PROROČANSTVO KOROTA
(odlomak)
Vesnik oluje
Dan je bio uobičajen za to doba godine – miran, tih i vreo. Snažna toplina letnjeg sunca izbijala je iz belog kamena i raštrkanih vinograda, i tek povremeno se podizao sveži povetarac donoseći miris mora sa strane na kojoj je bio zaliv. I samo bi složno javljanje zrikavaca remetilo tišinu vrućeg popodneva da seljani nisu, kao i obično, posle ručka i kratkog odmora izašli da nastave rad na škrtim imanjima. Ovako, čuo se sporadičan razgovor i poneka tiho otpevana stara pesma, i žitelji sela Molino provodili su taj dan kao i svaki drugi: muškarci su uporno i strpljivo iz ono malo crvenice izvlačili opore i opojne sokove kako bi i ove godine proizveli vino čiji je kvalitet bio takav da se redovno pilo u prestonici, za trpezama čuvenih plemića, pa čak i na Dvoru; žene su mahom obavljale tekuće kućne poslove ili se brinule oko dece i stoke. Sve je bilo baš kao i uvek, toliko obično da su Molinjani ugledali jahače tek kada su tiho, poput duhova, iskrsli na uzvisini. A tada je bilo prekasno.
Kapetan Gergez je bio ubeđen da njegovi ljudi postupaju kako treba. Uostalom, zar su imali izbora? U pitanju je bio njihov opstanak. Osmotrio ih je smrknuto.
Nekad blistavi, brižljivo uglačani oklopi bili su sada oštećeni, ulubljeni i pod skorenim naslagama prljavštine. Od dugačkih sivih ogrtača ostale su samo krpe koje ne bi pristajale ni prosjaku, a kamoli elitnim vojnicima Hortora. Lica umorna, ispijena, zarasla u višemesečnu bradu, lica na kojima su živele samo oči, blistajući povremeno divljim bleskom očaja. Štitovi mahom rascepljeni i iskrivljeni, rage koje jedva da su ličile na nekad dobro uhranjene i za borbu istrenirane ratne konje... Njegovi ljudi izgledali su kao oličenje propasti, ali umeli su još da se pokažu, i te kako... Ako je ostatak opreme bio u jadnom stanju, mačevi, sekire, koplja i lukovi brižljivo su čišćeni, podmazivani i čuvani. Mnoga khaimska naselja i njihovi žitelji osetili su na sebi njihovu snagu. Kao besni psi probijali su se kroz neprijateljsku teritoriju, znajući da nemaju više šta da izgube.
U pokretu noću, zavaravajući trag upornim goniocima, uništavajući pred sobom sve živo što je moglo da je izda i pomogne neprijatelju da ih nađe, Gergezova četa ostavljala je u stvari neizbrisivi krvavi trag za sobom, u trci sa vremenom kojeg je bilo sve manje. Koliko je meseci prošlo od poraza glavnine snaga kod Hilsena i smrti generala Hozda? Bitka se odigrala u proleće, a sada su već duboko zašli u leto.
Njihov bataljon bio je obavešten o boju za Hilsen dok je bio ulogoren u šumovitoj oblasti zapadno od Ponsa. Taj idiot, major Zudt! Bez obzira na sve krenuo je sa vojskom prema Hilsenu uz obrazloženje da mu vojnička čast ne dopušta da se vrati u Hortor kao kukavica. Kreten! Dao je da se pogubi dezerter koji je doneo obaveštenje i počeo da širi panične vesti o zastrašujućim saveznicima Khaimljana.
Varvari! Neki unutrašnji glas rekao je Gergezu da sa njima nipošto ne bi trebalo da se sretne. I tako, još prve noći posle pokreta prema istoku, održao je kratko savetovanje sa svojim poručnicima i rešio da sa četom iščezne u tmini i pokuša da se vrati u Hortor. Odziv vojnika bio je uglavnom povoljan, a onima koji su bili protiv te odluke presečeni su vratovi bez mnogo buke i ceremonija. Leševi su pobacani u grmlje i Gergezova četa nestala je iste noći skrivena gustom zavesom kiše koja ih je neprestano pratila kroz Khaim.
Od tog dana sve se pretvorilo u košmar neprekidnog bekstva. S obzirom na status i držanje Ibije i Ozguna, nisu smeli da rizikuju da pređu khaimsku granicu i pokušaju da preko teritorije tih zemalja stignu do kuće; ostalo im je da se upute ka severozapadu. Međutim, vec posle par dana izvidnici koje je Gergez poslao daleko napred vratili su se sa vešću da su putevi kroz naseljena mesta blokirani i da su, pored regularne vojske, pod oružjem i seljaci, zanatlije, pa čak i oslobođenici. Prerušeni u sveštenike izvidnici su saznali da je Carica Leone rešila da zatre trag svakom vojniku Hortora koji je zimus kročio u Khaim, i da njeni varvari krstare šumama i planinama na severozapadu, u pograničnom pojasu.
Posle kraćeg oklevanja, Gergez je doneo odluku da krenu – na jug! Bilo je nekakve nade, istina, gotovo ništavne, postojala je da se dokopaju nekog primorskog mesta u blizini luke Ertu, nabave lađu i pokušaju da morem stignu do Hortora. To i nije bilo tako nemoguće – u mirna vremena trgovački brodovi krstarili su rubom Arkama povezujući luke njegovih zemalja, a gotovo trećina Gergezovih ljudi imala je pre regrutacije iskustva sa plovidbom i radom na brodu. Trebalo im je samo malo sreće.
Ali, posle desetak dana uspešnog skrivanja, bili su primećeni. Neka deca koja su tragala za odbeglom stokom ugledala su ih nedaleko od svog sela i panično otrčala kuci podigavši uzbunu. Gergez je uradio ono što je morao – izmasakrirao je meštane i ostavio za sobom crno zgarište. Tu su se snabdeli namirnicama i krenuli brže prema cilju, znajući da će im gonioci uskoro biti za petama. I zaista, odstupnica koja je ostala za četom stigla ih je jednog jutra divlje mamuzajući konje i izvestila da ih prati nekoliko khaimskih odreda.
Od tog trenutka, obruč je počeo polako da se steže. Stalne borbe sa domaćim življem i pljačkanje namirnica, nekoliko neugodnih susreta s ojačanim khaimskim izvidnicama, ubijanje, bežanje, ubijanje... Od osamdesetorice koji su pošli sa njim ostalo ih je manje od polovine. Poput zveri koja oseća da su je lovci saterali blizu mesta sa kojeg joj nema uzmaka, počeli su da jašu i po danu, skrivajući se koliko su mogli u gustim šumama.
Odjednom, dok su se spuštali sa planine, topli slani vetar doneo im je miris mora, i prvi put u tih stotinjak dana Gergez pomisli da čitav poduhvat i nije tek ludačka i samoubilačka avantura, i da će ipak uspeti.
A onda su naišli na Molino.
Hone je posmatrala svoju kćer sa divljenjem. Ilsa je završila sa svečanim izgovaranjem davno naučenih ritualnih strofa i otvorila oči. Hone je poljubi i rukavom posvećene bele košulje obrisa sopstvene suze.
„Tako“, reče. „Moja mala devojčica postala je žena.“
Ilsa se zbunjeno nasmeši, pitajući se treba li zbog te prekretnice u statusu da bude ponosna ili zabrinuta. Progutala je knedlu kada je u majčinim rukama ugledala svetlucavi medaljon na finom, tankom srebrnom lancu. Hone joj ga stavi oko vrata i ponovo je poljubi.
„Ovo je simbol i grb naše porodice, koji se prenosi s kolena na koleno. Nadam se da si ti ona kojoj će najzad doneti sreću.“
Ilsa poče da drhti. Bilo joj je hladno.
„Izađi sad. Gotovo je, čista si.“
Iskoračila je nesigurno iz ledenog izvora zaklonjenog duboko u senci visoke stene. Hone je ogrnu toplim, mekim ubrusom i Ilsa se uvi u njega, mokre kose i pomodrelih usnica.
Pored izvora bio je veliki, ravan kamen na kome je ležala Ilsina odeća skinuta pre Svetog pranja. Majka joj pomože da se obuče, pa sedoše zajedno na kamen i podeliše ukusan voćni kolač.
„Sada, kad si odrasla, vreme je da saznaš nešto više o svom poreklu, kćeri.“ Majčin glas bio je nežan i poverljiv i Ilsa oseti kako nestaju i poslednji tragovi straha i uzbuđenja koji su je obuzimali poslednjih dana, kada je napunila jedanaestu godinu i gotovo istovremeno pustila prvu krv. „Vidiš, Ilsa, sedam je generacija prošlo od dolaska naših predaka u Molino. Pre toga, oni čija ti krv teče u venama živeli su – u prestonici! Da, i to veoma blizu Dvora...“
„U Hilsenu, Gradu Belog Kamena!“ uskliknu Ilsa zadivljeno. „Zašto mi o tome nisi nikada pričala, majko?“
„Zato što nije bilo vreme. Ali sada... Preneću ti onoliko koliko sama znam.“ I Hone poče da ispreda uzbudljivu, tužnu i mračnu priču, a Ilsa zaboravi na vreme i na sve ostalo što nije bilo glas njene majke.
Mladić se zvao Aliusto, i bio je jedini naslednik imućne velikaške porodice; njeno ime bilo je Ilsa, i svako prvorođeno žensko dete u pokolenjima njihove loze zvaće se kao ona. Hilsenom su kružile priče o njenoj lepoti i minstreli su, bez obzira jesu li je videli ili ne, hitali da ispevaju nadahnute pesme veličajući njen savršen hod i stas. Ali, kako to obično biva, njena porodica, u dugovima i pred pretnjom propasti i prelaska u niži stalež, obećala ju je bogatom i moćnom trgovcu Andragonu, savetniku samog Imperatora. Čekajući dan udaje za tog lukavog i strašnog čoveka, mlada lepotica provodila je vreme u melanholičnim šetnjama po najlepšem parku prestonice; i tu, pod krošnjom najstarijeg i najdivnijeg hrasta u Carstvu ugledala je njega. Pošto ljubav i kuga dolaze bez obzira zvao ih neko ili ne, dvoje mladih beznadežno su vezali srca, tim jače i strasnije što je bliži bio ugovoreni dan njenog venčanja. Zaklevši se jedne tople večeri na vernost do smrti, oni odlučiše da beže. I zaista, sledeće noći oluja sakri Aliusta koji upade u njene odaje i odvede je kroz tajni prolaz do mesta gde su ih čekale spremne sluge sa konjima; u cik zore oni izjahaše iz Hilsena da se u njega više nikad ne vrate.
Gnev Andragonov bio je strašan. Obeščašćen prevarom i izazvan u blato bačenom sujetom, zakleo se da će uništiti sreću dvoje begunaca. Kako novac može da postigne sve, ili gotovo sve, on pronađe nekog čarobnjaka i bajalicu, iz Kesa ili Zidrana, i ovaj pristade da mu pomogne za poveliki iznos khaimskih zlatnika. Dobivši od gnevnog plemića veo, Ilsin veridbeni zalog, čarobnjak dozva iz paklenih prostranstava strašnu kletvu i ispuni Andragonovu želju: sedam pokolenja potomstvo Aliusta i Ilse pratiće zla sreća, i ništa neće izmeniti taj usud; tek će sedmo pokolenje pokazati hoće li kletva nastaviti da deluje kroz duge tokove vremena ili će se rasplinuti i doneti oslobođenje njihovom rodu.
I zaista, begunci, koji su se sklonili izvan domašaja Andragonovih plaćenika u zabačeno seoce Molino, osetili su ubrzo moć kletve o kojoj ih je izvestio verni nemi sluga koji je povremeno dolazio sa vestima iz Hilsena. Njihovog prvog sina, još dok je bio u kolevci, ugrabilo je tajanstveno krilato čudovište jedne noći i odnelo ga u nepovrat. Od tada, za njihove potomke sve je bilo nesreća – ratovi, boleštine, tajanstvene smrti, ništa ih nije mimoilazilo. Ali, uvek bi preživeo neko, bar toliko da se venča i začne decu, prenoseći tako kletvu sa kolena na koleno.
„A ti, kćeri moja, pripadaš tom sedmom pokolenju“, završi Hone priču ozbiljnim glasom.
Ilsa poćuta setivši se svoje tetke po kojoj je dobila ime, i načina na koji je njen otac izbegavao da govori o njenom tajanstvenom nestanku.
„Majko, to znači da sam i ja... osuđena?“ progovori ona. „U čemu će biti moja zla sreća?“
Hone se ugrize za usnu, i u tom trenutku obe pomisliše na isto – na oreol neobičnosti koji je Ilsu pratio od najranijeg detinjstva. Materinskim šestim čulom Hone je u svojoj kćeri osećala potisnutu i spregnutu tajanstvenu i strašnu silu. Molila se Stingi da ne doživi dan da vidi šta je to u stvari – jezive i neobjašnjive manifestacije Ilsine posebnosti, poput iznenadne hladnoće koja sa lakoćom probija i stiže u kosti da bi tamo ostavila ledeni trag u trenucima kad je devojčica zbog nečega nezadovoljna, ili udaljena zloslutna grmljavina koja bi se u takvim trenucima javljala iz vedrog neba, govorile su njenoj majci da je najbolje da izbegava bilo kakav razgovor o njima i čeka u nadi da će na tome i ostati.
Ilsa je, međutim, to osećala kao osamostaljeni deo sebe, kao živu, nejasno opasnu stvar koja se samo povremeno budi i preuzima kontrolu. Ilsa bi tada usnula, plutajući u čudnim raznobojnim fluidima ispunjenim nepoznatim svetlucanjem koje bi joj zabavilo razum, a ta stvar bi istovremeno nastupila umesto nje. Ilsa nikad neće zaboraviti, i osećaće se dok živi krivom za strašan gràd koji je uništio čitav rod vinograda onog leta kada ju je otac žestoko istukao. Ali, to više ne bi moglo da se desi – otad je prošlo četiri ili pet godina i naučila je u međuvremenu da to ne pušta zbog takvih sitnica. U stvari, kad bolje razmisli, već jako dugo nije dozvala ni najmanji povetarac.
„Ne znam“, uzdahnu Hone. „Možemo samo da čekamo, kćeri. Da čekamo i da se nadamo.“
U tom trenutku njih dve primetiše da već neko vreme ne vlada ona nepomućena tišina u kojoj su započele i završile ritual Svetog pranja. Odozgo, sa strane na kojoj se nalazilo selo, dopirala je prigušena buka nekakvog komešanja i meteža, postajala sve bliža i glasnija. Hone hitro ustade i iskorači iz senke u kojoj su sedele već gotovo čitav sat, i Ilsa pođe za njom. Buka se pojača i njih dve razaznaše zvuk udaraca i krike.
„Heta mu, šta to...“ zausti Hone zapanjeno, i u tom trenu niz strmo uklesane kamene stepenike koji su se ka izvoru spuštali sa široke staze strmoglavi se neki mladić iz sela. Pao je samo nekoliko koraka od njih i Ilsa se trže i priđe bliže: bio je to Hordo, dečak kome je najverovatnije trebalo da pripadne sledeće godine. Kako je samo bio smešan tako opružen na zemlji! Gle, šta on to...
Mladić s naporom podiže glavu i pokuša nešto da kaže, ali iz usta mu umesto glasa pokulja krv. Užasnuta, Ilsa ustuknu i opazi kako se pod Hordom na tlu širi velika crvena lokva. On zakoluta očima u hropcu i glava mu s muklim zvukom pade licem u prašinu, a Ilsa zausti da upita majku zbog čega joj toliko steže mišicu, toliko da je tako jako boli...
Tada senke iznikoše ispred sunca i padoše na njih, praćene divljim, razuzdanim smehom.
Na uzvisini, sa ruba šume, imali su dobar pogled na teren na kom se nalazilo selo. Put prema moru pružao se pravo kroz Molino, između malih ograđenih vinograda i niskih kamenih kuća, da bi zavio malo niže za veliki kameni hrbat. Mogli su da vide seljane kako rade na imanjima ili napasaju malo dalje rogate glue. Poneki dim koji se iz kuća dizao ka nebu svedočio je o uobičajenim aktivnostima. Gergez zaključi da stvarne opasnosti nema, i tiho naredi da se ljudi pripreme za napad. Još samo ova mala prepreka... More je tako blizu, meštani sigurno drže čamce i brodiće u nekoj uvali. Možda ćemo ipak uspeti, pomisli on izvlačeći široki kapetanski mač iz kanije. Jače nego ikada pre obuze ga divlja nada i nestrpljivost. On podiže ruku i kolona krenu u mukloj tišini.
Imao je pravo – bilo je lako. Meštani su od oruđa kod sebe imali samo motike i po koji nož – mnogi nisu stigli čak ni da pokušaju da ih upotrebe. Primetili su njegove ljude prekasno i od trena kada je sunce blesnulo na sečivu njegovog visoko podignutog mača do onog kada su pale prve glave prošlo je samo nekoliko sekundi.
Gergez pusti svoje ljude da obave sav posao i daju sebi oduška. Stalno živeti u bekstvu, pod pritiskom, sa poterom na vratu... Čovek mora nekako toga da se reši i da se isprazni, makar nabadajući glave neprijatelja na koplja ili silujući im i mrcvareći žene.
Sivi talas zapljusnu Molino potapajući sve živo – u vinogradima, na ispaši, u kućama. Krici žrtava i trijumfalni urlici njegovih ljudi, pucketanje plamena i dizanje gustog crnog dima u kristalno čisto nebo – sve je to Gergezu ličilo na završni stih nekog košmarnog epa, i on je jahao kroz svu tu gužvu izdvojen, isključen, spuštajući samo tu i tamo mač na preplanula seljačka lica i nagoneći konja okovanih kopita na decu. Mnogo više od samog pokolja zanimao ga je sve jači miris mora, dokaz o blizini cilja.
Gergez se odjednom prenu iz omamljenosti i ugleda nekog dečaka kako beži niz stazu pognut, držeći nešto u rukama. Ah, sudeći po krvavom tragu koji je ostavljao za sobom, držao je u naručju sopstvenu utrobu. Ništa zato, ne sme se dozvoliti da slučajno stigne da upozori nekoga ko, eventualno, čuva brodove. Gergez mahnu najbližim konjanicima i zari pete konju u slabine. Ostali vojnici završiše sa zakopčavanjem čakšira i brisanjem sečiva, skočiše u sedla i jurnuše za njim.
Kapetan zauzda konja i potkovice zaiskriše na kamenoj stazi. Ugleda strme stepenike, veliku stenu okruženu grmljem i nepomično telo mladića do kog je vodio krvavi trag. I tu, pred stenom, on opazi dve ženske prilike. Osmotri ih u hipu: ona starija, duge kose i uspravnog, držanja bila je još lepa i poželjna, ali ono što zarobi Gergezov pogled bile su oči one mlađe. Svetle, blistave, obasjane unutrašnjom vatrom, iz trena u tren bile su sve svetlije.
Opčinjen, on stavi mač u kaniju i prođe rukom kroz kosu i bradu, ne odvajajući oči od devojčice. Iza njega, konjanici zauzdaše svoje životinje zacerekavši se razuzdano. A onda, primetivši njegovo držanje, postepeno zaćutaše u iščekivanju.
Gergez se otrže kao da se budi iz teškog sna i prebaci nogu preko sedla da sjaši. Za njegove ljude to je bio signal koji su čekali. Njih trojica žurno skočiše sa svojih konja i požudno iscereni pojuriše niz stepenike. Kapetan zausti da im kaže da sačekaju, ali prekide ga potmula grmljavina koja im se odjednom prosu iznad glava. Iznenađen, on podiže pogled i ugleda ogromnu masu tmurnih, crnih gromovnih oblaka.
Nemoguće! Pa koliko maločas je bilo sasvim vedro, stiže on da pomisli zaprepašćeno.
Slika divljih, prašnjavih, krvlju isprskanih jahača istrgnu Ilsu iz stvarnosti. Odjednom, učinilo joj se da ju je nekakva mračna sila izdvojila i udaljila, i sve što je usledilo izgledalo joj je kao odraz u izlomljenom ogledalu. Njen svet lomio se u sitne komade brzinom kojom je njena svest primala informacije. Onaj poznati osećaj prepuštanja koje počinje toplim grčem negde unutra, a potom se širi kroz čitavo telo, vibracije koje se grupišu, mešaju, prave čudne matrice da bi se u sledećem trenu ponovo raspršile, sve je to osetila ne stigavši da shvati sav užas onoga što se zatim događalo.
Tri muškarca pomahnitalog izgleda otrgnuše majku od nje i baciše je na tle. Hone uspe da se izmigolji i zada jednom od njih udarac petom među noge; dobivši tako nešto prostora, ona izvuče iz kose skrivenu dugu srebrnu iglu i zari je drugom muškarcu u oko. Videvši to, treći odskoči kao oparen i zamahnu teškim topuzom. Kao divlja mačka, Hone se otkotrlja u stranu i udarac umesto nje pogodi napadača sa iglom u oku, smrskavši mu glavu. Hone posegnu za bodežom koji joj je visio o pojasu, ali s leđa primi duboki ubod mačem. Bol je sruši na kolena i ona se okrenu da bi ugledala razjareno lice nad sobom. Iza, zaklonjene bleskom sečiva u padu, posmatrale su je Ilsine razrogačene oči. Krv prsnu iz presečene arterije i Hone ostade beživotno na zemlji, staklastog pogleda uprtog u svoju kćer.
Gotovo u istom trenutku, Ilsa opazi gore na stazi veliku grupu jahača i poslednjim ostacima svesti upi u sebe dva prizora: očevu glavu nataknutu na koplje jednog od njih, oblivenu krvlju, lica zamrznutog u samrtnom strahu, i visokog oklopnika duge kose i brade koji se isticao među ostalima i zurio u nju. Tada ona bespomoćno kliznu u san. Stvar je bila napolju.
Snažna rika odjeknu nad glavama. Ratnici Hortora okupljeni oko sitne, bespomoćne devojčice koja je izgledala kao da je u transu, zastadoše iznenađeni: crni, zlokobni oblaci valjali su se i ključali zaklanjajući sunce, sve niži i niži. Molino uroni u senku.
Gergezove ljude obuze iznenadna hladnoća, kao da ih ledeni prsti severa miluju tražeći najpogodniji način da se oko njih sklope. Rika postade zaglušujuća i snažan vetar poče u vrtlozima da otkida žbunje i baca ga unaokolo. Nisko, kržljavo rastinje stade da se povija i lomi. Gergez pokuša nešto da vikne, ali urlik vetra prigušivao je čak i njisak uspaničenih konja. Na nebu blesnuše prve munje i duboka, promukla grmljavina prolomi se među oblacima poput pretećeg glasa nekog razgnevljenog božanstva.
Odjednom, nevidljiva pesnica orkana podiže vojnika koji je ubio Hone, zavitla ga o stenu i smrvi kao insekta. Sledećeg trena u grupu ratnika zari se orkan i razbaca ih sa lakoćom na sve strane. Nesposobni da shvate šta se to sa njima zbiva, oni panično zaurlaše tražeći oslonac za koji bi se uhvatili, ali užasni vetar pod namrštenim nebom to im ne dozvoli. Bacani na nazubljeno stenje, zavitlani niz liticu ili spljeskani o tle, slomljenih vratova i smrskanih tela ostajali su nepomično u tom stravičnom vrtlogu kao kašaste, krvave mrlje.
„Držite devojčicu!“ vikao je Gergez uzaludno, pripivši se uz tle, izbegavši nekako prvi nalet vetra. Izvukao je nož iz čizme i počeo da puzi naniže, ka malom bledom stvorenju koje je poput duha, kao oko oluje, lebdelo iznad tla.
Iznad njih, elementi su pomahnitali. Grmljavina je sada bila gotovo neprestana; krupne kapi kiše zasuše čitavu oblast, pa se pretvoriše u grad veličine jajeta. Gergez uspe da izdrži nalet tog nepojmljivog dažda samo zahvaljujući čeličnom oklopu; ali oni malobrojni ratnici koji su uspeli da se privremeno dokopaju zavetrine nađoše smrt pod tučom s neba – njihove verižnjače bile su preslabe da to izdrže. Izranavljeni krupnim komadima leda, kao da su izrešetani projektilima, izdisali su krvareći, pogleda uprtih u olovna, razularena nebesa.
Još malo... još malo... mislio je Gergez pipavo se priblizavajući tom detetu-prikazi, i u njegovom umu ispražnjenom snažnim šokom ta misao je odjekivala i pokretala mu telo napred. Zaista, još koji hvat ruke... Mogao je da vidi nežna bosa stopala u vazduhu pred sobom; bilo je potrebno samo da učini još jedan mali, svesni napor i uzme nož iz zuba da bi ga hitnuo sa tako male udaljenosti.
Tada se njene prazne oči okrenuše njemu.
Oluja ga hitnu visoko i Gergez daleko dole ugleda svetlucanje sunca na plavoj vodi i kako se u malom zalivu, koji nepogoda nije ni dotakla, ljulja nekoliko usidrenih brodića. Osmehnu se.
Tada ga s natprirodnim urlikom dohvatiše nevidljive kandže uragana. Telo mu se razlete unaokolo, i nošeni snažnim vetrom koji se lagano smirivao, poslednji ostaci kapetana Gergeza počeše da padaju prema moru.
Khaimski odred do zuba naoružanih ratnika stigao je u Molino sledećeg jutra. Zatekli su poprište groznog pokolja, a malo niže prema moru, otkrili su konačno i ono što je preostalo od hortorskih ubica koje su progonili ravno tri meseca. Onda su pažljivo i oprezno prozešljali okolinu tragajući za nekim ko je možda preživeo. Zbunjeno su istraživali pustoš koju je za sobom ostavilo strašno nevreme čiji su svedoci bili sa sigurne udaljenosti. Trenirani soko-kurir vinuo se sa ruke komandira i nestao u pravcu Hilsena noseći pomalo zbrkanu poruku za vrhovnog komandanta, generala Zoira. Pošto su vojnici pokopali mrtve i kamenjem zatrpali zgarišta, data je naredba za pokret i odred se kâsom uputio na sveroistok. Zbunjenost i zgranutost neobičnim prizorom postepeno su jenjavali, da bi konačno ustupili mesto olakšanju i vedrom raspoloženju zbog povratka kućama. Jašući dalje lagano i opušteno kroz divan letnji dan, vojnici zapevaše šaljive pesme i setne balade, predajući Molino i njegovu sudbinu zaboravu.
Elben od Garge, stari pustinjak koji je svoje poslednje godine zavetovao Četvorostrukom Uništitelju, ugledao je devojčicu pored planinskog potočića. Sedela je i zurila u brzu vodu, i starac zapanjeno primeti kako se na njenoj površini polako, kao fina mreža, hvata tanka skrama leda! Prvobitne krhke skupine kristala oticale su nošene tokom, ali tanka ledena ploča koji tren kasnije premostila je površinu i uhvatila se čvrto za obale. Elbenu se ote glasan uzdah, i devojčica hitro okrenu glavu, prostrelivši ga blistavim, prodornim pogledom. Starac ponovo pogleda prema potoku, ali ledu više nije bilo ni traga. Zbunjeno je zavrteo glavom. Luda drtino, progunđa on prekorno sebi u bradu. Bolje se pobrini za to dete nego što dangubiš i fantaziraš koješta.
Ilsa je bila bosa, prljava i gladna. Ćutke je primila od neobičnog starca komad sira i nekoliko krtola kuvanog krompira, i počela lagano da žvaće. On je upita nešto; nije ga čula. Prekjučerašnji događaji još su je obuzimali u potpunosti. Dok je bes oluje polako jenjavao, stajala je kraj izvora i sanjala pretke. U purpurnoj izmaglici ređali su se zajedno sa svojim sudbinama, sa strahom, tugom ili pomirenjem na licima, bolesni, ubogaljeni, mrtvi. Sedam ukletih pokolenja Ilsa je videla u jednom dahu, i tek kada je na kraju, među ostalima, ugledala i sablasne prikaze oca i majke ispunjene nezemaljskim dostojanstvom, shvatila je šta predstavlja njen usud, njenu nesreću. Kada je vizija nestala, išzezli su i poslednji znaci nevremena. Oteturala se nekako prema šumi i iscrpljena zaspala natkriljena visokim borovima.
Sledećeg dana tumarala je unaokolo tražeći jestive bobice. Stvar u njoj bila je primirena i zadovoljna. Elben ju je zatekao kako po prvi put pokušava da je svojevoljno upotrebi, ledeći vodu planinskog potoka.
Starac je i pored zapuštenog izgleda bio prijatan i gostoljubiv. Proveo je sa njom čitav dan i predveče ispekao divljeg zeca. Ilsa se potom zahvalno ušuškala na improvizovanom ležaju i utonula u duboki san. I tada, u snu, prvi put se susrela sa vizijom koja će je od te noći stalno pohoditi:
Nepregledno polje pod hladnim suncem severa bilo je posuto niskim grimiznim cvećem koje se povijalo na snažnom vetru; latice su ličile na rasprsnute krvave kapljice, a usred njih uzdizalo se čudno, blistavo metalno zdanje. Vetar je ponavljao njeno ime, sve jače i jače, dok se konačno nije činilo kao da je sama tajanstvena nezemaljska građevina doziva.
Utisak koji je ovaj san ostavio na Ilsu bio je toliko jak da se probudila u hladnom znoju, s osećajem da joj je sudbina ukazala na njen pravi cilj. Duboko u sebi shvatila je da joj ne preostaje ništa drugo nego da taj putokaz sledi.
Elben je bio razočaran i zabrinut kada mu je musavo devojče ujutro saopštilo da mora da krene na sever. Dao joj je nešto odeće i spremio suvi pršut i mešinu svežeg mleka. Ne znajući kako da mu zahvali, Ilsa mu ponudi medaljon koji je dobila od majke, ali starac odbi da ga uzme.
„Meni takve stvari ništa ne znače, drago dete. Drugo mene brine: kako ćeš sama na toliki put? Da nisam toliko star pridružio bih ti se. Ovako... No, dobro. Samo, čuvaj se i trudi da uvek imaš neki zaklon nad glavom. Vidiš kako se vreme iznenada menja, kao ona strašna oluja od pre neki dan. Ne smem ni da pomislim šta bi se usamljenom i nezaštićenom detetu moglo dogoditi kada bi se nešto slično ponovilo...“
Ilsa podiže pogled i starac zaćuta. Na licu joj je igrao zagonetan osmeh. Posle časka oklevanja, ona mu prisno steže ruku, okrenu se i pođe kroz šumu, ostavljajući ga oslonjenog o štap kao nadgrobnog čuvara poslednjih ostataka njenog detinjstva. Koračala je sve brže i sigurnije prema odredištu iz sna, obuzeta strahom i nadom da će ga jednog dana zaista i naći.
