„Tamo“ je bio ugao salona gde je stajao bogato ukrašeni trodelni paravan od bambusovog drveta ojačan ramom od borovine, paravan koji je sada bio razbijen u paramparčad. „Ono“ je do pre samo nekoliko minuta bio zgodan, osioni muškarac iz lične pratnje Leopolda fon Štubenberga, austrijskog plemića i vlasnika unosne kompanije za vazdušni transport OSLAG, odnedavno nastanjenog u prestonici, čuvenog po ekstravagantnim zabavama, iz nekog razloga interesantnog za Kancelariju. Sada je udno krhotina slomljenog paravana ležala smradna, sluzava crna masa gnusnog izgleda, stopljena s ostacima skupocene tkanine svečanog fraka i svilene bele košulje; dotični gospodin, izvesni Karl Mušicki, ležao je mrtav na parketu Ankinog salona pod svetlom nakrivljene podne lampe i izgledao kao da ga je nevidljiva ruka uronila u bure puno kiseline, a onda bacila tamo da cvrči, puši se, topi i kopni u sve slabijem hropcu.

Pošto se uverila da se u odvratnoj lokvi ne nazire belasanje kostiju niti prepoznatljivih unutrašnjih organa, Anka Cukić priđe prozoru, otvori jedno krilo i udahnu svež letnji senjački vazduh. Onda uze telefonski aparat koji je tu bio ugrađen pre nekoliko meseci na insistiranje, kako je čula, Pukovnika lično; podiže slušalicu, sačeka da joj se operaterka javi i izgovori broj koji je svojevremeno upamtila ali nikada nije očekivala i da ga upotrebi.

Posle četiri ponovljena zvuka zvona, ona s druge strane linije začu pozoran muški glas.

„Da?“

„Gospodine Pribićeviću? Anka je.“

„Da, znam. O čemu je reč?“

„Izvinite što zovem u ovo doba, ali... mislim da je najbolje da dođete ovamo.“

2

Pre Pribićevićevog dolaska, Anka je stigla da promeni pocepanu bluzu, nanese na uboje i ogrebotine melem koji je pre više od četiri godine naučila da priprema na Dalekom istoku, i provetri salon. Od popušene konoplje osećala se donekle udaljenom od onoga što se maločas dogodilo i spremnijom da ponovo u mislima sagleda sve pojedinosti.

Kao što joj je bilo naređeno, dopustila je Mušickom da je „zavede“ dok je ovaj sa još dvojicom pripadnika svite Leopolda fon Štubenberga razmetljivo čašćavao goste u Prvom srpskom klubu za gospodu, hteli ovi to ili ne (čudnovato, ali činilo se da pritom nisu ni okusili sopstvene pune čaše koje im je kafedžija uredno ređao na šanku). Diskretno mu je stavila do znanja da je slobodna i zainteresovana da upozna mladog i očigledno otmenog gospodina iz Beča, te da stanuje sama, blizu, na Senjaku, samo dvadesetak minuta vožnje teslamobilom odatle. Uobraženi i pompezni Mušicki lako se rešio drugova, poslavši ih u potragu za sličnom zabavom u drugim veselim beogradskim lokalima. Njih dvoje su se odvezli do njene kuće, zgodno uvučene podalje od ulice i zaklonjene senkama krošnji razgranatih oraha. Vozilo su parkirali na prilaznom puteljku, prošli kroz kapiju od kovanog gvožđa i popeli se uz dva kamena stepenika pred masivna vrata. Dok je otključavala, ulazila i palila električno svetlo u predsoblju, Anka je razmišljala o onome što je smerala da uradi: da nalije nametljivog Švabu dobrim šnapsom, natera ga da se opusti, omekša ga dodatno seksom, a onda, u sitne noćne sate, dok ovaj zadovoljno hrče, pretrese njegov novčanik i pribeleži sve što bi moglo biti zanimljivo za Kancelariju. Ukoliko provera dokumenata i ličnih predmeta ne bi urodila plodom, ujutro bi ga, posle još malo valjanja po krevetu, poslužila doručkom začinjenim eliksirom istine. Ovako ili onako, Pukovnik bi došao do informacija koje su ga zanimale.

Samo što ništa nije krenulo onako kako je mislila.

Dok je ona uzimala rashlađenu bocu šampanjca iz električnog hladnjaka, Mušicki je dokono razgledao predmete na policama i u vitrinama njenog salona, a kada mu je ponudila punu čašu, odmahnuo je samo rukom, spustio čašu na sto i tako, stojeći, zagledao joj se pravo u oči. Zenice su mu bile crne i ogromne, beonjače zakrvavljene i ružičaste. Pred njegovim pogledom, osetila je da joj je ruka mlitavo klonula niz bok, dok joj je on sugestivno držao ručni zglob druge, kako bi joj se još više uneo u lice. Posmatrala je kako mu se pomeraju pune, mesnate usne, ali nije čula njegove reči. U, kako joj se učinilo, poslednjem trenu pre nego što je potpuno izgubila snagu volje, sinulo joj je šta on to zapravo radi. Tada se setila lekcije gospodina Emila Kuea od pre nekoliko godina, kao i njegovog kratkog ali izuzetno delotvornog saveta, skupo plaćenog dukatima Kraljevine Srbije.

Kad osetite da neko želi da vas podvrgne hipnozi, morate se otrgnuti uticaju te osobe, rekao joj je osnivač škole svesne autosugestije. Jedan od trikova koji uvek imaju uspeha jeste pomisao na nekoga ko se, po vašem mišljenju, najviše o vas ogrešio: što veći njegov greh prema vama bio, to će i jača biti mržnja koja će vas na pomisao o dotičnoj osobi ispuniti. A mržnja je moćna emocija, zahteva celu ličnost i tako ne ostavlja mesta za podložnost tuđoj sugestiji.

O, kako je to bio dobar savet.

Bilo je to tako lako!

Trebalo je samo da prizove u misli muževno lice pravilnih crta, visoko čelo i zaliske, urednu, gustu kosu i mangupske brkove. Lice muškarca koji ju je povredio kao niko drugi, muškarca koji joj je prošle godine izdahnuo na rukama u prljavoj sobi hotela „Astor“, sa krvavom penom na usnama. Lice Alvina Kuluma Jorka.

„Polako, Schatzi!“, rekla je i naglo se odmaknula. Shvatila je da se glava Mušickog primakla na samo nekoliko centimetara od njenog lica. „Dozvoli da se malo raskomotim.“

Učinak njenih reči bio je krajnje neočekivan. Austrijanac se trgao kao da ga je ošamarila. Ustuknuo je od nje razrogačenih očiju, dok su mu nosnice drhtale, a između poluotvorenih modrih usana osećao mu se dah čudnovato kužan, istovremeno sladunjav i smradan. Umesto da odgovori suvislo na njenu nedvosmislenu ponudu, on zareža duboko iz grla i iznenada, sasvim neočekivano, mlatnu je širokim zamahom ruke, desnom nadlanicom preko obraza.

Anka oseti kako je silina udarca odiže od poda i soba se zavrte oko nje. Sekund kasnije, ona odlete na sofu, preturi je i prući se preko razbacanih jastuka. Pritisnu načas vrhovima prstiju čelo, stisnu kapke da se pribere, pa pogleda prema svom kasnom gostu. Upita se koliko je bilo pametno da ga dovodi ovamo; sevnu joj pomisao da je Mušicki jedan od onih koji uživaju u tome da tuku žene – i ona sama imala je nekoliko susreta sa sličnim tipovima, tako da je iz iskustva znala da je agresivnost koju su ispoljavali uvek obrnuto proporcionalna veličini alatke među njihovim nogama. Ali ne, po načinu na koji je Mušicki stajao i piljio u nju, zaključila je da ovome seks u bilo kom vidu, čak ni onaj sadistički, nije na kraj pameti.

„Ne znam kako ti je uspelo da mi se odupreš“, izgovori on besno na nemačkom, „ali svejedno ti neće ni najmanje vredeti. Samo ćemo napraviti nepotreban nered.“ Pritom je skinuo sako i počeo da zavrće rukave.

„Ali, Schnuckiputzi moj“, reče Anka napućivši usne koje su joj bridele, i pocepa po dužini donji deo dugačke uske haljine koju je imala na sebi, „nema potrebe za nervozom. Sve će biti u redu...“

Mušicki zavrte glavom u neverici, pomislivši kako se ona to razgolićuje ne bi li nastavila sa zavođenjem, nesvesna situacije u kojoj se nalazi. Onda suknu prema njoj.

Bio je toliko brz da je umalo nije iznenadio. Zahvaljujući pokretljivosti koju joj je omogućila pocepana haljina, izvila se u stranu, tako da je njegovo teško telo tresnulo na parket tik kraj nje: izbliza je ugledala razjapljeno ždrelo i neobično duge i šiljate očnjake. Njegova namera da joj dohvati vrat zubima bila je sasvim jasna. Anka podiže naglo levu ruku u kojoj je stiskala malu vazu od brušenog kristala koju je maločas napipala, srušenu prilikom njenog pada preko sofe i stočića, pa gurnu oblu vazu napadaču među vilice.

Mušicki ponovo razrogači oči od iznenađenja, ali nagonski zgrči vilicu i zagrize u tvrdo staklo. Vaza puče i njemu se usta napuniše oštrim komadima kristala. Anka iskoristi trenutak njegove zaokupljenosti neočekivanim zalogajem i skoči na noge. Saltom unazad preskoči oborenu sofu, dočeka se gipko ostavivši tako nekoliko metara udaljenosti između sebe i napadača, pa strgnu sa sebe do kraja ostatke haljine.

„Šta je bilo, Bärchen? Mislila sam da ti se dopada ono što si video večeras, kad smo se sreli.“

„Schlampe!“, zaurla on ispljunvši krhotine vaze. Usne su mu bile posečene na više mesta, ali umesto crvene krvi, iz posekotina na njima curkala je gustra, tamna, gotovo crna sluz. On ponovo skoči prema njoj.

Anka je sada znala da je ovo borba na život i smrt. Mušicki nije želeo da je pojebe, već da je zakolje zubima. Bio je krupan i gotovo natprirodno brz, tako da nije smela da mu dozvoli da je dohvati. Udahnula je duboko i načas vratila u davne dane obuke, pod bledim, stranim nebom Azije. Ugledala je lice učitelja čije su usluge bile plaćene po Pukovnikovom nalogu, lice čoveka kome je bilo samo dvadeset godina, ali je izgledao – i ponašao se – kao da je star dva veka. Njegove reči na jedva razumljivoj mešavini engleskog i mandarinskog zabubnjaše joj u ušima: Ako je napadač krupniji i jači od tebe, moraš ga pobediti njegovom rođenom snagom.

Dugo je učila ving čun tehnike od Jip Mana u Hong Kongu i sad ju je ono što je tada naučila spasilo od sigurne propasti.

„Fotze!“, zašištaAustrijanac pokušavši ponovo bezuspešno da je ščepa. Činilo se da nije imao rezervni plan, za slučaj da pokušaj sa hipnozom bude bezuspešan. Anka je dobro poznavala raspored predmeta i nameštaja u svom salonu i izbegavala je prirodno i lako da udara u stvari; Mušicki je naletao na stolice, zaplitao se u draperije, i kad god bi zamahnuo rukama da je ščepa, na mestu gde se maločas nalazila nije bilo ničega. Anka tada poče da mu zadaje naučene udarce čija je svrha bila da protivniku polomi koleno, lakatnu kost ili golenjaču. I premda je bila precizna i munjevita, jedva je uspevala donekle da ga uspori: Austrijanac je trpeo udarce koji bi drugog muškarca njegovog stasa za tili čas onesposobili.

Konačno, Anka skliznu ispod novog napadačevog krošea koji je utišao u prazno, počisti nogama Mušickog odozdo i ovaj polete prema robusnom paravanu. Začu se glasno cepanje bambusovog drveta i lomljava rama od borovine. Mušicki se oglasi neobičnom kombinacijom uzdaha i krika i Anka se ponovo osovi na noge, siknuvši s osvetničkim žarom: „Verpiss dich, du Hurensohn!“ Onda oprezno priđe.

Krupan muškarac je ležao na leđima u krhotinama paravana.

Prelomljeni i šiljati deo rama štrčao mu je kroz grudi. Zahvaljujući nezgodnom padu Mušickog, komad tvrde borovine širok desetak centimetara i slomljen tako da mu je vrh podsećao na kolac proburazio je ovome leđa i izbio kroz srce. S užasom i zaprepašćenjem, Austrijanac je zurio u drveni šiljak koji mu je drhturio blizu brade, ruku bespomoćno raširenih i prstiju savijenih u kandže. Tada od mesta gde je drvo izbijalo iz njega, kao od kakvog gnusnog i sluzavog stožera, pod odećom i kožom nabodenog zavijuga bezbroj tamnih žila pružajući se preko udova, stvarajući mrežu preko čitavog njegovog tela. Mušicki poče da se trese, a iz telesnih otvora mu pokulja dim. Anka prekri rukom usta, preneražena i nesposobna da odvoji pogled od silovite metamorfoze koja je trajala pred njenim očima. Nije znala tačno koliko je to potrajalo – minut, tri, sedam – tek u jednom trenutku bila je svesna toga da se njen protivnik oglasio konačnim hropcem i mlitavo klonuo, nataknut na improvizovani kolac kao leptir na čiodu. Tkiva njegovog tela tada su zacvrčala, počela da se tope i stapaju sa iskidanom odećom, da bi na kraju svega od nasilnika ostala samo lokva crne sluzi.

Karl Mušicki je u jednome bio u pravu. Napravili su nered. Sreća te je kuća bila dovoljno daleko od suseda da ne čuju lomljavu stakla i nameštaja.

Kada je Pribićević stigao i ugledao ostatke ubijenog Austrijanca, prebledeo je i saslušao Ankin jezgroviti izveštaj o onome što se dogodilo. Naložio joj je zatim da se odveze u rezervni stan, tamo prespava i tačno u podne bude u Kancelariji. On će urediti da njen salon u međuvremenu bude očišćen, uređen i lišen i najmanjeg dokaza o tome da se tamo dogodilo bilo šta neobično.

3

Sutradan, tačno u pet minuta do dvanaest, Anka Cukić je došla nadomak velike državne zgrade na uglu Nemanjine i Topčiderskog druma, zastala i podigla pogled prema visokoj kupoli iznad koje je vedrim letnjim nebom lenjo plovio blistavi beli dirižabl.

Građevina u kojoj je bilo sedište Kancelarije, ali i Ministarstva unutrašnjih dela i Ministarstva vojnog bila je simbol snage države čija se nezavisnost bližila prvoj stogodišnjici. Kupola se nadnosila iznad istaknutog ugaonog zaobljenog dela odakle su se prema ulicama razvijale monumentalne fasade s isturenim vencima, okvirima oko prozora i stubova ojačanih prstenovima. Uvučeni i istureni segmenti pročelja stvarali su kontrast svetlosti i senke, naglašavali plastičnost i doprinosili svečanom utisku građevine. Anka je uvek kada je dolazila ovamo (a trudila se da to bude što ređe) rado zagledala mnoštvo slobodnih skulptura istaknutih na fasadi i kružnom ugaonom rizalitu zgrade; sve su one na određeni način simbolizovale funkcije institucija koje su tu bile smeštene. Posebno joj je prijao pogled na onu najistaknutiju, izrađenu u bronzi, na vrhu kupole zdanja. Bio je to rad vajara Đorđa Jovanovića, skulptura koju je on izvajao još 1901, personifikacija Srbije u vidu devojke sa vencem na glavi, koja u desnoj ruci drži visoko podignutu baklju, a levom pridržava štit, sa srpskim grbom predstavljenim u plitkom reljefu. U prvim godinama svoje službe državi, Anka je volela da zamišlja sebe kao tu snažnu, čvrstu bronzanu devojku koja štiti interese zemlje i naroda. Ali, veoma brzo je izgubila sve iluzije u vezi s tim.

Uzdahnula je i ušla u prohladni hol. Bila je odevena elegantno, ali bez preteranih ukrasa, sa suncobranom u ruci, čipkom obloženom tašnom, svetlim šeširom na glavi ispod kojeg su joj izvirivali uvojci boje meda, i cipelama s poluvisokim, stabilnim potpeticama i teškim metalnim blokejima prikovanim diskretno za đonove ispod nožnih prstiju. Bile su to cipele koje je najradije nosila, zgodne za blisku borbu. Mali damski pištolj sa dva metka koji je držala u tašni kao dodatno obezbeđenje predala je naoružanom portiru u uniformi garde i uredno evidentirala svoj dolazak uvlačenjem izbušene kartice u prorez na metalnoj kutiji sa prepoznatljivim znakom koncerna „Laboratorije Tesla.“

Pribićević je ustao kad ju je ugledao na vratima svoje radne sobe. Kao i većina ostalih prostorija u zgradi, i ova je bila obložena drvenom lamperijom. Na zidovima su visile slike sa seoskim motivima, a nameštaj je bio u kombinaciji masivnog lakiranog crnog drveta i tamnozelene kože. Pribićevićevi koraci se nisu čuli dok je obilazio oko velikog radnog stola po dubokom tepihu i prilazio joj.

„Dobar dan, gospodine“, rekla je Anka. „Evo me, kao što ste naredili.“

„Dobro, dobro“, otpuhnuo je bucmasti sredovečni muškarac u pomalo pretesnom odelu. „Poći ćemo odmah u sobu broj šest.“

Anka na to podiže obrvu. Soba broj šest je bila prostorija smeštena odmah do sale za protokolarne sastanke na prvom spratu, opremljena uređajima za prenos zvuka koje je, kao i manje-više sve ostalo ovde po državnoj porudžbini proizvela Teslina kompanija. Ona je tamo bila tek jednom, u vreme Afere Plank, i znala je da unutra ima mesta samo za dve osobe – eventualno tri, ako se malo stisnu – kao i da zid između tog sobička i sale prekriva prozor od posrebrenog stakla koje je iz dobro osvetljene sale, zahvaljujući optičkoj varci, izgledalo kao ogledalo. Oni koji su u sali sedeli i razgovarali nikako nisu mogli biti svesni da ih neko tu, veoma blizu, skriven u zamračenoj prostoriji, sasvim dobro vidi i čuje.

Ušla je sa Pribićevićem tamo, odložila tašnu i suncobran na sto i sela na jednu od dve stolice s uspravnim naslonom. On je tiho zatvorio tapacirana vrata za sobom i smestio se kraj nje. Posedeli su tako u tami tridesetak sekundi, a onda su se vrata sale za sastanke otvorila i unutra su stupila tri muškarca. Kada ih je ugledala, Anki načas zastade dah. Onda ga ona ispusti iz pluća polako, što tiše, kao da se plaši da bi ljudi iza stakla mogli čuti njeno disanje.

U salu je prvi stupio Pukovnik – u svetlom civilnom odelu, košulje jedva zakopčane oko širokog bikovskog vrata. Bio je besprekorno začešljan, uredno štucovanih tamnih brkova, sa neutralnim izrazom na licu. U poluokretu je podigao desnu ruku pokazavši prema unutrašnjosti prostorije, kao da podstiče nevoljne posetioce da uđu.

Pridošlice koje su za Pukovnikom ušle u salu i zatim se smestile za stolom tamo gde im je pokazao, lica okrenutih prema lažnom ogledalu, bile su Anki – baš kao i svim drugim pripadnicima obaveštajnih službi, domaćih i stranih – itekako poznate. I ako je Pukovnikova pojava u Anki izazvala – kao uvek kada bi ovoga videla u blizini – drhtaj straha i, duboko ispod njega, slutnju neodoljive privlačnosti, pogled na visokog i mršavog šezdesetogodišnjaka u skupocenom tamnom odelu za kojim je u salu za sastanke ušao stameni i smireni, crnomanjasti brkajlija, nagnao je Anku Cukić da se naježi. Netremice je posmatrala kako se iza stakla Nikola Tesla smešta na stolicu preko puta Dragutina Dimitrijevića Apisa, dok Teslin stalni telohranitelj i intimus, Amerikanac Uliks Morgan, mirno stupa u stranu i ostaje da stoji lako oslonjen o zid kraj vrata koja je za njima zatvorio poslužitelj.

Činilo se da je sećanja na događaje iz Afere Plank nikako ne ostavljaju na miru. Upravo tada, pre jedva godinu dana, Anka Cukić je bila u prilici da se nađe u blizini slavnog naučnika, i reagovala je na isti način kao sada. Premda je odista mrzela muškarce, to nije značilo da je oni seksualno ne privlače – i tu je činjenicu Anka umela mnogo puta tokom svoje burne karijere da iskoristi za potrebe Kancelarije. A pored one sirove, primordijalne privlačnosti koju je nagonski osećala prema snažnim i autoritativnim ličnostima poput Pukovnika, ustanovila je da je na tananiji i stoga svakako opasniji, za kontrolu nepodesniji način, privlače muškarci izuzetnog intelekta. To otkrovenje ju je svojevremeno toliko zapanjilo da je otišla na predavanje psihologa Rajnera Vajnenberga, jednog od Jungovih učenika koje je naučna javnost izvrgavala ruglu zbog toga što je poricao uvrežene teorije i iznosio smele stavove o seksualnoj ličnosti muškarca i žene. Pogotovo je bila kontroverzna njegova klasifikacije u kojoj je posebno bilo naglašeno mesto takozvanih „sapioseksualaca“ –žena i muškaraca koji imaju potrebu za umnim nadražajem kao podsticajem za seks. Usred glasnog negodovanja publike u sali Kolarčeve zadužbine, Vajnenberg je te hladne novembarske večeri uspeo da poentira tvrdnjom kako, premda je po njegovom mišljenju sapioseksualnost svojsvo oba pola, njoj ipak u donekle većoj meri podležu dame, u skladu sa starom izrekom: „Muškarac se zaljubi gledajući ženu, a žena slušajući muškarca.“ Posle predavanja, prisećajući se kratkih minuta koje je provela u Teslinoj blizini, Anka Cukić je pomislila za sebe kako nesumnjivo može da se ubroji u sapioseksualne ličnosti. A ko je mogao da bude u tom smislu privlačniji od jednog genija kao što je Nikola Tesla?

Pribićević je, čini se, primetio Ankin zaneseni izraz lica i nakašljao se. Ona se prenu i obrati pažnju na glasove koji su dopirali iz zvučnika.

„Još jednom se izvinjavam, gospodine Tesla“, čuo se duboki Apisov glas pun suspregnute snage – Pukovnik se zaista trudio da bude ljubazan prema naučniku i velikom kraljevom prijatelju, pomislila je Anka. „Ali vi svakako znate da vas moji ljudi ne bi ovamo pozvali bez uistinu preke potrebe.“

Tesla se pred jednim od najmoćnijih ljudi u državi držao zvanično i pomalo hladno. Čupnuo je trun sa rukava – na šakama je imao tanke bele rukavice – i pogledao Pukovnika pravo u oči. „Vi, gospodine Dimitrijeviću, dobro znate da sam ja odan Kruni i da spremno sarađujem sa svim zvaničnim telima. I premda sam danas u agendi imao nekoliko značajnih sastanaka, naložio sam svojoj asistentkinji da ih pomeri za kasnije ili, ako to bude nemoguće, otkaže. Jedino što bih mogao primetiti u vezi s ovim slučajem jeste neobična – i po mom mišljenju sasvim nepotrebna – okolnost da ste po mene poslali odred naoružanih žandarma, kao da me ne daj bože hapsite.“

Apis podiže veđe, tobože u čuđenju, pa se osmehnu. Neko ko ga nije poznavao toliko dugo kao Anka lako bi poverovao u iskrenost tog osmeha.

„Odred vas je sproveo na ovaj način zbog vaše lične bezbednosti, gospodine Tesla“, reče on.

„Zar je moja bezbednost ugrožena?“, upita Tesla, pa načas pogleda u Amerikanca. Morgan je i dalje stajao oslonjen o zid i slušao razgovor sa potpuno ravnodušnim izrazom na licu.

„Saznanja do kojih je naša služba za specijalne zadatke došla prošle noći ukazuju na to“, odgovori Apis. Onda otvori kartonsku fasciklu punu papira i zagleda se u pelir podignut sa vrha hrpe. „Gospodine Tesla, koliko dobro poznajete izvesnog Leopolda fon Štubenberga, grofa iz Austrije koji je pre izvesnog vremena učinio čast našoj prestonici tako što se u njoj nastanio?“

Tesla sa zanimanjem osmotri dokumenta pred Apisom i osmehnu se kratko pod gustim prosedim brkovima.

„Grof fon Štubenberg je naručlac i poslovni partner ’Laboratorija Tesla’“, reče on. „Ali ne mogu se pohvaliti da sam se sa tim gospodinom često susretao. Posao je ugovorio preko direktora svoje kompanije OSLAG kojoj je, čini mi se, sedište u Lincu. Mislim da smo se licem u lice videli samo jednom, pre mesec-dva, na prijemu u zdanju Protokola. Želite li da kažete, gospodine Dimitrijeviću, kako mi od njega preti nekakva opasnost?“

Anka se nasmeši u sebi iza stakla: shvatila je da Tesla namerno izbegava da Pukovnika oslovi po činu, očigledno s namerom da mu pokaže kako nimalo ne strepi pred njegovim autoritetom. Retke su bile prilike u kojima su Apisovi sagovornici mogli s njim da se ravnopravno nose. Ovo je očigledno bila jedna od njih, i Pribićevićevo nelagodno meškoljenje na stolici kraj njene uverilo ju je da ima pravo.

„Nažalost, prilično smo sigurni u to. I ne samo vama, gospodine Tesla. Uvereni smo da smo u opasnosti – svi.“

Tesla uzdahnu i pogleda u Apisa pomalo podozrivo. „Zaista ne razumem.“

„Kakav je to posao trebalo da obavite za Fon Štubenbergovu firmu? I ne...“ Apis je podigao ruke pred naučnikovim izrazom lica. „Ne interesuju me finansijske pojedinosti. Želim samo da znam šta je bilo predmet ugovora između njega i vaše kompanije. Možete li to da mi kažete?“

Njegov sagovornik oćuta nekoliko trenutaka, a onda se ponovo zavali u naslon stolice sa koje je počeo da ustaje, preneražen Pukovnikovom indiskrecijom.

„Da, gospodine Dimitrijeviću“, reče Tesla, očigledno pažljivo birajući reči. „Mogu to da vam kažem U ovoj fazi, kada je prototip već završen i uspešno testiran, i kada su ’Laboratorije Tesla’ zaštitile patentom nekoliko pronalazaka do kojih smo došli radeći na tom poduhvatu, sâm predmet ugovora nije nikakva velika tajna. Ali finansijske pojedinosti jesu.“

Apis pomirljivo podiže desnu ruku, dlanom okrenutu prema Tesli, pa je spusti preko dokumenata u otvorenoj fascikli.

„Molim vas, gospodine Tesla, recite mi, bez zalaženja u pojedinosti, šta ste to proizveli za Fon Štubenberga. Kruna će vam biti izuzetno zahvalna.“

Naučnik slegnu ramenima. „Po mom mišljenju, nije bio posredi bogzna koliko komplikovan poduhvat, ali na istraživanju i razvoju moralo se angažovati naše odeljenje za optiku, baš kao i ono koje se bavi primenom elektromagnetnih polja.

Naime, direktor grofove firme iz Linca, gospodin po imenu Joakim Šipka, dostavio je ’Laboratorijama Tesla’ upit za konstruisanje medicinskog uređaja ili pomagala koje bi u mnogome moglo olakšati život ljudi obolelih od akutne fotodermatoze, ili kako to neki još vole da nazivaju, heliopatije. Kako nam je objašnjeno, ta bolest preosetljivosti na sunčevu svetlost nasledna je u porodici grofa Fon Štubenberga, i čini se da i on sam pati od nje, tako da je sasvim razumljivo njegovo zanimanje za pronalaženje mogućeg rešenja. Doduše, ’Laboratorije Tesla’ se do sada nisu previše bavila izumima koji bi mogli imati primenu u medicinu, ali s obzirom na prirodu zahteva – i problema – lično sam se zainteresovao za mogućnost da grofu izađemo u susret, te sam zadužio svoje saradnike da porade na tome. Sa zadovoljstvom mogu da kažem kako smo sada, nepunih sedam meseci posle početka rada na ovom projektu – gospodin Šipka je insistirao da mu ime bude ’Projekt: Sunce’ – uspešnim testovima pokazali da bi dani muka za sve one jadnike koji su zbog heliopatije morali da se klone dnevnog svetla konačno mogli biti na izmaku.“

„Molim vas da to pojasnite“, reče Apis.

„Rado“, odgovori Tesla. „Vidite, s obzirom na elektromagnetnu prirodu svetlosti – da ne zalazimo sada u dubine teorijske fizike i objašnjenja kako je svetlost istovremeno i talas i čestica – moja osnovna ideja bila je relativno jednostavna, ali time zadatak za naše razvojno optičko odeljenje nije bio nimalo lakši. Pomislio sam kako bi trebalo generisati nekakvo zaštitno elektromagnetno polje oko tela bolesnika koji pati od heliopatije, tako da to ono svojim talasnim dužinama poništava talase sunčeve svetlosti koje nauka smatra najštetnijim po čoveka. Zapravo, to su dugotalasno i srednjetalasno ultraljubičasto zračenje, koje prodire kroz atmosferu i dopire do ljudske kože. Da bismo ga poništili, morali smo da konstruišemo uređaj koji bi stvarao elektromagnetni štit neprestano promenljivih i prilagodljivih talasnih dužina, u zavisnosti od konkretne snage sunčevog zračenja, i na kraju smo u tome uspeli – taj uređaj je predmet međunarodnog patenta broj... 808552075, ako se ne varam. Međutim, time posao nije bio završen – prva verzija uređaja bila je previše glomazna da bi njegova upotreba imala ikakvog smisla. Moji konstruktori su potom – sa još nekoliko prototipova – sveli gabarite uređaja na prihvatljive. Drugim rečima, najnovija verzija aparata je velika toliko da može stati u omanji ruksak.“

„Kada ste bili u prilici da uspešno testirate tu konačnu verziju?“, upita Apis.

„Pre otprilike tri sedmice. Ali, praktična upotrebljivost uređaja još nije bila postignuta do kraja. Morali smo da pronađemo – i potom te pronalaske odmah i patentiramo – tkaninu prožetu finim tankim provodnicima, od koje se mogao skrojiti kostim koji će pokriti čitavo telo bolesnika. Isto tako, morali smo smisliti i prikladan izvor energije kojom će se uređaj napajati i kroz mrežu kojom je tkanina protkana na pacijentovoj koži stvarati elektromagnetno polje. To je morala biti baterija, ali klasične baterije sa tečnim punjenjem koje smo navikli da koristimo, opet su bile previše nezgrapne da bi bile prenosive. Moje razvojno odeljenje koje je već dugo eksperimentisalo baterijama sa čvrstim jezgrom, pokušalo je da upotrebi litijum i uspelo da konstruiše litijumsku bateriju neophodnog kapaciteta, veliku toliko da se može smestiti u jednu dužu vojničku fišekliju. Naravno...“

„...i to ste odmah patentirali“, dovrši Pukovnik Teslinu rečenicu. Ovaj se osmehnu i klimnu glavom.

„Testirali smo čitav komplet najpre tako što smo u laboratoriji odenuli kostim sa mrežom provodnika lutki poput onih koje u izlozima koriste naši viđeni butici s odećom, i generisano polje izmerili preciznim mernim aparatima. Potom je gospodin Šipka preuzeo prototip zajedno sa uputstvom za njegovo korišćenje, i oko nedelju dana ni on, ni grof nam se nisu javljali.“

Apis upitno pogleda u Teslu kada je ovaj zaćutao, pa vide da naučnik nabranih veđa razmišlja o nečemu.

„Onda smo od gospodina Šipke, neposredno pre njegovog povratka u Linc, dobili zvaničnu porudžbinu za prvu seriju takozvanih ’Sunčevih kompleta’ od sto komada sa rokom isporuke od trideset dana.“

Pukovnik oštro udahnu. „Sto kompleta?“, ponovi s nevericom.

„Da“, reče Tesla. „Čini se da kompanija grofa Fon Štubenberga smatra kako za ovu vrstu medicinskih pomagala postoji veliko potencijalno tržište. Nisam znao da je heliopatija toliko raširena bolest.“

„Ukoliko i nije“, reče hladno Apis, „čini se da dobri grof očekuje pravu epidemiju.“

Sala za sastanke utihnu. Činilo se da su sva trojica muškaraca u njoj zaokupljena svojim mislima. Tada Pukovnik prelista dokumenta u fascikli i izvuče odatle veliku fotografiju. Anka sa svog mesta nije mogla da vidi šta je na njoj, ali joj Pribićević tutnu u ruke svoj primerak.

Ona spusti pogled na krupnozrnastu sliku muškarca suvonjavog lica sa čudnim dugačkim uvojcima koji su mu se ispod kicoškog šešira spuštali sve do ramena. Na očima su mu bile tamne naočari okruglih okvira i potpuno su mu pokrivali oči, a činilo se da mu je lice presvučeno tankom, gotovo providnom tkaninom prošaranom svetlucavim nitima. Trže se na Apisov glas i ponovo pogleda kroz lažno ogledalo.

„Ovo je jedina poznata fotografija grofa Leopolda fon Štubenberga snimljena na dnevnom svetlu. Načinio ju je sa prilično velike udaljenosti fotograf koji radi za nas i koji je za tu priliku koristio poseban model kamere konstruisan u Nemačkoj: navodno je slikao devojku s suncobranom na drugoj strani ulice, preko puta kapije grofovog imanja u Lisičjem jarku, i tom prilikom uhvatio grofov lik kada se ovaj izvezao svojim automobilom bez krova. Da li je to što mu se vidi na licu deo vaše aparature, gospodine Tesla?“

„Jeste“, potvrdi naučnik i gurnu fotografiju natrag Apisu preko stola. „Kostim sa provodnicima oblači se na golo telo, dok je maska za lice skrojena tako da ne pokriva oči, usta, teme i potiljak – pa samim tim ni kosu – već se ispod nje privezuje skrivenim remenjem i kopčama. Dakle, ovo je snimljeno po sunčanom vremenu, što znači da je moj klijent zaključio da nije utrošio novac zabadava. Nauka je odnela još jednu pobedu na polzu sirotih ljudi obolelih od dosad neizlečive i nepodnošljive bolesti! Ali, vi mi, gospodine Dimitrijeviću, još niste objasnili stvarni razlog za ovaj naš razgovor.“

Apis ustade i izvuče iz fascikle parče belog kartona. Anka se nagnu napred kako bi bolje videla i umalo ne udari nosom u staklo.

„Gospodine Tesla“, reče Pukovnik, „pretpostavljam da ste već dobili ovu pozivnicu?“

Naučnik uze parče kartona ukrašenog i ispisanog zlatotiskom, pa osmotri tekst na njemu.

„Jesam, gospodine Dimitrijeviću“, odgovori on. „Vidim, primili ste je i vi?“

„Tako je, gospodine Tesla“, reče Apis, priđe prozoru i zagleda se napolje, spojivši ruke na leđima. Onda se osvrnu i prodorno pogleda u naučnika. „Baš kao i svako ko iole nešto znači u ovoj državi. Dozvolite...“

On načini dva koraka prema Tesli, uze pozivnicu iz njegovih ruku, pa pročita:

„Uvaženi gospodine, sa zadovoljstvom vas obaveštavamo da će se u sredu, četrnaestog jula 1920. godine u Palati Vartholc u Lisičjem jarku, kraj Beograda, održati svečani prijem za uvaženu gospodu s pratnjom, a povodom porodičnog jubileja Plemenitog Grofa Leopolda Fon Štubenberga. Tanc-veče i svečani banket u prisustvu domaćina uveličaće i Njegova Ekselencija Ambasador Austrougarske Carevine u Srbiji, Herr Erih Kruška-Grabovski. Prijem gostiju počinje u 20 časova. Wilkommen!“

Pukovnik pogleda iskosa Teslu, skrenu načas pogled prema Uliksu Morganu, mirnom i nepokretnom kao granitna litica, pa ispusti pozivnicu natrag na sto.

„Gospodine pukovniče“, obrati se Tesla Apisu prvi put po činu, gledajući ga odozdo. „Vi kanda mislite da gospodin grof priprema za sredu uveče nekakvo nepočinstvo koje bi moglo biti opasno po mene – pardon, kako ste već na početku razgovora kazali – po ’sve?’“

Apis slegnu ramenima. „Recite vi to meni, dragi gospodine. Vidite, na taj prijem, ’tanc-veče i svečani banket’, pozvani su svi ministri iz državnog Kabineta, članovi kraljevske porodice, najviši oficiri Srpske kraljevske vojske, svi skupštinski poslanici – i pozicija i opozicija bez razlike, te najkrupniji industrijalci, vlasnici dnevnih novina i štamparija, umetnici i – vi... a svi znamo koliko ste vi, gospodine Tesla, učinili za ovu našu malu zemlju, koliko i dalje činite i koliko bi tek za nju trebalo da učinite.“

Pukovnik zaklopi fasciklu i zagleda se sagovorniku u oči.

„U sredu će tamo biti, da tako kažem, previše državnih jaja u istoj korpi. A moj posao je da makar većina tih metaforičnih jaja ostane neporazbijana. Zato vam preporučujem – zato vas molim, gospodine Tesla – pronađite kakav dobar izgovor i preskočite to tanc-veče... taj svečani banket.“

Tesla se osovi na noge i osmotri Apisovo lice sa visine.

„Gospodine Dimitrijeviću“, reče naučnik tiho, ponovo izbegavši da Apisa oslovi po činu. „Ja potpuno razumem i vaš posao i vaš stav. I iskreno sam vam zahvalan za brigu. Ipak, mislim da je ona u ovim okolnostima bezrazložna. A ja imam obaveze druge vrste prema čoveku koji je u moju kompaniju uneo ogroman sveži kapital kroz taj svoj ’Projekt: Sunce’ i tako mi otvorio mogućnosti za eksperimentalna istraživanja o kojima sam pre ovoga mogao samo da sanjam. Verujte, ta istraživanja će nam – nadam se – dati ključeve za postojanje samog čovečanstva, ključeve vasione. Stoga, ne, gospodine Dimitrijeviću. Nisam u mogućnosti da postupim kako mi savetujete, kako me, rekoste, molite.“

Morgan ćutke pruži Tesli štap i šešir, maši se za kvaku, klimnu Apisu glavom u znak poštovanja i otvori vrata.

„Gospodine Tesla“, oslovi Pukovnik naučnika kada se ovaj okrenuo da pođe za Amerikancem. „Verujete li u to da postoje vampiri?“

Nikola Tesla zastade usred koraka i polako se osvrnu. Pogleda u Apisovo lice kao da traži tamo trag kakve neprilične sprdnje. Sekund kasnije shvati da je Pukovnikovo lice smrtno ozbiljno, namršti se i reče:

„Gospodine pukovniče... Ja verujem u postojanje svega onoga što se naučno može objasniti. Pokažite mi takozvanog vampira – ako se ne varam, stvorenje iz narodne mašte, mrtvaca koji je ustao da sisa krv živima, neupokojeno biće koje beži od sunca, krsta i belog luka – i siguran sam da ću biti u stanju sasvim naučno i ozbiljno da dokažem kako dotični zapravo nije umro, kako njegova krvoločnost vuče koren iz nekakve duboke psihoze, jednako kao i zaziranje od raspeća. Što se belog luka tiče – ako se ne varam – postoje izvesne bolesti i fiziološki poremećaji kod kojih njegov miris obolelima smeta, a štetni uticaj sunca se, dakako, dâ objasniti heliopatijom. Zar želite da mi kažete da je grof Fon Štubenberg – vampir, u folklornom smislu?“

Apis ga je prodorno posmatrao trenutak ili dva, da bi onda odmahnuo kratko rukom i usiljeno se osmehnuo.

„Ne, naravno da to ne želim, gospodine Tesla.“

Naučnik mu se nakloni. „Onda ćemo se, dragi moj gospodine pukovniče, jamačno videti u Palati Vartholc. Biće to, cenim, zanimljivo tanc-veče,“

„I svečani banket“, promrsi Apis sebi u bradu dok je gledao za Teslom i njegovim pratiocem. „I svečani banket.“

4

Anka se trže kada Pukovnik kratko kucnu po staklu lažnog ogledala.

Pribićević se uzmuva i brzo ustade sa stolice pored nje, pa oboje izađoše iz mračne sobe i stupiše u suncem okupanu salu za sastanke. Apis je tamo ponovo stajao kraj prozora, sa rukama na leđima.

„Gospođice Cukić“, reče joj on ne okrenuvši se. „Taj dosje na stolu je za vas. Molim vas da ga proučite što pre.“

Pribićević se nakašlja. „Gospodine pukovniče“, reče, „šta ćemo sad?“

Dimitrijević poćuta malo, zagledan u saobraćaj na užurbanoj Nemanjinoj ulici, a onda odgovori, i dalje okrenut leđima.

„Sad nam, gospodine Pribićeviću“, reče on, „ostaje samo da se pripremimo što bolje umemo.“

5

Palata Vartholc je bila remek-delo arhitekte Aleksandra Bugarskog podignuta za velikog industrijalca Đorđa Vajferta, koju je ovaj 1916. prodao svom dobrom prijatelju iz Beča Hercogu Andrašiju, da bi je tri godine kasnije za sebe otkupio grof Fon Štubenberg. Veličanstvena građevina je bila okružena negovanim vrtovima zaklonjenim od druma visokim kamenim zidovima. Te vedre večeri bila je okupana jarkim svetlima reflektora koji su šarali po njenom visokom granitnom pročelju i mešali se sa električnim sjajem kandelabara na visokim stubovima od kovanog gvožđa, dok je kolona vozila polako vijugala belim putem od sitnog šljunka i zaustavljala se ispred velikih otvorenih vrata pod tremom oslonjenim o četiri dorska stuba.

Zagledajući kićeno zdanje i držeći lako ispod ruke pukovnika Dragutina Dimitrijevića, iza leđa radikalskog prvaka Nikole „Baje“ Pašića i njegove supruge Đurđine, dok su čekali u redu koji se formirao pred ulazom u palatu, Anka Cukić je osećala hladni mir u sebi, kao i svaki put kada je bila na zadatku. Nije dopuštala da je dekoncentriše i uznemiri blizina jedinog muškarca pred kojim je osećala strah pomešan sa nevoljnim poštovanjem. Večeras je morala da odigra ulogu koja joj je bila namenjena i kao i uvek, nameravala je da je odigra besprekorno.

Pred samim ulazom, pored poslužitelja koji je prihvatao bele pozivnice sa zlatotiskom od zvanica i klanjao im se, stajao je visoki i plećati kicoš u redengotu koji je bio nekakva kombinacija visoke pariske mode i operetske uniforme, i usiljeno se osmehivao parovima koji su prolazili kraj njega. Anka je u njemu prepoznala jednog od članova Fon Štubenbergove razuzdane svite, koga je u nedelju uveče zapazila u Prvom srpskom klubu za gospodu, u društvu njenog nesuđenog ljubavnika, Mušickog. Zapitala se tada, ne prvi put, kako je grofova bulumenta sebi objašnjavala to što je Mušicki nestao bez traga i glasa.

Kada je Apis nehajno pružio pozivnicu poslužitelju, kicoš ga odmeri pogledom, a onda ih oboje diskretno povede u stranu, kako ne bi remetili postojani dotok svečano odevenih gostiju.

„Izvinite, ah, gospodine...?“, reče on na srpskom, s upadljivim nemačkim naglaskom.

„Dimitrijević“, reče Pukovnik. „Izvolite?“

„Bojim se da u palati nije dozvoljeno nositi oružje. Molim vas da mi ga predate. Možete ga preuzeti pri odlasku.“

Tobože iznenađeno, Apis spusti pogled na opasač sa futrolom, pa pogleda sagovornika u oči, osmehnuvši se. „Ovo? Dragi gospodine, to je samo paradni pištolj koji neizostavno ide uz ovu uniformu. Postoji čak i propis koji oficirima Kraljevske vojske strogo brani da se u javnosti pojavljuju bez oružja. Uveravam vas, do pre nekoliko godina bilo je i strožije – pored pištolja, morali smo nositi i sablje, a to je uistinu bila prava gnjavaža. Zveckali smo kao ciganski špediter po kaldrmi.“

Kicoš se namršti, prevodeći u glavi Apisove reči. Onda reče: „Ipak, gospodine... pukovniče? Ovo je privatni događaj, a gospodin grof je izričito...“

Prekinu ga pojava onižeg muškarca u beloj košulji nabranoj na grudima i fraku koji mu je stajao kao saliven; ispod okovratnika mu je bila elegantno vezana kravata boje krvi, sa tananim geometrijskim šarama. Anka prepozna svilenkaste duge uvojke domaćina, Leopolda fon Štubenberga, iako mu na licu nisu bile one okrugle tamne naočari s fotografije.

„Dozvolite da pomognem“, reče ljubazno plemić, čiji je srpski bio gotovo savršen. „Ali... pa to je gospodin pukovnik Dimitrijević! Kakva čast za naš skromni dom!“

Apis odsečno kucnu potpeticama i kratko se nakloni. Anka se spusti u kratki kniks, ne puštajući Pukovnikovu mišicu.

„Ja sam Leopold fon Štubenberg i želim vam srdačnu dobrodošlicu. A kako samo prekrasnu pratilju imate, gospodine pukovniče! Smem li znati vaše ime, gospođice...?“

„Cukić... Anka Cukić.“

„Ah! Izvrsno!“ Grof teatralno pljesnu rukama. „Očaran sam zbog toga što ste ove večeri sa nama. Ali, želeo sam zapravo da pitam je li sve u redu?“ On upitno pogleda u kicoša.

„Siguran sam da je posredi samo mali nesporazum“, reče Apis, gotovo veselo. „Upravo sam mladom gospodinu objašnjavao kako je ova starudija koja mi visi s opasača tek trofejni primerak i ukras bez kog se jedan oficir Kraljevske vojske ne može pojaviti, jednako kao što ove fine dame večeras ni za živu glavu ovde ne bi došle bez svojih lažnih bisera i bižuterije za kojom su odskora toliko poludele.“

Grof se iznenađeno trže, spusti i sam pogled na futrolu koja je Apisu stajala ukrivo na levoj strani opasača, pa ponovo osmotri kicoševo lice. Onda mu se usta razvukoše u širok, snishodljiv osmeh.

„Svakako, gospodine pukovniče! Učinićemo večeras za vas ovaj presedan. Razumećete ipak kako predostrožnosti nikada nije na odmet. Nažalost, moja je ličnost nekoliko puta bila metom neuspelih atentata, i prijatelji kojima sam okružen ne gledaju blagonaklono na bilo šta što bi moglo da me ugrozi.“

„Budite uvereni, cenjeni grofe“, osmehnu se široko Apis, i Anka jedva suzbi u sebi želju da uzdrhti od jeze koja ju je prožela, „vaša bezbednost će večeras biti jedna od mojih prvih briga.“

Grof pogleda Pukovnika ispod oka, pa se iskezi zadovoljno, pokazavši nestvarno bele zube između kojih se načas pomolio crveni jezik, gotovo kao nekakav zaseban stvor, pijavica ili puž.

„Hajde da se dogovorimo, gospodine pukovniče“, reče grof ljubazno. „Dužnost mi nalaže da dočekujem i ostale uvažene zvanice, i plašim se da bi se izvesni ministri i vlasnici krupnog kapitala mogli osetiti pogođenim i ljubomornim zbog pažnje koju im uskraćujem dok stojim ovde, sa vama. Vi i vaša očaravajuća pratilja uživajte u svemu što večeras može da vam pruži moj dom, a ja ću vas kasnije pozvati, zajedno sa još nekoliko meni izvanredno važnih gostiju, da obedujemo u prisnijoj, intimnijoj atmosferi.“

Apis klimnu glavom i ponovo kucnu potpeticama, a grof se okrenu i priđe sledećem paru koji se već nestrpljivo vrpoljio pošto je stupio kroz vrata u ogromnu dvoranu. Kicoš u redengotu se pomeri bez reči i nastavi da nadzire poslužitelja i preuzete pozivnice.

Anka podrobno osmotri dvoranu u koju su ušli iz mermernog predvorja, prošavši pored bogato obrađenih hrastovih stepenica koje su vodile na sprat. Zahvaljujući dosjeu koji je u ponedeljak dobila od Pukovnika, znala je da je stepenice projektovao znameniti Jovan Ilkić, i jednako je znala raspored svih prostorija u velelepnom zdanju. One su bile raspoređene oko tog centralnog hola sa stubovima i galerijama, i pored velike dvorane za prijeme i balove u kojoj su sada bili zajedno sa brojnim svečano odevenim zvanicama. Iz predvorja se moglo ući u trpezariju, biblioteku, kao i malu kapelu okrenutu prema bašti, te nekoliko salona za razgovore u intimnijem društvu ili partije bridža, preferansa ili džin-remija.

„Izvolite, moliću lepo“, začu ona ženski glas i okrenu se. Kraj njenog desnog lakta stajala je devojka od svojih devetnaest ili dvadeset godina, odevena u nošnju iz harema, tako popularnu tog proleća i leta na prijemima bogate gospode: imala je na sebi svilene crvene šalvare i niske persijske cipelice sa vrhovima blago izvijenim uvis, belu vezenu bluzu i čudnu crvenu kapicu na glavi, sa velom koji joj se spuštao niz vrat, ali joj nije prekrivao lice. U rukama joj je bio poslužavnik sa visokim čašama penušavog vina.

Anka uze čašu za sebe i za Apisa, osmehnu se devojci i dodade šampanj Pukovniku, koji je pozorno osmatrao prostoriju. Poslužiteljka se nakloni i udalji da ponudi preostale čaše s pićem drugim gostima. Anka je isprati pogledom. Prepoznala ju je sa fotografije iz Fon Štubenbergovog dosjea kao Matildu Alander, ćerku bogatog liferanta gvožđa koji je se oglasom u Politici javno odrekao nekoliko meseci pošto je bulevarska štampa počela da je olajava zbog redovnog učestvovanja na Fon Štubenbergovim raskalašnim zabavama u prestoničkim hotelima i lokalima. Lice te devojke, premda skladno i lepo, bilo je gotovo mrtvački bledo, a usne suve i beskrvne. Izgledala je kao da se ne kreće po svojoj volji, već onako kako želi neki moćan i nevidljiv gospodar.

I druge poslužiteljke bile su odevene u orijentalnom stilu – Anka je u gužvi mogla da ih razazna devet ili deset – i bilo je sasvim bezbedno pretpostaviti da su sve, baš kao i mala Matilda, pod vlašću grofa: ono što je izveštaj u dosjeu opisivao rečju familijar,sluga kojeg je vampir potčinio svojoj volji i sisa mu krv svakog dana, ali odmereno, tako da mu žrtva može poslužiti za obavljanje kojekakvih poslova, pogotovo onih što se moraju raditi danju. Naravno, pomisli Anka, sa Teslinim novim pronalaskom, Fon Štubenberg za takve stvari više neće morati da koristi familijare, ili će ih držati puke zabave radi.

I sama Anka je bila odevena po poslednjoj modi, u kompletu Žana Patua od tamnoplave svile ukrašene kubističkim šarama, sa bluzom zakopčanom do grla i pantalonama širokih nogavica pogodnim za ubojite, baletanske ving-čun udarce. Od nakita je imala samo jednostavnu nisku bisera, a od galanterije tek damsku tašnicu za neophodnu šminku, tabakeru i upaljač. Osmehivala se muškarcima u tamnim odelima koji su prilazili da se pozdrave s Apisom – među njima i starijem gospodinu sa bakenbardama i diplomatskom lentom, ambasadorom Austrogarske čije je pristustvo bilo najavljeno na pozivnici. Otpijala je šampanjac i preko ruba čaše pogledom pronalazila ostale pripadnike Fon Štubenbergove svite.

Prethodnog dana, bila je iznenađena količinom obaveštajnih podataka koje je zatekla u dosjeu. Uglavnom su to bili izveštaji austrijske i mađarske policije, ali i dokumenta iz arhiva Dunavske monarhije koja su sezala nekoliko vekova u prošlost, u doba kada ugarske i austrijske teritorije još nisu bile ujedinjene pod Habzburzima. Porodica Fon Štubenberg imala je grofoviju i bogato imanje u Forarlbergu, nedaleko od Bregenca, zahvaljujući tome što se daleki predak Leopolda fon Štubenberga, pre toga tek sitan plemić nepoznat na dvoru, istakao hrabrošću 1683. kada je razbijena druga turska opsada Beča. U prepisu nekoliko stranica iz jednog mađarskog letopisa s kraja XVII veka, ime Fon Štubenberg pominjalo se u vezi s osvajanjem Mađarske, Slavonije i dobrog dela Srbije pod Eugenom Savojskim; nepotpisani autor navodi da je izvestan broj austrijskih vitezova uspostavio prisne odnose s potomcima ugarske porodice Batori, što je policijske vlasti u Budimpešti navelo da, u analizi sačinjenoj 1901, zaključe kako je grof u tim godinama pristupio tajnom kultu vampira, i kako ovaj današnji grof Fon Štubenberg zapravo i nije njegov daleki potomak, već upravo taj isti grof koji ne stari i tu činjenicu prikriva nizom izmišljenih sinova i kupljenim falsifikovanim ličnim dokumentima.

Fon Štubenberg je verovatno postao interesantan vlastima odmah pošto je pristupio kultu, ali prvi pisani dokumenti o zločinima za koje je bio osumnjičen – premda nikada nisu mogli da budu dokazani i nepobitno povezani s njim – poticali su iz druge polovine XIX veka. Gde god je putovao, za sobom je ostavljao trag leševa, a njegova svita neupokojenih postepeno je rasla. Anka sada primeti markantnu crnku kratke kose koja se lako kretala među zvanicama okupljenim u parove i grupe, sa pićem u rukama – imala je na sebi tamnocrveni, dečački Lanvanov komplet u kojem je izgledalo neobično i izluđujuće privlačno, androgino; taj su utisak jedino krasile njene bujne grudi i naušnice od brilijanata koje su joj svetlucale u ušnim resicama. Pozdravljala je goste, ljubazno im se osmehivala usnama premazanim karminom toliko tamnim da su izgledale gotovo crne, klimala glavom i potom nastavljala dalje, kao prava domaćica prijema. U dosjeu nije bilo njene fotografije, ali likom je podsećala na crtež prisutan među dokumentima – u dnu crteža bilo je rukom ispisano ime vlasnice portreta – Rahela Kinski-Kolovrat, i na nemačkom: die Mätresse?

Da, to je svakako bila Fon Štubenbergova ljubavnica – ili je prava reč možda pre bila „družbenica.“ Iz spisa u dosjeu nije se dalo zaključiti jesu li stvorenja poput grofa i njegove pratnje uopšte sposobna za telesno sladostraće mimo vrhunca koji osećaju dok piju toplu krv zlosrećne žrtve. Samo što je, ukoliko je verovati datumu na portretu, ta družbenica bila starija od stotinu i četrdeset godina. Anka pomisli, sa suvim osmehom, kako bi volela da ima tako besprekoran, porcelanski ten ako doživi i upola koliko Fräulein Rahela.

U međuvremenu, orkestar je zasvirao potpuri valsova i polki. Anka je pustila Pukovnikovu ruku i pošla sama kroz dvoranu, prateći sa sigurne udaljenosti vitku domaćicu. Tako se našla ponovo u blizini vrata gde je nastao omanji metež, i ubrzo ugledala i njegov uzrok: osetila je blagu toplinu u stomaku kada je videla prepoznatljiv profil Nikole Tesle iznad glava okupljenih muškaraca i žena gladnih njegove pažnje. Malo iza njega stajao je neizbežni Uliks Morgan i držao u rukama duguljastu ukrašenu kutiju, očito poklon za grofa. Rahela Kinski-Kolovrat im je prišla, rekla nešto Fon Štubenbergovom vampirskom posilnom i zatim povela dvojicu muškaraca prema ovećoj grupi zvanica sa kojima je grof razgovarao. Anka kliznu u stranu i zakloni se iza jednog stuba.

Činilo se da su sada pristigli svi za koje se moglo očekivati da će doći. Velika dvokrilna vrata su se zatvorila, da bi se istovremeno otvorila jednako visoka dvokrilna vrata ogromne trpezarije u kojoj su, pod jarkim svetlom električnih lustera spuštenih sa tavanice, bili naređani stolovi prekriveni snežnobelim stolnjacima, srebrnim posudama punim raznovrsne hrane i naslaganim tanjirima i priborom. Grof fon Štubenberg se, pošto je orkestar odsvirao tuš, obratio utihnulim zvanicama i pozvao ih da okuse izvanredne specijalitete koje je njegov kuvar pripremio za njih. Anka je čula za tu novotariju koju su, na prošlogodišnjem Sajmu hrane i poljoprivrede u Beogradu, propagirali kao „švedski sto“ – poslužena topla i hladna jela kojima se gosti služe sami. U trpezariji u koju je grof poveo zvanice bili su raspoređeni i visoki okrugli stolovi bez stolica na koje se mogao spustiti pun tanjir i čaša. Dame i gospoda su počeli polako da se roje oko posluženja i Anka pomisli na to koliko je sve ovo podseća na gojenje stoke pred klanje. Onda uhvati pogled koji joj je Pukovnik uputio s druge strane dvorane, gde je stajao i razgovarao s Njegovom Ekselencijom Ambasadorom i dvojicom poslanika.

Kada je orkestar prestao da izvodi uvertire i obrade omiljenih arija iz opera i ponovo zasvirao melodije za ples, prešavši na foks i čarlston, veliki stojeći sat kraj zida pokazivao je deset. Jedinica za specijalne zadatke Kraljevske kopnene vojske trebalo je da se već rasporedi oko perimetra grofovog imanja, gde će sačekati na dogovoreni signal. Anka vide kako neki parovi, uglavnom mlađi, igraju očigledno previše nestrpljivi da bi čekali na red za posluženje u susednoj prostoriji. Ona pomisli kako će ovo svakako biti tanc-veče koje Fon Štubenberg nikada neće zaboraviti.

Otprilike četrdeset pet minuta kasnije, kada je u centralnoj dvorani ponovo bilo više zvanica nego u trpezariji, gde su posude na stolovima izgledale kao da ih je obrstila horda izgladnelih varvara, Anka je stajala i ćaskala sa starim gospodinom Pavlom Marinkovićem – čuvenim „Pajom Bundom“ – koji je sada vršio dužnost državnog sekretara za agrar u vladi. Blagoglagoljivi čika Paja je ćaskao sa njom o davnim danima 1903. kad je imao dvoboj s Petrom Karamarkovićem čijeg je oca, inače državnika, uvredio pa su pucali jedan u drugog u Kosmajskoj ulici, ranili jednog obućarskog učenika i ubili Olafa, kera Pere Odavića. Još se smeškala zbog načina na koji je Marinković prezrivo govorio o Odaviću, tom „samozvanom srpskom Turgenjevu“, kad je primetila da joj je Pukovnik klimnuo glavom. Zahvalila se gospodinu Marinkoviću za razgovor i izvinila, a onda provukla između zvanica i parova koji su đipali uz muziku kako bi prišla Apisu. Kraj Pukovnika je stajao jedan od grofovih lakeja.

„Draga gospođice Cukić!“, uskliknu Apis vedro. „Izuzetno veče, uistinu izuzetno! A da sve bude još bolje, gospodin domaćin nas je pozvao da u privatnosti posedimo i porazgovaramo sa njim uz vanredne bečke kolače, finu kapljicu i – nadam se – dobar kubanski cigar.“ Tu on pogleda uniformisanog Austrijanca, pa pomalo teatralno isturi lakat da ga Anka uzme pod ruku. Lakej škljocnu potpeticama, nakloni se i pođe ispred njih izvan dvorane, a zatim uz centralne drvene stepenice. Na spratu skrenu levo i oni za njim uđoše u prostrani salon, uz škripuckanje lakiranog parketa. Anka se ponadala da ubojiti blokeji na đonovima njenih cipela ne lupkaju previše upadljivo. Pre nego što je pogledom obuhvatila prostoriju i videla ko se unutra nalazi, osvrnula se i primetila da je lakej zatvorio za sobom tamna vrata u duborezu, ostavši leđima okrenut prema njima. Učini joj se da je gotovo neprimetnim pokretom iza leđa zaključao vrata pre nego što je skrstio ruke na grudima.

„Uvaženi grofe“, reče Apis srdačno i priđe domaćinu koji je ustao da ih dočeka, „cele večeri čekam da ugrabim priliku i malo porazgovoram sa vama.“

„Mogu reći upravo isto što i vi, Herr Oberst“, odgovori mu Fon Štubenberg nehajno. „Svakako poznajete gospodina Teslu, i njegovog asistenta, gospodina Morgana?“

Dva muškarca se blago nakloniše prema Apisu i Anki. Grof se široko osmehnu.

„Gospodo – pukovnik Dimitrijević nam se pridružio sa svojom čarobnom pratiljom, gospođicom Cukić. Mislim da sada možemo da se prepustimo intimnijem i ozbiljnijem razgovoru nego što bismo to mogli usred onog veselja dole.“

Tesla i Morgan se ponovo nakloniše, ovaj put malo dublje, prema Anki.

„Reklo bi se da je veče gotovo sasvim uspelo, zar ne?“, upita grof Pukovnika.

„Svakako, svakako!“, reče Apis sa suvim osmehom. „Žalim samo što Njegovo Kraljevsko Veličanstvo Stevan III Sinđelić večeras nije mogao prisustvovati vašem prijemu. Ne znam koliko ste upoznati, ali danas je izbio skandal kada je Venčačka vinogradarska zadruga blagoivzolela kralja izbaciti iz reda svojih članova zbog navodnog – pazite sad – neplaćanja članarine, tako da je on hitno otputovao u Topolu kako bi se posavetovao s upraviteljem Kraljevske vinarije o tome kakve će to posledice imati po ugled i plasman oplenačkih vina iz vinograda koji pripadaju dinastiji.“

„Zaista?“, upita Rahela Kinski-Kolovrat na lošem srpskom. „Zar je kod vas moguće kralju učiniti nešto takvo?“

„Ah, pa naravno, Fräulein!“, odgovori Apis sa smeškom. „Ovo je ozbiljna država. Štaviše, priča se da je celu stvar pokrenuo jedan seljak, Dragoslav Jovanović, čije se imanje s vinogradima useca u kraljevo vinogorje kao klin. Njegovo Veličanstvo se već godinama trudi da od njega tu zemlju otkupi, ali ovaj tvrdoglavo to odbija s obrazloženjem kako nema tih para koje bi mu mogle nadoknaditi mogućnost da tvrdi kako mu je prvi komšija – upravo kralj.“

Dok je Pukovnik ćaskao sa grofom, Anka je dobro osmotrila salon u koji ih je uveo grof Fon Štubenberg. U prostoriji su se nalazili još i Tesla sa svojom večito prisutnom senkom, Morganom, zatim grofova Mätresse Rahela Kinski-Kolovrat, i čak šestorica grofovih družbenika, raspoređenih u uglovima i pred ulaznim i balkonskim vratima. Od nameštaja su tamo bili komodica, sekreter, vitrina, dve konzole sa ogledalima, kao i sto i dve stolice u stilu Luja XV; u vitrini su se videli delovi porculanskih servisa, kao i porculanski tanjir sa krunom i kraljevskim inicijalima Franca Jozefa. Nešto dalje je stajala crna garnitura u stilu Napoleona III, a u udubljenom delu bidermajer salon iz prve polovine XIX veka. Sa omalane tavanice ukrašene gipsanim radovima visio je ogroman kristalni luster težak najmanje nekoliko stotina kilograma, a na zidovima su bili dobro izrađeni portreti među kojima je Anka neke uspela i da prepozna. bio je tu portret trgovca Vula Bogdanovića i njegove žene, koji je naslikao Franja Grifinger, zatim Stevana Knićanina, kao i Zmaj Jove Jovanovića, portreti Jelisavete Kocić i Đorđa Bimbe, dela Arsenija Petrovića. Na centralnom zidu je stajala velika slika na kojoj je bilo prikazano neko veselo i dobrano prijano društvo pred krčmom. Grof očigledno nije gubio vreme u Beogradu i uspeo je da prikupi zavidnu kolekciju dela ovdašnjih slikara. Na naspramnom zidu – kao u hotimičnom kontrastu – visila su bogato uramljena platna potamnela od vekova, a neka od lica na tim portretima veoma su podsećala na grofovo. Između njih su bili visoki prozori zaklonjeni teškim crvenim zavesama. Anka primeti da su velika ogledala, odmah kod ulaza sa leve i desne strane, zastrta ljubičastim plišom, i ona stade da, tobože sa velikim zanimanjem, pogleda mesingane čirake na konzolama ispred njih. Osmotri dve stojeće pepeljare s ukrasnim figurama tri zmije na desnoj, kao i dve vaze i porculanski svećnjak na levoj strani, a onda primeti na drugom delu salona bombonijeru sa dva anđela, rađenu u istoj tehnici kao i čiraci i porculanske vaze. Tamo se nalazio i izlaz na terasu, jednako prekriven zavesom kao i prozori. Anki posebno privuče pažnju štit sa grbom porodice Fon Štubenberg okačen na zidu: iza njega su visila dva ukrštena sečiva: husarska sablja bez kanije, blistava i ukrašena ugraviranim tekstom po dužini, i kraće, grublje ali jednako opasno i zlokobno oružje nalik na mačetu. Tu trofejnu postavku nesumnjivo se činile grofu drage uspomene na davne podvige.

Nikola Tesla je u međuvremenu dugim koracima prišao eksponatu koji je stajao u uglu kraj visoke police za knjige, dok ga je Morgan pratio u stopu, držeći pod rukom onu dugačku kartonsku kutiju koju je Anka već videla na ulazu u dvoranu, ukrašenu širokom trakom zlatne boje vezanom u mašnu. Predmet koji je Teslu toliko zainteresovao bila je krojačka lutka uspravljena na stubu i postolju tako da je dosezala prirodnu visinu samog grofa. Lutka je bila prekrivena nekom vrstom opne, i kada je Anka podrobnije pogledala, shvatila je da je ta opna izrađena od gotovo providne tkanine i jedva primetnih tananih niti koje su svetlucale bakarnom bojom: mrežica je bila nešto debljim, izolovanim kablom povezana sa ruksakom od debelog platna koji je lutki bio prebačen preko ramena i leđa. Pretpostavila je da je unutra uređaj za stvaranje elektromagnetnog polja o kom je Tesla govorio za vreme razgovora s Apisom. Oko struka lutke bio je privezan i opasač o kom je visila duguljasta kožna futrola iz koje se debeli i kratki, gumom obloženi kabl pružao do njemu namenjenog kružnog otvora u donjem delu ruksaka. Svakako, Teslina revolucionarna baterija s čvrstim, litijumskim punjenjem.

„Veoma žalim zbog nemogućnosti Njegovog Veličanstva da nam se večeras pridruži“, odvratio je grof Apisu, ne uspevši da prikrije donekle ozlojeđeni izraz na licu. „Siguran sam da će se pokajati zbog odsustvovanja kada mu budu stigle vesti o ovom izvanrednom događaju.“

Tesla se okrenu od svoje najnovije tvorevine. „Uvaženi grofe Fon Štubenberg“, reče naučnik tonom koji Anka nije mogla do kraja da protumači, ali joj se učini da u njemu naslućuje prizvuk blage snishodljivosti. „Dozvolite da vam ukažem pažnju, koliko god nedostojna bila vašeg plemenitog porekla i plave krvi. Doneo sam vam kao simboličan dar predmet koji je sada već postao obožavan u Američkoj Uniji, zemlji u kojoj sam, kako verovatno znate, proveo plodne naučne i preduzetničke dane pre nego što mi je srpska Kruna omogućila da se u Beogradu nesmetano bavim naukom i izumima.“

Morgan spremno ukloni poklopac sa dugačke kutije i prinese je grofu koji je, činilo se, bio razdražen zbog Tesline upadice i željan da nastavi razgovor s Apisom. Fon Štubenberg s tobožnjim zanimanjem pogleda u kutiju. Apisovo i Ankino interesovanje bilo je daleko iskrenije.

Austrijanac iz kutije obložene belim satenom izvadi dugačku drvenu palicu, suženu kod drške, širu i zaobljenu na kraju za udaranje: bila je izrađena od tamnosmeđeg drveta, premazana lakom, i izgledala je kao ubojito oružje za nekoga vičnog istočnjačkim borilačkim veštinama kakve je Anka izučavala u Hong Kongu.

„’Luivilski mlat’“, reče Tesla ponosno, kao da je posredi nešto što je lično izumeo. Susrevši se sa grofovim pogledom punim nerazumevanja, naučnik brzo nastavi: „Najbolja, najuravnoteženija i najefikasnija palica za bezbol koju je svet do danas video! Znate, u vreme dok sam živeo u Njujorku, zanimao sam se za taj sport, pogotovo za njegovu fiziku – različite načine bacanja loptice, uglove udaranja, putanje koje omogućuju najučinkovitije postizanje poena. Ovaj primerak ’Luivilskom mlata’ je jedinstven, rukom izrađen, i dobio sam ga na dar od gospodina Bada Hileriča lično, njegovog izumitelja i proizvođača. Doduše, nedavno sam, našavši malo slobodnog vremena, i sâm donekle doprineo unapređenju njegove funkcionalnosti...“

„Od srca vam hvala, gospodine Tesla“, reče grof nestrpljivo, „ali plašim se da nisam naročiti ljubitelj sporta, pogotovo jednog tako nerazumljivog kao što je amerikanski bezbol.“ On spusti palicu natrag u kutiju, koju Uliks Morgan ponovo zatvori. „Molim vas, dragi moji gosti, sedite, sedite...“

Anka iskoristi priliku da iz podignute frizure izvuče dve velike šnale i bujna i sjajna kosa boje meda prosu joj se niz vrat, do ramena i polovine leđa. Uzdahnula je u sebi pomislivši na svog mrskog učitelja, Jip Mana, koji bi samo prezrivo zacoktao na to i podsetio je kako duga kosa može biti smrtonosno opasna u bliskoj borbi jer protivniku pruža priliku da je dohvati i relativno lako onesposobi tako nepažljivog borca. Šnale su imale od zakrivljenu bazu od tamne, debele i tvrde štavljene kože sa urezanim egipatskim motivima, i drvenu bodlju dugu petnaest centimetara koja se, pomoću posebnog zgloba, mogla preklopiti i uglaviti tako da čvrsto stoji pod pravim uglom u odnosu na osnovu. Smestivši se na stilsku fotelju ispod portreta jednog od grofovih predaka, Anka privremeno odloži šnale sa strane, između bokova i bočnih stranica, tako da joj budu pri ruci. U međuvremenu, Tesla se smestio preko puta nje, dok je Amerikanac stajao iza njegove stolice, leđima okrenut zidu, tih i miran kao duh, sa kutijom u kojoj je bio „Luivilski mlat“ nemarno oslonjenom o nogu. Anka suzbi u sebi poriv da se osmehne na to.

Apis, koji je još stajao, prihvati čašu šampanja s poslužavnika koji je grofova družbenica prinela kako bi poslužila goste.

Ovde nema posluge niti sobarica, pomisli Anka. Samo grof, njegova draga, i još šest grubijana, po svemu sudeći opasnih i brzih koliko je to bio i gospodin Mušicki. Dobro je – volim kada su snage izjednačene.

„Uzgred“, napomenu Pukovnik Fon Štubenbergu, „nije samo Njegovo Veličanstvo kralj večeras bio sprečen da dođe u vašu raskošnu palatu, dragi grofe. Ne znam jeste li bili u prilici da uporedite identitet prispelih zvanica sa vašim prvobitnim spiskom, ali jamačno ste primetili da večeras nisu mogli doći ni ministar vojni, ni ministar finansija, kao uostalom ni većina članova Kabineta. O, ima tu više skupštinskih prvaka, ali većinom iz redova opozicije, a za takve se dobro zna – rado će se pojaviti bilo gde, i na bilo čiji poziv, samo da bi bili malčice prisutni u javnosti. Isto tako, nisam video ni Vajferta, niti ijednog od ključnih industrijalaca kraljevine... Zanimljivo, ali čini se da su svi večeras imali važnije poslove nego da vama i nama prave ovde društvo.“

Grof na to steže vilice, uze Pukovnika za lakat i povede ga do sofe. Apis sede, prekrsti noge i odloži čašu na stočić prekriven šustiklom. Onda se, stojeći i dalje, okrenu prema Tesli i osmehnu.

„Kako god, gospodine pukovniče“, odvrati Apisu ne gledajući ga. „Visoki pripadnici srpskog društva – pa čak ni sam kralj – nisu ni blizu važni večeras koliko naš uvaženi gost.“

Naučnik ga pogleda ljubopitljivo odozdo i podiže obrve. Grof mu priđe i lako se nakloni.

„Gospodine Tesla“, reče on tiho, „da li biste želeli da živite večno?“

Anka nije obraćala na to kako Tesla reaguje na ovo pitanje. Pogledom je obuhvatila prostoriju i Fon Štubenbergovu svitu koja je stajala nepomično na mestima strateški raspoređenim po salonu. Krajičkom oka primetila je kako Uliks Morgan raskopčava okovratnik, skida sako i odlaže ga na nisku stilsku stolicu kraj zavese, da bi ostao u prsluku, ruke spuštene na kutiju s palicom.

„Da živim večno?“, ponovi naučnik grofovo pitanje. „Ali, ja ću svakako živeti večno, dragi moj grofe – kroz moje izume i ono što ću ostaviti čovečanstvu.“ Tada zaćuta načas, primetivši kako ga Fon Štubenberg podrobno posmatra. „O, ali vi to niste mislili retorički!“

„Ne, gospodine Tesla – nisam to mislio retorički već, kako vi Srbi to kažete, izistinski. Kako biste voleli da imate pred sobom bezbroj godina za nove izume, za nova naučna otkrića?“

„Pa, diskusije radi“, odgovori Tesla posle nekoliko trenutaka, „ukoliko bi takva mogućnost bila biološki ostvariva, cenim da bih mogao postići velika dostignuća. Ali, zašto me to pitate, grofe?“

„Zato, dragi gospodine Tesla, što sam ja u prilici da vam to omogućim – upravo onako kako ste vi u moj život – i život drugih kao što sam ja – ponovo doveli sunce.“

Veliki naučnik oćuta kratko, gladeći brk kao što je obično činio kada je razmišljao. „Ali ja vaš ’Projekt: Sunce’ nisam sproveo u delo zabadava“, reče zatim. „Veoma ste ga skupo platili. Pretpostavljam da bih i ja morao da platim visoku cenu za to što vi meni nudite?“

„Ah“, iskezi se široko grof, „opet, kako vaš narod obično ume da kaže – ne pravi se omlet bez razbijenih jaja, dragi Tesla.“

Dva muškarca su netremice gledala jedan u drugog, i naučnik konačlno odmahnu glavom.

„Ne, grofe Fon Štubenberg. To što mi nudite, priznajem, zvuči primamljivo, i sama pomisao na to da bih neopterećen stegama vremena i neumitnim propadanjem organizma mogao da se posvetim eksperimentima koji me sada zaokupljaju i otkrićima koja me tek čekaju, zamamna je za mene toliko da se s njom ništa drugo ne bi moglo porediti. Ali, ja sam predan nauci, i siguran da tajna večitog života nije namenjena čoveku, makar ne u ovoj vaseljeni koju mi trenutno nastanjujemo. Ne, ponavljam, i zahvaljujem vam se od sveg srca za tu ponudu – iskušenje kojem je gotovo nemoguće odoleti – ali koliko god blistava bila moja pomisao na daleku budućnost u kojoj i dalje otkrivam tajne ustrojstva univerzuma, istovremeno je osećam kao neprirodnu... Žao mi je.“

Grof fon Štubenberg, koji je i dalje stajao ispred fotelje u kojoj je Nikola Tesla opušteno sedeo i lupkao prstima u belim rukavicama po svilenkastoj tkanini tapaciranog rukonaslona, trgao se ozlojeđeno posle tih reči. Anka primeti kako Apis nehajno otkopčava futrolu o opasaču.

„Vidite, gospodine Tesla“, započe grof kada se donekle pribrao posle odgovora koji kao da nije očekivao, „postoji način da vas ipak ubedim u to šta je najbolje po vas. Zahvaljujući tome što smo sada ovde, u ovom salonu, izolovani od ostalih zvanica, u prilici sam da vam pokažem koliko grešite. A srećna okolnost je, naravno“ – tu se on okrenu prema Apisu i iskezi – „i činjenica da je sa nama možda jedini čovek koji bi to mogao da spreči.“

Pukovnik na te reči polako, gotovo lenjo, izvadi pištolj iz futrole i uperi ga grofu u lice. Anka stegnu šnale tako da su joj kožne osnove bile utisnute u dlanove, dok su dva drvena šiljka virila između kažiprsta i srednjeg prsta obe njene šake. Uliks Morgan je, iza Tesle, uzimao iz kutije zaobljenu palicu za bezbol.

„Gospodine Tesla“, reče Apis, ne skidajući pogled sa grofa koji je pred njegovim pištoljem stajao gotovo kao da ga se čitav taj prizor ni najmanje ne tiče, „sećate se šta sam vas pre dva dana pitao kada smo razgovarali?“

„Naravno da se sećam, gospodine pukovniče“, odgovori naučnik. „Pitali ste me verujem li u to da postoje vampiri.“

6

U kratkotrajnom muku koji je u salonu zavladao posle Teslinih reči, čuli su se samo prigušeni zvuci zabave iz balske dvorane u prizemlju. Onda Apis reče, sasvim mirno:

„Vidite, dragi Tesla, gospodin Grof jeste vampir, i međunarodna mreža bezbednosnih službi već duže vreme prati njegove aktivnosti u Evropi.“

Fon Štubenberg prekrsti ruke i nastavi da zuri u Pukovnika s osmehom na licu, kao da povlađuje kakvom detetu zanesenom u fantaziju.

„Ljubaznošću kolega iz britanskog Diogenovog kluba dobili smo veoma opsežan dosje o dosadašnjim grofovim zločinima“, nastavi pukovnik Dimitrijević, držeći Austrijanca i dalje na nišanu. „Kad god se pojavio u nekoj od evropskih prestonica, počeo bi talas neobjašnjenih zločina. Najpre su nestajali siromasi, prosjaci, pijanci – ljudi čiji nestanak nije bio od naročitog interesa za snage zakona. U međuvremenu, grof je gradio svoju poslovnu imperiju – ako se ne varam, pored trgovine svežim mesom, najveći deo njegovih prihoda potiče od transportnih kompanija, za prevoz kopnom, morem i vazduhom – i oko sebe stvarao krug odabranih sledbenika, takođe vampira. To je njegova telesna garda, a sa većim delom te formacije nalazimo se upravo sada, u ovom salonu. Uz njih, tu su i ’familijari’, kojima grof i njegovi piju krv postepeno i koriste ih kao slepo poslušne sluge. Konačno, kada bi počeli da nestaju i viđeniji članovi društva, policijske i vojne snage dotične zemlje pokrenule bi akciju protiv našeg dragog domaćina, ali on bi već blagovremeno pokupio pinkle, upozoren odakle treba zahvaljujući podmićivanju zvaničnika, i pronašao sebi novo lovište. I eto ga sada, ovde, kod nas, u Beogradu – gde je pride bio u mogućnosti da vašu kompaniju angažuje radi ostvarenja svog davnog sna: mogućnosti da vampiri ponovo hodaju po dnevnom svetlu. I znate li, gospodine Tesla, kako smo konačno postali sigurni u stvarnu prirodu našeg ljubaznog večerašnjeg domaćina?“

„Ne“, odgovori Tesla. „Ali siguran sam da ćete mi to sada reći.“

„Naša gospođica Cukić imala je izuzetno zanimljiv... ah... susret sa jednim od grofovih družbenika, sitnim austrougarskim plemićem iz Tirola, izvesnim Karlom Mušickim. Taj se susret završio nesrećno po gospodina Mušickog, a njegovi telesni ostaci nepobitno su nas uverili u to ko su, i šta, grof i njegova svita zapravo.“

Grof se na to uspravi, stavi ruke u džepove pantalona i načini korak bliže cevi Apisovog pištolja.

„Karl je oduvek bio lakomislen“, reče on nehajno, „i nemalo glup. Pitao sam se protekla tri dana zbog čega ga nema, a kada sam od ostalih mojih prijatelja saznao da je poslednji put viđen u društvu ove mlade dame...“ – tu on klimnu glavom prema Anki koja se sedela naizgled opušteno na svojoj stolici – „...malo sam se raspitao. Znate, gospodine pukovniče, nemate samo vi tajnu mrežu doušnika. I cenim da je izuzetno srećna okolnost to što je gospođica Cukić večeras sa nama.“

„Ne postoji mesto na kojem bih sada radije bila, grofe“, reče Anka i osmehnu se. Sve u njoj bilo je spremno za eksplozivnu reakciju.

Fon Štubenberg skrenu pogled sa nje prema Tesli, koji ga je pozorno posmatrao, blago namršten, a onda ponovo pogleda preko cevi pištolja Apisu u oči.

„Kad je već tako, Dimitrijeviću“, reče on, „onda svakako znate da mi ta vaša smešna igačka koju ste mi isturili pred lice nikako ne može nauditi. Očekivao sam od čoveka vaših... sposobnosti... da dođe na ovakav susret, pa, malo bolje pripremljen.“

„O“, sneveseli se načas Apis i ruka s pištoljem mu malčice klonu. „Kako sam samo mogao da načinim takav previd?“ Izgovorivši to, on munjevito pomeri ruku i ispali metak pravo među oči Rahele Kinski-Kolovrat.

Zamamna žena se trže i zatetura nekoliko koraka unazad. Grof iznenađeno okrenu glavu prema njoj, podignutih obrva. Onda u neverici pogleda u Apisa, pa ponovo u Rahelu.

Iz rupice od metka na čelu Fon Štubenbergove družbenice uvis se vijorio tanani pramen dima. Ona podiže ruku tamo i poče dugim noktima da kopa po rani iz koje se sada slivala tamna sluzava tečnost. Usta joj se iskriviše u grozan osmeh, ogolivši očnjake, i ona poče da se smeje, sve glasnije, brže i mahnitije, prateći frenetične pokrete kojima su njeni prsti rili rovali po probijenoj čeonoj kosti. Kao da je bilo zarazno, to cerekanje pređe najpre na grofa, a potom i na njegovu šestoricu družbenika koji su i dalje sve posmatrali opušteno, kao mačke koje su nekoliko miševa saterale u zamku i biraju trenutak kada će sa njima započeti smrtonosnu igru.

„Aman, gospodine pukovniče“, uspe nekako da kaže grof Fon Štubenberg Apisu kada je njegov napad smeha malo popustio. „Zaista nisam očekivao da ćete uspeti večeras da me ovako nasme...“

Najednom, Raheli smeh zamre u grlu i pretvori se u krkljanje. Svi pogledaše ponovo u nju: od rupice na čelu sada su joj munjevito, na sve strane preko lepog lica, vrata i niz dekolte, vijugale tanke, tamne žile. Žena podiže ruke i zagleda se u njih, sa zaprepašćenim izrazom i iz usta joj se ote mučan zvuk nalik na cviljenje. Telo poče da joj se silovito, nekontrolisano trese kao u napadu padavice i ona se skljoka na uglačani parket, sada već zavijajući u bespomoćnom životinjskom, beslovesnom vapaju. Anka je znala šta sledi, ali nije skrenula pogled kada se izmučeno stvorenje na podu, usred kruga posmatrača koji su nevoljno ustuknuli ili se zabili dublje u naslone svojih stolica, najednom ukočilo, podiglo grozno izobličenu, pocrnelu glavu i pružilo ubogu ruku prema grofu. Onda se začu mukli prasak iz dubina tela stvorenja koje je nekada nosilo ime Rahele Kinski-Kolovrat, i ono se rasprsnu – baš kao i Karl Mušicki u Ankinom stanu – poprskavši nogavice najbližih toplom crnom sluzi.

Apis ponovo nacilja u grofa, koji je zakrvavljenih očiju i pepeljastosivog lica zurio u Raheline ostatke dok su se ovi postepeno sušili i isparavali pod njegovim nogama.

„Meci sa zrnima od bele grabovine“, reče Pukovnik mirno, odgovorivši na nepostavljeno pitanje. „Kao što rekoste, grofe, trebalo je da od čoveka mojih sposobnosti zaista očekujete da dođem dobro pripremljen.“

Fon Štubenberg kroči prema Pukovnikovoj fotelji, ali ovaj još odlučnije podiže oružje tako da je sada ciljao pravo grofu u lice. Vampirovi družbenici su se povratili iz preneraženosti i sada su pomno pratili situaciju, spremni da skoče na žrtve čim im to gospodar dopusti. Nisu imali nikakvo oružje u rukama, ali sudeći po onome što je Karl Mušicki pokazao u Ankinom stanu, kao i po zapisima iz dosjea o Fon Štubenbergu, oružje im nije ni trebalo. Njihova nadljudska brzina i snaga, kao i zverski očnjaci, bili su sasvim dovoljni. Usred napete tišine, Anka začu kratko škljocanje i okrenu glavu prema njegovom izvoru: Uliks Morgan je držao u rukama „Luivilski mlat“, očigledno preuređen za svrhu koja je prevazilazila njegovu ulogu u bezbol utakmicama. To je škljocnuo mehanizam koji je Morgan aktivirao okrenuvši ručku palice, tako da su sada s njenog kraja štrčali brojni drveni šiljci zahvaljujući kojima je „Luivilski mlat“ bio preinačen u topuz ubojitog izgleda. Anka Cukić se osmehnu u sebi: „Laboratorije Tesla“ su zaista bile prepune iznenađenja.

„Evo kako ćemo, grofe“, reče Apis suvo. „U ovim trenucima specijalne jedinice pod mojom komandom, naoružane istom ovakvom municijom, opkolile su vaše imanje i neutralisale vaše stražare na kapiji. Za koji minut, dole, u vrtu, buknuće požar, a u balskoj dvorani će se oglasiti zvono za uzbunu. Moji vojnici u uniformamama vatrogasnog društva sprovešće zvanice napolje, na bezbedno i tako okončati ovaj vaš bal vampira. A vi ćete mi reći ono što me najviše zanima: šta ste tačno smerali da obavite ove noći? Da stavite pod kontrolu najveći deo državnog aparata kraljevine? Izvršite time tihi puč i zavladate preko kralja i članova njegovog dvora tako što biste ih pretvorili u svoje familijare? I naravno, ono najvažnije: za čiji ste račun to hteli da uradite?“

Fon Štubenberg je nekoliko sekundi zurio u pukovnika Dimitrijevića, da bi onda s rezignacijom prešao finom, izduženom šakom preko lica.

„Pukovniče, pukovniče...“, prozbori on, zavrtevši glavom – i skoči.

7

U metežu koji je eksplodirao u salonu, Anka Cukić je imala utisak da je vreme strahovito usporilo – kao kada je uvežbavala borilačke veštine na Dalekom istoku: činilo joj se da može pogledom da isprati tane koje je iz Pukovnikovog pištolja poletelo prema mestu gde se do maločas nalazio grof Fon Štubenberg. Vampir se kretao zapanjujuće brzo i zrno se bezopasno zarilo u zid. U jednom trenu je stajao pred Apisom da bi se već u sledećem svom težinom sručio na njega, sa lakoćom mu oteo iz ruke oružje i zavitlao ga na pod. Istovremeno i gotovo jednako brzo, grofovi družbenici se ustremiše na nju, Morgana i naučnika.

„Teslu hoću živog!“, zasikta Fon Štubenberg svojim vampirima na nemačkom. „Ostale rastrgnite!“ Tada malo odmaknu glavu od Apisovog lica i razjapi usta, pokazavši ogromne bele očnjake koji su mu izbili iz desni. Pukovnik se bespomoćno zakoprca pod njegovim stiskom.

Anka se u trenu nađe na nogama i zamahnu brzo, precizno, snažno: drvena bodlja njene šnale zari se grofu u nadlanicu šake kojom je ovaj držao Apisa za vrat, tačno između palca i kažiprsta. Za tren, taj njen udarac ostade bez ikakve reakcije, ali onda Fon Štubenberg trže ruku kao oparen, zaboravivši načas na Pukovnika koji se skljoka na pod, boreći se za dah, i smesta poče rukom da pipa unaokolo tragajući za ispuštenim pištoljem. Izobličenog lica, grof priskoči zidu i dograbi okačenu mačetu, pa spusti probodenu šaku na površinu komode i odlučnim zamahom je odseče u zglobu, prekinuvši tako crne vijuge koje su suknule od mesta uboda u gladnoj žurbi da mu se popnu dalje uz ruku, prema gnusnom vampirskom srcu.

Anka je omamljeno piljila u gustu tamnu tečnost koja je briznula grofu iz patrljka, a onda gotovo odmah prestala sa šikljanjem. Na mestu gde je mačeta – sada duboko zarivena u ploču od mahagonija – glatko presekla meka tkiva i kosti, meso je bubrelo i bezbroj tankih vlakana nicalo je tamo, koprcajući se poput pipaka nekog morskog stvorenja. Ali ona nije imala vremena da dalje posmatra regeneraciju Fon Štubenbergove ruke: jedan od njegovih pratilaca izveo je nemoguće dug skok sa mesta gde je do maločas stajao i oborio je težinom svog tela na tepih, nedaleko od Pukovnika. Ona se otkotrlja u stranu i njegove krvožedne čeljusti škljocnuše u prazno. Anka se izvi, jednom rukom savijenom u laktu osloni o pod kako bi se pridigla, a drugom zari šiljak preostale šnale vampiru duboko u desno oko. Dok je stvor urlao i pokušavao da je dohvati, ona ponovi taj pokret i izbi mu zakrvavljeno oko sa mačjom zenicom iz druge duplje. Onda skoči u čučanj i ritnu oslepelog kvopiju teškom cipelom u bradu, odbacivši ga na stočić za kafu. Ovaj puče pod vampirovom težinom, a ukrasi sa njega porazbijaše se u paramparčad. Na parketu, u razvalinama stilskog stočića koji je sigurno vredeo na stotine zlatnih dinara, vampir se već pretvarao u bezopasnu, smradnu, zadimljenu masu.

Anka diže pogled i vide da je u međuvremenu Tesla ustao sa svog mesta i zaklonio se iza stamenog Uliksa Morgana. Amerikancu je pod nogama već ležala crna lokva slična onoj kraj Anke. Upravo u tom trenutku, sevnuo je široki zamah bezbol palice preobražene u topuz, i šiljci od tvrdog drveta zarili su se novom napadaču posred grudi. Morgan snažno cimnu rukama na kojima su mu mišići toliko nabrekli da su zapretili da mu pocepaju rukave košulje, oslobodi palicu i desnom nogom šutnu vampira u agoniji, odbacivši ga u ugao, da tamo bedno skonča.

U redu, pomisli Anka, i nevoljno zadivljena Morganovom efikasnošću. To su trojica.

Prasnu novi pucanj, pa još jedan – Pukovnik se očigledno ponovo dokopao pištolja i ispalio dva hica pravo u razjapljena usta vampira koji se bacio na njega s druge strane salona.

Četvorica.

Anka oseti da je najednom ponovo izgubila vazduh i odlete četiri ili pet metara sa mesta na kom je čučala, tresnu o kanabe i svali se zajedno sa njim na pod. Dok je posmatrala drugu stranu prostorije, novi napadač joj se primakao i odalamio je strahovitim udarcem po leđima, kako bi je onesposobio. Načas joj se zamračilo pred očima, ali ona nagonski skoči natrag u polučučanj i zastade, zažmurivši, kako bi došla do daha i odagnala svetlace. U borbi sa više nadmoćnih protivnika, začula je učiteljev glas, moraš postati jedno sa prostorom; moraš prestati da se oslanjaš na ma koje od čula koje imaš – i istovremeno ih sva koristiti istovremeno. Stopi se sa vazduhom oko sebe, i samim tim ćeš svaki pokret kroz taj vazduh primetiti blagovremeno da mu pariraš.

Vampir koji je u njoj sada video bespomoćni, omamljeni plen pun zamamne, opojne vrele krvi, iznenađeno spusti pogled prema mestu na kom je iznenada osetio dubok, prodoran bol. Njegov „plen“ ga je posmatrao hladno, u neobičnom stavu gotovo pri samom podu, nogu raširenih u špagu, sa jednom rukom zabačenom iza leđa ravnoteže radi; druga ruka je odozdo našla put do njegovog međunožja i zarila mu dugi drveni šiljak kroz mošnice u utrobu. On bespomoćno jeknu i sruši se na bok. Dok se neumoljiva vatra širila kroz njegovo telo od mesta uboda za koje se jalovo držao, on stiže da oseti neku čudnu toplu vlagu na licu. Onda shvati, poslednjim ostacima svesti: mlada žena koja ga je ubila, upravo ga je prezrivo pljunula dok je pobednički stajala nad njim, držeći u šaci priručno oružje sačinjeno od šnale za kosu, lepljivo od njegovih telesnih tečnosti.

„I to je peti“, uskliknu Anka i okrenu se natrag prema središtu salona.

Dok se Pukovnik hrvao sa preostalim grofovim družbenikom koji ga je držao čvrsto za ruku sa pištoljem i onemogućavao da Apis oružje upotrebi, grof je stajao kraj suprotnog zida i u neverici zurio u prizor pred sobom: leva šaka mu je bila negde na polovini procesa regeneracije, sa rudimentarnim, zgrčenim prstima zemljane boje. Desnom je držao nekakvu metalnu polugu koja je virila iza teške plišane zavese. Odozdo se umesto muzike sada čulo zvono za požarnu uzbunu i strka zvanica koje su hitale napolje, praćene povicima i uputstvima Apisovih ljudi. Tada Uliks Morgan priskoči s leđa pomahnitalom vampiru koji je pokušavao da čeljustima Pukovniku otkine lice, i silovitim zamahom obema rukama zabi mu šiljke palice-topuza posred pleća. Vampir se trže, odskoči u stranu i odnese sa sobom zarivenu palicu, otevši je iz Morganovih ruku. Nekoliko trenutaka ostade da stoji tako, izvijen neprirodno trupom unazad, pokušavajući bezuspešno da iščupa smrtonosno drvo iz tela, a onda se sruči poput vreće i poče da se pretvara u sluzavu lokvu.

Za to vreme, naizgled nesvestan da mu preti ikakva opasnost, Nikola Tesla je sa zanimanjem posmatrao grofove kretnje, kao da proučava primerak nekog novog, dosad nepoznatog organizma. Naučnikovo lice je bilo bledo – to se i moglo očekivati usred bestijalnog nasilja kojem je Tesla upravo prisustvovao – ali Anka je sa divljenjem morala da prizna kako je on uprkos svemu sačuvao punu prisebnost. Pukovnik se pomalo nesigurno uspravljao i ponovo podizao pištolj prema Fon Štubenbergu, stojeći usred krša i ostataka porcelana, kristala i stilskog nameštaja, ispod ogromnog lustera koji je celu prostoriju obasjavao blistavim električnim svetlom.

Tada Anki sinu šta grof namerava. Ne gubeći ni tren na uzvik upozorenja, ona se zalete i skoči pravo na Pukovnika, upravo u trenutku kada je grof odlučnim pokretom povukao nadole polugu skrivenu iza zavese. Bila je to poluga mehanizma u zidu i tavanici kojim se teški luster spuštao radi čišćenja ili zamene sijalica. Začu se glasno džangrljanje lanca i Anka i Apis, nošeni silinom njenog skoka, padoše ponovo na pod nekoliko metara dalje, upravo u trenutku kada se glomazna konstrukcija sručila tamo gde je Pukovnik maločas stajao, i kada je ceo salon – u prodornom zvuku eksplozije stakla – utonuo u mrak.

8

Anka oseti kako se Pukovnik u tami brzo uspravlja i pripija leđima uza zid. Umesto da zaludno pokušava da vidi nešto u mraku, obučena da koristi samo čula koja su joj trenutno na raspolaganju, ona se polako osovi na noge, osluškujući. Negde desno od sebe, slutila je prisustvo dvojice muškaraca – Morgana i Tesle – a sada im je i čula disanje: ubrzan, plići dah Amerikanca koji je znatnu snagu utrošio u spretne udarce palicom, i dublje, sporije naučnikove udisaje. Potrudila se da te šumove odstrani iz svesti, baš kao i zvuke Apisovog i sopstvenog disanja. Nekoliko trenutaka, ništa se nije događalo. Anka je znala – na osnovu spisa iz Fon Štubenbergovog dosjea – da vampiri mogu da vide u mraku kao niktalopi, i ta prednost koju je grof nad njima u ovim trenucima imao mogla se pokazati fatalnom. Onda se začu užurbani bat koraka izvan prostorije i već sledećeg trena neko pokuša da otvori velika dvokrilna vrata.

Zveket brave.

Prigušena psovka.

Uzvik: „Zaključano!“

Drugi glas: „Razvaljuj!“

U istom trenutku kada je spolja započela snažna lupa – to su svakako Apisovi specijalci pokušavali kundacima i čizmama da provale unutra – nešto se pokrenu u pomrčini. Anka oseti kako joj se maljice na podlakticama ježe i čvršće stegnu šnalu sa šiljkom, očekujući napad. Tada začu zveket, gotovo sasvim zaglušen zvukom cepanja drveta na vratima; neki predmet pade i muklo udari o pod; u mraku nešto kratkotrajno zaškripa i parket zakrcka na mestu gde se, koliko je Anka mogla da se seti, nalazila visoka polica za knjige.

Vrata se pod udarcima konačno rascepiše i u salon kroz iskrzane otvore pokulja svetlost. Pukovnik zapipa kraj sebe, pronađe prekidač kojim se palila stojeća lampa, i uključi je. Dok su unutra upadali uniformisani ljudi sa spremnim puškama, Apis, Anka, Morgan i Tesla zurili su u oborenu krojačku lutku na kojoj više nije bilo prototipa Teslinog „Sunčevog kompleta.“ Nedaleko od nje, polica za knjige je stajala odškrinuta, očito pomerena nekakvim posebnim mehanizmom, i iza nje je zjapio mračni otvor u zidu.

Apis ozlojeđeno stegnu vilice i zaigraše mu mišići u obrazima. Dok je stavljao pištolj natrag u futrolu i dovodio u red izgužvanu uniformu sa koje su sada nedostajala dva dugmeta, a jedna epoleta visila niz rukav kao klempavo uvo kakvog avlijanera, ispred njega u stav mirno stade, lupnuvši potpeticama, suvonjavi muškarac u kapetanskoj uniformi.

„Gospodine pukovniče!“

Apis razdraženo otpozdravi na odsečno kapetanovo salutiranje. „Kakvo je stanje, Mitroviću?“

„Stvar je sprovedena kako je i planirano“, odgovori kapetan. „Među zvanicama nema žrtava – možda ih ima tek nekoliko ugruvanih, pošto su popadali u zbrci koja je nastala kada smo oglasili ’požar.’ Grofova... posluga... pohapšena je i pod stražom sprovedena do sanitetskih kola gde će im se dati transfuzija, a potom ih šaljemo na Guberevac, da se tamo na miru, ovaj... oporave.“

„A preostali grofovi pratioci?“, upita Apis nestrpljivo. „Po mojoj računici, u prizemlju ih je ostalo još trojica dok smo mi sa ostalima bili ovde.“

„Diskretno uklonjeni, gospodine pukovniče! Zrna od bele grabovine bila su delotvorna. Mislim da niko od zvanica nije primetio ništa čudno... a ukoliko i jeste, jamačno će to pripisati sopstvenom uzbuđenju zbog pogibelji od požara.“

Apis klimnu glavom i pokaza rukom prema otvoru iza police za knjige.

„Pošaljite odmah odred najsposobnijih svojih ljudi za grofom. Verovatno je već prekasno da ga sustignu, ali neka makar ispitaju kuda taj tajni prolaz vodi i gde izlazi.“

„Razumem, gospodine pukovniče!“ Mitrović mu je ponovo salutirao, okrenuo se na peti i počeo da uzvikuje naređenja. Dok su vojnici koje je prozvao po imenima jedan po jedan nestajali u mraku prolaza, obasjavajući put pred sobom niz spiralne stepenice električnim lampama, Pukovnik je ćušnuo vrhom čizme gomilicu iskidane odeće usred crne sluzave lokve koja se polako sušila na mestu gde je Rahela Kinski-Kolovrat stajala kada ju je pogodilo tane iz njegovog pištolja.

Nikola Tesla mu polako priđe, sa rukama na leđima, i zagleda se sa zanimanjem u ostatke.

„Dakle, gospodine Tesla“, reče mu Pukovnik, „kakvo sada mišljenje imate o vampirima?“

Naučnik je ćutao nekoliko trenutaka, a onda zamišljeno odgovorio:

„Gospodine pukovniče, vi u ovim stvorenjima vidite čudovišta, bauke – nakaze prirode. Moje je stanovište drugačije – ja smatram kako ništa što u prirodi postoji ne može samo po sebi biti ni čudovišno, ni nakazno. Tamo gde vi vidite zločince i opasnost po društveno ustrojstvo i živote ljudi, ja sagledavam nevoljnike nagnane sopstvenim stanjem – nazovimo to bolešću – da krše društvene norme i ugrožavaju druge. U tom smislu, oni nisu značajno drugačiji od umobolnika kakve držimo pod ključem na Guberevcu ili u Toponici; ali ovo je doba prosvećenosti, nauke i civilizacije: umobolnike fizički ne iskorenjujemo, ne uništavamo ih, već pokušavamo da im pomognemo, da ih izlečimo. Siguran sam da bi trebalo to da pokušamo i sa ovim sirotim stvorenjima koja vi nazivate vampirima.“

„Ali“, reče Apis gotovo srdito, „prisustvovali ste upravo i sami manifestaciji njihovih natprirodnih moći! To nikako ne možete poreći!“

Tesla kratko odmahnu rukom. „Zaista, gospodine pukovniče... Siguran sam da tu nema ničeg ’natprirodnog’, ničeg što nauka jednog dana neće moći da objasni. Živimo u univerzumu koji je najvećim delom i dalje tajna za nas – ali otkrivamo ga, malo po malo. Da ste nekom običnom čoveku, pre samo jednog vek ili dva, pokazali elektromotor ili telegraf, svakako bi pomislio da je posredi kakva vradžbina ili natprirodno čudo. Vi jamačno ciljate na neuobičajenu brzinu i snagu ovih stvorova, otpornost koju pokazuju kad je posredi konvencionalno oružje smrtonosno za ljude kao što smo mi, kao i na žalosni kraj koji dočekaju kada im tkiva probode zašiljeno drvo... To će jednog dana svakako objasniti mlada nauka genetike, koja krupnim koracima grabi napred, evo već punih petnaest godina, izučavajući procese nasleđivanja i varijacija među organizmima.“

Apis ga pogleda, zausti da nešto odgovori na to, a onda se očigledno predomisli. Bilo je jasno da on i naučnik o tom pitanju nikako neće moći da se saglase.

„A sada, gospodine pukovniče“, reče Tesla, „mislim da mi je za jedno veče bilo više nego dovoljno uzbuđenja... baš kao i novih tema za razmišljanje. Gospodin Morgan i ja bismo sada krenuli kući, osim ukoliko ne mogu još nečim da vam pomognem?“

Pukovnik odmahnu glavom.

„Ne, gospodine Tesla“, reče. „Nema potrebe da se zadržavate ovde. Kapetan Mitrović će vam, predostrožnosti radi, obezbediti naoružanu pratnju do vašeg imanja. Laku noć.“

„Laku noć, gospodine pukovniče; gospođice Cukić.“ Posle kratkog naklona, Tesla krenu prema vratima. Uliks Morgan, koji je u međuvremenu ležerno obukao sako i okretom ručke drveni topuz ponovo pretvorio u bezbol palicu, klimnu im glavom i pođe za svojim poslodavcem. Apis ih isprati pogledom.

Anka priđe zastrtim dvokrilnim vratima terase, strgnu zavese u stranu, otvori ih i izađe. Nekoliko trenutaka kasnije, pukovnik joj se pridruži. U svežem vazduhu letnje noći osećao se jedak miris dima „požara“ koji su podmetnuli i ugasili pukovnikovi ljudi. Dole, ispred palate, zvanice su polako odlazile kućama automobilima i teslamobilima koji su ih čekali dok je trajao – kako je pukovnik to živopisno rekao – „bal vampira.“ Izgleda da je nekim damama i gospodi bila potrebna i mala medicinska pomoć, tako da su se o njima brinuli lekari i bolničarke u belim uniformama, iz sanitetskih kola koja su zajedno sa ostalim Apisovim jedinicama spremno čekale da se prijem kod grofa Fon Štubenberga naglo završi. Među njima, nedaleko od austrougarskog ambasadora koji se zbunjeno osvrtao i pogledom tražio domaćina, Anka ugleda i starog Pavla Marinkovića, koji je drhtavom rukom upravo prinosio ustima čašicu dobijenu od medicinara i ispijao njenu sadržinu. On se strese, vrati praznu čašicu bolničarki i okrenu se da pođe. Tada pogledom zakači Ankinu priliku na terasi, prepozna je i kratko joj mahnu. Potom, zajedno sa dve dame koje Anka nije poznavala, uđe u limuzinu i odveze se sa prilaznog puta grofove palate.

Apis i Anka se zadržaše još minut ili dva na terasi, pa se vratiše u salon.

„Šta ćemo sa grofom, gospodine pukovniče?“, upita ona i zastade kraj još jednih zavesom prekrivenih vrata. Onda ih otkri, otvori, pronađe prekidač na zidu i upali svetlo. Tada shvati da se tu nalazi prostorija koja je grofu očito koristila kao radna soba.

„Već je daleko odmakao i nemamo naročitih izgleda da ga sprečimo u bekstvu“, odgovori Pukovnik. „Ne znamo ni kako ni gde će pokušati da napusti grad, a sada, pošto je poneo Teslin uređaj, ne mora ni da strepi od svetla dana. Može se negde pritajiti i sačekati da policiji pažnja popusti na železničkoj stanici ili u pristaništu...“

„Gospodine pukovniče“, reče Anka Cukić, prekinuvši Apisa usred rečenice. On pomalo razdraženo okrenu glavu prema njoj.

„Izvolite?“, reče on pomalo osorno.

Anka samo podiže ruku i pokaza prema unutrašnjosti susedne prostorije. Apis nervozno zasuče brk i priđe vratima u tri koraka. Pogleda tamo, i tek nekoliko trenutaka kasnije shvati šta mu ona to pokazuje. Električna svetla su gorela u sobi obloženoj panelima od plemenitog drveta i pored visokih polica sa knjigama iz prava, filozofije, matematike i ekonomije, ogromnog radnog stola sa foteljom i još dve stolice okrenute sučelice njemu, prostorijom je dominirala ogromna kolorisana fotografija okačena na zidu iznad mesta gde je Fon Štubenberg sedeo kada je primao poslovne goste. Bila je to slika titanske vazdušne lađe, dirižabla spremnog za poletanje iz begradske teretne luke, odmah iza komercijalnog aerodroma kod Jajinaca. Sa strane su na letelici bili naslikani Fon Štubenbergov porodični grb i naziv njegove transportne kompanije.

„Mislim da znam kako grof namerava da napusti Beograd“, reče Anka Pukovniku, koji je bez reči zurio u uramljenu sliku.

9

Dok je pakard bez službenih oznaka jurio praznim drumom prema Banjičkoj šumi, Anka Cukić je sedela na zadnjem sedištu, iza spretnog vozača koga joj je Apis dodelio, sa zadatkom da je doveze u blizinu hangara Fon Štubenbergove kompanije. „Pokušajte ovo da završite tiho i sa krajnjom diskrecijom, gospođice Cukić“, rekao joj je kada je izašla iz toaleta presvučena u tamni i tesno pripijeni dvodelni pamučni komplet pogodan za nečujna noćna prikradanja i tajne akcije. Oko pojasa je imala opasač načičkan kočićima dužine tridesetak centimetara, neophodnim za bliski susret sa grofom. Za pripadnike obezbeđenja koji joj se eventualno budu našli na putu, imala je mali damski pištolj u futroli okačenoj ispod pazuha, o čvrsto vezanom remenu, i ubojiti nož u kaniji na opasaču. U maloj fišekliji između noža i jednog od kočića, bila joj je rezervna municija: meci sa zrnima od bele grabovine, ali isto tako i specijalni, zapaljivi meci za korišćenje u krajnjoj nuždi. Kosa joj je ponovo bila vezana i podignuta, ovaj put običnim šnalama, kako joj ne bi smetala. Dok je stajala u Pukovnikovoj kancelariji i uzimala od njega nekoliko listova sa otkucanim podacima o grofovim poslovnim interesima u Srbiji kao i o samom kompleksu hangara kod Jajinaca, bila je napeta kao struna, spremna za lov na Fon Štubenberga,. „Dovoljno smo halabuke digli noćas; ne treba nam dodatno uzbunjivanje javnosti“, kazao joj je Apis neposredno pre nego što je pošla.

Sada, na zadnjem sedištu pakarda, pod svetlom male lampe, brzo je čitala i pamtila najvažnije podatke. Firma OSLAG je, pored centrale u Lincu, imala četiri distributivna centra u Evropi – dva u Nemačkoj (kod Minhena i u Berlinu), jedan u Francuskoj (kod Bordoa) i odnedavno ovaj, beogradski. Bila je specijalizovana gotovo isključivo za transport tereta redovnim kontinentalnim i prekookeanskim linijama, sa četrdeset dve vazdušne lađe u floti. Većinu su činili dirižabli iz proizvodnje graditeljske kompanije „Šute-Lanc“, klase SL104: ogromne i impresivne letelice dužine dve stotine metara, sa ramom od duraluminijuma i zapreminom za gas od sedamdeset hiljada kubika. Ove lađe mogle su da nose tovar težine devet tona, a često su putovale međusobno povezane sajlama kao svojevrsni vazdušni vozovi, naročito prema azijskim i afričkim destinacijama. Trenutno su, prema podacima iz Kraljevske uprave za kontrolu vazdušnog prostora, u beogradskim hangarima firme OSLAG, bila ukotvljena tri takva džinovska dirižabla, ali isto tako i jedan manji, „Cepelinov“ model klase M, koji se mogao koristiti za kombinovani putničko-teretni transport. Anka je bila spremna da se opkladi na to da će Fon Štubenberg pokušati da umakne upravo tom nebeskom lađom: sa šest Majbahovih motora snage od po 260 konjskih snaga, maksimalnom brzinom od 130 kilometara na sat i visinom od 7.600 metara, ta letelica je, uz malo sreće, mogla da umakne floti aeroplana „Erko Dehaviland DH9“ Kraljevske ratne avijacije stacioniranoj na Banjičkom vojnom aerodromu.

Anka pogleda kroz prozor prema obzorju. Bližio se osvit.

Odred koji je po naređenju kapetana Mitrovića krenuo za grofom spustio se spiralnim stepenicama do podzemnog hodnika popločanog kamenjem koji se pružao prema zapadu oko kilometar i po, do novih stepenica kojima su se popeli i obreli u maloj građevini od rebrastog lima. Po tragovima je bilo jasno da je grof tamo držao vozilo za slučaj eventualne preke potrebe i da ga je sada iskoristio kako bi se odvezao što dalje od Apisa i njegovih ljudi. U vreme Fon Štubenbergovog bekstva već je prošlo jedanaest: ako je vozio zaobilaznim, zemljanim putevima, iz predostražnosti zbog patrola i provera koje je svakako mogao da očekuje, do hangara nije mogao stići pre ponoći. Odatle je telegramom morao zatražiti dozvolu da uzleti svojim cepelinom, verovatno pod izgovorom kakve hitne isporuke, pošto – kako je provera pokazala – nijedna vazdušna lađa firme OSLAG nije imala zakazan let za tu noć i sledeći dan. Apis je hitno poslao po načelnika kontrole vazdušnog prostora, digavši ga iz kreveta, a ovaj je naložio svom dežurnom dispečeru da, u slučaju zahteva za hitno poletanje, oteže sa davanjem dozvole.

Sada je već bilo blizu pola pet, i grof je – pod uslovom, naravno, da je njihova osnovna pretpostavka bila tačna – svakako bio na izmaku živaca. Ukoliko ubrzo telegrafski ne bude dobio odobrenje leta, sva je prilika da će rizikovati nedozvoljeno poletanje i bekstvo od vojnih aviona sa Banjice koji bi u tom slučaju svakako bili podignuti s naređenjem da pokušaju odbeglu vazdušnu lađu da sustignu i primoraju na sletanje.

Anka odloži papire, ugasi lampu i kucnu šofera po ramenu. Ovaj klimnu glavom, skrenu do desne ivice druma i zaustavi vozilo. Sa mesta na kom su se zaustavili, zemljište se blago spuštalo prema zaravni na kojoj se širila beogradska privredna vazdušna luka. Izdaleka su se videle travnate piste za teretne avione i tri hangara koji su izgledali patuljasto u poređenju s ogromnom građevinom za prihvat vazdušnih lađa. Anka izađe iz pakarda, uze dogled sa sedišta suvozača i osmotri teren.

Ravnica preuređena u kompleks građevina i travnatih staza za poletanje i sletanje dobijena krčenjem šume pre nekih dvanaest godina, prostirala se na gotovo sedamdeset hektara, od čega je čak deset bilo pod zakupom grofove kompanije. Javni deo vazdušne luke, uključujući visoki drveni osmatrački toranj, zgradu uprave i sve ostale građevine bio je dobro osvetljen, a trase uzletišta oivičene crvenim lampama, pošto je saobraćaj bio relativno gust do kasno u noć: međutim, u ovaj rani sat pred osvit tamo je vladao potpuni mir. Ali je zato bila primetna aktivnost u dobro ograđenom prostoru koji je zaposeo OSLAG. Anka podesi fokus i ugleda najpre dvojicu uniformisanih stražara koji su stajali nedaleko od niske zgrade s kancelarijama, pušili kraj protivpožarnog bureta s peskom i držali na povocima svaki po jednog krupnog nemačkog ovčara.

„Psi“, promrmlja Anka Cukić razočarano. „Zašto su to morali da budu psi?“ Nije podnosila te životinje, gotovo jednako koliko nije podnosila muškarce.

Onda okrenu dogled prema ulazu u ogromno zasvođeno spremište za cepeline i tamo prepozna Leopolda fon Štubenberga u žustrom razgovoru sa čovekom koji je na sebi imao pilotsku uniformu. Grof je na sebi imao suknene pantalone uvučene u čizme visokih sara i kožnu letačku jaknu, a dugi svilenkasti uvojci padali su mu slobodno na ramena dok je gestikulirao. Anka primeti svetlucave niti koje su mu prekrivale čelo, lice i vrat: opnu od tkanine protkane mrežom provodnika Fon Štubenberg je navukao je na golo telo, a onda je prekrio odećom. Na leđima mu je bio mali ruksak sa generatorom polja, a o opasaču duguljasta futrola sa Teslinom litijumskom baterijom. Prvi sunčevi zraci obasjaće vazdušnu luku za desetak minuta, i grof je toga bio itekako svestan. A sudeći po nervoznim pokretima ruku i nevoljnom priklanjanju pilota sa kojim je razgovarao, bilo je očigledno kako mu je namera da uzleti s osvitom, bez obzira na to hoće li dozvola od Uprave za kontrolu vazdušnog prostora stići ili ne. Anka vrati dogled na sedište i uze iz kola oveću torbu od crnog platna sa učkurom od belog kanapa, pa je prebaci preko ramena; klimnu šoferu glavom i hitro se sjuri niz blagu padinu prema dvostrukoj žičanoj ogradi.

Pronašla je mesto do kog nije dopirala svetlost iz stacionarnih reflektora na visokim stubovima perimetra, koji su inače većinom bili okrenuti prema unutrašnjosti polja za uzletanje vazdušnih lađa. Premda je mogla da se uzvere uz žičanu mrežu visoku dva i po metra, nije želela da rizikuje da je neko iz kompleksa slučajno primeti: iz platnene torbice izvukla je velika klešta i brzim pokretima prosekla sebi otvor u spoljnoj žičanoj ogradi, a onda pognuta potrčala prema unutrašnjoj barijeri preko brisanog prostora širine, zaustavivši se na bezbednoj udaljenosti od oko pet metara. Žute table upozorenja pobodene u zemlju duž ograde bile su oslikane nedvosmislenim crnim oznakama mrtvačke lobanje i munje. Anka je znala je da je ta unutrašnja ograda obezbeđena električnom strujom napona 9000 volti, i preteće, neprekidno zujanje golog kabla koji se pružao duž njenog vrha uverilo ju je da je obezbeđenje elektrifikovane ograde kompanije OSLAG aktivno. Pored ove prepreke, unutar grofovog kompleksa trebalo je da bude još dvadeset naoružanih stražara (i ko zna koliko pasa!). Pribićević je Anki rekao da su to nameštenici privatne firme za obezbeđenje koja je pripadala jednoj od snažnih kriminalnih organizacija koje su operisale na teritoriji kraljevine i susednih zemalja. Po obaveštajnim podacima, stražari su bili naoružani pištoljima i revolverima, bez dugih cevi.

Pažnju joj privuče iznenadni glasan zvuk motora i ona okrenu glavu prema ogromnim raskriljenim vratnicama hangara. Dimenzije te građevine bile su takve da je imala poteškoća da ih uopšte pojmi. Osećala se kao insekt u blizini tog garganutovskog zdanja, iz kog se sada pomaljao veliki kamion – tegljač čiji su pneumatici na točkovima bili viši od nje. Beli šljunak krckao je pod ogromnim gumama dok su se u tamu pružale četiri zategnute čelične sajle prikačene za zadnji kraj šasije tegljača. Titanska zaobljena senka poče da se pomalja iz unutrašnjosti hangara, praćena škripom i struganjem. Za to vreme, čovek u pilotskoj uniformi stajao je podalje i pokazivao rukama vozaču tegljača da nastavi sa laganim izvlačenjem cepelina iz hangara. Grofa sada nije videla: verovatno je otišao da uzme nešto iz prizemne zgrade kraj hangara u kojoj su bile smeštene kancelarije šefa i službenika skladišta.

Anka hitro skinu torbu sa leđa, položi je u travu i izvuče iz nje par zaštitnih rukavica od debelog gumiranog platna, teg od dva kilograma sa prstenom za privezivanje i smotani bakarni kabl. Pronađe vod za uzemljenje koji se pružao od stuba unutrašnje ograde prema spoljnoj i priveza provodnik za njega. Onda razmota kabl čija je ukupna dužina bila dvanaest metara i na njegov drugi kraj prikači teg. Ustade, uhvati provodničko uže na pogodnom mestu i zamahnu njime iznad glave nekoliko puta, pa ga hitnu preko ograde. Kraj bakarnog kabla sa tegom pade preko žice pod naponom i istog trenutka odnekud iz kompleksa, u razvodnom postrojenju generatora koji je napajao spoljni perimetar kompleksa, odjeknu glasan prasak. Reflektori duž ograde najednom se se pogasiše, tako da je uzletište vazdušnih lađa sada bilo osvetljeno samo slabim lampama priključenim na napajanje iz javnog električnog voda. Anka zbaci rukavice u travu, dohvati žičanu mrežu koja više nije bila obezbeđena smrtonosnim naponom, pope se uz nju spretno kao mačka, prebaci preko vrha i meko dočeka na tlu sa druge strane.

Levo od nje, začuše se povici i koraci u trku. Ona se otkotrlja iza obližnjeg protivpožarnog bureta. Skrivena u senci, proviri i ugleda četvoricu ljudi u svetlim uniformama: jedan je držao pištolj u ruci, dok su ostala trojica šarala po pomrčini svetlima iz ručnih lampi i zagledala stub s ugašenim reflektorom, ogradu i tamu iza nje. Još samo sekund, i naći će se dovoljno blizu.

U svojoj tamnoj odeći, kao ovaploćenje samog mraka, Anka se munjevito diže ispred iznenađenog predvodnika i udari ga bridom otvorene šake – jednom, dvaput, triput – u grkljan, koren nosa, vilicu. Čovek se oglasi prigušenim zvukom kroz slomljeni nos i sruči kao vreća na zemlju. Stražar koji je nailazio odmah iza njega okrznu je snopom svetla, ali ona skliznu ispod njega, uhvativši mu nogama potkolenice kao makazama. On se prući kraj nje i Anka ga dograbi za kosu pa snažno udari njegovom glavom po zidu bureta. Muškarac u uniformi omlitavi kraj nje, obeznanjen. Tada je preostala dvojica nađoše svojim lampama, jedan viknu nešto i maši se za futrolu sa oružjem, ali Anka je sada bila u borilačkom transu, svojevrsnom satoriju jedinstvene tehnike ving čuna: kao na nevidljivim oprugama, ona se iz čučnja vinu u skok iznad glava iznenađenih stražara, izvede salto u vazduhu, dočeka se gipko iza njih. Dok su se okretali prema njoj – sporo, tako sporo – ona preciznim kružnim udarcem nogom odiže jednoga sa tla, začuvši kako mu krckaju kosti lica, i on teško pade na bure s peskom, sruši ga u travu i ostade nepomičan među rasutim opušcima. Poslednji stražar začuđeno pogleda najpre u jednu ruku – u kojoj je samo trenutak pre toga držao lampu – pa u drugu – u kojoj sada više nije bilo pištolja: gotovo neprimetan brzi napadač razoružao ga je izvevši uzastopno dva kratka šuta. Snop svetla iz lampe načini šaru kroz vazduh i on načas ugleda protivnika – pa to je bila neka žena! – u skoku iznad sebe. Onda mu se Ankin lakat zari odozgo posred temena i stražar jeknu, pa pade kao pokošen.

Anka Cukić pogleda prema hangaru. Svetla na stubovima ispred njegovih vratnica obasjavala su ogromno telo cepelina koje je tegljač sada, kako se činilo, izvukao negde do polovine ispod visokog čeličnog svoda. Gondola okačena o konstrukciju ispunjenu vodonikom, sa zastakljenom kabinom za upravljanje napred i velikim skladišnim prostorom pozadi, izronila je iz senke. Ona vide kako se čovek u pilotskoj uniformi nervozno osvrće, a onda pritrčava lestvicama koje su iz gondole visile gotovo do samog tla. Pilot poče da se penje u vazdušnu lađu: čim je videla da je nestao u gondoli, Anka napusti zaklon senki i stušti se prema lebdećem levijatanu.

Desetak sekundi kasnije, prekri je senka grdosije. Anka naskoči na lestvice i hitro se uzvera za pilotom. Uđe kroz otvorena vrata i obre se u uskom hodniku kojim je desno vodio prema kabini, a levo u spremište za tovar. Tamo su uska drvena vrata u pregradi bila otvorena, tako da je tamo pod električnim svetlom ugledala naslagane sanduke čvrsto privezane mrežama od konopaca. Grof nije nameravao da pobegne iz zemlje praznih šaka. Ona tiho krenu prema kabini i, došavši do pregrade, zaviri u nju.

Pilot je sedeo na svom sedištu, ispred kontrolne konzole pune poluga, dugmadi, merača pritiska, visine i drugih parametara neophodnih za upravljanje vazdušnom lađom. Šapku je skinuo sa glave i odložio na prazno sedište kopilota, i nešto je mrmljao sebi u bradu dok je prebacivao i okretao prekidače i proveravao pale li se kontrolne lampice. U skučenoj kabini iza njega nalazila su se samo još dva prazna sedišta razdvojena prolazom. Anka tiho pođe napred, stade iza pilota, isuka nož i hitro mu ga oštricom prisloni uz grlo, ščepavši ga istovremeno drugom rukom za kosu na potiljku, kako čovek ne bi nagonskim pokretom trznuo glavom napred i sam sebe preklao. Pilot zaprepašćeno zakrklja i pokuša da okrene glavu prema njoj, ali ona pojača stisak.

„Gasi“, siknu Anka. „Gasi motore.“ Onda to ponovi na nemačkom, i muškarac u pilotskoj uniformi pruži ruku, pa jedan za drugim obori četiri prekidača na kontrolnoj tabli.

„Tako“, reče ona zadovoljno. „A sada...“

Nije stigla da dovrši rečenicu. Siloviti udarac posred leđa odiže je od poda i baci preko pilotove glave i kontrolne konzole na osmatračko staklo u čelu kabine. Ona se svali na kontrole, ostavivši u staklu iza sebe mrežu finih pukotina. Nož joj odlete iz ruke van domašaja. Iznad nje se nadnosio grof Fon Štubenberg, koji se u nekom trenutku popeo za njom u gondolu i iznenadio je jednako kao što je ona iznenadila pilota. Lice mu je bilo mrtvački sivo, izbrazdano dubokim borama preko kojih su svetlucale tanane niti provodničke mreže. Usta su mu bila razjapljena, a očnjaci oštri i šiljati kao igle izbačeni iz gornjih desni, spremni za smrtonosni ujed.

„Poslednji put si mi se isprečila na putu, kujo!“, prosikta on na nemačkom.

Pilot opipa svoj grkljan, odmaknu ruku i ugleda na njoj krvavi trag: nož ga je očigledno malčice zasekao kada ga je grofov udarac Anki izbio iz prstiju. Čoveku se lice iskrivi u grimasu besa i on je zasu bujicom nerazumljivih psovki, istrgnuvši pištolj iz futrole na boku.

Anka dograbi jedan drveni šiljak s opasača i zamahnu snažno s poda prema grofovoj nozi: vrh kočića bezopasno prohuja kroz prazan prostor tamo gde je do maločas stajao njen protivnik i nastavi lučnu putanju, zarivši se u pilotovu butinu. Čovek u pilotskoj uniformi kriknu i refleksno zgrči prst na obaraču. Tane promaši Anku, udari o metalnu konzolu i odbi se uz fijuk u rikošet po kabini. Pilot ponovo podiže oružje naciljavši Anki u grudi, kada se zrno poslednji put odbi od zakivka na ramu bočne grede kabine i pogodi ga u slepoočnicu. On se skljoka, otrgnuvši Anki kočić iz stiska, i ona brzo zapetlja rukama oko opasača kako bi oslobodila sledeći. Tada je novi udarac diže sa poda, odbaci na ovalni metalni zid i ona ošamućena klonu. Fon Štubenbergove ruke je dograbiše za mišicu i tur pantalona, pa je hitnuše razornom snagom u bočni prozor kabine. Staklo se rasprnu u paramparčad, i Anka prolete napolje.

Refleksno se uhvati za izbočinu na spoljnoj oplati gondole, prsti joj skliznuše, ruke zamlataraše kroz vazduh i ona krajnjim naporom dohvati prečku na lestvicama koje su se sada ljuljale tamo-amo, viseći i dalje kroz otvorena vrata. Učini joj se da je sada otprilike na oko dva metra iznad tla, pa se pusti i skotrlja u stranu po travi čim je udarila o tle, izbegavši tako ozbiljnije povrede.

Pogledom okruži po uzletištu, trenutak pre nego što je grof iskočio za njom: cepelin je sada bio izvučen iz hangara gotovo do samih krstastih repnih peraja; sa tri strane su prema mestu gde je pala trčale grupe naoružanih stražara pred kojima su grabili psi pušteni s povodaca, a odnekud je neumoljivo zavijala sirena. Pod nebom koje je bledelo sa nailaskom dana, široko ravno polje za pristajanje i uzletanje cepelina pružalo se do daleke žičane ograde, i na njemu nije bilo zaklona, osim nekoliko betonskih bedema sa rovovima u koje su poslužitelji i radnici vazdušne luke mogli naći privremenu zaštitu u slučaju – a takvih je već bilo otkad su dirižabli ušli u masovnu upotrebu kao transportna sredstva – da dođe do zapaljenja letelica. Najbliži takav bedem bio je od Anke udaljen pedesetak metara, ali ona nije imala vremena da se osovi na noge i potrči prema njemu: Fon Štubenberg je već bio kraj nje.

Ona se ponovo zakotrlja, izvuče derindžer i ispali dva zrna od bele grabovine prema grofu; ali, vampir je bio natprirodno brz i pred njenim očima njegovo kretanje izgledalo je kao neuhvatljiva mrlja u vazduhu. Dok je otkopčavala fišekliju i slepo grabila po njoj kako bi napunila cevi malog pištolja, on je dograbi za grlo i unese joj se u lice, zapahnuvši je kužnim dahom nalik na memlu iz grobnice.

„Rešio sam da vas ne ubijem, gospođice Cukić“, zaštekta on poprskavši je balama. „Umesto toga, zamenićete moju dragu, sirotu Rahelu! A onda ću vas poslati da uništite Pukovnika i čitavu njegovu organizaciju. I prenećete mu odgovor na pitanje koje mi je postavio pre nego što sam bio primoran da se... povučem. Ne, grof Leopold fon Štubenberg ne radi ni za koga osim za samog sebe. Ponovo ću stvoriti svoje kohorte, moćnije i strašnije nego ikad pre, vratiti se po Teslu i pretvoriti ga u jednoga od nas. Biće to početak našeg doba – mog doba!“

Za vreme grofove tirade, Anka je bila svesna da su mahniti lavež pasa i vika stražara sve bliži, kao i da će joj vampir već sledeće sekunde zariti zube u grlo. Ona prebaci mali pištolj iz desne šake u levu, i onda slobodnu ruku savi u kandžu, prizvavši u sećanje tehniku koju je Jip Man nazivao „pet prstiju smrti.“ Bio je to udarac koji je borac morao koristiti samo u bezizlaznoj situaciji, suočen sa sigurnom propašću, i u njega je morao uneti svu svoju životnu energiju kako bi ga valjano upotrebio. Ona sklopi oči u trenutku kada je grof zabacio glavu za ugriz i zamahnu kratko i oštro, poluuzdignuta na levi lakat. Vršci njenih prstiju zariše se grofu u grudi i on se trže, zagrcnu, pogleda je iskolačenim očima. Ali, udarac koji bi običnom čoveku skršio grudnu kost i zaustavio mu rad srca, drevnog vampira je tek načas zaustavio. Grof ponovo navali na nju i ona bespomoćno poče da mlatara desnom rukom i slepo grabi iza njegovih leđa. Šaka joj pade na nešto tvrdo i ona to grčevito stegnu; grof joj tada kratkim i snažnim zamahom izbi pištolj iz ruke, koji opali – a tane nekontrolisano odlete uvis i zari se u donju stranu vazdušne lađe.

Grof primeti kako se Ankine oči užasnuto šire, zagledane uvis pored njegovog lica. Okrenu se za njenim pogledom i, samo nekoliko metara iznad sebe vide šta ju je to prenerazilo više od neumitne sudbine koju joj je namenio: rupica u koži cepelina pušila se i šištala, a crni kružni trag koji je za sobom ostavljao plamen brzo se širio. U trenutku kada je Fon Štubenberg shvatio šta se dešava, Anka ga iznenadi udarcem kolenom u pleksus, izmigolji se ispod njega, skoči na noge i pojuri iz petnih žila prema betonskoj barijeri. U gušanju sa grofom, umesto metaka sa drvenim zrnima, u cev je ubacila zapaljivu municiju, koju je ponela za slučaj krajnje opasnosti.

Pa, pomisli ona mračno dok je grabila prema zaklonu, stežući u ruci predmet koji je za vreme borbe strgnula sa grofa, ako ovo nije krajnja opasnost, onda zaista ne znam šta je.

Unutrašnjosti noseće konstrukcije vazdušne lađe bila je podeljena u ćelije ispunjene vodonikom, i premda su nesreće u kojima su one eksplodirale u plamenu bile relativno retke, spoljna opna transportnog cepelina konstruisanog za mirnodopske svrhe nije bila toliko ojačana da bi bila otporna na zapaljivi metak.

Nevidljiva titanska ruka pokupi Anku sa zemlje i zavitla je prema betonskoj barijeri: osetila je moćan topao udar na leđima pre nego što je čula zvuk – najpre mukli prasak, zatim tutnjavu, postepeno sve jaču, da bi se ova najzad razlila u zaglušujuću grmljavinu. Onda pade na tle i oseti da joj je sav vazduh izbijen iz pluća. Istiskujući iz ćelija poslednje atome snage, uskobelja se na ruke i kolena, gutajući dah, pa zabaulja što je brže mogla prema barijeri koja je štrčala iz tla i svali se iza nje.

Nebo blesnu zaslepljujućim sjajem i ona zari glavu u prevoj lakta kako bi zaštitila oči. Uzletište kompanije OSLAG pretvori se u pakao na zemlji.

10

Beograđani će kasnije decenijama pričati o ogromnoj plamenoj lopti koja se vinula iznad Banjičke šume u sam osvit petnaestog jula 1920, kada se cepelin klase M kompanije OSLAG pri izvlačenju iz hangara zapalio, eksplodirao i zahvatio tri veće teretne vazdušne lađe, da bi one zatim u lančanoj reakciji sravnile sa zemljom kako hangare, tako i upravnu zgradu i niz skladišta. Vatrenom užasu doprinele su i cisterne visokozapaljivog „blaugasa“ koji je služio za pogon potisnih motora s unutrašnjim sagorevanjem na ukotvljenim džinovskim letelicama. Bila je to najveća katastrofa sa dirižablima koju je istorija zabeležila i ona će naneti veliki udarac daljem razvoju ove vrste saobraćaja, pogotovo zbog toga što su zajedno s austrijskom transportnom kompanijom tada propale i tri najveće svetske osiguravajuće kuće čijim su polisama te letelice bile pokrivene za slučaj eventualne nesreće. Posle niza eksplozija u kojima je stradalo kompletno osoblje angažovano na obezbeđenju uzletišta, kada su gromoglasna tutnjava i snažni udari zatresli područje podno Banjice i oko Jajinaca, u nebo su se vinule užarene lopte plamena praćene gustim crnim dimom, i retki ranoranioci i probuđeni stanovnici prestonice preplašeno su zurili u taj dijabolični prizor pomislivši da je došao sudnji dan. Zapaljene krhotine, ostaci razorenih građevina i psećih i ljudskih tela minutima su padali kilometrima unaokolo; sva beogradska vatrogasna društva imala su pune ruke posla kako bi obuzdala i pogasila mnoštvo požara koji su odmah buknuli u suvom rastinju prestoničkog predgrađa.

Dok je ležala iza betonske barijere, žmurila i očekivala da na nju popadaju užareni komadi konstrukcije zapaljenog dirižabla, Anka Cukić se trudila da diše što pliće i brojala eksplozije. Nije mogla da oceni koliko je vremena prošlo kada je tle prestalo da se trese i kada je potmule zvuke u nizu zamenilo neprestano šuštanje i cvrčanje drvenih delova razorenih zgrada. Ona podiže glavu, načas otvori oči i ponovo ih zatvori pred nepodnošljivim sjajem. Onda se okrenu potrbuške i zapuzi dalje od debelog betonskog zaklona, prema udaljenoj ogradi. Busenje trave oko nje bilo je sprženo i pušilo se, dok joj je vrelina zemlje prljila telo kroz pocepanu odeću. Posle minut ili dva, ona proceni da bi moglo biti bezbedno da se osovi na noge. Drhtala je od silovite navale adrenalina koja je sada polako jenjavala. Konačno otvori oči i vide pred sobom, dvadesetak metara daleko, ostatke ograde srušene strašnim udarnim talasom. Tada prvi put pomisli da će zaista uspeti da preživi ovu noć. Usudi se da udahne dublje, i vruć vazduh joj oprži ždrelo i dušnik.

Nešto teško tresnu iza nje. Anka se ukoči. Onda se polako osvrnu i ote joj se nevoljno stenjanje: „Aman... Dokle više?“

Oštro ocrtana spram blistave plamene predstave na nebu, tamna silueta grofa Leopolda fon Štubenberga uspravi se polako iz čučnja, posle skoka kojim je vampir preleteo udaljenost od pocrnele betonske barijere do Anke Cukić. Odeća je na njemu visila u dronjcima, a meso na snažnom telu pušilo se, prekriveno plikovima; dve žeravice su mu buktale u očnim dupljama dok se odsjaj požara poigravao po njegovim belim očnjacima. Jedino što je na njemu izgledalo netaknuto bio je Teslin „Sunčev komplet.“ Žice su se crvenkasto presijavale na grofovoj glavi koja je sada potpuno ostala bez kose, po trupu, rukama i nogama, dok je on stezao i širio, stezao i širio šake preobražene u smrtonosne kandže.

Anka se umorno maši levom rukom za opasač i shvati da je u opštem metežu ostala bez poslednja dva drvena šiljka koja su joj mogla pružiti makar nekakvu šansu u sukobu sa stvorenjem koje je tvrdoglavo odbijalo da umre. Onda joj pogled pade na predmet otet za vreme borbe od Fon Štubenberga, koji je i dalje stezala u desnici. Oči joj se ponovo raširiše u iznenađenju.

Vampir još jednom kroči prema njoj. Tada se gusti oblak dima visoko iznad njih raziđe i grofa Fon Štubenberga obasja prvi zrak tek rođenog sunca.

Ukočen on spusti pogled na svoje zgrčene prste i nove plamenove koji su se najednom vinuli sa njih.

„Aber... aber...“, ote mu se s nevericom iz grla.

„Grofe“, reče Anka i podiže visoko desnu ruku. „Čik pogodi!“

U šaci joj je bila Teslina litijumska baterija. Komplet za elektromagnetnu zaštitu od štetnog sunčevog zračenja u koji je Fon Štubenberg uložio toliko novca i nadanja, bio je neaktivan, mrtav. A veličanstvena užarena lopta sada se podigla iznad obzorja dovoljno da potpuno osvetli zadimljene ostatke razorene vazdušne luke.

Dok je gledala kako vampirovo telo obliva vatra i slušala njegove grlene krike, Anka oseti da je prožima krajnja iscrpljenost: adrenalin je presahnuo, i sada je došao red na bol – dubok, neprekidan, gotovo neizdrživ, u kostima, mišićima, naprslim rebrima i nagnječenim tkivima. Čak ni trenutak kada se grof Leopold fon Štubenberg s muklim praskom raspao pred njom u komadiće koje je sunčeva svetlost nastavila da pohlepno proždire i pretvara u crni prah, nije uspeo da izazove u njoj reakciju jaču od refleksnog trzaja.

Ostala je tako još nekoliko trenutaka, okupana jutarnjim suncem i zagledana u zadimljene i ugljenisane ostatke, a onda duboko uzdahnula, zatakla bateriju za opasač i zaputila se umornim koracima prema uzvisini na kojoj ju je čekao vozač sa pakardom.

11

„Dobro, Cukićeva, šta sam ja sinoć rekao?“

Pukovnik besno tresnu novinama po stolu ispred nje. Preko cele naslovne strane Politike širio se naslov: „VATRENA STIHIJA UNIŠTILA VAZDUŠNU LUKU.“ Anka sa zanimanjem pogleda podnaslove i fotografije ogromnog oblaka dima iznad Beograda. Svetlost kasnog popodneva obasjavala je Apisovu kancelariju kroz otvorene prozore. Pukovnik je stajao i pušio se od besa za svojim radnim stolom, dok je Anka – naspavana i ozbiljno nakljukana praškom protiv bolova, napuderisana i našminkana tako da prikrije modrice, ponovo u elegantnoj haljini i kloš-šeširu, stajala sa druge strane, kraj Pribićevića koji je ceo prizor posmatrao s naznakom osmeha na licu.

„Rekli ste da to obavim... diskretno.“

„Pa zar je ovo za vas – diskretno, aman-zaman!? Ma da ste hteli, ne biste ovoliki darmar mogli napraviti. To što imate dozvolu za ubijanje, ne znači i da imate dozvolu za uništavanje privatne imovine i državne infrastrukture! Redovan teretni vazdušni transport biće vaspostavljen tek za mesec ili dva, kad se bude opremila i aktivirala rezervna vazdušna luka kod Smedereva. Zaista... Imate li išta da kažete na sve ovo?“

Anka pogleda Pukovnika u oči i s izvesnim naporom suzbi u sebi strah koji je i dalje osećala pred njim.

„Izvinjavam se?“, reče ona, i Apis na to frknu. Pribićević se sada već sasvim otvoreno osmehivao.

Pukovnik odmahnu rukom i pogleda je iskosa.

„Možda je najbolje da uzmete mali odmor... otputujete negde. Idite na Azurnu obalu, pravite tamo Francuzima štetu.“

„Razumem, gospodine pukovniče“, reče Anka. „Shvatiću to kao direktno naređenje.“

On joj klimnu glavom i ponovo kratko mahnu, dajući joj znak da moće da ide. Anka se okrenu i pođe prema vratima. Onda zastade, zavuče ruku u torbicu, izvadi odatle litijumsku bateriju i spusti je preko novina.

„Mislim da bi ovo trebalo vratiti gospodinu Tesli.“

Apis pogleda u Pribićevića, koji hitro priđe i uze bateriju sa stola. „Ja ću se pobrinuti za to.“

Anka Cukić je već bila na vratima kada ponovo začu Pukovnikov glas.

„Još nešto, gospođice Cukić...“

Ona ponovo zastade i okrenu se prema njemu, s izrazom krajnjeg strpljenja na licu.

„Hvala vam.“

Nije dopustila da bilo čime oda koliko su je te dve jednostavne reči iznenadile. Bila je dovoljno pribrana da se samo toplo osmehne, klimne glavom i izađe iz Apisovog kabineta.

Pukovnik joj je bio zahvalan, i nije morao da navodi zbog čega. Najzad, ona mu jeste sačuvala život prošle noći, ne jednom, već dvaput.

Nastavila je da se osmehuje dok je silazila niz široko mermerno stepenište. Ponovo na ulici, ispred impozantne građevine, ona pogleda uvis u kip devojke sa vencem, štitom i bakljom, ostade tako zagledana trenutak ili dva i kratko namignu svojoj sestri od bronze. Onda zavi iza ugla i polako pođe užurbanim bulevarom, obasjana toplim zracima ravnodušnog sunca.