OD ŠAPATA DO VRISKA
Podaci o sadržini:
- Kuća na brdu
- No Place Like Home
- Rouzvil
- Kanada
- Noćni soko
- Putnici
- Poklon s neba
- Za sve moje ljubavi
- Krv
- Ljudska reakcija
- Splav
- Lift
- Igra
- Učiteljsko naselje
- Noćna smena
- Ljubavnici
- Dodir genija
- Gumena duša
- Pogovor: Miodrag Milovanović
Podaci o sadržini:
- Kuća na brdu
- No Place Like Home
- Rouzvil
- Kanada
- Noćni soko
- Putnici
- Poklon s neba
- Za sve moje ljubavi
- Krv
- Ljudska reakcija
- Splav
- Lift
- Igra
- Učiteljsko naselje
- Noćna smena
- Ljubavnici
- Dodir genija
- Gumena duša
- Pogovor: Miodrag Milovanović
Ilija Bakić
Goran Skrobonja „Od šapata do vriska, priče strave i fantastike“, Košmar, 1996
U NEISTRAŽENIM VODAMA
Goran Skroobnja (1962) jedan je iz male grupe pisaca koji pokušavaju da rade u ne previše prijateljskom okruženju u kome je prevlast ’realističkog proznog ključa’ i dalje nesaporna, uprkos pomacima iz nekoliko prošlih godina. Otuda je i svako izjašnjavanje za autora horora (ili ostalih žanrova fantastike, naučne i epske) svojvrsno samo-anatemisanja u akademskim književnim krugovima iako postmodernistička ’doktrina’ žanrove smatra za jednako atraktivne i ravnopravne književnoj matrici, odnosno uprkos poštovanju koje je, ne jednom, Borislav Pekić iskazao majstorima modernog horora, pre svega Stivenu Kingu. Bez obzira na ove probleme, Skrobonja intenzivno radi i svakako je najagilniji propagator dešavanja na svetskim horor scenama. Knjiga „Od šapata do vriska“ sadrži izabrane priče iz prvih 10 godina Skrobonjinog pisanja (1985-1994) i čini je 18 segmenata u rasponu od minijature do novela što daje dobar uvid u njegova dosadašnja interesovanja te najavljuje moguće pravce daljeg rada.
Za prve Skrobonjine priče karakteristično je da su smeštane u ’inostranstvo’, ponekad opravdano a ponekad zbog uverenja da se horor mora dešavati negde drugde a ne treba zanemariti i uticaj anglosaksonskih uzora Stivena Kinga i Džejmsa Herberta. No, već od novele „Noćni soko“ iz 1986. radnja se prebacuje na domaći teren što će, kako vreme odmiče, bivati sve češće. Tako Beograd i Srbija postaju, u nekoj pomerenoj sadašnjosti ili budućnosti arena horor dešavanja, što je svakako (literarno) pozitivan pomak. Naravno, ne zbog bilo kakvog ’lokal patriotizma’ nego što se autor odvaja od dotadašnjih uzora i počinje da gradi, za ove krajeve novi vid fantastike – urbani horor. Naime, globalna pozornica modernog horora je nadelje zapadnog čoveka, od varošica do megapolisa, po kojoj se kreću gomile ’subjekata žanra’, opšte prihvaćenih iako dolaze iz različitih kultura. Takvi standardi žanra su npr. vampiri sa Drakulom na čelu, zombiji, razne varijante Frankenštajnovih čudovišta... Ovim herojima bivaju pridodani, zavisno od inventivnosti autora, razni lokalni specijaliteti koji mogu vremenom ući u standardne (na tom putu su meksički, indijski i daleko-istočni obrasci) Obzirom da su milje Beograda i belosvetskih metropola bliski, ikonografija gradskog života identična, globalni horor standardi mogu ući u naše atare a specifičnost jeste naša ruralna fantastika natprirodnog koje se već prilagodila novom vremenu. Tako će Skrobonja, pored rudarskih asteroida ili drugih država (koje i dlaje ostaju mesta događanja jer jeidno tamo neke stvari mogu da funkcionišu), ugaziti u levirinte beogradskih naselja, obala reka, splavova i gradskog saobraćaja i naseliti ih vampirima, ludacima, monstrumima, orgijama, bolesnima od AIDS-a (što je vrlo prisutna tema u hororu). On žanrovske šablone sutuacija prebacuje s ove strane granica i uklapa ih u ’ovde’ (npr. u priči „Kuća na brodu“ iz 1991.g. gde se znana monstrum pričča dešava u jednom iz Saveza Slobodnih Srpskih Srezova) ali je jasna tendencija da horor sve više dolazi iz rodnog nam tla i mentaliteta.
Kao još jedna mogućnost razvoja pojavljuje se i kretanje ka složenijim temama. U prvim pričama koje je napisao dominira Skrobonjina fascinacija čistim hororom, intrigantnim temama fizičke brutalnosti, sadističkih ili kanibalističkih pokolja i bazičnih emocija straha, sve u skladu sa pominjanim uzorima, tradicijom ’palp’ i ’bljuzga pank’ horora, te filmskih iskustvima. U kasnije pisanim pričama primetan je pomak sa akcije na psihološke komponente, tajanstva, misterije, jezu, slutnu i iščekivanje. Ovakav rad, na tragu velikana kakvi su Po i Lavkraft postavja ozbiljne zahteve pred autora jer je dužno da menja pripovedne strategije, što nagoveštava kretanja izvan voda tvrdoh horora u pravcu manje žanrovske određenosti, otvorenosti za kombinacije i prožimanja sa drugačijim umetničkim praksama sa bogatijim, višeznačnijim rezultatima.
Zaključimo, na kaju, da je „Od šapata...“ knjiga koja nam predstavlja talentovanog i zanatski potkovanog autora koji se kreće kroz, za našu književnost, neistražene vode provokativnih sadržaja i značenja što svakako zaslužuje našu pažnju.
Vasa Pavković
STRAH I PRIČA
Fantastička literatura jedna je od najpopularnijih u svetu – kao i u drugim oblastima, i na tom polju bezdano kasnimo. Pravi fantastičari su retke ptice, oni kavlitetni, razume se, još ređe. Goran Skrobonja nesumnjivo je jedan odd poznatijih i kvalitetnijih pisaca srpske fantastike – to belodano pokazuje i kolekcija fantastičkih i horor ptiča „Od šapata do vriska.“ Reč je o opasežnom izboru iz desetogodišnje piščeve produkcije, odštampanom na preko 400 stranica sitnog sloga.
Obrasci
Čitalac knjige „Od šapata do vriska“ brzo će se uveriti da se Skroboonja fantastičar uspešno koristi (jer ih iznutra poznaje) obrascima vesterna, krimića, sf-priče, fantastične parabole, klasičnog horora, stvarajući zanimljive zaplete, logično razvijajući fabulu, gradeći, što je najteže, ubedljive utopijske ali i alternativne (paralelne) svetove. Poštujući pominjane obrasce, do maksimuma „parazitirajući“ na žanru, Skrobonja zahvaljujući dobrom poznavanju jezika (srpskog standarda i urbanog žargona) gradi zanimljive priče, pripovetke i novele, jednako dobro se snalazeći u svakom od oblika. Posebno u oči upada njegova dijaloška spretnost, prirodnost i duhovitost replika i povremeni groteskni naturalizam, kada se čini da pisac prosto uživa u apokaliptičnim, užasnim scenama (što je dodatna potvrda njegove književne promišljenosti). Skrobonja voli da različite varijante negativnih utopija smešta na naše prostore, nalazeći u haotičnoj, političkoj, socijalnoj i ideološkoj situaciji, realnu bazu za ubedljivost svojih futurističkih alegorijskih paralela. Naravno, likovi su mu najčešće plošni, bez psiholoških dimenzija (žanr tako zahteva), ali to nadoknađuje svojom jezičkom inventivnošću i osećajem za tajming priče.
Birajući iz opsežnog sadržaja ove knjige najbolje priče, zaustaviću vašu pažnju na Noćnom sokolu, kao primeru penetracije hamerovskog pripovedanja u kontekst negativne budućnosti. U Rouzvilu, pak, Goran Skrobonja koristi „mitologemu“ iz žute štampe, o američkom gradiću koji su posetili vanzemaljci. Iz njihove tajanstvene pojave on izvodi katastrofičnu gradaciju o neizlečivoj, smrtonosnoj epidemiji. Drugačije će, pak, postupiti u pričama: Za sve moje ljubavi, Krv, Splav, Lift, Ljubavnici, Dodir genija – gde insistiranje na hororu proizilazi iz vrlo različitih klasičnih izvora: sukoba muških i ženskih erotskih principa, vampirizma, psihoza, vunderkindstva, presije tehnologije itd. I estetski efekti ovakvih izbora su različiti – od sušte predvidljivosti priče o modernim vampirima, do sasvim otvorenog šeklijevskog kraja Lifta, jedne od najinteresantnijih priča koje je Skrobonja do sada objavio.
Traganje
U opsežnoj Igri pisac potvrđuje svoje postmoderno shvatanje književnosti, ne krijući da zaplet i strukturu priče „pozajmljuje“ od čuvenog Rolerbola, ali je inovirajući novim junakom (našim čovekom) koga „uspinje“ apokaliptičnim, piramidalnim „sistemom“ preuzetim iz Tetrisa. Možda još efektnija, ali znatno kraća Noćna smena, storija o zavođenju i riziku erotskog, podseća na Astera Blistoka (Ribere i Godara). Nesumnjivo je najambicioznije i najuspelije ostvarenje u knjzi kompleksna, ekoovska novela Gumena duša, fikcionirana na osnovu jednog „tamnijeg“ mesta u karijeri i diskografiji „liverpulskih buba“. Iz te tajne Skrobonja će isplesti detekcijsku storiju o njegovom odlasku u Britaniju u društvu crtača Rastka Ćirića, o traganju za nestalim kćerkama, ubacujući u složeni popkulturni kontekst keeltske mitove,dokumente i izmišljaje. Gumena duša, uveren sam, ulazi u red najboljih naših priča iz godine 1996.
„Od šapata do vriska“ potvrđuje da pisac Goran Skrobonja, poznat i kao prevodilac Stivena Kinga, pred sobom ima nekoliko autorskih mogućnosti. Ili će biti žanrovski pisac, ostajući u prostoru fantastike i horora, gde pliva kao riba u vodi, ili će, kako nagoveštavaju najbolje priče, krenuti u smeru tzv. visoke književnosti. Bilo kako mu drago, sve što sam napisao očito potvrđuje da se u načelu slažem sa reklamnim sloganom na poslednjoj stranici ove knjige. Posle njene pojave u srpskoj horor fantastici ništa više neće biti kao ranije.
(prikaz objavljen u „Vremenu“ 19. aprila 1997.)
www.paladin-beograd.com
Kao još jedna mogućnost razvoja pojavljuje se i kretanje ka složenijim temama. U prvim pričama koje je napisao dominira Skrobonjina fascinacija čistim hororom, intrigantnim temama fizičke brutalnosti, sadističkih ili kanibalističkih pokolja i bazičnih emocija straha, sve u skladu sa pominjanim uzorima, tradicijom ’palp’ i ’bljuzga pank’ horora, te filmskih iskustvima. U kasnije pisanim pričama primetan je pomak sa akcije na psihološke komponente, tajanstva, misterije, jezu, slutnu i iščekivanje. Ovakav rad, na tragu velikana kakvi su Po i Lavkraft postavja ozbiljne zahteve pred autora jer je dužno da menja pripovedne strategije, što nagoveštava kretanja izvan voda tvrdoh horora u pravcu manje žanrovske određenosti, otvorenosti za kombinacije i prožimanja sa drugačijim umetničkim praksama sa bogatijim, višeznačnijim rezultatima.
Zaključimo, na kaju, da je „Od šapata...“ knjiga koja nam predstavlja talentovanog i zanatski potkovanog autora koji se kreće kroz, za našu književnost, neistražene vode provokativnih sadržaja i značenja što svakako zaslužuje našu pažnju.
Vasa Pavković
STRAH I PRIČA
Fantastička literatura jedna je od najpopularnijih u svetu – kao i u drugim oblastima, i na tom polju bezdano kasnimo. Pravi fantastičari su retke ptice, oni kavlitetni, razume se, još ređe. Goran Skrobonja nesumnjivo je jedan odd poznatijih i kvalitetnijih pisaca srpske fantastike – to belodano pokazuje i kolekcija fantastičkih i horor ptiča „Od šapata do vriska.“ Reč je o opasežnom izboru iz desetogodišnje piščeve produkcije, odštampanom na preko 400 stranica sitnog sloga.
Obrasci
Čitalac knjige „Od šapata do vriska“ brzo će se uveriti da se Skroboonja fantastičar uspešno koristi (jer ih iznutra poznaje) obrascima vesterna, krimića, sf-priče, fantastične parabole, klasičnog horora, stvarajući zanimljive zaplete, logično razvijajući fabulu, gradeći, što je najteže, ubedljive utopijske ali i alternativne (paralelne) svetove. Poštujući pominjane obrasce, do maksimuma „parazitirajući“ na žanru, Skrobonja zahvaljujući dobrom poznavanju jezika (srpskog standarda i urbanog žargona) gradi zanimljive priče, pripovetke i novele, jednako dobro se snalazeći u svakom od oblika. Posebno u oči upada njegova dijaloška spretnost, prirodnost i duhovitost replika i povremeni groteskni naturalizam, kada se čini da pisac prosto uživa u apokaliptičnim, užasnim scenama (što je dodatna potvrda njegove književne promišljenosti). Skrobonja voli da različite varijante negativnih utopija smešta na naše prostore, nalazeći u haotičnoj, političkoj, socijalnoj i ideološkoj situaciji, realnu bazu za ubedljivost svojih futurističkih alegorijskih paralela. Naravno, likovi su mu najčešće plošni, bez psiholoških dimenzija (žanr tako zahteva), ali to nadoknađuje svojom jezičkom inventivnošću i osećajem za tajming priče.
Birajući iz opsežnog sadržaja ove knjige najbolje priče, zaustaviću vašu pažnju na Noćnom sokolu, kao primeru penetracije hamerovskog pripovedanja u kontekst negativne budućnosti. U Rouzvilu, pak, Goran Skrobonja koristi „mitologemu“ iz žute štampe, o američkom gradiću koji su posetili vanzemaljci. Iz njihove tajanstvene pojave on izvodi katastrofičnu gradaciju o neizlečivoj, smrtonosnoj epidemiji. Drugačije će, pak, postupiti u pričama: Za sve moje ljubavi, Krv, Splav, Lift, Ljubavnici, Dodir genija – gde insistiranje na hororu proizilazi iz vrlo različitih klasičnih izvora: sukoba muških i ženskih erotskih principa, vampirizma, psihoza, vunderkindstva, presije tehnologije itd. I estetski efekti ovakvih izbora su različiti – od sušte predvidljivosti priče o modernim vampirima, do sasvim otvorenog šeklijevskog kraja Lifta, jedne od najinteresantnijih priča koje je Skrobonja do sada objavio.
Traganje
U opsežnoj Igri pisac potvrđuje svoje postmoderno shvatanje književnosti, ne krijući da zaplet i strukturu priče „pozajmljuje“ od čuvenog Rolerbola, ali je inovirajući novim junakom (našim čovekom) koga „uspinje“ apokaliptičnim, piramidalnim „sistemom“ preuzetim iz Tetrisa. Možda još efektnija, ali znatno kraća Noćna smena, storija o zavođenju i riziku erotskog, podseća na Astera Blistoka (Ribere i Godara). Nesumnjivo je najambicioznije i najuspelije ostvarenje u knjzi kompleksna, ekoovska novela Gumena duša, fikcionirana na osnovu jednog „tamnijeg“ mesta u karijeri i diskografiji „liverpulskih buba“. Iz te tajne Skrobonja će isplesti detekcijsku storiju o njegovom odlasku u Britaniju u društvu crtača Rastka Ćirića, o traganju za nestalim kćerkama, ubacujući u složeni popkulturni kontekst keeltske mitove,dokumente i izmišljaje. Gumena duša, uveren sam, ulazi u red najboljih naših priča iz godine 1996.
„Od šapata do vriska“ potvrđuje da pisac Goran Skrobonja, poznat i kao prevodilac Stivena Kinga, pred sobom ima nekoliko autorskih mogućnosti. Ili će biti žanrovski pisac, ostajući u prostoru fantastike i horora, gde pliva kao riba u vodi, ili će, kako nagoveštavaju najbolje priče, krenuti u smeru tzv. visoke književnosti. Bilo kako mu drago, sve što sam napisao očito potvrđuje da se u načelu slažem sa reklamnim sloganom na poslednjoj stranici ove knjige. Posle njene pojave u srpskoj horor fantastici ništa više neće biti kao ranije.
(prikaz objavljen u „Vremenu“ 19. aprila 1997.)
www.paladin-beograd.com