđinske svesti, možda je moj um sam načinio neki intuitivni skok, tek odjednom sam znao kako će se sve okončati. Mogao sam samo bespomoćno da gledam.

Dok je slepo posrtao, držao se za glavu i vikao:

„Nudim ti sebe! Hoću da ti služim! Nudim ti svoj nezaštićeni vrat, svoje životne fluide! Uzmi ih... Uzmi, ili umri jednom za svagda, ti sebični demonu!“

Stvorenje mu je odgovorilo šištanjem i Dok pade na kolena pred njim vrisnuvši zbog sopstvene iznenadne spoznaje. Ako već budiš nekoga iz hiljadugodišnjeg sna, moraš očekivati da će se taj neko probuditi... gladan. Bilo je sasvim jasno šta stvorenje želi: da natera ovog bednog smrtnika koji se usudio da mu postavlja uslove da izgovori i poslednju reč koja će skinuti čini milenijumskog ropstva... a onda da ga proždere.

Dokov pokret bio je suviše brz za oko. On potegnu iz klečećeg položaja i „linkoln“ bljunu vatru. U grču, Dok ispali svih šest metaka u stvorenje koje poče da se bacaka i uvija obešeno i uzapćeno poslednjim obručem. Dva zrna se odbiše u rikošet od njegove tvrde lobanje, ali ostali mu pronađoše meko, naduveno telo. Četiri mrka pupoljka procvetaše na grudima uzdignutog monstruma i iz njih pokulja vrela tečnost koja zapljusnu Doka po glavi i ramenima. On zavrišta od bola i ja sa užasom videh da mu se lice i slobodna ruka kojom se za njega uhvatio puše od dodira čudovišne krvi. Još jedan trenutak urlao je u agoniji, a onda njegov glas bi presečen brzim trzajem glave stvorenja. Bio je to munjevit pokret čeljusti koje su otkinule i za samo sekund ili dva samlele Dokovu glavu; dok su krv, mozak i komadići kostiju prštali iz gubice čudovišta i slivali se na kameni pod obasjani avetinjskom vatrom baklji, Dokovo telo još je klečalo sa zadimljenim pištoljem u opuštenoj desnoj ruci, a onda se sruči napred, brizgajući iz obezglavljenog trupla, bojeći kamen u crveno.

Stvorenje ponovo zašišta, gubice umazane ostacima Dokove glave, i tada se njegove rubinske oči uperiše pravo ka mestu gde sam čučao i posmatrao sve to kroz otvor, paralisan i nesposoban da se pomerim. Metalni zvuk odjeknu kao pucanj groma i jedan od maločas otvorenih obruča ponovo se zatvori.

Osetih najednom tuđu svest u glavi, siloviti pokušaj uspostavljanja kontrole. Stvorenje je znalo da sam tu i želelo je da se i sam spustim niz uže, pređem preko mostića, podignem papir blizu kojeg se širila lokva Dokove krvi i pročitam drevnu magijsku formulu do kraja, pre nego što se čini ponovo uspostave. I zaista, za trenutak moje telo posluša i ja se primakoh otvoru, kada me pucanj zatvaranja novog obruča prenu iz omamljenosti.

Obrnuh se slepo na petama i zabauljah četvornoške kroz mrak, dalje od tog užasa, ne mareći za sudaranje sa zidovima oko sebe; vibracije su postajale sve jače i prožimale su čitavu unutrašnjost brda, a hladna zapovest u mojoj glavi pretvorila se u vrisak besa. Iza mene, rafal metalnih odjeka saopšti mi da su se se do maločas otvoreni obruči ponovo zatvorili. Teška, potmula grmljavina prolomi se iza mojih leđa, potraja nekoliko trenutaka, a onda prestade. Nisam zastajakivao, panično sam grebao na sve četiri da umaknem što dalje, ali prisustvo tuđe svesti još je bilo tu. Nije bilo dovoljno snažno da upravlja mojim postupcima – za to je bila potrebna veća blizina i bar trunka saradnje – ali me nije ostavljala na miru. Pretpostavio sam da se hodnik za mnom urušio i ponovo blokirao pristup ovom skarednom svetilištu, i nisam dozvolio sebi da razmišljam o tome koliko će trebati da se od tih prokletih vibracija uruši i ostatak. Najednom naleteh na uže i shvatih da sam stigao do dna jame. Upetljah se u njega, skočih iz sve snage i uhvatih, pa počeh da se penjem poput pacova koji beži od poplave. Činilo mi se da je čitava večnost prošla dok se nisam iskobeljao iz rupe u prostranu odaju pećine.

Tada osetih kako me svest čudovišta napušta i prvi put pomislih da sam se izvukao. Tek kada sam čuo strašan zvuk uzletanja hiljada malih tela iznad moje glave shvatih da sam još daleko od toga. Ustadoh i nekako pogodih otvor prolaza, verovatno zahvaljujući bledom sivilu osvita koje se kroz njega jedva primetno uvuklo unutra. Kongregacija slepih miševa, probuđena na komandu svog gospodara duboko dole, pod zemljom, zalepeta za mnom. Dok sam bauljao kroz prolaz ka predvorju pećine, usred histerije koja mi se kovitlala umom jedna hladna, neumitna misao blistala je kao neonski znak: kada već nije moglo da me natera da ga oslobodim, stvorenje je želelo da mi se osveti.

Izbih u predvorje, na prvu bledu svetlost zore, i tada se čitavo jato slepih miševa obruši na mene, nalik na jedno biće projektovano iz utrobe brda, biće koje je pre nego što ponovo utone u san i čekanje da ga probudi neka nova budala, moglo da mi se osveti samo na jedan način – da mi podari upravo ono što je uskratilo Doku Praznikoviću.

Osetih prve kandže na sebi, sapletoh se, padoh i izgubih svest.

 

Kada sam došao sebi, nalazio sam se u mrtvačkom kovčegu.

Ljubica, Stojan i šef policije pronašli su moje nepomično okrvavljeno telo u predvorju pećine, prekriveno posekotinama i ujedima, i kada su ga odvezli natrag u Konak, doktor Bajić je konstatovao smrt. Čika Zvezdan je bio slomljen. Stavili su me u otvoreni sanduk, pop Jerotije me je opojao, i Stojan, Ljubica i Čika Zvezdan ostali su uz mene na bdenju sledeće noći. Sutradan ujutro trebalo je da me sahrane na uzvisini gde se sada nalazilo groblje, na uzvisini gde je Lazar pre više od stotinu godina slavno izginuo u obračunu sa hunskim carinicima. Ne treba ni da pominjem kakav su šok doživeli kada su me videli da se pridižem iz sanduka. Dok su me gledali razrogačeni, otvorenih usta, beli kao papir, bio sam u stanju samo da kažem: “Je l' mogu da dobijem čašu vode?”

Naravno, vest je odmah obišla čitav grad. Doktor Bajić je smesta dojurio i počeo da se izvinjava zbog konstatovane smrti, užasnut zbog toga što je uopšte postojala opasnost da neko bude živ sahranjen zbog njegove greške. Ali ja sam znao bolje. Već tada, znao sam da nije pogrešio. Ili, ako i jeste, da se radilo o grešci koju bi načinio i svaki drugi lekar.

Trebalo je nekoliko dana da sasvim upoznam simptome svog novog stanja, da shvatim da mi odjednom mnogo više odgovara da budem aktivan noću nego danju. Ljubica se preselila kod nas, jedva dobivši pristanak od roditelja koji nisu imali kud – najzad, provela je sa mnom noć kod Ali Babe – i pričala mi je da danju spavam bez ikakvih znakova života, bled i ukočen kao mrtvac. Osim toga, odjednom sam počeo sve više da volim sirovo meso i krvavo pečeni biftek. Nije dugo trebalo da počnu govorkanja. Pop Jerotije je počeo da zaobilazi našu kuću, da pravi znak Zlog Oka kada me u suton sretne na ulici i da mi pljuje iza leđa. Zvao je čak i čuvenog popa Nikodija iz Strnjike koji je došao da me obiđe, a onda se zavukao u crkvu i tri dana izvodio kojekakve obrede. Ništa nije pomagalo. Nešto kasnije, Ljubica je ustanovila da je zatrudnela, ali Jerotije je odbio da nas venča u crkvi. Stojan se polako ali sigurno udaljavao, zbog neobičnog stanja u kom sam se nalazio, da, ali mislim mnogo više zbog Ljubice. Sve u svemu, čitavo mesto polako je počelo da se ograđuje od nas, a najviše me je bolelo što to pogađa dobrog starog Čika Zvezdana. I konačno, u prvim danima jeseni, gradonačelnik Grga je nedvosmisleno zatražio da odem iz grada zapretivši mi policijom. Proglasili su me za prognanika i dali mi rok od tri dana da se izgubim i potražim novi dom u nekom drugom srezu. Nisu morali da se trude. Ljubica i ja smo se već odlučili na to.

O godinama koje su usledile mogao bih da pričam danima. Neka bude samo rečeno to da sam polako učio da koristim svoje izmenjeno telo na novi način, i koliko god osveta stvorenja zatočenog u utrobi brda – o kom nisam nikome rekao ni reč i svi su bili ubeđeni da je Dok stradao dok je njuškao po jami koja se urušila, a da su mene napali vampirski šišmiši – bila kletva, imala je i svojih svetlih strana. Izgubili smo dete začeto te noći, pred pećinom, još pre njegovog rođenja... lutali smo od sreza do sreza i nigde nismo mogli dovoljno dugo da se skrasimo da zasejemo njivu ili baštu i da dočekamo na njoj prvu žetvu. Onda je došla Zoja i vreme je počelo da protiče mnogo brže. Vest o smrti starog Grge i postavljenju mladog za šefa policijestigla je do nas nedavno, na krajnjem jugu zemlje. Ljubica i ja smo ozbiljno popričali. Oboje smo osećali nostalgiju. Imali smo nešto mukotrpno stečenog kapitala i zaključili smo da je prošlo dovoljno vremena.

Tako smo se vratili, rešeni da najzad omogućimo Zoji da bar dve godine za redom pohađa nastavu u istoj školi, rešeni da nas ovaj put ništa ne otera iz Konaka.

Ništa.

 

Postoji nekoliko duboko ukorenjenih predrasuda o mojoj...vrsti, i sve su odreda netačne. Jedna od njih je da spavamo u mrtvačkim sanducima – tako nešto mogao je da izmisli samo neko ko nikada sam nije iskusio odvratnu, klaustrofobnu skučenost unutrašnjosti kovčega i osećaj da si živ – iako, tehnički, to nisi – sahranjen. Nikome od nas ko je sačuvao iole razuma ne bi palo na pamet nešto tako morbidno. Druga predrasuda je da se naš odraz ne vidi u ogledalima. To ne samo da je fizički apsurd, već odražava opsednutu težnju „normalnih“ da nam pripišu što grotesknije karakteristike, u strahu od onoga što jako dobro znaju i sami – da vrlo lako mogu postati poput nas, šta više, da jedan deo njih za time žudi. Zatim ono da smo od vrata nadole impotentni i da svoju seksualnost umemo da ispoljavamo samo ustima i ugrizom, što će reći, oralno; tu bi Ljubica imala da kaže koju, a verujem da je Zoja dovoljno dobar dokaz za totalnu neosnovanost te besmislice. I najzad – strah od raspeća, Biblije, svete vodice i ostalih crkvenih znamenja. To je preispoljna glupost: među nama ima, kako najcrnjih grešnika, tako i najsvetijih propovednika, sveštenika i kaluđera koji nikada nisu probali ljudsku krv (a i da jesu, zar hrišćanski hleb i vino ne simbolizuju Isusovo telo i krv, i zar se oni ne proždiru i ne ispijaju za pričest kao prividno zadovoljenje kanibalizma koji čuči spremno u duši svakoga od nas, Darvinovih usavršenih primata?). I mi smo Božja deca, baš kao i „normalni“, baš kao i ona zver koja se u skoku bacila ka mojoj Ljubici, smrt sabijena u četiri stotine funti mišića, kostiju, kandži i zuba. Kada sam video da zver skače ka Ljubici, preostalo mi je jedino da se u mislima pomolim i rukom uhvatim za malo raspeće koje mi je o kožnoj uzici visilo oko vrata.

Dva pucnja stopila su se u jedan. Zver je bila pogođena u skoku istovremeno iz dva različita ugla. Njen skok bi prekinut i snažni kombinovani udar tanadi baci je na klavir. Instrument se sruši pod njenom težinom uz čudan, melodični tresak, i prostorijom se razleže urlik besa i bola. Pomerih glavu tako da mogu da vidim vrata. Tamo je stajao Stojan, sa zadimljenom puškom u rukama. Senka ispod šešira skrivala mu je oči, ali video sam mu čvrsto stisnute usne i poigravanje mišića na obrazima. Uskobeljah se na noge, ponovo ljudske, i osetih duboko tištanje tamo gde me je pogodio metak. Rana je srastala, ali između ranjavanja i metamorfoze prošlo je premalo vremena. Pritisnuh to mesto na boku i pogledah ka Ljubici: stajala je leđima oslonjena o zid, raskoračena, odvažno podignute brade, i ubacivala nove patrone u cevi. Stojan prekorači jedan od leševa i krenu ka zveri koja se oslobodila ostataka klavira. Tigar je režao u polusenci, oči su mu gorele kao žeravice dok je neodlučno okretao glavu između Ljubice i Stojana. Veličanstveno krzno bilo mu je isprskano grimiznim kapima, a iz grla mu je dopiralo duboko režanje. Uzmaknuo je dva koraka, šibajući repom levo-desno, a onda se opet pogurio. Za tren ili dva ponovo će se odbaciti od podskih dasaka i ovaj put nikakvi ga iznenadni pucnjevi neće sprečiti.

Kao što rekoh, postoje ukorenjene predrasude; isto tako, međutim, postoje neke stvari koje se o nama ne znaju. Jednu od njih sam već pomenuo: usporavanje, odnosno ubrzavanje metabolizma. Druga je telepatsko opštenje. To je direktna posledica izmenjenih telesnih fluida koji stimulišu odgovarajuće centre u mozgu i omogućuju im da emituju posebnu vrstu misaonih talasa. Naravno, njihovo dejstvo veoma je ograničeno – ne mogu da „čitam“ misli drugih, niti da upravljam svojim mislima njihovim postupcima; ne, mozak samo stiče sposobnost da deluje kao kratkotalasni primopredajnik. Mogu da primim poruku od nekoga ko zna talasnu dužinu mog uma, kao i da je pošaljem nekome koga jako dobro poznajem – poput svoje žene. Kada sam video da se likantrop sprema na drugi skok, odaslah joj najpre pitanje:

Zoja?

Na bezbednom, stiže gotovo smesta njen odgovor. Mišići pod prugastim krznom upravo su se opružali. Bilo je vremena samo za još jednu razmenu.

Gradimirci! odaslah.

Da, znam, blesnuše mi umirujuće njene reči u umu.

Već sledećeg trena tigar je bio u vazduhu.

Kao što sam i pretpostavio, ponovo je odabrao Ljubicu za žrtvu. Stojanov novi pucanj bezopasno mu prohuja iznad glave i raznese skupocenu hrastovu lamperiju na zidu. Ljubica nije pucala. Umesto toga, iskoristila je delić sekunde koji joj je bio na raspolaganju da se baci na pod, u stranu. Likantrop prolete kroz prostor koji je do maločas zauzimalo njeno telo i tresnu o zid, a onda postrance pade povrh nje. Čuo sam nekoga kako vrišti. Bio je to Stojan. Zver pobedonosno uzdiže glavu iznad nje razjapivši čeljusti sa kojih su se cedile bale i gromoglasno riknu. Najednom, rika se prekinu, započe ponovo sa primesom jarosne agonije, a onda stade da se uzdiže kroz registre da bi konačno bila okončana u visokom, napuklom ljudskom kriku. Gledao sam kako se ranjivo mesto na vratu ispod samih čeljusti tigra puši i cvrči tamo gde je Ljubica zarila dugi, srebrni bodež. Naterao sam je da ga stalno nosi sa sobom privezanog za butinu pod suknjom posle malog incidenta koji smo imali u mestu zvanom Gradimirci, nekoliko srezova od Konaka: Zoja je imala samo tri godine, putovali smo svojim porodičnim karavanom u potrazi za nekim boljim mestom za život, kada smo naišli na drumsku blokadu. Ispostavilo se da su je načinila tri vukodlaka u potrazi za ljudskim mesom. Takođe se ispostavilo da neke predrasude mogu da budu tačne. Nešto u srebru zaista je fatalno za njihovu metamorfozu i održanje oblika. Moja teorija je da u dodiru sa srebrom krv koja kola venama likantropa izaziva hemijski šok koji nagoni organizam da se isuviše naglo vrati u pređašnje stanje, te da tako kod njih nastupa trenutna smrt. Ali, koga je briga za to? Jedino je bilo važno to da je sada, umesto ogromne zveri, preko Ljubice bio opružen mršavi muškarac (čak i sa mesta gde sam ja stajao jasno se videlo da su mu leđa prekrivena pravom mrežom ožiljaka) i da se Ljubica upravo izvlačila ispod njegovog nepomičnog tela. Krenuh ka njoj i videh kako Stojan zabezeknuto stoji i zuri u prizor pred sobom.

Ljubica izvuče bodež iz likantropovog grkljana, obrisa ga o njegovu kosu i vrati ga na mesto. Zatim s nešto muke svali leš u stranu da podigne pušku s poda.

„Konjica stiže na vreme, a?“ rekoh Stojanu, koji se osvrnu i pogleda me ispod oka, a onda okruži pogledom po prostoriji.

„Gospode“, reče. „Kakvo ste sranje napravili!“

„Aha“, složi se Ljubica. „Gledaj samo ovu štetu!“

„Hoćete možda da podnesete tužbu?“ upita Stojan, skinu šešir i obrisa nadlanicom znoj sa čela.

„Drži“, rekoh i pružih mu jednu od retkih čitavih flaša sa jednog od retkih čitavih stolova. Nije ni pogledao etiketu, već je samo potegao iz grlića, a onda ponudio bocu Ljubici.

„Pa, gospodine Grga“, reče ona s pomalo nervoznim osmehom, „vi stvarno znate šta je potrebno jednoj dami u času kao što je ovaj.“

„Ne zanimaju me tužbe“, obratih se ja Grgi gledajući ga u oči, „znaš da mrzim papirologiju. Mislim da bi bolje bilo da ti i ja posetimo izvesnu osobu.“

„Mislimo li mi to na istog gospodina?“ odgovori on pitanjem, a onda se načas zamisli. Iskoristih priliku dok je razmišljao da uzmem bocu iz Ljubičine ruke i pošteno potegnem i sam. „Koliko je prošlo od početka čitave gužve? Pet minuta? Deset?“

„Pet, u vrh glave.“

„Biće mu potrebno bar još pet da sazna...“

„Šta onda čekamo?“

Stojan me pogleda. Oči su mu se iskrile. Ponovo mi uze flašu i otpi, obrisa usta, pa procedi:

„Znao sam da ćeš me poprilično koštati još od prvog dana kada sam te video.“ Načas baci pogled na Ljubicu, pa ponovo pogleda mene. „I što si tako stegao tu flašu?“

„A šta je s Aleksom?“

Lice mu se uozbilji. Odmerio me je od glave do pete, a onda slegnuo ramenima. „Razmišljao sam i o tome. Zaključio sam da mu Katićev tretman samo produžava muke. Što se tvoje ranije ponude tiče... Odrastao je čovek, neka odluči sam.“

Ćutke klimnuh glavom, pa se sagnuh da uzmem automatsku pušku jednog od Katićevih mrtvih desperadosa i proverim magacin.

„Kako stoji sa ljudima?“ upitah poslovnim tonom.

„Dvadesetak, otprilike ovog kalibra. Znatna vatrena moć. Ali, ako stignemo na vreme, neće znati šta ih je snašlo. Nego, jesi li siguran da si u stanju za tako nešto?“

Osmehnuh mu se dok sam trpao rezervne magacine s municijom za pojas onoga što mi je posle preobražaja ostalo od pantalona. „Možda još nisam sposoban da ponovim onu predstavu od maločas – uzgred, da znaš da si najbolje propustio – ali uveravam te, imam još punu vreću trikova.“

„A znaš šta imam ja?“ Sada se kezio kao klinac koji je smislio novi mangupluk.

„Šta?“

„Jedan od poslednjih ’presretača V-8!’ Prodavac polovnih kola koji mi ga je uvalio uveravao me je da ga je nekada vozio legendarni Ludi Maksa lično!“

„Kad si već hteo nešto takvo, što nisi kupio tenk?“

„Nisu trenutno imali na lageru.“

Na samom izlazu iz kafane, usred ove žive diskusije, prekinu nas učtivo nakašljavanje. Okrenusmo se. Ljubica je sa puškom kundakom oslonjenom o kuk i redenicima ukrštenim na grudima stajala usred haosa i gledala nas strogo.

„Momci, vi ste izgleda zaboravili nešto?“

Nas dvojica se zgledasmo i ja se vratih nekoliko koraka do nje. Pomilovah je nežno po obrazu.

„Mila, znaš da ne možeš sa nama. Neko mora da počusti ovaj džumbus. Neko mora da čuva dete.“

„Zoja je savršeno bezbedna, spava gore na...“

„Šššš“, rekoh ja i stavih joj prst na usne. „Nema raspravljanja. Uradi kako sam ti rekao.“

A onda, ne čekajući njen odgovor, bez želje da vidim besno sevanje njenih očiju, pridružih se Grgi na vratima i mi izađosmo u noć.

„Muška posla!“ vikala je Ljubica razjareno za nama. „Uvek isto! Samo na svoju zabavu mislite! Spasla sam ti tu tvoju vampirsku guzicu tamo, Đorđe, za to sam bila dobra, a?“

Krenusmo širokom glavnom ulicom prema garaži u kojoj je držao „presretača“, dok se okupljena gomila volšebno rastvarala pred nama i nestajala u tamnim bočnim sokacima.

„Šta to bi?“ upita on.

„Ma pusti“, rekoh, „znaš već. Žene.“

On otpljunu u prašinu s odobravanjem i posle nekoliko koraka reče tiho: „Moram da ti priznam nešto što sam upravo s mukom morao da priznam sam sebi: veoma mi je drago što ste odlučili da se vratite u Konak.“

Zastadoh i zagledah se u njegovo lice obasjano svetlom punog meseca. Osećao sam da mi se licem širi nezaustavljivi kez.

„I meni“, rekoh sa čudnom toplinom u grudima. „Da znaš da dobro kažu: kod kuće je stvarno najlepše.“

I dok su se noćni oblaci polako navlačili na srebrni mesec visoko gore, na ravnodušnom nebu, uz riku „presretačevog“ motora, naoružani do zuba, Stojan i ja se odvezosmo u slavu.