O romanu NAKOT

POROD KOGA SE PLAŠIMO

Sve do pojave mladog i obećavajućeg Ota Oltvanjija, Goran Skrobonja je bio jedini pisac bivše Jugoslavije koji je bio vredan pažnje unutar žanra strave i užasa. Izrastao kao pisac pod kišobranom sada najznačajnijeg pokreta moderne balkanske fantastike (razne edicije urednika Bobana Kneževića) Skrobonja je od svojih prvih objavljenih radova imao problem da artikuliše model kojem se priklonio – sličan modelu Stivena Kinga – a da to ne deluje banalno unutar ovdašnjih okvira. Priče objavljene u antologijama Tamni vilajet, almanahu Monolit i časopisima delovale su kao beživotne posrbe nečijeg tuđeg izraza. U romanu Nakot (prvo „izdanje“ je bilo fotokopirani samizdat, vanredni broj fanzina „Emitor“ u 20 primeraka 1992), Skrobonja uspeva da uskladi omiljeni kingovski izraz sa pulsom podneblja kojim se bavi, dajući nam da naslutimo do koje se zanimljive i značajne mere taj izraz u budućnosti može razviti.

Vizija nam oslikava Jugoslaviju (bivšu) krajem ovog veka, blisku budućnost u kojoj se, pored političkih civilizacijskih napetosti, pojavljuje i novi genetski faktor: soj dece sa telepatskim i ostalim ESP sposobnostima, koja se bore za prostor eliminacijom „zastarele vrste.“ Solidno dozirana dramaturgija, nekoliko briljantnih momenata i duhovite projekcije socijalnih trendova čine da knjiga izgleda prekratka u odnosu na naboj kojim nas vuče. Osnovne slabosti, primetnije u ekspoziciji knjige, jesu izveštačenost jezika i želja da se u tvrdom američkom maniru dočara taj svet, dajući kao efekat banalnost u pojedinim momentima. Tamo gde se autor opustio i odlepio (scene sa penzionerom, nekadašnjim četnikom-koljačem koji se bori protiv zlog soja) na površinu izbija autentična, obećavajuća energija. Da li će se ona u budućnosti i ostvariti u punoj snazi i postati relevantna i van okvira domaće scene, to pre svega zavisi od autorove snage da relativizuje oblike američkog modela horora i krene u avanturu u kojoj bi bio prvi kod nas. Po recenziji Miodraga Milovanovića („Znak Sagite 1“), „ako ikada horor nađe mesto pod suncem naše književnosti, onda će ovo (Nakot, p. Z.S.) biti jedan od vrednijih kamena temeljaca.“

Preokret jeste očigledan, knjiga će verovatno biti „bestseler“ u određenim krugovima, ali najuzbudljivijom se čini perspektiva zrelog procvata ove vrste pisanja kod nas.

Ilija Bakić, „Košava“, jul 1994.

EVOLUCIJSKA APOKALIPSA

Ne obazirući se na žučne diskusije teoretičara, horor, priznavali mu svojstvo posebnog žanra ili ne – postoji i, što je još važnije, širi se. Broj objavljenih knjiga ovog (ne)žanra raste – u svetu, naravno – svake godine, a jasno se uočavaju i posebne tzv. podžanrovske celine i pokreti u modernom hororu. Poslednjih godina primetna je i tendencija izraženijeg horora sa SF i fantasy literaturom.

Naravno, na ovdašnjim književnim prostorima, ova svetska dešavanja jedva da se osećaju. Horor se odbacuje kao bezvredni masovni produkt paraliterature. Čini se da su elementi fantastike onostranog, na ovom podneblju definitivno zatvoreni u okvire narodnog (ruralnog) verovanja i stvaralaštva – tj. u najboljem slučaju, u delima pisaca inspirisanih narodnom baštinom. Otuda je pojava romana Nakot Gorana Skrobonje koji nosi sve odlike modernog horora, značajna sa stanovišta dokazivanja da u srpskoj književnosti postoje autori koji imaju ovakva tematska interesovanja (pored Skrobonje u neformalnoj grupi mladih autora koji pišu horor-priče su i Boban Knežević, Oto Oltvanji i dr.); takođe je i kao očiti dokaz da se takva interesovanja mogu pretočiti u kvalitetna dela.

Nakot u osnovi nije čist horor već ona pominjana mešavina žanrova, u ovom slučaju – sa SF-om. Radnja je smeštena u Beograd iz 1998. g. u kome se, kao i u celom svetu, rađa neuobičajeno mnogo beba i umire neuobičajeno mnogo starih ljudi. Posle prologa koji čitaoce treba da šokira scenom brutalnog ubistva bespomoćne (naizgled) bebe – što je udarac u jedan od moćnijih tabua svekolikih ljudskih društava – Skrobonja svoju priču razvija po principu fragmentarnog slaganja epizoda – kratkih priča, sa čestom udarnom rečenicom (punch-line) na kraju svake. Incidente, naizgled nepovezane događaje u kojima stradaju nedužni ljudi, smenjuju epizode istrage (koju sprovode mladi novinar iz crne hronike i njegova devojka, istraživač-sociolog), odnosni krvavi pirovi ubijanja beba koje sprovodi poludeli penzioner. Kako knjiga odmiče i bliži se razrešenju tajne, incidenti su sve bliži tipičnim ispoljavanjima paranormalnih sposobnosti – da bi se konačno objašnjenje jednog naučnika (po kome su bebe, u stvari, mutirana ljudska bića koja će naslediti Zemlju i to se ne može sprečiti) pretvorilo u završne scene ubijanja zločinca-penzinera i odlaska novinara u novi svetski rat, dok njegova devojka, trudna, već živi u nekom drugom svetu.

Ako se bilo kome učini da ovakva priča nije preterano originalna ni što se tiče zapleta, ni odabira junaka, ni finala – Skrobonja nudi jasne putokaze svojih inspiracija, vezujući dela nekoliko majstora SF i horor književnosti i filma u niz na čijem je kraju Nakot, koji je opet, u takvom odnosu prema metaknjiževnoj istoriji i moguće ishodište za neki novi književni poduhvat. Ova jasna samosvest teksta retka je, takoreći nepoznata u horor (ne)žanru. Krećući se od opštih mesta/tema SF i horora, a u ovom romanu najopštija je ona o smeni bioloških vrsta u kojoj čovek gubi od superiornijih naslednika, Skrobonja gradi sopstvenu verziju evolucijske apokalipse – dovodeći je na mesta koja svaki ovdašnji čitalac prepoznaje, što rezultira (obzirom na veću mogućnost identifikacije) i pojačanim efektom (zadovoljstvom) pročitanog. Veoma precizno iscrtana slika Beograda – od gužvi u gradskom prevozu, zagađenja, do detaljnih opisa ulica i zgrada koje i danas postoje – zahvalna su i jarka pozornica na kojoj se kreću junaci, stanovnici ovih krajeva, duboko ukorenjeni u istoriju (takav je penzioner-ubica, inače četnik iz Drugog svetskog rata), odnosno tipizirani odblesci naravi (džangrizave komšije, babe koje rade ilegalne abortuse). Kompletni utisak prepoznavanja ne uspeva da pokvari ni to što u romanu i dalje postoji stara „velika“ Jugoslavija, partija i njen sistem što je još egzistiralo u vreme pisanja ovog romana 1988-1989. g. Događaji koji su usledili između završetka knjige i njenog objavljivanja možda su otupeli oštricu cinizma prema takvom državnopartijskom uređenju, ali je priča sasvim lako prešla iz svojevrsnog budućeg/mogućeg (onog što bi moglo biti) u SF-podžanr alternativne istorije (onoga što se moglo dogoditi).

Ukupni zbir svih iznetih zapažanja je da pred sobom imamo veoma interesantno delo sa dozama žanrovske napetosti i lakoće, odnosno umetničke vrednosti u sebi, dovoljnim da čitaočevu pažnju i interesovanje drži od prve do poslednje stranice.​​​