Nedavno sam završio prevod dve knjige čija se sadržina iznenađujuće preklapa, iako su napisane u međusobnom razmaku od 7-8 godina, pripadaju različitim žanrovima i autori su im dva sasvim različita čoveka, svaki više nego afirmisan u svojoj oblasti. U pitanju je naučnofantastični roman Ijana Mekdonalda „Reka bogova“ (River of Gods) koji će se uskoro pojaviti u izdanju „Paladina“, te naučno-popularna knjiga dr Mičia Kake „Fizika budućnosti“ (Physics of the Future), i mislim da su oba ova dela neizostavna za svakog čitaoca koji se usuđuje da razmišlja o neposrednoj budućnosti čovečanstva. Njihovo relativno istovremeno pojavljivanje na srpskom tržištu jeste koincidencija, ali im je zato zajedničko nešto mnogo važnije od tajminga: dostignuća savremenih naučnih istraživanja koja nam neosetno menjaju svakodnevni život jednako onako kao što ga je promenila industrijska revolucija u XIX veku; i baš kao ni naši preci tada, ni mi danas ne prepoznajemo rezultate novih tehnologija kao „magiju“ ili „naučnu fantastiku“, već ih spremno prihvatamo i puštamo u svoju svakodnevicu, tako da se vrlo brzo pitamo kako bismo samo bez tih spravica uopšte mogli da živimo.

Pozabaviću se ovde malo obema knjigama jer mislim da one to itekako zaslužuju.

Najpre, ponešto o piscima:

Za razliku od Mekdonalda, koga je srpsko čitalaštvo imalo priliku da upozna ne samo zahvaljujući nizu sjajnih knjiga objavljenih u Srbiji (Bespuće, Brazil, Nekrovil, Knjiga izgubljenih snova) već i zahvaljujući tome što je kao Paladinov gost bio u poseti Beogradu za vreme prošlogodišnjeg Sajma knjiga – nesvršenog studenta prinuđenog (po sopstvenim rečima) da se okrene pisanju u drugoj polovini osamdesetih godina dvadesetog veka zbog ekonomske politike Margaret Tačer – dr Mičio Kaku je američki kvantni fizičar danas zaslužan za veliku popularizaciju nauke jednako onako kako je za svog života to bio Karl Sagan: on je autor niza izuzetno zanimljivih i na svoj način uzbudljivih knjiga o budućnosti Zemlje i ljudske vrste, napisanih na osnovu njegovih brojnih razgovora sa stotinama i stotinama naučnika (među kojima su i mnogi nobelovci) čiji je rad u laboratorijama danas usmeren na razvoj tehnologija sa kojima ćemo se tako neosetno saživeti sutra. Mičio Kaku radi na Njujorškom Univerzitetu gde je redovan profesor, ali isto tako vodi i sijaset naučnih emisija za TV mrežu BBC, Diskaveri i Sajens Čenel, dok Ijan Mekdonald stvara svoje čudesne knjige u Belfastu i putuje svetom trudeći se da impresije o raznovrsnim kulturama, rasama i tradicijama utka u možda najuzbudljiviju i najintrigantniju prozu koja se trenutno piše na engleskom jeziku.

U Fizici budućnosti, Kaku je – poput Žila Verna krajem pretprošlog veka – pošao od alktuelnih naučnih dostignuća u mnogim oblastima fizike – od nanotehnologije, preko razvoja sveprisutne kibernetike, genske terapije, bioinženjeringa i robotike, do veštačke inteligencije i puta u svemir, opisavši jednostavno i ubedljivo kako će svakodnevni ljudski život izgledati u periodu od danas pa do 2100. godine. Sa svoje strane, Mekdonald je u Reci bogova odabrao jednu konkretnu godinu iz ovog perioda – 2047, nimalo slučajno – te jedan segment (premda zamašan) ljudske rase, onaj na indijskom potkontinentu, kako bi u zaslepljujuće bogatom, egzotičnom i furioznom naučnofantastičnom trileru prikazao dostignuća i uticaj na svakodnevicu, pazite sad: nanotehnologije, sveprisutne kibernetike, genske terapije, bioinženjeringa i robotike, veštačke inteligencije i puta u svemir! Poklapanja između onoga što je Mekdonald objavio pre sedam godina i onoga što je Kaku napisao prošle godine jasno ukazuju na to da su obojica imali iste izvore informacija, s tim što se dobri doktor po prirodi svog posla nalazi na samom njihovom izvoru, dok je dobri pisac s njima upoznat samo zahvaljujući sopstvenom trudu i želji da ih prati.

Nekim od ovih tema valja se pozabaviti malo detaljnije. Preskočićemo nanotehnologiju, pošto je ona velika tema Mekdonaldovog romana Nekrovil, i u Reci bogova nema toliko istaknutu ulogu. Ali sve ostale pobrojane ključne su za razumevanje sveta dočaranog u ovoj knjizi koju mnogi kritičari nazivaju „velikim romanom o Indiji za XXI vek.“

 

Dr Mičio Kaku

1. Sveprisutni računari

 

Mičio Kaku objašnjava delovanje onoga što se u kibernetici naziva „Murovim zakonom“ na sledeći način: „(Posredi je) opšte načelo koje je vodilo kompjutersku industriju pedeset i više godina, uspostavljajući ritam moderne civilizacije poput mehanizma. Murov zakon jednostavno kaže da se snaga kompjutera udvostručuje otprilike na svakih osamnaest meseci. Taj jednostavni zakon koji je 1965. prvi izneo Gordon Mur, jedan od osnivača Intel Korporacije, doprineo je revoluciji svetske privrede, stvorio fantastična nova bogatstva i nepovratno izmenio naš način života. Kad napravite grafikon sunovrata cena kompjuterskih čipova i njihovog neprestanog postizanja sve veće brzine, procesorske moći i memorije, dobijete izuzetno pravu liniju koja se proteže pedeset godina unazad(...) Po Murovom zakonu, svakog Božića su vaše nove kompjuterske igre dvaput moćnije (po broju tranzistora) u odnosu na prethodnu godinu. Štaviše, kako godine prolaze, taj dobitak priraštajem postaje monumentalan. Na primer, kada poštom dobijete rođendansku čestitku, u njoj je često čip koji vam otpeva „Srećan rođendan.“ Začudo, taj čip ima veću kompjutersku snagu nego što su je imale sve savezničke snage 1945. godine. Hitler, Čerčil ili Ruzvelt ne bi prezali od ubistva kako bi došli do tog čipa. A šta mi radimo s njim? Pošto rođendan prođe, bacimo čestitku zajedno sa čipom. Danas vaš mobilni telefon sadrži veću kompjutersku snagu od cele NASE 1969. godine, kada je ona poslala dva čoveka na Mesec. Video igre, koje troše ogromne količine računarske snage kako bi simulirale trodimenzionalne situacije, koriste više kompjuterske snage od mejnfrejm kompjutera iz prethodne decenije. Današnji Soni Plejstejšn koji košta 300 dolara, sadrži u sebi snagu vojnog superkompjutera iz 1997, koji je koštao više miliona dolara.“

Kako dobri doktor objašnjava, minijaturizacija čipova nastaviće se sve dok ona dalje ne bude moguća – odnosno dok oni ne dosegnu veličinu atoma i postanu jeftiniji od silikonske podloge u koju su urezani; rezultat će biti računari svuda oko nas, pristup internetu preko naočara ili kontaktnih sočiva i puna primena onoga što se naziva „cloud computing.“ Uzgred, to će omogućiti i nevidljivost predmeta i ono što sam i sâm, ne znajući za ove pojedinosti, opisao u svom romanu Čovek koji je ubio Teslu, kada Nikodije Marić izvede da stan i toranj oko njega nestanu, tako da se učini kao da lebdi na ogromnoj visini, među oblacima.

Evo jednog odlomka iz Reke bogova u kom je ovo neposredno primenjeno – jedna od protagonistkinja romana u neposrednom je kontaktu, zahvaljujući sveprisutnim računarima, sa onim što ona, na karakteristično indijski način, smatra bogovima, premda su zapravo posredi primenjene veštačke inteligencije (vei):

Ona je siroče u gradu bogova i stoga nikada nije sama. Bogovi lepeću za njom kao krila, bogovi se jate oko njene glave, bogovi se kotrljaju i tumbaju pod njenim nogama, bogovi se razdeljuju pred njom kao milion vrata koja se otvaraju. Ona podigne ruku i deset hiljada bogova se rastoči i ponovo spoji. Svaka zgrada, svako vozilo, svaka lampa i neonka, svako ulično svetilište i semafor, drhti od bogova. Ona može da pogleda i pročita stotinu pojedinosti na osnovu registracije patpata, datume rođenja i adrese njihovih vlasnika, istorijat njihovog osiguranja, kreditni rejting, obrazovne kvalifikacije i podatke iz krivične evidencije, brojeve računa u bankama, školske ocene njihove dece, veličinu cipela koje nose njihove žene. Bogovi izlaze jedni iz drugih kao papirne trake. Bogovi se prepliću kao zlatan konac na razboju za svilu. Iza sjaja u vazduhu na noćnom horizontu nalazi se draguljima optočena kruna božanstava. Ispod huke saobraćaja, sirena, podignutih glasova, trubljenja kola i treštanja muzike, devet miliona bogova joj se obraća šapatom.

Ovde ima nasilja, upozorava je bog galija koji je vodi jarko osvetljenom ulicom sa čajdžinicama i štandovima za brzu hranu. Ona zastane kad začuje sve jaču riku muških glasova koji se slivaju niz usku uličicu oivičenu džarokama. Studenti karsevaci nahrupe urlajući. Ona odabere jednog iz božjeg prostora: Mangat Singal: student mašinstva na Baratskom Univerzitetu. Već tri godine je plaćeni član Omladine Šivadžija; dvaput hapšen zbog učestvovanja u neredima za vreme protesta na Sarkandskom kružnom toku. Majka mu ima rak grla izazvan pušenjem i verovatno će završiti na gatovima pre nego godini dođe kraj. Ovuda, kaže bog taksi-hijerarhije, pokazavši joj maruti koji vozi iza uspaničenih čaj-valaha dok ovi žurno pakuju svoje čelične rešetke. Šteta procenjena na dvadeset hiljada rupija, govori joj bog sitnih osiguranja dok ona čuje kako se iza nje lomi štand sa čajem koji obaraju karsevaci. Nenaplativo zbog izuzetaka za slučaj javnih nemira. Susrešćeš svoj taksi za trideset pet sekundi. Ovde levo. I ona je tu, a maruti skrene iza ćoška i zaustavi se pred njenom podignutom rukom.

„Nemoj ići tamo“, kaže vozač kad mu ona saopšti adresu u bastiju.

„Daću vam mnogo novca.“ Automat za gotovinu odmah desno, kaže joj bog tržnog centra. „Stanite ovde.“ Kartica ulazi bez oklevanja, bez pitanja, bez potrebe za brojem ili skeniranjem lica. Koliko vam treba?, pita bog elektronskog bankarstva. Ona mu saopšti petocifreni broj. Novac toliko dugo izlazi iz proreza da se ona zabrine neće li taksista odabrati neku sigurniju mušteriju. Taksi sa dozvolom broj VRJ117824C45 još je nepokretan kraj ivičnjaka, javlja joj bog koji upravlja saobraćajnim kamerama. Ona trepne uvis kako bi došla u njegovu perspektivu, ugleda sebe, ukraj automata za gotovinu gde se trudi da savije debele svežnjeve novca, ugleda taksi iza sebe, ugleda mali konvoj vojnih hamera koji prohuji kraj nje.

„Hoće li ovo biti dovoljno?“ Ona tutne buket novčanica vozaču u lice.

„Baba, za ove pare ću te voziti i do samog Delhija.“

On je od onih šofera koji vole da pričaju; neredi neredi neredi; dovoljan je bilo koji izgovor, zašto se ne usredsrede na studije umesto što spaljuju stvari, kad budu pokušali da se zaposle, tad će im doći iz dupeta u glavu, o, vidim da ste imali problema sa policijom zbog ušešća u neredima, ne, nema ovde posla za gunde i bitange, ali šta je sa Sadžidom Ranom, predsednicom vlade, da ne poveruješ, njen rođeni telohranitelj, naša premijerka, Mama Barat, i šta ćemo sad, je li iko pomislio na to? I bog neka nam pomogne kad pokleknemo, Avadovci će nas pregaziti... Až posmatra kako bogovi teku u eskadronima, grupama i redovima, da bi se gomilali iza nje u svetlucavoj hemisferi iznad grada. Ona kucne šofera po ramenu. On se zbog toga umalo ne zabije u straćaru od cigala i plastike kraj druma.

„Žena vam je dobro, na sigurnom je i provešće noć kod majke sve dok ne bude bezbedno da se vrati kući.“

Ubrzo zatim, ona ga ostavi. Bogovi su ovde retki koliko i zvezde na noćnom nebu. Oni lebde oko velikih žutih natrijumskih svetiljki na glavnim avenijama, iznad kola koja šljiskaju u prolasku po kiši, svetlucaju po komunikacionim kablovima kao vatra, ali bastiji iza njih su crni, nečastivi. Šapat je vodi u mrak. Svet se okreće i grad gori, ali sirotinjski kraj mora da spava. Prenuto lice za tezgom za čaj koja je otvorena cele noći zuri u nju kao da je ona đin koji je tu došao u kovitlacu oluje. Idi dalje sve dok ne dođeš do velikog energetskog stuba, šapne bog kablovskog kanala MTV-Azija na bledoplavom ekranu. Božanstva su okačena o grede velikog energetskog tornja kao lišće na drvetu. S leve strane, kažu. Ona u koju silaziš niz dva stepenika, sa plastičnom kesom od đubriva umesto vrata. Lako je pronaći je, čak i u tečnom, smradnom mraku, kad te vode bogovi. Ona sluti konture čatrlje. Plastična zavesa na ulazu zašušti pod njenim dodirom. Unutra se bude životi. Tu je dovodi DNK iz baze podataka. Iza nje prava svetlost osvita svetluca sivo i slabo kroz božanski sjaj. Až zadigne plastiku i sagne se da uđe.

Ijan Mekdonald na Kalemegdanu (oktobar 2010)

2. Veštačke inteligencije

 

Tema razvoja veštačkih inteligencija i robotike zauzima značajan deo Kakuove knjige i on u njoj objašnjava najpre to kako će se odvijati razvoj u ovim oblastima, sa posebnim naglaskom na bojazni da će nas jednog dana sopstvene tvorevine prevazići inteligencijom, steći svest i možda zaključiti kako je ljudska rasa na Zemlji suvišna (kao, recimo, u Terminatoru). U vezi s ovim, Kaku oslikava i razvoj modularnih robota (koje Mekdonald u značajnoj meri koristi u jednom drugom romanu, Tekija iz 2010), i detaljno se bavi postizanjem tzv. singulariteta, kao u ovom odlomku:

Zamisao o singularitetu veštačke inteligencije prvi put je pomenuta 1958, u razgovoru između dva matematičara, Stanislava Ulama (koji je napravio otkriće ključno za projektovanje vodonične bombe) i Džona fon Nojmana. Ulam je napisao: „Jedan razgovor vrteo se oko sve bržeg napretka tehnologije i promena u ljudskom načinu života, koji ukazuju na to da se bliži neki suštinski singularitet u istoriji ljudske rase posle kog ljudski poslovi, u vidu koji poznajemo, neće moći da se nastave.“ Verzije te zamisli prisutne su decenijama. Ali onda je nju istakao i popularisao pisac naučne fantastike i matematičar Vernor Vindž u svojim romanima i esejima.

Ali to ostavlja jedno izuzetno važno pitanje bez odgovora: Kada će se dogoditi taj singularitet? Za našeg života? Možda u sledećem veku? Ili nikad? Prisetimo se da su učesnici Asilomarske konferencije 2009. taj datum postavili negde između sledećih 20 i sledećih 1000 godina.

Čovek koji je postao zagovornik singulariteta jeste izumitelj i pisac bestselera Rej Kurcvejl, sklon predskazanjima zasnovanim na eksponencijalnom rastu tehnologije. Kurcvejl mi je jednom rekao da, kad noću gleda u daleke zvezde, čovek možda treba da bude u stanju da vidi neki kosmički dokaz za to da se singularitet dešava u nekoj dalekoj galaksiji. Sa sposobnošću proždiranja i preuređenja čitavih zvezdanih sistema, iza tog singulariteta koji se brzo širi trebalo bi da ostane nekakav trag. (Oni koji ga napadaju tvrde kako on oko singulariteta veštački stvara gotovo religiozni žar. Međutim, oni koji ga podržavaju vele da je on neverovatno sposoban da tačno pronikne u budućnost, sudeći makar po dosadašnjim njegovim rezultatima.)

Ipak, kao najverovatniji scenario razvoja veštačke inteligencije, Kaku tvrdi da će ona – kada do singulariteta konačno dođe – biti prijateljski nastrojena prema svojim tvorcima:

Najpre, naučnici će verovatno preduzeti jednostavne mere kako bi obezbedili da roboti ne budu opasni. U najmanju ruku, naučnici mogu ugraditi čip u robotski mozak kako bi ih automatski isključili ako pomisle na ubistvo. Sa takvim pristupom, svi inteligentni roboti biće opremljeni sigurnosnim mehanizmom koji ljudsko biće može uključiti u svakom trenutku, naročito kad robot počne nepouzdano da se ponaša. Na najmanju naznaku da je robot pokvaren, svaka glasovna komanda smesta će ga isključiti.

A mogu se stvoriti i specijalizovani roboti lovci čija će dužnost biti da neutraližu devijantne robote. Ti robotski lovci će posebno biti projektovani tako da budu superiorni po brzini, snazi i koordinaciji kako bi uhvatili one koji su u kvaru. Biće projektovani tako da razumeju slabe tačke svakog robotskog sistema i načina na koji se oni ponašaju u određenim uslovima. I ljudsko biće se može obučiti tako da stekne tu sposobnost. U filmu Blejd raner, posebno obučena ekipa agenata, uključujući i onoga koga je glumio Harison Ford, poznaje tehnike neophodne za neutralizaciju svakog odmetnutog robota. 

Pošto će biti potrebne mnoge decenije marljivog rada kako bi se roboti polako peli uz lestvice evolucije, neće to biti neki iznenadni trenutak kad će čovečanstvo biti uhvaćeno nespremno, pa će nas sve oterati u zoo-vrtove kao stoku. Svest, kako je ja vidim, jeste proces koji se može rangirati na lestvici, a ne iznenadni evolutivni događaj, i biće potrebno mnogo decenija da se roboti popnu uz te lestvice svesti. Najzad, Majci Prirodi su trebali milioni godina da razvije ljudsku svest. Zato ljudi neće jednog dana biti iznenađeni kad se internet bude neočekivano „probudio“ ili roboti najednom budu počeli da kuju sopstvene planove.

To je mišljenje koje zastupa pisac naučne fantastike Isak Asimov, koji je zamislio da će u svakog robota u fabrici biti ugrađena tri zakona koji će ih sprečavati da se otmu kontroli. On je smislio svoja tri čuvena zakona robotike kako bi sprečio da roboti naude sebi ili ljudskim bićima. (U suštini, ta tri zakona govore da roboti ne smeju nauditi ljudskom biću, da moraju slušaju ljudsko biće i da moraju štititi sebe, tim redosledom.)

Međutim, Mekdonald u Reci bogova iznosi tvrdnju da je reč jednostavno o dve različite svesne vrste koje ne konkurišu za istu ekološku nišu i zapravo jedni druge ne razumeju: sistem licenciranja veštačkih inteligencija, pirati koji ih razvijaju iznad dozvoljenih nivoa u divljim indijskim džunglama podataka i osvešćenje ove nove vrste bića teme su koje prožimaju čitavu Reku bogova i nije uputno tragati za odlomkom koji bi bio pogodna ilustracija za to. Recimo samo da se Mekdonaldova vizija u vezi sa veijima razlikuje od Kakuove – i to je svakako rezultat njegove spisateljske slobode – u znatnoj meri: kako Mekdonald smatra, progonjene osvešćene i inteligencijom superiorne vei pokušaće da shvate šta znači biti čovek i uspeti u tome, samo da bi zaključile kako im je najpametnije da napuste čovečanstvo i šmugnu u neki drugi univerzum. Među ključnim protagonistima ovog romana, pored dvoje naučnika najzaslužnijih za razvoj ovih nadbića, tu je i proizvod eksperimenta veija u spoju ljudskog i mašinskog, te svojevrsni „blejd raner“ odnosno Krišna policajac (gospodin Nanda). Ovi likovi će za novu, odbeglu civilizaciju veštačkih inteligencija, biti bogovi postanja i uništenja, Brama, Krišna, Kali.

3. Bioinženjering

Kaku jasno, jednostavno, ubedljivo i dokumentovano ocrtava razvoj bioinženjeringa i manipulacije genima, a Mekdonald u Reku bogova uvodi praktično dve nove varijacije ljudskih bića. Jedna su Bramani (sa velikim B), deca stvorena genetskom manipulacijom, imuna na sve urođe nedostatke, sa dvostruko dužim životnim vekom od ljudi i dvostruko sporijim starenjem, što dovodi do nesaglasnosti između njihovog fizičkog uzrasta i hormonskih procesa, ukusa, želja i razmišljanja. Gospodin Nanda, Krišna policajac, jasno iznosi svoj stav o Bramanima u svađi sa taštom koja pokušava da ga nagovori da omogući njenoj kćerki da dobije „dete kakvo zaslužuje“:

 

Parvati zausti da progovori, ali majka je preduhitri.

„Mojoj kćerki nedostaje to da neko primeti kako je ona žena pažljivog i predanog profesionalca, umesto da čami skrivena na vrhu stambenog bloka u centru grada.“

„Parvati, je li to tačno?“

„Nije“, kaže ona. „Mislila sam, možda…“ Majka je ponovo prestigne.

„Mogla je da bira među raznima; državnim činovnicima, advokatima, poslovnim ljudima – čak i među političarima, i oni bi je poveli i smestili na prikladno mesto, pokazivali bi je kao cvet i ukazivali sve počasti koje zaslužuje.“

„Parvati, ljubavi, ne razumem ovo. Mislio sam da smo srećni ovde.“

„Onda zaista ništa ne razumeš kada ne znaš da bi se moja kći odrekla svih mugalskih blaga za samo jedno dete...“

„Majko! Ne!“ krikne Parvati.

„...prikladno dete. Dete dostojno njenog statusa. Pravog naslednika.“

Vazduh se sada zgusnuo. Gospodin Nanda jedva uspeva da okrene glavu prema gospođi Sadurbaj.

„Bramana? Zar na to mislite? Parvati, je li to tačno?“ Ona jeca na kraju stola, lica skrivenog iza dupate. Gospodin Nanda oseća kako se sto trese od njenih jecaja. „Bramana. Dete stvoreno genetskim inženjeringom. Ljudsko dete koje živi dvaput duže, ali isto tako dvostruko sporije stari. Ljudsko biće koje nikada ne može dobiti rak, nikada ne može dobiti Alchajmerovu bolest, nikada ne može oboleti od artritisa niti svih onih silnih degenerativnih bolesti koje će skoliti nas, Parvati. Naše dete. Plod naše zajednice. Je li to ono što želiš? Da odnesemo svoje seme lekarima koji će ga otvoriti, rastaviti i promeniti tako da više ne bude naše, a onda ga spojiti i vratiti u tebe, Parvati; napuniti te hormonima i lekovima za plodnost, ugurati ga u tvoju matericu tako da nabrekneš od njega, tog tuđina u tebi.“

„Zbog čega joj to uskraćuješ?“ izdeklamuje gospođa Sadurbaj. „Koji bi to roditelj odbio priliku da ima savršeno dete? Ti bi to uskratio jednoj majci?“

„Zato što oni nisu ljudska bića!“ vikne gospodin Nanda. „Da li ste ih videli? Ja jesam. Viđam ih svakog dana na ulicama i u kancelarijama. Izgledaju toliko mladi, ali mi o njima ne znamo ništa. Vei i Bramani, oni će nas sve uništiti. Suvišni smo. Ćorsokak. Ja se borim protiv neljudskih monstruma, i ne pada mi na pamet da jednoga smestim svojoj ženi u matericu.“ Ruke mu se tresu. Ruke mu se tresu. Ovo nije u redu. Vidiš do čega su te dovele te žene? Gospodin Nanda se odgurne od stola i ustane. Oseća se kilometrima visok, ogroman i prozračan kao avatar iz njegove kutije, ispunjava zgrade. „Ja sada izlazim. Imam posla. Možda se ne vratim do sutra, ali kad se budem vratio, tvoje majke ne sme biti pod ovim krovom.“

 

Bramanima se Mekdonald vraća u zbirci priča iz univerzuma Reke bogova sa naslovom Dani u Kiberabadu. Drugu novu ljudsku vrstu čine tzv. „neuti“, muškarci i žene koji su odlučili da Odstupe i pomoću savremene biotehnološke i medicinske tehnologije, prestanu da pripadaju bilo jednom, bilo drugom polu. Jedan od tih neuta, biće po imenu Tal, odigraće takođe ključnu ulogu u događajima opisanim u Reci bogova, a evo odlomka o tome kako je tø (yt) postalo ono što jeste:

„Tal“, kaže Nanak blago. „Ne tu, ovamo.“ Tal vidi svoju ruku na vratima operacione sale. Nanak širom otvara vrata klinike. „Samo te pregledam, čo čvit. Ne moraš čak ni da se skidaš.“

Ali Tal izuva čizme i skida sa sebe gotivni mantil pre nego legne na beli, meko tapacirani sto. Trepće, stidljivo, uvis u svetla dok Nanak žurno proverava kalibraciju skenera. Tada se Tal doseti da Nanak, slatki doktor, nema kvalifikaciju čak ni za bolničara. Tø je puki broker, hirurški fizički radnik. Roboti su raskomadali ovo telo i ponovo ga spojili, mikromanipulatori, molekulski tanki skalpeli koje su navodili hirurzi iz Brazila. Nanak ima dar da se dobro vlada prema pacijentima i nos za najbolje medicinare po najpovoljnijim cenama gde god se na globalnom tržištu ukaže prilika.

„Dakle, baba, reci mi, je li ovo čisto medicinska poseta ili se malo zanimaš i za našu scenu u Patni?“ pita Nanak dok namiče udicu za veliko uvo.

„Nanak, ja sam sada neut od karijere, znaš? Posle tri meseca, već sam šef odeljenja. Za godinu dana, biću glavni.“

„Onda ćeš moći da dođeš i kupiš od mene sasvim nov skup emotika“, kaže Nanak. „Imam neke nove stvari, pravo od miksera. Jako dobre. Jako čudne. Dobro. Spremi se. Samo normalno diši.“ Podiže ruku u mudri i polukrugovi od belog metala klize iz kreveta i spajaju se u prstenu preko stopala pacijenta. Uprkos naloženom, Tal shvata da zadržava dah dok skener kreće u svoje hodočašće uz opruženo telo. Neut zatvara oči dok mu prsten svetlosti prelazi preko grla, i pokušava da ne zamišlja onaj drugi sto, iza tih drugih vrata. Sto koji nije sto, već krevet od gela u tanku punom robota. Neut Tal je ležao na tom stolu, toliko pod anestezijom da mu je tračak nedostajao do smrti, s autonomnim reakcijama povezanim sa medicinskim veima koje su pomagale da mu pluća pumpaju, srce kuca, krv cirkuliše. Tal ne može da se seti spuštanja poklopca tanka, njegovog zaključavanja, punjenja dodatnim anestetičkim gelom pod pritiskom. Ali može da zamišlja, i to zamišljanje pretvorilo se u sećanje, klaustrofobično sećanje na davljenje. Ono što ne može – ono što se ne usuđuje – da zamisli jesu roboti koji se kreću kroz gel, ispruženih sečiva, da mu oderu svaki centimetar kože s tela.

To je bio prvi deo.

Dok je stara koža bila spaljivana, a nova, zasađena tri meseca pre toga iz uzorka Talove DNK i jajne ćelije kupljene od neke basti žene sazrevala u svom tanku, mašine radile svoje. Kretale su se sporo kroz viskozni, organski gel, zavlačile se ispod mišićnog sklopa, ljuštile salo, zaobilazile račve krvotoka i nabreklih arterija, odvajajući tetive da bi stigle do kostiju. U svojim ordinacijama u Sao Paolu, jeftini hirurzi su operisali po vazduhu svojim manipulatorskim rukavicama i otvarali intimne, krvave predele Talovog tela u svojim vizirima. Osteoboti su vajali kosti, preoblikovali obraze, širili karlicu, skidali ivere s lopatica, izglavljivali, uglavljivali, amputirali, ubacivali plastiku i titanijum. Dok su oni radili, ekipe GUM-bota uklanjale su genitalije u potpunosti, prepovezivale ureter i uretru, i preusmeravale hormonske okidače i puteve nervnih rekcija prema nizu potkožnih čvorića usađenih u levu podlakticu.

Tal čuje kako se Nanak smeje. „Vidim te skroz-naskroz“, kikoće se.

Tri je dana Tal visio u tom tanku; bez kože, neprekidno krvareći, sa celim telom kao stigmatom, dok su mašine radile polako, uporno, smenu za smenom, da bi telo razmontirale i ponovo napravile. Onda je njihov posao bio završen, one su se povukle i nastupili su neuroboti. Njih su navodili drugi doktori, ekipa iz Kuala Lumpura. Za tri dana pasije po Talu, neurohirurško tržište se promenilo. To je bila drugačija nauka, prefinjenija od seckanja i lepljenja komadića mesa. Škljocavi kraboboti spajali su proteinska kola s nervnim vlaknima, povezivali živce sa pobuđivačima žlezda, prepovezivali čitav endokrini sistem. Dok su kalemili, velike mašine su skinule vrh lobanje, a mikromanipulatori su se zavukli između umršenih ganglija kao lovci u močvari kako bi zavarili proteinske procesore za nervne grupe u moždini i amigdali, duboke, tamne korenove i potporne stubove ličnosti. Onda, četvrtog dana ujutro, neuta Tala su vratili s ivice smrti i probudili ga. Vei priključene za potiljak lobanje morale su sada da obave test čitavog autonomnog nervnog sistema kako bi proverile da li su čipovi dobro nakalemljeni i hoće li obrasci nervnih impulsa ranije povezani sa polom pokretati novo, usađeno ponašanje. Bez kože, s mišićima oklembešenim kao vreće s odvojenih tetiva, očnih jabučica i mozga ogoljenih u gelu za dermalnu traumu, neut Tal se probudio.

„Još samo malo, baba“, kaže Nanak. „Sad možeš da otvoriš oči, znaš.“

Samo je ta čaura od anestetičkog gela sprečavala da Tal umre od bola. Vei su zasvirali po nervnoj mreži kao na sitaru. Neutu Talu činilo se da mu se prsti pomeraju, noge trče, osetio je porive i želje tamo gde nikada ranije nije, video vizije i čudesa, čuo horove i božje zviždanje, uronio u nalete senzacija i emocija kakve nikada nije spoznao, halucinirao kako se guši od čudovišnih prugastih zujećih insekata u ustima, a onda se, u istom trenutku, smanjio do veličine zrna graška, ponovo posetio mesta na kojima nikad nije bio, zažalio za prijateljima koje nikad nije upoznao, setio se života koje nikad nije priživeo, pokušao da krikne majčino, očevo, božje ime, ali telo mu je bilo isključeno, lišeno usta, bespomoćno. Onda su vei neutu Talu ponovo isključile mozak i u amneziji od anestezije, on je zaboravio sva čudesa i užase koje je spoznao u tanku punom gela. Predusretljive mašine su mu vratile vrh glave na mesto, ponovo povezale sve što je bilo otkačeno i umotale neuta Tala u novu kožu, tek prispelu iz posude sa stem-ćelijama. Još je pet dana ostao tu da vidi, tek nesvestan, unutar medijuma za ćelijsku stimulaciju, sanjajući najneverovatnije snove. Desetog jutra, vei su se poisključivale iz neutove lobanje, isušile tank i oprale mu glatku novu kožu dok je ležao tamo, potpun, nov, na providnoj plastici, a plitke mu se grudi dizale i spuštale u belom svetlu reflektora.

4. Putovanje u svemir

Mičio Kaku u Fizici budućnosti objašnjava zbog čega je došlo do prekida svemirskog programa u Americi (finansijski razlozi) i o tome koje su najizglednije varijante za nastavak istraživanja svemira u veku koji je pred nama, od svemirskog lifta (u stilu Klarkovih Rajskih vodoskoka) pa do zasejanja sunčevog sistema i međuzvezdanog prostora nanosondama (umesto glomaznim svemirskim brodovima punim ljudi u šašavim uniformama spremnim da osvoje „poslednju granicu“). U Reci bogova istraživanje Zemlji bliskog nebeskog tela sa porukom iz prošlosti starijom od univerzuma koji poznajemo ima značajno, ali ne i ključno mesto. Međutim, Mekdonald ne bi bio to što jeste da nije proučio i realne mogućnosti pogona za iznošenje korisnog tereta u orbitu i dalje od nje, te se odlučio za pogon laserom, upravo onaj koji opisuje Kaku: raketno gorivo će 2047. godine biti beznadežno zastarelo i neisplativo, a laserska propulzija njegova je sasvim ostvariva zamena.

5. Energetika

Konačno, u obe knjige energetika igra veoma važnu ulogu: Mičio Kaku se bavi iscrpljivanjem zaliha fosilnih goriva i iznalaženjem njihovih ostvarivih i održivih zamena, dok Mekdonald slika čovečanstvo koje za svoja vozila koristi alkogorivo, dok energiju za druge potrebe obezbeđuju biomasa, solarna i energija vetra, te konačno: energija „nulte tačke“ dobijena probijanjem membrana (’brana) između našeg univerzuma i sledećih univerzuma u nizu, sa višim energetskim nivoom, te mogućnošću da se energija iz njih sliva u naš svet – posredi je, za današnje uslove, čista naučna fantastika, sveti gral energetike, struja za dž., ali ne smemo zaboraviti da su koncepti kvantne fizike do pre samo nekoliko decenija izgledali upravo tako, kao čisti SF.

 

I baš kao što se Kaku bavi u svojoj knjizi još mnogim aspektima budućnosti koja nas neposredno očekuje, Mekdonald nam u tapiseriji Reke bogova daje gusto, bogato, na trenutke ushićujuće tkanje puno postavljenih pitanja i iznesenih odgovora sa duboko humanističkog stanovišta, u tako oštrom i jasnom kontrapunktu sa hladnom futurističkom tehnologijom. Dobro je što će Reka bogova biti ekranizovana, sa holivudskim budžetom i bolivudskom produkcijom, jer slutim da će taj film biti srećan spoj najboljeg iz oba sveta – zapadnog i azijskog – upravo na način na koji to jeste i sam roman.

 

U međuvremenu, dok se film ne pojavi: knjige u šake i na čitanje! Ne smemo dozvoliti da nas budućnost, kao toliko puta već, uhvati nespremne...

​

U subotnjem kulturnom dodatku "Glasa Istre" objavljen je intervju kao rezultat internet razgovora koji je sa mnom vodio Davor Šišović.

Ovde se nalazi integralni tekst:

RAZGOVOR: GORAN SKROBONJA, PISAC, NAKLADNIK I ČOVJEK KOJI JE UBIO TESLU

- Hrvatska publika imala je zadovoljstvo, na Festivalu fantastične književnosti u Pazinu (ako se ne varam?), doživjeti prvo javno predstavljanje vašeg zadnjeg romana, «Čovek koji je ubio Teslu». Što se dalje zbivalo s tim romanom, i u Srbiji i izvan nje?

Čovek koji je ubio Teslu objavljen je u Srbiji početkom avgusta 2010, i odmah zatim usledilo je njegovo predstavljanje na pazinskom festivalu, dok je zvanična promocija održana tek mesec dana kasnije na za to savršenom mestu: u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. U međuvremenu je štampano ukupno tri izdanja ove knjige, pošto je izazvala znatno interesovanje javnosti, donekle neuobičajeno za dela koja pripadaju fantastici, a i mediji su joj poklonili veliku pažnju. U okviru turneje „Ti lica knjige“, na kojoj sam bio proteklih meseci sa svojim prijateljima i kolegama Otom Oltvanjijem i Darkom Tuševljakovićem, bio sam u prilici da još dvaput predstavim ovaj roman hrvatskoj publici – na IstraKonu u martu, i SferaKonu u maju ove godine.

- «Čovek koji je ubio Teslu», u najboljoj maniri žanra alternativne povijesti, donosi mnogo pretpostavki u smislu «što bi bilo kad bi bilo...», a jedna od najintrigantnijih je da u vrijeme radnje romana još nije počeo Prvi svjetski rat. Gavrilo Princip u vašem romanu na kraju ipak ubija Franza Ferdinanda, iako ne u Sarajevu 1914. već u Beogradu desetak godina kasnije. Jeste li time htjeli pokazati da se neki događaji iz povijesti naprosto ne mogu izbjeći, kako god izokrenuli ili drukčije postavili stvari?

To je jedna od pretpostavki tzv. principa „kontra-faktualnog“ koji je okosnica svakog alternativno-istorijskog dela: prva je da možete izmeniti ishod konkretnog istorijskog događaja samo na realističan i logičan način (u romanu Keitha Robertsa „Pavane“ to je pobeda španske armade nad britanskom flotom, u knjizi Philipa K. Dicka „Čovek u visokom dvorcu“ – pobeda nacista u II svetskom ratu, dok je kod mene taj ključni događaj tragična pogibija Kajzera Vilhelma II u zamku Šarlotenburg krajem XIX veka, kada je on nesmotreno uzeo učešće u nastupu slavne kaubojke Annie Oakley iz cirkusa Buffalo Billa; taj događaj je u stvarnosti prošao bez posledica i Kajzer je ostao živ i zdrav, ali je u Čoveku koji je ubio Teslu Oakleyova promašila cigaru i pogodila cara u vilicu, što je dovelo do njegove smrti i kašnjenja I svetskog rata). Druga pretpostavka principa „kontra-faktualnog“ govori da istorija uvek teži da se vrati u svoju zacrtanu kolotečinu. Desetak godina je za istoriju tričav period, ali za protagoniste jednog romana itekako dug i značajan.

- Nikolu Teslu ste nakon njegova neuspjeha u Americi «vratili» u Beograd, ne u Smiljan, Otočac, Maribor, Graz ili neka druga mjesta u kojima je stvarno proveo dio života. Je li u toj postavci, inače važnoj za razumijevanje svih drugih pseudopovijesnih elemenata u romanu, publika ili kritika pronašla neku političku kontroverzu?

Ne. Niko se, koliko znam, nije uopšte bavio tim momentom, tako da mi se čini da ga je većina čitalaca – makar u Srbiji – prihvatila kao nešto što se podrazumeva. Pošto je jedan od izmenjenih istorijskih momenata i to da je početkom XX veka na vlasti u Srbiji treća dinastija – dakle, ni Karađorđevići, ni Obrenovići – aktuelni srpski kralj nudi Tesli neku vrstu poreskog utočišta u Beogradu i omogućava mu da tu stvori naučno-industrijsku imperiju, sa dubokim posledicama kako po evropsku i svetsku privredu, tako i po razvoj same nauke koji se odvija mnogo brže nego što je to bio slučaj. Takav potez, očito, donosi i Srbiji kao državi ogromne koristi. Sve je to, naravno, samo intelektualna igra, ali mislim da ima svoju čvrstu unutrašnju logiku, te je verovatno stoga niko ne dovodi u pitanje.

- Je li Nikodije Marić, jedan od glavnih negativaca u romanu «Čovek koji je ubio Teslu», oblikovan po uzoru na nekog u današnje stvarno vrijeme postojećeg tipičnog balkanskog tajkuna? Hoće li nam takvi, u svojoj nezajažljivoj želji da financijsku moć prošire i na sve druge sfere društvenog utjecaja, doista krojiti sudbinu u budućnosti?

Pre više od četvrt veka napisao sam prvu priču u kojoj se pojavljuje Nikodije Marić – bila je to „Ljudska reakcija“, u kojoj je Marić tajkun i vlasnik korporacije koja razvija androide za svrhe istraživanja svemira. Bila je to pričica u maniru Blade Runnera, ali ono što ju je učinilo osobenom bio je upravo Nikodije. Moram podsetiti da je kraj osamdesetih godina prošlog veka bio period kada su se u tadašnjoj SFRJ počeli javljati prvi veliki privatni preduzetnici, i danas gotovo niko ne može da se seti ili pojmi koliko je to bilo neobično u doba zvanično još živog samoupravnog socijalizma. Jedan od tih preduzetnika, koji su zasnovali svoje poslovanje na Kipru, koji je bio i ostao evropski off-shore raj, bio je i Bogoljub Karić, kasnije prominentna figura na srpskoj privredno-političkoj sceni. Nikodije je nastao kao direktan pandan Bogoljubu, i u toj prvoj priči tipičan je negativac. Kasnije sam se bavio Nikodijem u nekim drugim pričama i novelama, i dogodilo se da se on nekako otme kontroli i počne živeti sopstvenim književnim životom, a crni tonovi kojima sam ga prvobitno oslikao postepeno su prelazili u sive. Mnogi moji čitaoci zavoleli su Nikodija Marića koji se potom pojavljivao u najrazličitijim izmaštanim univerzumima, katkad kao destruktivna, katkad i kao konstruktivna sila, i bilo je vreme da mu podarim knjigu i objasnim njegovu genezu, kao i način na koji je došao do ključa koji otvara kapije multiverzuma. Za to mu je, naravno, bila potrebna nauka, a kada kod nas neko pomene nauku, prva asocijacija obično bude – Tesla. I tako je roman Čovek koji je ubio Teslu dobio svoj današnji oblik i strukturu.

- S romanom «Čovek koji je ubio Teslu» izašli ste izvan okvira horora kao svog dugogodišnjeg literarnog izričaja. Je li vam žanrovski okviri horora postali preuski za sve «što bi pisac htio reći»?

Mene je horor zapravo prestao intenzivno zanimati još krajem devedesetih. Tada sam se vratio SF-u, prevashodno zbog autora kao što su Simmons i McDonald, ali i dark fantasyju, zahvaljujući Gaimanu. Mislim da su pisci naučne fantastike koji su se počeli probijati na svetskoj sceni krajem osamdesetih da bi se afirmisali u poslednjoj deceniji prošlog veka učinili mnogo na popularizaciji tog žanra koji je posustao i zapao u okoštalost i manirizam, te su preuzeli štafetu od hororista koji su do sredine devedesetih bili u ekspanziji. Potom su mnogi dobri horor pisci pobegli u trilere i krimiće, a pisci SF-a koje sam naveo nastavili su da pišu sve bolje i bolje knjige. Zato i ne treba da čudi moje zanimanje za kvantnu teoriju i alternativnu-istoriju koje sam uklopio u Čoveku koji je ubio Teslu.

- Kao dobar poznavatelj i teoretičar horora, i na globalnoj i na lokalnoj razini, što mislite zašto je baš ovaj žanr toliko popularan na Balkanu posljednjih godina?

Balkan je prošao kroz dobro poznate tragične događaje u devedesetima, ratove koji se i meni, a verujem i većini normalnog sveta na ovim prostorima, čine nepotrebnim i potpuno besmislenim. Verovatno je količina užasa prisutna u informativnim emisijama i novinskim naslovima nagnala ljude zapljusnute tim stvarnim hororom da pribežište potraže u onom izmišljenom. Dakako, u Srbiji je pogotovo tome doprinela dosta živa spisateljska scena na kojoj su pisci srednje generacije (kojoj i sam pripadam) i oni mlađi, intenzivno tražili i nalazili inspiraciju u arhetipskim horor temama, a onda ih obrađivali u domaćem ambijentu. Danas je situacija unekoliko drugačija, pišu se priče i romani koji kombinuju mnoge žanrove (u „slipstream“ ili, ako baš hoćete, „manga“ stilu). Kako god bilo, važno je da trend dovede do makar nekoliko vrednih knjiga godišnje. Hoćemo li ih zvati hororom ili nekako drugačije i nije toliko važno.

- Obično se smatra da je znanstvena fantastika u širem smislu jedna malo slobodnija alegirija na društvenu stvarnost. Tako gledajući, kakva je uloga horora u književnim opservacijama o stvarnom svijetu oko nas?

Za SF se kaže da je književnost ideja, dok se horor definiše kao književnost emocije, konkretno: straha. Ako tako posmatramo, onda treba da utvrdimo kakav to strah trenutno preovlađuje u našem neposrednom okruženju: rekao bih da je u celom našem regionu najprisutniji strah od – bede, ekonomske propasti, zahvaljujući divljem kapitalizmu koji smo tako spremno prigrlili i omogućili dolazak raznih Nikodija Marića; potom je tu večno prisutan strah od bolesti, odnedavno je jako aktuelan strah od smaka sveta... Pokušao sam da usmerim razmišljanja zainteresovanih pisaca na konkretne teme i strahove u seriji tematskih antologija koje uređujem i objavljujem u ediciji „Fraktali“ svoje izdavačke kuće „Paladin.“ U antologiji Beli šum prisutne su priče srpskih pisaca inspirisane fenomenom televizije, u Istinitim lažima, gde se nalazi i priča Aleksandra Žiljka o čudovišnom somu iz Jaruna, objavio sam priče o urbanim legendama, dok najnovija antologija ima naslov Apokalipsa juče, danas, sutra – Priče o smaku sveta (i ponovo tu imamo jednog Žiljka). Mislim da su ove, savremene i originalne priče, upravo ogledalo u kom se mogu jasno videti preokupacije aktivnih pisaca društvenom stvarnošću kroz prizmu konkretne emocije. Nešto više od jednog žanra koga mnogi smatraju trivijalnim teško da možemo očekivati. Ali, po meni, i ovo dostignuće je sasvim dovoljno.

- I na srpskoj i na hrvatskoj žanrovskoj književnoj sceni posljednjih godina najveći hit su vampiri, ali čini se da ih pomalo počinju potiskivati zombiji. Odakle po vašem mišljenju dolazi takva trendovska promjena?

Iz medija, prevashodno. Uspeh vampira u knjigama Stephanie Meyer i filmovima snimljenim po njima, zatim TV poduhvati kao True Blood i raznorazni serijali o vampirima i tinejdžerima koji su zapravo prerušeni ljubići, doveo je do velikog interesovanja među mladim konzumentima proizvoda sa fantastičnim predznakom. O vampirskom mitosu bismo mogli raspredati mnogo, ali ovde za to nemamo prostora. Recimo tek toliko da će četvrta tematska antologija „Paladina“ biti upravo posvećena vampirima, ali sa pokušajem da se taj mit o njima redefiniše i osavremeni – dakle, prednost će imati priče zasnovane na genetici, virusima, nauci, paranauci, pre nego na mistici i očnjacima. Sa zombijima je slično, s tim što je svojevremeno Clive Barker imao zanimljivu opservaciju o tome da su zombiji zapravo daleko strašniji monstrumi od (romantičarski osmišljenih) vampira. Parafraziram: „Sa vampirom možete komunicirati, tako da je deo ljudskog sačuvan u njemu; kad pogledate zombiju u oči, vidite samo prazninu i ništavilo.“ Lično jako volim knjige i filmove o zombijima, dela Maxa Brooksa sam već objavio, a na redu su još neke knjge, i upravo se poigravam mišlju da napišem priču sa Nikodijem Marićem i zombijima. Ultra-popularni strip The Walking Dead i nedavno snimljena i prikazana istoimena HBO serija svakako su doprineli obnovljenom interesovanju za zombije. Čini se da ljudi vole da se plaše situacije u kojoj biće koje je nekada bilo čovek želi samo da ih proždere. Možda u tome ima čak i nečeg duboko seksualnog, ne znam.

- Bi li horor mogao biti budući kulturni i turistički brend ovih prostora, budući da je ovdje zapravo i nastao, samo ga je na stotinjak godina preoteo Hollywood?

Naravno. Istra ima Juru Granda i već ga sasvim fino eksploatiše u Kringi. U Srbiji je „brend“ Save Savanovića polako počeo da se pomalja u Valjevu. Treba da se ugledamo na Rumune koji su zahvaljujući Drakuli uspeli da u transilvanijsku zabit dovuku gomile turista i uzmu im lepe novce.

- Svoju prvu priču objavili ste 1987. godine u legendarnom zagrebačkom SF časopisu Sirius. Par godina poslije došlo je do dugogodišnjeg prekida skoro svih kulturnih veza između novih država nastalih na ruševinama stare: koliko se taj prekid osjetio u žanrovskoj odnosno fantastičnoj književnosti na cijelom tom području?

Scena se pocepala, i to tako da je jedna strana imala relativno malo uvida u ono što je radila druga. Ako se sagleda ono što je u međuvremenu prevođeno, pisano i objavljivano, čini se da donekle stoji ona paušalna ocena da su se Hrvati priklonili „tvrdom“ SF-u, dok su se Srbi okrenuli hororu. Ali, naravno, uvek postoje izuzeci. I u Beogradu ima onih koji su uporno pisali kiberpunk i space operu, dok sada širom Hrvatske vidimo nove autore koji se bave horor temama. Ohrabruje to što je sada međusobni uvid u ono što se dešava lišen ranijih prepreka, i očekujem da ta interakcija bude ponovo sve jača i jača, na korist svih koji se bave fantastikom. Konvencije kao što su IstraKon ili SferaKon stoga su dragocene, i prava je šteta što je fandom u Srbiji u tako jadnom stanju, pa ne možemo prikladno odgovoriti nekakvim BeoKonom...

- Uspoređujući današnju žanrovsku književnu scenu u Srbiji i Hrvatskoj, koje su po vašem mišljenju izrazite sličnosti a koje izrazite razlike? Zanimaju li SF pisce u Hrvatskoj i Srbiji slične ili različite teme u odnosu na literarnu produkciju iz doba Siriusa?

Teško je dati generalnu ocenu. Mislim da su same teme u suštini nevažne, ali eto, možemo pomenuti da su se gotovo istovremeno u Hrvatskoj pojavile knjige o zombijima laureta SFERE, dvojca Mihalinec & Grgić, te Pasinija, kad i prvi srpski zombi roman Ostrvo prokletih Đorđa Bajića. Lično bih voleo pročitati neko hrvatsko delo na temu alternativne istorije. Ali, suština je u tome da se što više piše, i da se traga za kvalitetom i nastoji stvarati dobra proza.

- Do nas u Hrvatskoj dopiru vijesti da fantastična književnost u Srbiji doživljava velike uspjehe, i u nakladama prodanih knjiga, i u medijskoj prisutnosti, i u kandidaturama za nežanrovske književne nagrade... Imamo li ispravan dojam da je u Srbiji fantastična književnost posljednjih godina uspješnije prodrla na «mainstream» scenu, što je hrvatskim žanrovskim piscima još uvijek pusti san?

Ja bih voleo da je taj utisak tačan, ali nažalost nije. Dogodilo se nekoliko „incidenata“ takve vrste – Čovek koji je ubio Teslu ušao je u širi izbor za NIN-ovu nagradu i bio u najužem izboru za nagradu Laza Kostić, dok je roman Dejana Stojiljkovića Konstantinovo raskršće osvojio nagradu Miloš Crnjanski 2009, ali to su i dalje izuzeci koji potvrđuju pravilo. Ipak, čini se da se nešto menja u toj recepciji, možda i zato što su danas na sceni kritičari koji su rasli pod uticajem iste pop-kulture kao i mi, koji se bavimo fantastikom. Ne treba nipošto smetnuti s uma da čak i u jednoj Velikoj Britaniji postoji veoma veliki raskol između tzv. „vredne“ književnosti i one žanrovske, „trivijalne.“ Tiraži jesu bitno veći, ali opet imam utisak da je to pre zahvaljujući opštem rastu čitanosti i popularnosti domaćih knjiga nego konkretnom interesovanju za dela fantastike. Nadam se da će me bliska budućnost razuveriti u to.

- Doprinos tom prodoru srpske fantastične književnosti dala su u posljednje vrijeme objavljena četiri velika romana: «Poslednji Srbin» Bobana Kneževića, «Kičma noći» Ota Oltvanjija, «Konstantinovo raskršće» Dejana Stojiljkovića i vaš «Čovek koji je ubio Teslu». Je li tajna njihova uspjeha u «lokalizaciji», u smještavanju radnje na domaći teren i odabiru likova s domaćim imenima? Takvih žanrovskih romana, naime, u Hrvatskoj gotovo da i nema...

U Srbiji se već odavno piše SF ili horor smešten u domaći ambijent. Kada sam ja počinjao da pišem, jedna od prvih lekcija koju su mi dobronamerni članovi društva ljubitelja SF-a „Lazar Komarčić“ utuvili u glavu bila je da treba da pišem o onome što poznajem, te da se manem raznih „Džonova Smitova u svemiru.“ Stoga su i pobrojani romani samo logičan nastavak tradicije uvedene u srpsku fantastiku još od sredine osamdesetih. A nekako nas i svakodnevica nagoni da se više bavimo sopstvenim okruženjem u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, nego velikim kosmičkim temama i sudbinom ljudske rase.

- Dok u Hrvatskoj izdavači već nekoliko godina nariču kako je situacija sve gora i kako se gotovo i ne isplati više objavljivati knjige, u Srbiji gledamo kako se objavljuje sve veći broj naslova, kako su prodane naklade sasvim pristojne, kako knjige (čak i žanrovske) doživljavaju druga i treća pa i četvrta izdanja, a k tome su knjige u Srbiji tri do četiri puta jeftinije nego u Hrvatskoj... Koji je srpski recept za uspjeh u izdavaštvu?

Prvo, reč „uspeh“ je vrlo relativna, a drugo, nisam siguran koliko će se nastaviti s takvim trendom. Tehnologija štampe je bitno pojeftinila, tako da se danas može odštampati knjiga za relativno malo novca. Time troškovi prevoda izbijaju u prvi plan kao najviša stavka u kalkulaciji, pa je prirodno da se izdavači okreću domaćoj knjizi, gde tog troška jednostavno nema. Tržište se trenutno profiliše u smislu knjižarskih aktivnosti – formirano je nekoliko krupnih lanaca (Delfi, Vulkan, Evro-Giunti, Mladinska knjiga), ali zato male i nezavisne knjižare tavore i zatvaraju se. Prošle godine smo imali slučaj bankrota jedne velike knjižarske kompanije (IPS), a nešto pre tog događaja bio sam u prilici da vidim kako se u Londonu zatvara lanac „Borders“ knjižara (što me je nagnalo da se zapitam da ih nije valjda IPS kupio!), tako da su takvi procesi odjek globalne situacije. Tačno je da u Srbiji i dalje vlada veliko interesovanje za knjigu – prevashodno za chick-lit, ali i za žanrovsku književnost, više nego ikada pre – ali je druga strana medalje katastrofalna ekonomska situacija, ogroman broj nezaposlenih i jednostavna nemogućnost ljudi da sebi priušte sve one knjige koje bi eventualno kupili da je stanje drugačije. Hrvatski izdavači makar imaju podršku države izraženu kroz otkup objavljenih izdanja za biblioteke, dok se u Srbiji taj postupak odvija u stalnom stanju skučenog budžeta, nametanja rabata izdavačima, i burazerskih dogovora o tome šta će se i od koga otkupit, a šta će biti prepušteno nemilosrdnom tržištu. Bez dobre ekonomije nema ni dobrog izdavaštva. Ako nam se dogodi da se nešto pozitivno promeni u tom smislu, imaćemo i više dobrih knjiga.

- Prije dvadesetak godina objavili ste non-fiction knjigu simpatičnog naslova: «Bleferski vodič za horor». Čini mi se nekako vizionarski taj naslov, budući da bleferi u svim našim državama počinju prevladavati u ekonomiji, politici, kulturi, svugdje. U tom kontekstu čini mi se da je horor subkultura, i zapravo SF scena općenito, svojevrsni intelektualni pokret otpora naspram gluposti, nesposobnosti, pohlepnosti, kriminala, mafije, političke dvoličnosti, kulturne i obrazovne površnosti, i ostalih pojavnosti s kojima nam se nažalost odgajaju mladi naraštaji. Koja, u ovo današnje vrijeme, može biti motivacija za pripadanje tom «pokretu otpora»?

Jedino zdrav razum. Izloženi zaglupljujućem uticaju masovnih medija, možemo opstati samo ako i dalje razmišljamo svojom glavom. Pisanje je jako dobro sredstvo da se to postigne.

Razgovarao: Davor ŠIŠOVIĆ

​

Na molbu uredništva dnevnog lista "Pravda" napisao sam kratku kolumnu o knjizi i čitanju u današnjoj Srbiji. Tekst je objavljen u petak, 03. juna 2011, pod naslovom "Spasa nema, propasti nećemo", a ovo je njegova integralna verzija:

Već mnogo puta, od Gutenberga naovamo, proricana je skora propast knjige i njena zamena nekim drugim medijem: radio-drame, film, televizija, internet, elektronska knjiga – sve je to u svoje vreme pretilo da knjigu potisne ili sasvim zameni. Ipak, usled dejstva onoga što naučnici nazivaju Principom pećinskog čoveka – genetski usađene duboke sumnje pripadnika ljudske rase u sve što ne može opipati i uzeti u ruku – knjiga je kao proizvod opstala uprkos svim izazovima. Stoga danas, kada vlada moda korišćenja raznih elektronskih čitača i prodaje (ili, češće, krađe) književnih dela u vidu računarskih fajlova, klasična knjiga i dalje je tu i opstaje. Čini se da je ona tvrd orah čak i za onu najveću opasnost od svih – ekonomsku.

Ova vitalnost naročito je neobična u Srbiji, gde se protiv knjige zaverilo gotovo sve. Kupovna moć stanovništva manja je nego ikada u poslednjih pola veka, usled katastrofalne privredne situacije, užasne nezaposlenosti, preskupih namirnica i goriva te – što je možda i najgore – odsustva bilo kakvih izgleda da će ubrzo biti bolje. Opet, knjige se u Srbiji pišu, objavljuju i prodaju. Država ne čini ništa da zaštiti autorska prava pisaca i izdavača pronalaženjem, krivičnim gonjenjem i osudama pirata: oni sada lako mogu doći do fajla sa kompletno prelomljenim i složenim popularnim delom i štampati ga bez plaćanja nadoknade, nanoseći tako ogromnu štetu legitimnim nosiocima autorskih prava. Ista ta država otkupljuje od izdavača njihova nova izdanja zahtevajući rabat kao da knjigama namerava da trguje, umesto što je – kroz javne bibilioteke čiji je osnivač – njihov krajnji korisnik; opet, izdavači pristaju i na to, po principu „bolje išta nego ništa.“ Knjižarska mreža je prepuštena stihiji divljeg kapitalizma i mnogi gradovi u zemlji nemaju niti jednu prodavnicu u kojoj bi zainteresovani čitalac mogao pronaći knjigu, ili je imaju samo nominalno, dok se u njoj prodaju sveske, đačke torbe, sveske i igračke. Tek u poslednje vreme počinje da se tu zavodi nekakav red, ali samo zahvaljujući malobrojnim knjižarskim lancima kojima – u ovoj i ovakvoj ekonomiji – treba držati palčeve, a ne bi bilo zgoreg ni upaliti im s vremena na vreme sveću za zdravlje u najbližoj crkvi kako se ne bi urušili pod teretom rente, taksi i poreza.

Izdavači su u Srbiji čudna vrsta, nešto između preduzetnika koji se moraju neminovno povinovati ekonomskim zakonima, i idealista koji žele da širokom krugu ljudi stave na raspolaganje tekstove vredne štampanja, čitanja, promišljanja i komentara. Ta njihova dvojaka uloga – uloga poreskih obveznika i činilaca koji snažno utiču na duhovni razvoj nacije – često ih dovodi u shizofrenu situaciju kada zarad jednog cilja, makar privremeno, žrtvuju drugi. Zato mnogi objavljuju bezvredne, a masovnom čitalištu primamljive knjige estradnih „pisaca“, svesni da će im to omogućiti da objave i ona manje komercijalna, ali vredna dela, uz stalnu opasnost da će ta druga jednostavno biti izgubljena i progutana u moru ovih prvih. S druge strane, postoje i izdavači koji pošto-poto objavljuju knjige namenjene veoma uskom segmentu tržišta, iscrpljujući svoje ionako skromne resurse, dovodeći u opasnost i sam opstanak svog malog, idealističkog preduzeća.

Bio sam u prilici – naročito u proteklih nekoliko godina – da dobro upoznam mehanizme koji vladaju na srpskom tržištu knjige, kao pisac, prevodilac i izdavač. Prošlog oktobra je na Beogradskom sajmu knjiga gostovao irski pisac Ijan Mekdonald čije romane prevodim i objavljujem, i rekao mi je tada da je duboko impresioniran vrevom i gungulom, prizorom hiljada i hiljada ljudi koji kupuju knjige. Teška srca sam morao da mu kažem kako je za većinu to jedina prilika u godini kada to čine.

Zaista, kako se i koliko čita u Srbiji? Ako sudimo po tiražima i broju izdanja, vodeći žanrovi jesu tzv. „čiklit“, odnosno književnost namenjena damama, i knjige „samopomoći“ u kojima čitaoci traže načine i savete za to kako da se nose sa teškim svakodnevnim situacijama. Tradicionalno se kupuju (ali je upitno koliko se zaista i čitaju) knjige koje su osvojile NIN-ovu i druge književne nagrade, ali i njihov ugled je srozan neprekidnim nizom skandala i burazersko-klanovskim odnosima u onome što se najčešće naziva srpskom književnošću glavnog toka, ili književnim establišmentom. U međuvremenu, država (konkretno, ministarstvo prosvete) pokazuje hroničnu nesposobnost da se prilagodi savremenimn trendovima i potencijalnim budućim čitaocima u osnovnoj školi nameće domaće „klasike“ čije su teme (uglavnom NOB i II svetski rat) našoj deci apsolutno strane i nezanimljive. Zavodljivi masovni mediji i tehnologija zabave dodatno odvajaju mlade od knjige i nekako mi se čini da te nove generacije tek posle dvadeset i neke polako počinju da „otkrivaju“ svet književnosti, da bi mu se potpuno posvetili u tridesetim i kasnije. Izdavači koji prepoznaju ove trendove uspevaju da dobro posluju, i zahvaljujući njima domaćem piscu danas je srazmerno lako da objavi iole kvalitetan tekst. Fenomeni poput Konstantinovog raskršća Dejana Stojiljkovića (istorijsko-fantastični roman štampan i prodat u više od dvadeset hiljada primeraka, preveden na ruski i francuski, sa ekranizacijom i strip-adaptacijom u toku) pokazuju da postoji kritična masa čitalaca u Srbiji zainteresovana za domaća dela. I moj najnoviji roman, Čovek koji je ubio Teslu, objavljen kod istog izdavača, relativno je dobro prošao u knjižarama, pa mi je veoma zabavna, ali i krajnje indikativna, bila anegdota koju sam nedavno čuo od jednog prijatelja, profesora srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi. Pošto mu je u razred došao novi učenik, profesor ga je upitao koje domaće pisce voli da čita, na šta je ovaj kao iz topa ispalio: „Stojiljkovića i Skrobonju.“

Sve u svemu, čini mi se da je današnja situacija sa knjigom i čitanjem u skladu s onim starim „spasa nam nema, ali propasti nećemo.“ Ako se već država ne trudi da pomogne (štaviše. čini se da čini sve kako bi to osujetila), izdavači su tu da omoguće novoj generaciji pisaca da se pokaže i pronađe svoje čitaoce. Moja izdavačka kuća to radi već nekoliko godina, objavljujući serijal tematskih antologija kratke proze (nedavno se pojavila treća od njih – posle priča o televiziji i urbanim legendama, sada je reč o pričama o apokalipsi i smaku sveta), i u tim knjigama se pored poznatih i osvedočenih pisaca glavnog toka i žanrovske književnosti pojavljuju i debitanti čiji će se glas tek čuti. Preostaje nam nada da će sajmovi knjiga ponovo postati ono što su nekada bili – poslovni susreti pisaca, izdavača, prevodilaca i kritičara – i prestati da budu vašari namenjeni rasprodaji uskladištenih tiraža, te da će se prodaja knjiga jednom za svagda preseliti tamo gde joj je i mesto – u nove, moderne, prijatne i dobro snabdevene knjižare kakve zaslužuju generacije sadašnjih i budućih čitalaca.

​

Zahvaljujući LAGUNI, uskoro ćemo biti u prilici da u prevodu pročitamo još jedan potencijalni književni hit, a ja imam nekoliko razloga zbog kojih želim da se ovom knjigom detaljnije pozabavim. Jedan od njih – i ne toliko nevažan – jeste činjenica da sam ovu knjigu preveo, i pritom apsolutno i bez ikakvih zadrški uživao. Drugi, još važniji, krije se u neobično ličnoj vezi koju sam osetio istog trenutka kad sam se zagnjurio u tekst. Objasniću to.

Ali najpre, o čemu je reč? Knjizi je naslov PRVI IGRAČ NA POTEZU (Ready Player 1) , a napisao ju je Ernest Klajn (Ernest Cline).

Ko?

Ernest Klajn. Baš kao većina vas koji čitate ove redove, ni ja nisam imao pojma o kome se radi. Odmah ćemo otkriti i to: Klajn je (relativno) mlad Amerikanac (detinjstvo je proveo tokom osamdesetih godina dvadesetog veka), odrastao u seoskim krajevima Ohaja na stripovima, naučnofantastičnim knjigama, filmovima, video igrama i Tamnicama i zmajevima (o njime malo više malo kasnije). Kada je odrastao dovoljno da napusti zavičaj, bavio se – kako to u Americi već biva – raznoraznim poslovima, ali mu je glavna preokupacija bila, kako to sam kaže, da i dalje bude zaluđenik (geek). Početkom devedesetih je počeo da se bavi snimanjem kratkih avangardnih (po sopstvenom priznanju: jadnih) filmova i TV serija koje su se emitovale na javnoj televizijskoj mreži u Kolambasu, a vrhunac u tom periodu njegovog stvaralaštva bio je sitkom koji je nazvao Rattletrap Gaslaktica, sniman isključivo u podrumu kuće u kojoj je tada živeo. Tu je imao ulogu producenta, režisera, koscenariste, kamermana, montažera, scenografa, modelara, supervizora specijalnih efekata i scenskog tehničara. I pored užasno bedne produkcije, improvizovanih dijaloga i neuverljive radnje, serija je postala kultna, prevashodno među ljudima koji su patili od nesanice i bili u mogućnosti da je prate u sitne sate. Potom, 1998. godine, kada su fanovi Zvezdanih ratova širom sveta šizeli u iščekivanju Fantomske pretnje, Klajn je napisao scenario za film Fanboys (snimljen dugih osam godina kasnije).

Film se bavi grupom prijatelja koji, željni premijere Prve epizode Zvezdanih ratova – a i zato što jedan od njih boluje od raka i hoće da odgleda film pre nego umre – odluče da provale kuću Džordža Lukasa i ukradu prvu montiranu verziju filma. Film počinje tako što prijatelji nailaze na Vilijama Šatnera, opsesivne fanatike za Zvezdane staze i neprijatne bajkere… Slogan koji je pratio ovaj ne toliko uspešan filmić glasio je: DOŠLO JE DO OZBILJNOG POREMEĆAJA U SILI.

Ispostavilo se da je to bio tek početak Klajnovog bavljenja filmom. Kompanija Lakeshore Entertainment je preuzela filmovanje njegovog scenarija sa temom video igara pod nazivom Thundercade, o zaluđeniku za igrice koji se suočava sa krizom srednjih godina kada sazna da je neki mladi klipan nadmašio njegov svetski rekord koji je on držao još od pubertetskih dana. Rešivši da ponovo dođe do svog zasluženog mesta u istoriji igara, polazi sa još dva prijatelja da pokuša da pobed na Thundercade-u, najvećem svetskom igračkom šampionatu.

PRVI IGRAČ NA POTEZU je Klajnov prvi roman i, kako to ume da se posreći ljudima bliskim Holivudu, oko njega je među izdavačima nastao pravi mali rat u licitiranju, dok prava na kraju nisu prodata za pola miliona dolara, a Warner Bros. već sprema film koji će, kako kažu, biti svež i konceptualno nov, ujedno i kombinacija Avatara, Matriksa i Vilija Vonke. Dovoljno da zaluđenicima širom sveta pođe voda na usta.

I sâm sam mogao dugi niz godina da se ubrojim u zaluđenike, u meri u kojoj je to bilo moguće u staroj SFRJ. Nije to tada bilo toliko loše – bilo je knjiga i stripova, filmovi su stizali, doduše obično sa zakašnjenjem od šest meseci do godinu dana, ali su ipak – stizali, igre za zabavu postojale su na raznim mestima (recimo, bioskopi Slavija i Partizan), a i prvi kućni računari sa rudimentarnim kompjuterskim igrama (Spektrum, Komodor, Atari) stidljivo su počeli da se pojavljuju i postaju sve dostupniji. Jedina stvarna pustoš u periodu o kom govorim – a to je prva polovina osamdesetih – vladala je u oblasti društvenih igara. Svi smo odrasli na „Ne ljuti se čoveče“, da bismo onda prigrlili „Monopol“ (u nekoj od verzija donesenih iz inostranstva) ili „Risk“... i to je bilo to. Pomama za rolplejing igrama (RPG) koja je tresla ceo tinejdžerski svet tadašnju Jugoslaviju potpuno je zaobišla, zbog jednog ključnog razloga – jezičke barijere. Naime, danas, kada gotovo svi makar natucaju engleski (a ogromna većina Srba ubeđena je da ga bašbaš zna), teško je poverovati koliko su tada bili retki ljudi za koje nije bio nikakav problem da čitaju knjige, časopise ili pravila za RPG. Zato nije nikakvo čudo da moja tadašnja devojka, kojoj je neko iz Engleske na poklon doneo osnovni komplet Tamnica i zmajeva (Dungeons & Dragons, ili D&D – znam da je onaj gnusni film imao distributerski prevod Lagumi i zmajevi, ali posle četvrt veka koliko tu igru ovako nazivam, jednostavno ne mogu, niti želim, da menjam te uvrežene i srcu mi prirasle „tamnice“), pojma nije imala šta bi s tim, pa mi ga je poklonila da pokušam da prokljuvim o čemu se radi.

     

Rezultat toga bili su sati i sati ushićujućeg igračkog iskustva i rudimentarnog zaranjanja u virtuelnu stvarnost, kao i tekst koji sam o RPG igrama objavio u časopisu Znak Sagite #1, pa o tome nemam nameru ponovo da raspredam; ali ono što u tom tekstu nisam pomenuo bio je uticaj RPG-a i Tamnica i zmajeva na moje pisanje i njegov direktan proizvod: novelu „Točak“ objavljenu prvi put 1987, koja će se potom, početkom prošle decenije, izmetnuti u serijal od četiri grafičke novele u francuskoj produkciji. Isto tako, nisam ispričao kako sam, kao pravi zaluđenik, žarko želeo da objavim D&D u prevodu, pa sam pisao centrali firme TSR koja je tada bila vlasnik prava nad ovim sistemom, da bih potom poštom dobio dva modula za igranje i ljubazan odgovor – ekvivalent očinskog i pomalo snishodljivog tapšanja po glavi u stilu: „Imaš ti još kačamaka da jedeš, mali...“ – kako oni ustupaju prava na prevođenje samo na velike jezike koji garantuju brojnost potencijalnih igrača, tj. nemački, italijanski i španski. To je bio kraj mog sna o izdavanju RPG-a, ali ne i kraj bavljenja njima. Čak ni danas ne mogu od njih da pobegnem, pošto mi sada kćerke povremeno odlaze na D&D sesije i vidim da se ludo zabavljaju baš kao ja onomad, sa svojim društvom.

Zbog svega toga, roman PRVI IGRAČ NA POTEZU legao mi je kao melem na dušu.

 

Ali, pre nego što se bliže pozabavim onim što knjiga donosi, moram najpre da kažem za koga ona NIJE:

-         za one koji ne znaju šta su računari, internet, virtuelna stvarnost, video igrice, rolpejing igre i slične gluposti;

-         za one koji ne znaju šta znači ulogovati se, poslati imejl, levelovati, daunloudovati, koristiti džojstik i raditi tome slične nesuvislosti;

-         za one koji su preskočili popularnu kulturu i ne znaju šta su Blejd Raner, Gunisi, Indijana Džons, Zvezdani ratovi, Gospodar prstenova, Monti Pajton, Feris Bjuler, Ratne igre i drugi stari filmovi namenjeni čistoj zabavi;

-         za one koji nikad nisu čuli za anime i mange, džinovske robote ili samuraje;

-         za one kojima ništa ne znači antiutopija;

-         za one koji pod igrom shvataju isključivo karte, šah i, eventualno, „Ne ljuti se čoveče“;

-         za one koji nikad u ruci nisu držali neobične kockice iz Tamnica i zmajeva;

-         za one koji se nikad nisu osećali kao šmokljani, uplašeni od stvarnog sveta, istovremeno komotni i razmetljivi u svetovima koje su sami izmislili;

-         za one koju su zaboravili da su ikad bili mladi.

Za sve vas ostale, ova knjiga je ključ rajskih dveri.

Klajn u njoj slika sumornu blisku budućnost (sredina ovog veka) u kojoj recesija traje već tri desenije, fosilna goriva su istrošena, nezaposlenost i glad potresaju nekada najprosperitetnije države sveta i perspektiva nije ni najmanje sjajna. Njegov glavni junak, Vejd Vots, srednjoškolac je koji – poput miliona i miliona drugih ljudi, bez obzira na rasu, pol ili uzrast – od sivila i beznađa beži u virtuelni svet po imenu OAZA, čiji je glavni tvorac čudak i programerski genije po imenu Džejms Donovan Halidej. Evo odlomka koji govori o ovom harizmatičnom čoveku koji će, posle svoje smrti, pokrenuti more korisnika svoje tvorevine da pokušaju da pronađu u ogromnim prostorima OAZE „uskršnje jaje“ koje je on pomno sakrio, i tako steknu njegovo neizmerno bogatstvo:

.................................

Džejms Donovan Halidej je rođen 12. juna 1972, u gradu Midltaun, u Ohaju. Bio je jedinac. Otac mu je bio rukovalac mašinom i alkoholičar, a majka manično-depresivna kelnerica.

Po svim pričama, Džejms je bio bistar dečak, ali krajnje nedruštven. Bilo mu je izuzetno teško da komunicira sa ljudima oko sebe. I pored toga što je bio očigledno inteligentan, slabo je prolazio u školi, zato što mu je pažnja bila uglavnom usmerena na računare, stripove, romane naučne i epske fantastike, filmove i iznad svega, video igre.

Jednog dana dok je bio u osmom osnovne, Halidej je sedeo sam u školskom restoranu i čitao Igrački priručnik za Tamnice i zmajeve. Bio je opčinjen tom igrom, ali nikad je nije igrao, zato što nikada nije imao drugove sa kojima bi to radio. Jedan dečak u njegovom razredu, po imenu Ogden Morou, primetio je šta Halidej čita i pozvao ga da prisustvuje jednoj nedeljnoj igračkoj sesiji Tamnica i zmajeva, u njegovoj kući. Tamo, u Morouvljevom podrumu, Halidej se upoznao sa čitavom grupom „mega-zaluđenika“ nalik njemu. Oni su ga smesta prihvatili kao jednoga od njih, i Džejms Halidej je prvi put u životu imao krug drugova.

Ogden Morou je na kraju postao Halidejev poslovni partner, saradnik i najbolji prijatelj. Mnogi će kasnije porediti partnerstvo Moroua i Halideja sa saradnjom Džobsa i Voznijaka ili Lenona i Makartnija. Bilo je to partnerstvo predodređeno da izmeni tok ljudske istorije.

U svojoj petnaestoj godini, Halidej je stvorio prvu video igru, Anorakovu potragu. Programirao ju je u Bejziku na TRS-80 Kolor Kompjuteru koji je dobio za prethodni Božić (iako je od roditelja tražio nešto skuplji Komodor 64). Anorakova potraga je bila igra avanture smeštena na Ktoniji, izmišljenom svetu kojio je Halidej stvorio za svoju srednjoškolsku kampanju Tamnica i zmajeva. Nadimak „Anorak“ Halideju je nadenula mlada Britanka koja je u njegovu srednju školu došla zahvaljujući razmeni učenika. Njemu se ime Anorak toliko dopalo da ga je koristio za svoj omiljeni lik u Tamnicama i zmajevima, moćnog čarobnjaka koji se kasnije pojavljivao u mnogim njegovim video igrama.

Halidej je Anorakovu potragu napravio iz zabave, kako bi je igrao zajedno sa likovima iz njegove igračke grupe Tamnica i zmajeva. Svi su oni ustanovili da je igra zarazna, i protraćili bezbroj sati na rešavanje njenih komplikovanih rebusa i zagonetki. Ogden Morou je ubedio Halideja da je Anorakova potraga bolja od većine kompjuterskih igara koje su trenutno bile na tržištu, i podsticao ga da pokuša da je proda. Pomogao je Halideju da napravi jednostavni omot za igru i njih dvojica su zajedno ručno kopirali Anorakovu potragu na više desetina disketa od 5,25 inča, pa su ih poubacivali u Ziplok-kese sa jednim jedinim fotokopiranim listom na kom su bila upustva. Počeli su da prodaju igru na polici sa softverom u prodavnici kompjutera koja se nalazila u njihovom komšiluku. Ubrzo nisu mogli dovoljno brzo da prave kopije kako bi zadovoljili potražnju.

Morou i Halidej su odlučili da osnuju sopstvenu kompaniju za video igre, Društvene igre, koja je počela sa radom u Morouvljevom podrumu. Halidej je programirao nove verzije Anorakove potrage za računare Atari 800XL, Epl II i Komodor 64, a Morou je počeo da oglašava igru u zadnjem delu nekolicine kompjuterskih časopisa. Posle samo šest meseci, Anorakova potraga postala je nacionalni bestseler.

Halidej i Morou umalo nisu propustili da završe srednju školi pošto su najveći deo završne godine proveli radeći na Anorakovoj potrazi II. I umesto da odu na koledž, obojica su usmerili energiju u potpunosti na svoju novu kompaniju, koja je sada prerasla Morouvljev podrum. Godine 1990, Društvene igre su se preselile u svoj prvi pravi poslovni prostor, smešten u oronulom tržnom centru na bulevaru u gradu Kolambasu, u Ohaju.

U sledećoj deceniji, mala kompanija je zauzela industriju video igara na juriš, izdavši serijal bestselera među akcionim igrama i avanturama, a sve su one koristile revolucionarni grafički sistem prikaza iz prvog lica koji je stvorio Halidej. Društvene igre su postavile nov standard igranja u alternativnim svetovima, i kad god bi objavile neki novi naslov, pomerale su granice onoga što se činilo mogućim na kompjuterskom hardveru koji je u to vreme bio na raspolaganju.

Bucmasti Ogden Morou je po prirodi bio harizmatičan, i on je vodio sve poslove kompanije i njene odnose s javnošću. Na svakoj konferenciju za štampu Društvenih igara, Morou se zarazno cerio iza čupave brade i naočara sa žičanim ramom, koristeći urođeni dar za hajpovanje i preuveličavanje. Činilo se da je Halidej Morouvljeva sušta suprotnost u svakom pogledu. Bio je visok, suvonjav, bolno stidljiv, i radije se držao podalje od svetla reflektora.

Ljudi koji su radili u tom periodu za Društvene igre kažu da se Halidej često zaključavao u svoju kancelariju, gde je neprekidno programirao, obično bez hrane, sna ili kontakta sa drugim ljudima danima, pa čak i nedeljama.

U retkim prilikama kada bi Halidej pristao na intervju, ponašao se bizarno, čak i za jednog dizajnera igara. Bio je hiperkinetičan, ohol i toliko nedruštven da su njegovi sagovornici često odlazili pod utiskom da je duševno bolestan. Halidej je bio sklon da govori toliko brzo da su mu reči često bile nerazumljive, i smejao se uznemirujuće visokim glasom, što je bilo još upadljivije zato što je obično jedini znao čemu se to smeje. Kad bi Halideju intervju (ili razgovor) postao dosadan, obično bi ustao i udaljio se bez ijedne jedine reči.

Halidej je gajio mnoge, dobro poznate opsesije. Među njima je glavna bila ona prema klasičnim video igrama, romanima naučne i epske fantastike kao i prema filmovima svih žanrova. Takođe je bio ekstremno usredsređen na osamdesete godine dvadesetog veka, deceniju u kojoj je bio tinejdžer. Izgleda da je Halidej očekivao da svi oko njega imaju iste opsesije kao on, pa je često napadao one koji nisu. Znalo se da je otpuštao stare nameštenike samo zato što nisu prepoznali neku opskurnu rečenicu iz filmskog dijaloga koju je on citirao, ili zato što je otkrio da im nije poznat neki od njegovih omiljenih crtaća, stripova ili video igara. (Ogden Morou je uvek takve nameštenike ponovo zapošljavao, a Halidej to obično ne bi ni primetio.)

Kako su godine prolazile, ionako zakržljale Halidejeve sposobnosti snalaženja u društvu kao da su se još više pogoršavale. (Posle Halidejeve smrti, o njemu je objavljeno nekoliko iscrepnih psiholoških studija, i njegovo opsesivno pridržavanje rutine i zaokupljenost malobrojnim poljima interesovanja naveli su mnoge psihologe da zaključe kako je Halidej patio od Aspergerovog sindroma, ili nekog drugog oblika visokofunkcionalnog autizma.)

Iako je Halidej bio toliko ekscentričan, niko nikada nije doveo u pitanje njegovu genijalnost. Igre koje je stvorio bile su zarazne i veoma popularne. Krajem dvadesetog veka, Halidej je bio opštepriznat kao jedan od najvećih dizajnera video igara njegove generacije – i, kako su neki tvrdili, svih vremena.

Ogden Morou je i sam bio briljantan programer, ali njegov stvarni talenat krio se u sklonosti prema poslovanju. Pored toga što je sarađivao u stvaranju igara kompanije, osmislio je sve rane marketinške kampanje i šeme za distribuciju šervera, sa neverovatnim rezultatima. Kad su Društvene igre konačno izašle na berzu, vrednost akcija im se smesta vinula u stratosferu.

Do svog tridesetog rođendana, i Halidej i Morou su već bili multimilioneri. Kupili su velelepne kuće u istoj ulici. Morou je kupio lambordžini, otišao na nekoliko dugih odmora i proputovao svetom. Halidej je kupio i restaurirao jedan od originalnih deloreana koji su korišćeni u filmovima iz serijala Povratak u budućnost, nastavio da gotovo sve svoje vreme provodi zavaren za tastaturu računara, i novostečeno bogatstvo koristio da sakuplja ono što će na kraju postati najveća svetska privatna zbirka klasičnih video igara, akcionih figurica iz Zvezdanih ratova, starih kutija za ručak i stripova.

Na vrhuncu uspeha, Društvene igre kao da su se uspavale. Prošlo je nekoliko godina, a da nisu objavile nijednu novu igru. Morou je davao zagonetne izjave, govorio je da kompanija radi na ambicioznom projektu koji će je usmeriti na potpuno novu stranu. Raširile su se glasine o tome kako Društvene igre razvijaju neki novi računarski hardver za igranje i da taj tajni projekt brzo crpi znatne finansijske resurse kompanije. Bilo je indicija da su i Halidej i Morou uložili najveći deo svog ličnog bogatstva u novi poduhvat kompanije. Proneo se glas da su Društvene igre u opasnosti od bankrota.

A onda, u decembru 2012, Društvene igre su se preregistrovale u Sisteme društvenih simulacija i pod tim novim nazivom lansirali svoj glavni proizvod, jedini proizvod koji će SDS ikada objaviti: OAZU – Ontološku antropocentričnu čulno virtuelnu simulaciju.

OAZA je na kraju sasvim promenila način na koji su ljudi širom sveta živeli, radili i komunicirali. Preobrazila je zabavu, društveno umrežavanje, pa čak i globalnu politiku. Iako je početno oglašavana kao nova vrsta onlajn igre za veliki broj korisnika, OAZA je brzo evoluirala u novi način života.

ARKADNA IGRA BLACK TIGER KOJA IMA VEOMA BITNU ULOGU U ROMANU

Dakle, Halidej umire i ostavlja za sobom video snimak u kom objašnjava pravila takmičenja čiji će pobednik osvojiti dvesta četrdeset milijardi dolara:

Na kraju spota, Halidej je dao i link za svoj lični vebsajt, koji se drastično promenio onog jutra kada je umro. Duže od decenije, tamo je stajala samo kratka animacija u beskrajnoj petlji koja je prikazivala njegovog avatara, Anoraka, kako sedi u srednjevekovnoj biblioteci, zguren iznad izbrazdanog radnog stola, meša napitke i proučava prašnjave knjige s čarolijama, dok se na zidu iza njega videla velika slika crnog zmaja.

Ali sada animacije više nije bilo u na njenom mestu je bila lista s najboljim rezultatima nalik na one koje su se pojavljivale u starim video-igrama što su radile kad se u njih ubaci novčić. Lista je sadržala deset numerisanih mesta, a na svakom su se videli inicijali DžDH – Džejms Donovan Halidej – posle čega je stajao rezultat od šest nula. Ta lista s najboljim rezultatima ubrzo je postala poznata pod nazivom „Tabela rezultata.“

Odmah ispod Tabele s rezultatima bila je ikona koja je izgledala kao mala knjiga u kožnom povezu, od koje je link vodio do primerka Anorakovog almanaha za besplatno učitavanje s mreže, zbirke stotina i stotina Halidejevih dnevničkih zapisa bez datuma. Almanah je imao više od hiljadu strana, ali u njemu je bilo malo pojedinosti o Halidejevom ličnom životu ili svakodnevnim aktivnostima. Većina zapisa sadržala je zapažanja njegovog toka svesti u vezi s različitim klasičnim video igrama, naučnofantastičnim i fantazijskim romanima, filmovima, stripovima i pop kulturom iz osamdesetih, zajedno sa duhovitim i oštrim kritikama svega i svačega, od organizovane veroispovesti do dijetalnih bezalkoholnih pića.

Lov, kako je takmičenje kasnije postalo poznato, ubrzo je sebi probio put u globalnu kulturu. Poput dobitka na lutriji, pronalaženje Halidejevog uskršnjeg jajeta postalo je popularna fantazija, među odraslima i decom podjednako. Bila je to igra za svakoga, i isprva se činilo da ne postoji tačan i pogrešan način da se ona igra. Činilo se da Anorakov almanah ukazuje jedino na to da će za pronalaženje jajeta biti ključno poznavanje raznih Halidejevih opsesija. To je dovelo do globalne fascinacije pop kulturom osamdesetih godina dvadestog veka. Pedeset godina po završetku te decenije, filmovi, muzika, igre i moda osamdesetih ponovo su bili glavna stvar. Do 2041, frizura sa šiljcima i farmerke izbeljene kiselinom vratile su se u modu, a obrade pop hitova iz osamdesetih koje su izvodili savremeni bendovi dominirale su muzičkim top-listama. Ljudi koji su zaista bili tinejdžeri u osamdesetim godinama dvadesetog veka, sada svi na ivici starosti, imali su čudno iskustvo dok su posmatrali kako im unuci prihvataju i proučavaju hirove i modu njihove mladosti.

Rođena je nova sub-kultura, koju su činili milioni ljudi čiji je svaki slobodan trenutak u životu sada bio posvećen potrazi za Halidejevim jajetom. Isprva, ti pojedinci su bili poznati jednostavno kao „jajolovci“, ali je to ubrzo skraćeno u nadimak „jovci.“

U prvoj godini Lova bilo je veoma moderno biti jovac, i gotovo svaki korisnik OAZE tvrdio je da im pripada.

Kad je nastupila prva godišnjica Halidejeve smrti, grozničavost kojom je takmičenje bilo okruženo počela je da zamire. Prošla je čitava godina, a niko nije ništa pronašao. Niti jedan ključ ili kapiju. Problem se delimično krio u pukoj ogromnosti OAZE. Ona je obuhvatala hiljade i hiljade simuliranih svetova gde su ključevi mogli da se kriju, i jednom jovcu su trebale godine da iscrpno pretraži samo jedan od njih.

Uprkos svim „profesionalnim“ jovcima koji su se hvalisali na svojim blogovima da su svakog dana sve bliže otkriću, postepeno se ukazala istina: niko nije zaista znao šta traži, niti gde da počne za time da traga.

Prošla je još jedna godina.

I još jedna.

I dalje ništa.

Javno mnenje je potpuno prestalo da se zanima za takmičenje. Ljudi su počeli da pretpostavljaju kako je posredi samo nečuvena prevara koju je smislio bogati ludak. Drugi su verovali da, čak i ako jaje zaista postoji, niko neće biti u stanju da ga pronađe. U međuvremenu, OAZA je nastavila da evoluira i njena popularnost je sve više rasla, dok je igra bila zaštićena od pokušaja preuzimanja i pravnih izazova zahvaljujući gvozdenim klauzulama iz Halidejevog testamenta i vojsci žestokih advokata koje je zadužio da upravljaju njegovom imovinom.

Halidejevo uskršnje jaje je postepeno prešlo u domen urbane legende, a sve malobrojnije pleme jovaca postepeno je postalo predmet sprdnje. Svake godine, na godišnjicu Halidejeve smrti, spikeri su šaljivo izveštavali o tome kako ovi ne pokazuju nikakav napredak. I svake godine, sve više jovaca je odustajalo, zaključivši kako je Halidej zaista sakrio svoje uskršnje jaje tako da ga je nemoguće pronaći.

I prošla je još jedna godina.

I još jedna.

A onda, 11. februara 2045. uveče, ime jednog avatara pojavilo se na vrhu Tabele s rezultatima, pred očima čitavog sveta. Posle pet dugih godina, Bakarni ključ je konačno bio pronađen, i to je uspelo osamnaestogodišnjem klincu koji je živeo u parku auto-prikolica na rubu Oklahoma Sitija.

Taj klinac sam bio ja.

JEDNOROG IZ BLEJD RANERA - JOŠ JEDAN KLJUČNI DETALJ U KNJIZI

Taj klinac, odnosno protagonista romana Vejd, postaće zagriženi "jovac", skraćeno od "jajolovac" odn. lovac na Halidejevo uskršnje jaje, i pritom otkriti da je utopija OAZE ozbiljno ugrožena zbog toga što „zla korporacija“ po imenu Inovativne Onlajn Industrije (IOI) ima nameru da preko svojih plaćenika pobedi u Lovu i stavi OAZU pod kontrolu, uskraćujući pristup svima onima koji ne mogu da priušte mesečnu naknadu, tako da je na kraju izopače u neku vrstu ekskluzivnog luna-parka za malobrojnu elitu. Zato njegova opsesija i želja da pobedi poprima mnogo veći značaj od pukog osvajanja novca: Vejdova borba pretvara se u borbu za slobodan pristup virtuelnoj utopiji i očuvanje jedine nade u kojoj čovečanstvo trenutno može pronaći utehu:

Moja generacija nije poznavala svet bez OAZE. Za nas je to bilo mnogo više od igre ili zabavne platforme. Bio je to sastavni deo našeg života otkad smo znali za sebe. Rođeni smo u gadnom svetu, a OAZA nam je bila jedino pribežište i zadovoljstvo. Pomisao na to da IOI privatizuje i homogenizuje simulaciju užasavala nas je na način koji oni rođeni pre njenog nastanka teško mogu da shvate. Za nas, bilo je to kao da neko preti da će oteti sunce, ili naplaćivati da ga gledamo na nebu.

IZUZETNO VAŽNAN MOMENAT U KNJIZI - SVETI GRAL MONTI PAJTONA

Interesantno je da virtuelna stvarnost koju Klajn opisuje, tačnije tehnologija koja je čini mogućom, i nije toliko daleko – haptičke rukavice i odela kao i pokretne trake za dočaravanje trčanja u beskraj u svakom mogućem smeru razvijaju se i ispituju, i samo je pitanje trenutka kada će postati deo redovne komercijalne ponude. Međutim, kako zapravo Klajnova utopija OAZE izgleda, i kako funkcioniše? Evo odlomka koji to objašnjava:

Kad je OAZA tek bila lansirana, sadržala je samo nekoliko stotina planeta koje su korisnici mogli da istražuju, i sve su ih stvorili programeri i umetnici SDS-a. Njihova okruženja su pokrivala čitavu gamu, od scenografije karakteristične za epsku fantastiku, preko planetarnih gradova sa temama iz kiberpanka, do ozračenih postapokaliptičnih pustara punih zombija. Neke planete su bile dizajnirane sa mukotrpno definisanim pojedinostima. Druge su stvarane nasumično na osnovu serije modela. Svaka je bila naseljena različitim veštački inteligentnim NPC-ima (likovima kojima nisu upravljali igrači) – ljudima, životinjama, čudovištima, tuđinima i androidima kojima je upravljao računar i sa kojima su korisnici OAZE mogli da stupaju u interakciju.

SDS je takođe licencirao ranije stvorene virtualne svetove konkurencije, tako da je sadržina koja je već stvorena za igre kao Everquest i World of Warcraft bila prenesena u OAZU, a kopije Norata i Azerota nadodane su rastućem katalogu OAZINIH planeta. Drugi virtuelni svetovi ubrzo su ih sledili, od Metaverzuma do Matriksa. Univerzum iz TV serije Svitac bio je usidren u sektoru odmah do galaksije Zvezdanih ratova, sa detaljnom rekonstrukcijom univerzuma Zvezdanih staza u susednom sektoru. Korisnici su sada mogli da se teleportuju tamo-amo između svojih omiljenih izmišljenih svetova. Srednja Zemlja. Vulkan. Pern. Arakis. Magrateja. Disk-svet, Rečni svet, Svet-prsten. Svetovi povrh svetova.

Zarad određivanja zona i navigacije, OAZA je bila podeljena na dvadeset sedam podjednakih „sektora“ u obliku kocke, a svaki je u sebi nosio stotine različitih planeta. (Trodimenzionalna mapa svih dvadeset sedam sektora upadljivo je podsećala na igračku-zagonetku iz osamdesetih koja se zvala Rubikova kocka. Poput mnogih jovaca, znao sam da to nije nimalo slučajno.) Svaki sektor je bio širok tačno deset svetlosnih sati, ili oko 10,8 milijardi kilometara. Dakle, ukoliko ste putovali brzinom svetlosti (najvećom brzinom koja se mogla postići bilo kojom svemirskom letelicom unutar OAZE), mogli ste da stignete s jedne strane sektora do druge tačno za deset sati. Ta vrsta dalekog putovanja nije bila jevtina. Svemirske letelice koje su mogle da putuju brzinom svetlosti bile su retke, i za njihov let bilo je potrebno gorivo. Uzimanje novca od ljudi za virtuelno gorivo namenjeno napajanju virtuelnih svemirskih brodova bilo je jedan od načina na koji su Sistemi društvenih simulacija stvarali prihod, pošto je pristupanje OAZI bilo besplatno. Ali glavni izvor prihoda za SDS bile su naknade za teleportovanje. Teleportacija je bila najbrži vid putovanja, ali isto tako i najskuplji.

Putovanje unutar OAZE nije bilo samo skupo – bilo je i opasno. Svaki sektor je bio podeljen u mnogo različitih zona različite veličine i oblika. Neke zone su bile toliko velike da su obuhvatale nekoliko planeta, dok su druge prekrivale samo nekoliko kilometara na površini jednog jedinog sveta. Svaka zona je imala jedinstvenu kombinaciju pravila i parametara. Magija je funkcionisala u nekim zonama, dok u drugim nije. Isto je važilo i za tehnologiju. Ako biste uleteli svojim zvezdanim brodom zasnovanim na tehnologiji u zonu u kojoj tehnologija ne funkcioniše, motori bi vam otkazali istog trena kad biste prešli granicu zone. Onda biste morali da angažujete nekog smešnog sedobradog čarobnjaka sa svemirskom baržom koja radi na magiju da vas odvuče natrag u tehnološku zonu.

Dvojne zone su dopuštale upotrebu i magije i tehnologije, dok su nulte zone branile i jedno i drugo. Postojale su pacifističke zone gde nije bila dozvoljena borba među igračima, i PvP zone gde je svaki avatar gledao da spase sopstvenu kožu.

Morali ste da budete obazrivi pri ulasku u svaku novu zonu ili sektor. Morali ste da budete spremni.

A očigledno je da samo najveći zaluđenici imaju šanse da svoje avatare dovedu do željenog cilja – zaluđenici koji do tančina poznaju opsesiju tvorca OAZE i ultimativnog takmičenja u njoj. Bilo mi je vrlo zabavno kada sam – kao u sledećem odlomku – shvatio da moj avatar u takvom svetu ne bi bio bez svojih šansi:

Almanah je sadržao na hiljade referenci koje su se odnosile na omiljene Halidejeve knjige, TV serije, filmove, pesme, grafičke novele i video igre. Većina tih predmeta bila je starija od četrdeset godina, pa su njihove besplatne digitalne kopije mogle da se učitaju iz OAZE. Ako bi mi zatrebalo nešto što se legalno nije moglo nabaviti besplatno, gotovo uvek sam mogao to da nađem na „Jovačkom torentu“, programu za podelu fajlova koji su koristili jovci širom sveta.

Kad je moje istraživanje bilo posredi, nikada nisam koristio prečice. U proteklih pet godina, prošao sam kroz čitav spisak knjiga preporučenih jovcima. Daglas Adams. Kurt Vonegat. Nil Stivenson. Ričard K. Morgan. Stiven King. Orson Skot Kard. Teri Pračhet. Teri Bruks. Bester, Bredbery, Haldeman, Hajnlajn, Tolkin, Vans, Gibson, Gejman, Skalzi, Zelazni. Pročitao sam sve romane svih pisaca koje je Halidej voleo.

I tu nisam stao.

Isto tako sam odgledao svaki film koji je on pomenuo u Almanahu. Ako je to bio neki od Halidejevih favorita, kao Ratne igre, Isterivači duhova, Pravi genije, Bolje mrtav, ili Osveta šmokljana, gledao sam ih iznova sve dok svaku scenu nisam znao napamet.

Proždirao sam sve ono što je Halidej nazivao „Svetim trilogijama“: Zvezdane ratove (originalnu i prikvel-trilogiju, tim redosledom), Gospodara prstenova, Matriks, Pobesnelog Maksa, Povratak u budućnost i Indijanu Džonsa. (Halidej je jednom rekao da voli da zamišlja kako ostali filmovi o Indijani Džonsu, od Kraljevstva kristalne lobanje nadalje, ni ne postoje. Bio sam sklon da se saglasim sa njim.)

Takođe sam upio u sebe kompletne filmografije svih njegovih omiljenih režisera. Kamerona, Gilijema, Džeksona, Finčera, Kjubrika, Lukasa, Spilberga, Tarantina. I, naravno, Kevina Smita.

Proveo sam tri meseca proučavajući sve tinejdžerske filmove Džona Hjuza i pamteći sve ključne rečenice iz dijaloga.

Samo krotki bivaju štipani. Smeli preživljavaju.

Moglo se reći da sam pokrio sve osnove.

Proučio sam Monti Pajtona. I to ne samo Sveti gral. Svaki njihov film, album i knjigu, kao i svaku epizodu prvobitne serije sa BBC-a. (Uključujući i one dve „izgubljene“ epizode koje su snimili za nemačku televiziju.)

Nisam nameravao da zabušavam.

Nisam nameravao da propustim nešto očigledno.

Negde usput, počeo sam malo da preterujem.

Možda sam, zapravo, počeo malčice da ludim.

Odgledao sam sve epizode serija Najveći američki heroj, Vazdušni vuk, A-Tim, Vitez na točkovima, Otpadnici nauke, i Mapet šou.

A šta je sa Simpsonovima, pitate?

Znao sam više o Springfildu nego o svom rodnom gradu.

Zvezdane staze? O, odradio sam domaći. Originalna serija, Sledeća generacija, DS9. Čak i Vojadžer i Enterprajz. Gledao sam ih sve hronološkim redom. Filmove takođe. Fejzeri su pronašli metu.

Prošao sam kroz ubrzani kurs iz crtaća koji su se prikazivali ujutro tokom osamdesetin.

Naučio sam ime svakog prokletog Gobota i Transformera.

Zemlja izgubljenih, Tandar Varvarin, Hi-Men, Školski rok!, Dži-Aj Džo – sve sam ih znao. Zato što je znanje pola dobijene bitke.

Ko mi se uvek našao, i u dobru i u zlu? H.R. Pafnstaf.

Japan? Jesam li pokrio Japan?

Jesam. Nego šta sam. I anime i igrane filmove. Godzila, Gamera, Starblejzeri, Svemirski džinovi i Dži-Fors. Vozi, Munjo, vozi.

Nisam bio tamo neki diletant.

Nisam se zajebavao.

Upamtio sam svaki štos Bila Hiksa na bini.

Muzika? Pa, nije bilo lako pokriti svu muziku.

Potrajalo je.

Osamdesete su bila duga decenija (celih deset godina), a Halidej izgleda nije mnogo birao. Slušao je sve. Pa sam zato i ja. Pop, rok, nju vejv, pank, hevi metal. Od Police preko Journey i R.E.M-a pa do Clasha. Sve sam to savladao.

Prošišao sam kroz kompletnu diskografiju grupe They Might Be Giants za manje od dve nedelje. Za Devo mi je trebalo više.

Odgledao sam mnogo snimaka na Ju-tjubu sa slatkim zaluđenicama koje su svirale obrade pesama iz osamdesetih na ukulelelu. To tehnički nije spadalo u moje istraživanje, ali gajio sam ozbiljan fetiš prema slatkim zaluđenicama koje sviraju ukulele, koji ne mogu ni da objasnim, ni da odbranim.

Pamtio sam tekstove. Glupe stihove bendova sa imenima kao što su Van Halen, Bon Jovi, Def Leppard i Pink Floyd.

Nisam posustajao.

Radio sam svake noći do sitnih sati.

Jeste li znali da je Midnight Oil bio australijski bend, čiji je hit iz 1987. imao naslov „Postelje u plamenu“?

Bio sam opsednut. Nisam nameravao da odustanem. Zato sam imao lošije ocene. Nije me bilo briga.

Pročitao sam svaku svesku svakog strip-naslova koji je Halidej ikada nabavio.

Nisam nameravao da dozvolim da iko dovede u pitanje moju predanost.

Naročito kad se radilo o video igrama.

Za video igre sam bio stručnjak.

Bila je to moja specijalna sposobnost korišćenja dva oružja odjednom.

Moja kategorija iz snova u kvizu Jeopardy!

Učitao sam sve igre koje su bile pomenute u Almanahu, od Akalabeta do Zaksona. Igrao sam svaku dok nisam njom ovladao, kako bih onda prešao na sledeću.

Ne biste poverovali koliko istraživanja možete obaviti kada nemate nikakav društveni život. Dvanaest sati dnevno, sedam dana nedeljno, to je jako puno vremena za učenje.

Prelazio sam sve žanrove i platforme video igara. Klasične arkadne, na novčić, one za kućne kompjutere, konzole i ručne. Avanture zasnovane na tekstu, pucačine iz prvog lica, rolplej igre iz trećeg lica. Drevne osmobitne, šesnaestobitne i tridesetdvobitne klasike napisane u prošlom veku. Što je igru bilo teže pobediti, to sam u njoj više uživao. I dok sam igrao te stare digitalne relikvije, iz noći u noć, iz godine u godinu, ustanovio sam da sam nadaren za njih. Akcionim naslovima sam mogao da ovladam za nekoliko sati, a nije postojala avantura ili rolplej igra koju nisam mogao da rešim. Nikada mi nisu bila potrebna uputstva niti kodovi za varanje. Sve bi jednostavno škljocnulo. A stare arkadne igre su mi još bolje išle od ruke. Kad bih ušao u štos sa nekim brzim klasikom poput Branioca, osećao sam se kao soko u letu, ili onako kako se sigurno ajkula oseća dok krstari nad okeanskim dnom. Prvi put sam shvatio kako izgleda biti u svom prirodnom elementu. Biti nadaren za nešto.

Ali nisam na prvi trag naišao zahvaljujući istraživanju starih filmova, stripova ili video igara. Pronašao sam ga dok sam proučavao istoriju starih rolplej igara s olovkom i hartijom.

 

Reference na poznate serije, filmove, knjige, crtaće i stripove prožimaju radnju ovog romana koja se razvija kao vrlo ozbiljan SF triler. Dovoljno je, recimo, baciti kratak pogled na ovaj odlomak u kom Vejd govori o svemirskim letelicama koje njegov avatar poseduje u OAZI zahvaljujući tome što se proslavio pronalaženjem prvog, Bakarnog ključa i prolaskom kroz Prvu kapiju:

Na levoj strani piste stajao je moj iks-ving lovac pohaban u bitkama. Na desnoj strani je bio parkiran delorean. Na samoj pisti bila je moja najčešće korišćena svemirska letelica, Vonegat. Maks je već zagrejao motore i oni su se oglašavali dubokom, neprestanom rikom koja je ispunila hangar. Vonegat je bila veoma modifikovana transportna letelica klase Svitac, preuređena po brodu Spokoj iz klasične TV serije Svitac. Letelica je imala naziv Kejli kada sam je tek nabavio, ali odmah sam je prekrstio po jednom od svojih omiljenih romanopisaca iz dvadesetog veka. Novo ime bilo je ispisano šablonom na boku izlupane sive oplate.

Opljačkao sam Vonegata od jedinice koja je pripadala klanu Oviraptora i koja je budalasto pokušala da mi otme iks-ving dok sam krstario kroz brojnu grupu svetova u Jedanaestom sektoru poznatom još pod imenom Vedonverzum. Oviraptori su bili razmetljivi gadovi koji nisu imali pojma s kim se kače. Bio sam gadno raspoložen i pre nego su otvorili vatru na mene. Da nisam, verovatno bih samo izbegao sukob prelasko u brzinu svetlosti. Ali tog dana sam odlučio da njihov napad shvatim lično.

Brodovi su bili kao i većina drugih predmeta u OAZI. Svaki je imao posebne osobine, naoružanje i brzinske sposobnosti. Moj iks-ving je mogao mnogo lakše da manevriše nego veliki teretnjak Oviraptora, tako da sam bez ikakvih problema izbegao baražu iz njihovih naknadno pridodatih topova, dok sam ih istovremeno izbombardovao laserskim hicima i protonskim torpedima. Kad sam im onesposobio motore, ukrcao sam se na brod i pobio sve prisutne avatare. Kapetan je pokušao da mi se izvini kad je video ko sam, ali nisam bio raspoložen za praštanje. Kad sam se ratosiljao posade, parkirao sam iks-ving u teretnom spremištu i onda odjezdio kući u svom novom brodu.

Klajn – moram to priznati – izuzetno vešto prepliće pravu i virtuelnu stvarnost u priči koja vodi uzbudljivom finalu, i pritom koristi veoma poznate teme o nikogoviću koji postaje heroj (from zero to hero), pojedincu koji se suprotstavlja moćnom, bahatom i nemoralnom sistemu i uspeva da ga pobedi samo zahvaljujući svojoj domišljatosti i trunci sreće, te o starom šablonu: momak nalazi devojku/momak ostaje bez devojke/momak je ponovo pronalazi... I sve to funkcioniše savršeno.

Nimalo ne čudi što je Holivud, gladan novih, originalnih stvari, prepoznao u ovoj knjizi koncept koji bi mogao da upali. Ukoliko WB bude hteo da ostane veran tekstu, moraće da iskešira silnu lovu za korišćenje poznatih filmova, junaka i motiva, ali čitava stvar bez toga ne bi imala mnogo smisla. I ne mogu da ne pomislim na tezu koju Ijan Mekdonald iznosi već desetak godina o tome da je umetničko stvaralaštvo neposredne budućnosti zapravo stvaralaštvo remiksa, ne samo u muzici, već i u slikarstvu, filmu, pa i književnosti. Čini se da PRVI IGRAČ NA POTEZU fino dokazuje tu tvrdnju, ali šta god mislili o tome, jedno ne možemo poreći: ova knjiga je dobro napisana, vezuje čitaoca za likove, ima sjajnu dramaturgiju, i pride pominje – što se kaže – sve ono što vole mladi.

Za kraj ovog maratonskog bloga, evo još jednog, završnog odlomka, i mislim da vam neće biti teško da zamislite kako će on izgledati na bioskopskom platnu, pa još – neizostavno – u 3D tehnici:

 

Bio je petak, i provodio sam još jedno samotno veče u istraživanju, tako što sam gledao sve epizode Malih genijalaca, TV serije s početka osamdesetih o tinejdžerskom hakeru koji koristi poznavanje kompjutera kako bi rešavao misterije. Upravo sam završio sa gledanjem epizode „Smrtonosni pristup“ (koja je bila amalgam sa Sajmonom i Sajmonom) kad mi je stigao imejl u sanduče. Poslao mi ga je Ogden Morou. Na mestu predviđenom za temu poruke pisalo je: „Možemo da đuskamo ako želimo.“

U samom imejlu nije bilo teksta. Samo je bio prikačen fajl – pozivnica na jedan od najekskluzivnijih skupova u OAZI: rođendansku proslavu Ogdena Moroua. U stvarnom svetu, Morou se gotovo nikada nije pojavljivao na javnim mestima, a u OAZI je izlazio iz skrovišta samo jednom godišnje, kako bi priredio taj događaj.

Na pozivnici se nalazila fotka Morouovog slavnog avatara, Velikog i Moćnog Oga. Sedobradi čarobnjak je bio zguren iznad komplikovane miksete kao disk džokej, sa jednom slušalicom pritisnutom uz uvo, dok je grizao donju usnu u muzičkoj ekstazi i skrečovao prstima drevnu vinilnu ploču na srebrnom gramofonu. Na njegovom sanduku sa pločama nalazila se nalepnica sa napisom BEZ PANIKE i logo protiv Šestica – precrtani žuti broj šest u crvenom krugu. U dnu je pisalo:

Dens-parti iz osamdesetih Ogdena Moroua

na proslavi njegovog 73. rođendana!

Večeras – 22 h OST u Rastrojenom Globusu

VAŽI ZA JEDNU OSOBU

Bio sam zgranut. Ogden Morou je utrošio vreme na to da me pozove na proslovu svog rođendana. Bila je to najveća počast koju mi je iko ikada ukazao.

Pozvao sam Art3midu, i ona je potvrdila da je i sama primila isti imejl. Rekla je da ne može odbiti pozivnicu od Oga lično, uprkos očiglednim rizicima. I tako, naravno, rekao sam joj da ćemo se naći tamo, u klubu. Bio je to jedini način da izbegnem da ispadnem totalni slabić.

Znao sam da je Og, ako je već pozvao nas dvoje, verovatno pozvao i ostale pripadnike Vrhunske Petorke. Ali Aeh se verovatno neće pojaviti, zato što je svakog petka uveče učestvovao u dvoboju na život i smrt koji se prenosio širom sveta. A Šoto i Daito su ulazili u PvP zone samo ako je to bilo apsolutno neophodno.

Rastrojeni Globus je bio čuveni plesni klub u kom nije vladala sila teže, na planeti Neonoar u Šesnaestom sektoru. Ogden Morou je lično kodirao to mesto pre više decenija i još je bio njegov jedini vlasnik. Nikada pre toga nisam bio u Globusu. Nisam nešto bio sklon plesu, niti druženju sa nabudženim über-šmokljanima koji bi da budu jovci, i koji su tamo često navraćali. Ali Ogova rođendanska proslava bila je poseban događaj, pa uobičajenim klijentima pristup večeras neće biti omogućen. Večeras, klub će biti pun slavnih ličnosti – filmskih zvezda, muzičara i najmanje dva pripadnika Vrhunske Petorke.

Proveo sam više od jednog sata tako što sam budžio frizuru svog avatara i isprobavao razne skinove koje bih mogao da imam na sebi u klubu. Na kraju sam se odlučio za klasičnu garderobu iz ere osamdesetih: svetlosivo odelo, baš kao ono koje je Piter Veler nosio u filmu Bukaru Banzai, sa sve crvenom leptir mašnom, i parom starih dubokih adidas patika. Inventar sam takođe napunio najboljim oklopom koji sam imao i velikim izborom oružja. Jedan od razloga zbog kojih je Globus bio toliko u modi bila je njegova lokacija u PvP zoni, gde su funkcionisale i tehnologija i magija. Stoga je odlazak tamo bio opasan. Naročito za slavnog jovca poput mene.

Širom OAZE bile su raštrkane stotine svetova sa kiberpank temama, ali Neonoar je bio jedan od najvećih i najstarijih među njima. Viđena iz orbite, planeta je bila sjajni kliker od oniksa pokriven preklapajućim paukovim mrežama pulsirajućeg svetla. Na Neonoaru je stalno bila noć, na celom tom svetu, a površina mu se sastojala od beskrajne mreže međusobno povezanih gradova punih nemoguće velikih nebodera. Nebo mu je bilo išarano neprekidnim rekama letelica koje su brujale kroz vertikalne gradske pejzaže, a ulice ispod njih vrvele su od NPC-a odevenih u kožu i avatara sa naočarima-ogledalima, i svi su oni nosili oružje visoke tehnologije kao i potkožne implante, a govorili su urbanim rečnikom koji je potekao pravo iz Neuromansera.

Rastrojeni Globus je bio smešten na zapadnoj hemisferi, na raskršću Bulevara i Avenije, dve jarko osvetljene ulice koje su se protezale sasvim oko planete duž njenog ekvatora i početnog meridijana. Sam klub je bio masivna kobaltno plava sfera, prečnika tri kilometra, i lebdeo je trideset metara iznad tla. Lebdeće kristalne stepenice vodile su do jedinog ulaza u klub, kružnog otvora u dnu sfere.

Ušao sam tamo grandiozno, doletevši svojim deloreanom, koji sam pribavio kad sam dovršio zadatak Povratak u budućnost na planeti Zemekis. Delorean je bio opremljen (nefunkcionalnim) kondenzatorom fluksa, ali ja sam u opremu i izgled uneo nekoliko dodataka. Najpre, ugradio sam u kontrolnu tablu vozila kompjuter sa veštačkom inteligencijom po imenu KIT (kupljen na onlajn aukciji), zajedno s odgovarajućim crvenim skenerom iz Viteza na točkovima odmah iznad rešetke deloreana. Onda sam kola opremio oscilatornim potisnikom, uređajem koji im je omogućavao da prolaze kroz čvrstu materiju. Konačno, da bih kompletirao temu supervozila iz osamdesetih, nalepio sam logo Isterivača duhova na vrata koja su se podizala kao krila, a onda dodao personalizovane tablice na kojima je pisalo EKTO-88.

Imao sam ga tek nekoliko nedelja, ali moj delorean koji je isterivao đavole, viteški vozio i prodirao kroz materiju već je postao zaštitni znak mog avatara.

Znao sam da ću, ako parkiram svoja ekstra kolica u PvP zoni, praktično ostaviti otvorenu pozivnicu nekom debilu da pokuša da ih mazne. U delorean je bilo ugrađeno nekoliko sistema protiv krađe, a sistem za paljenje je bio miniran u stilu Maksa Rokatanskog, tako da ukoliko neki drugi avatar pokuša da startuje kola, plutonijumska komora aktivira malu termonukleranu eksploziju. Ali bezbednost mojih kola ovde, na Neonoaru, nije predstavljala nikakav problem. Čim sam izašao iz deloreana, bacio sam čaroliju Smanjivanja na njega, i on se istog trena skupio do veličine kutije šibica. Onda sam deloreana stavio u džep. Zone sa magijom imale su svojih prednosti.

Hiljade avatara tiskale su se pred zaštitnim poljima u vidu baršunastih konopaca koji su sprečavali pristup svima bez pozivnice. Dok sam hodao prema ulazu, gomila me je zasipala mešavinom uvreda, zahteva za autogramom, pretnji smrću i suznih izjava večite ljubavi. Bio mi je aktiviran telesni štit ali začudo, niko me ničim nije gađao. Pokazao sam kiborgu na vratima pozivnicu, a onda se popeo uz dugačke kristalne stepenice koje su vodile gore, u klub.

Ulazak u Rastrojeni Globus izazvao je u meni popriličnu dezorijentisanost. Unutrašnjost džinovske sfere bila je potpuno šuplja, a zakrivljena unutrašnja površina služila je kao šank i mesto za sedenje. Čim prođete kroz ulaz, zakoni gravitacije se promene. Gde god da pođete, stopala vašeg avatara uvek prianjaju za unutrašnjost sfere, tako da možete ići pravom linijom, do „vrha“ kluba, a onda natrag s druge strane, tako da dođete tamo odakle ste krenuli. Ogroman otvoreni prostor u središtu sfere služio je kao klupski „plesni podijum“ s nultom gravitacijom. Tamo se stizalo jednostavnim odskokom od poda, kao Supermen kada poleće, a zatim plivanjem kroz vazduh u sfernu „zonu gruva“ lišenu sile teže.

Dok sam stupao kroz ulaz, pogledao sam uvis – ili tamo gde je trenutno bilo „gore“ – a onda osmotrio okolinu dugim pogledom. Klub je bio krcat. Stotine avatara muvale su se okolo kao mravi koji mile po unutrašnjosti ogromnog balona. Drugi su već bili na plesnom podijumu – obrtali su se oko ose, leteli, izvijali i tumbali u ritmu muzike, koja je dumbarala iz sfernih zvučnika koji su lebdeli klubom.

Usred svih plesača, prostrani providni mehur stajao je u prostoru, u apsolutnom centru kluba. Bila je to „kabina“ u kojoj je stajao disk-džokej, okružen gramofonima, miksetama, dekovima i brojčanicima. U središtu sve te opreme nalazio se uvodni di-džej, R2-D2, i marljivo je radio različitim robotskim rukama na gramofonima. Prepoznao sam melodiju koju je puštao: remiks pesme „Tužni ponedeljak“ grupe Nju Order iz osamdeset osme, sa puno ubačenih semplova zvukova droida iz Zvezdanih ratova.

Dok sam se probijao prema najbližem šanku, avatari kraj kojih sam prolazio redom su zastajali da se zagledaju i pokažu na mene. Nisam mnogo obraćao pažnju na njih, pošto sam bio zauzet zaglednjem kluba u potrazi za Art3midom.

Kad sam došao do šanka, naručio sam pangalaktički grgolj-blaster od Klingonke koja je tamo ordinirala i sasuo pola pića u grlo. Onda sam se iscerio kad je R2 krenuo sa još jednom klasičnom pesmom iz osamdesetih. „’Sindikat Zmije’“, izdeklamovao sam, više iz navike. „Djuran Djuran. Hiljadu devetsto osamdeset treća.“

„Nije loše, majstore“, rekao je poznati glas, taman toliko glasno da čujem pored muzike. Okrenuo sam se i ugledao Art3midu koja je stajala iza mene. Imala je na sebi večernju toaletu: haljinu plavu kao čelik koja je izgledala kao da je na nju nanesena sprejem. Tamna kosa njene avatarke bila je podšišana u paž-frizuru, tako da joj je savršeno uokvirila zamamno lice. Izgledala je straobalno.

Ona viknu šankerki. „Glenmorangi. S ledom.“

Osmehnuo sam se sebi u bradu. Omiljeno piće Konora Meklauda. Aman, kako sam samo voleo tu devojku.

Namignula mi je kad joj se piće pojavilo. Onda je kucnula čašom o moju i eksirala njenu sadržinu jednim gutljajem. Žamor avatara oko nas sada se pojačao. Vest da su Parzival i Art3mida ovde, da ćaskaju za šankom, već se širila celim klubom.

Art3mida baci pogled prema plesnom podijumu, zatim ponovo prema meni. „I šta kažeš, onda, Persi?“ reče ona. „Da li ti se đuska?“

Namrštio sam se. „Ne ukoliko me i dalje budeš nazivala ’Persi.’“

Nasmejala se. Upravo tada, pesma se završila i klub je utihnuo. Sve oči su se okrenule naviše, prema kabini za disk džokeja, gde se R2-D2 upravo rastvarao u svetlosnom pljusku, kao kada nekoga „šalju zrakom“ u epizodi originalnog serijala Zvezdane staze. Onda se začulo gromoglasno klicanje kad se sedokosi avatar prebacio zrakom tamo i pojavio se iza gramofona. Bio je to Og.

Stotine video-prozora pojavilo se u vazduhu, po čitavom klubu. U svakom se video krupni kadar Ogovog lika uživo u kabini, tako da su svi jasno videli njegovog avatara. Stari čarobnjak je imao na sebi šljampave farmerke, sandale i izbledelu majicu sa Zvezdanim stazama: Sledećom generacijom. Mahnuo je skupu, a onda pustio prvu stvar, dens-remiks pesme „Buntovni poklič“ Bilija Ajdola.

Klicanje se razleže plesnim podijumom.

„Obožavam ovu pesmu!“ viknu Art3mida. Oči joj se strelovito okrenuše prema mestu za ples. Pogledah je nesigurno. „Šta je bilo?“ reče ona s tobožnjim sažaljenjem. „Zar dečko ne ume da igra?“

Ona se smesta prepusti ritmu, mlatarajući glavom i vrteći kukovima. Onda se odgurnu od poda obema nogama i zalebde uvis prema zoni gruva. Zurio sam za njom, nakratko ukočen, prikupljajući hrabrost.

„U redu“, prmrmljao sam sebi. „Đavo da ga nosi.“

Savio sam kolena i snažno se odgurnuo od poda. Avatar mi je uzleteo, zalebdeo uvis i kliznuo kraj Art3mide. Avatari koji su već bili na plesnom podijumu pomerili su se u stranu kako bi nam raščistili put, napravivši tunel koji je vodio do središta plesnog podijuma. Video sam kako Og lebdi u svom mehuru, jedva malo iznad nas. Okretao se na peti kao derviš i remiksovao usput pesmu, dok je istovremeno podešavao gravitacioni vrtlog plesnog podijuma, tako da je zapravo okretao sam klub, kao drevni vinilni disk.

Art3mida mi namignu, a onda joj se noge stopiše u sirenin rep. Ona jednom mlatnu svojim novim repnim perajem i suknu pored mene, izvijajući telo i otiskujući se ui mitraljeskom ritmu dok je plivala kroz vazduh. Onda se ona ponovo okrenu prema meni, ostavši da lebdi, s osmehom i pruženom rukom, u pozivu da joj se pridružim. Kosa joj je okružila glavu poput oreola, kao da je pod vodom.

Kad sam stigao do nje, ona me uze za ruku. U tom trenu njen rep sirene iščeznu i noge joj se ponovo pojaviše, u mahnitim pokretima makazica kojima je pratila ritam.

Ne uzdajući se više u sopstvene nagone, učitao sam vrhunski avatarski plesni softver po imenu „Travoltra“, koji sam nešto ranije te večeri svukao s mreže i testirao. Program je preuzimao kontrolu nad Parzivalovim kretnjama, sinhronizujući ih sa muzikom, i sva četiri ekstremiteta pretvorila su mi se u lelujave kosinusne talase. Iz čista mira, pretvorio sam se u disko-krelca.

Art3midine oči su se ozarile od iznenađenja i oduševljenja, pa je počela da prati moje pokrete, i nas dvoje smo kružili jedno oko drugog kao elektroni u ubrzanju. Tada Art3mida poče da menja oblike.

Avatarka joj izgubi ljudsko obličje i rastvori se u amorfni mehur koji stade da menja veličinu i boju prateći muziku. Odabrao sam opciju ogledalo partnera u plesnom softveru i počeo to isto da radim. Udovi i trup mog avatara potekoše i zavrteše se kao da su od karamela, obavivši Art3midu, dok su neobične raznobojne šare curele i pomerale mi se po koži. Izgledao sam kao Plastični Čovek, pod uslovom da tripuje do daske na LSD-u. Onda su i svi ostali na plesnom podijumu počeli da menjaju oblik, topeći se u prizmične mehurove svetla. Ubrzo zatim, centar kluba izgledao je kao lava-lampa s nekog drugog sveta.

Kada se pesma završila, Og se naklonio, a onda pustio sentiš. „S vremena na vreme“ od Sindi Loper. Svuda oko nas, avatari zaigraše u parovima.

Učtivo sam se naklonio Art3midi i ispružio ruku. Osmehnula se i prihvatila je. Privukao sam je blizu sebe i zalebdeli smo zajedno. Og je podesio gravitaciju na plesnom podijumu suprotno od smera kazaljki na satu, tako da su svi naši avatari polako rotirali oko nevidljive središnje osovine kluba, kao čestice prašine u snežnoj kugli.

A onda, pre nego što sam stigao sam sebe da sprečim, te reči su mi se prosto otele.

„Volim te, Arti.“

Isprva mi nije odgovorila. Samo me je pogledala preneraženo dok su nam avatari i dalje lebdeli jedan oko drugog, na autopilotu. Onda se ona prebaci na privatni glasovni kanal, tako da niko nije mogao da prisluškuje naš razgovor.

„Ne voliš ti mene, Zi“, reče ona. „Uopšte me ne poznaješ.“

„Poznajem te“, bio sam uporan. „Poznajem te bolje nego što sam poznavao ikoga u životu.“

„Znaš samo ono što želim da znaš. Vidiš samo ono što želim da vidiš.“ Ona spusti ruku na grudi. „Ovo nije moje pravo telo, Vejde. Niti moje pravo lice.“

„Baš me briga! Volim tvoj um – tvoju ličnost. Baš me briga za pakovanje.“

„To kažeš tek tako“, reče ona. U glasu joj se čula uznemirenost. „Veruj mi. Ako bih ti ikad dozvolila da me zaista vidiš, zgadio bi se.“

„Zašto uvek to govoriš?“

„Zato što sam grozno deformisana. Ili sam paraplegičarka. Ili mi je zapravo šezdeset tri godine. Izaberi.“

„Baš me briga i da je sve to istovremeno. Reci mi gde možemo da se sretnemo i to ću ti dokazati. Sešću iz ovih stopa na avion i odleteti tamo gde si. Znaš da hoću.“

Ona odmahnu glavom. „Ti ne živiš u stvarnom svetu, Zi. Sudeći po onome što si mi ispričao, teško da si ikada i živeo. Ti si kao ja. Živiš unutar ove iluzije.“ Ona mahnu prema našem virtuelnom okruženju. „Ne možeš nikako da znaš šta je stvarna ljubav.“

„Ne govori tako!“ Počeo sam da plačem i nisam se potrudio da to sakrijem od nje. „Je li to zato što sam ti rekao da nikada nisam imao pravu devojku? I da sam nevin? Jer...“

„Naravno da nije“, reče ona. „Ovo nema veze s tim. Nikakve.“

„Sa čim onda ima veze? Reci mi. Molim te.“

„Sa Lovom. To dobro znaš. Ovoje smo zapostavili naše zadatke samo da bismo provodili vreme jedno s drugim. Trebalo bi smesta da se usredsredimo na to da pronađemo Ključ od žada. Ne možeš parirati onome što rade Sorento i Šestice. I svi ostali.“

„Ma dođavola s našim takmičenjem! I s jajetom!“ viknuo sam. „Zar nisi čula šta sam ti upravo rekao? Volim te! I želim da sam s tobom. Više od svega.“

Samo je zurila u mene. Ili bolje rečeno, njena avatarka je prazno zurila u mog avatara. Tada ona reče: „Žao mi je, Zi. Ja sam kriva za ovo. Dozvolila sam da se otme kontroli. Ovo mora prestati.“

„Kako to misliš? Šta mora prestati?“

„Mislim da bi trebalo da napravimo pauzu. Da prestanemo da provodimo toliko vremena zajedno.“

Osećao sam se kao da me je neko mlatnuo u grlo. „Ti to raskidaš sa mnom?“

„Ne, Zi“, reče ona odlučno. „Ja ne raskidam s tobom. To bi bilo nemoguće, zato što mi nismo zajedno.“ Tad joj se u glasu iznenada začu otrovan prizvuk. „Nikada se nismo ni sreli!“

„Znači... prosto ćeš... prestati da pričaš sa mnom?“

„Da. Mislim da je tako najbolje.“

„Koliko dugo?“

„Dok se Lov ne završi.“

„Ali, Arti... To može da potraje godinama.“

„Znam to. I žao mi je. Ali ovako mora biti.“

„Dakle, osvajanje tog novca ti je važnije od mene?“

„Ne radi se o novcu. Već o onome šta bih mogla s njim da uradim.“

„Tako je. Da spasiš svet. Jebote, kako si samo plemenita.“

„Ne budi seronja“, reče ona. „Tragam za jajetom već više od pet godina. Baš kao i ti. Sada smo bliže nego ikad tome da ga pronađemo. Ne mogu tek tako odustati od te prilike.“

„Ja to ne tražim od tebe.“

„Tražiš. Iako ni sam to ne shvataš.“

Pesma Sindi Loper se završila i Og je pustio novu stvar – „Džejms Braun je mrtav“ od El-ej Stajla. U klubu se začu erupcija aplauza.

Osećao sam se kao da mi je u grudi zabijen veliki drveni kolac.

Art3mida je nameravala da kaže još nešto – zbogom, čini mi se – kad smo začuli strahovit prasak neposredno iznad nas. Isprva sam pomislio da je to Og, i da se sjurio u novu dens stvar. Ali onda sam podigao pogled i video kako se krupni komadi šuta velikom brzinom tumbaju prema plesnom podijumu dok avatari beže na sve strane kako bi im se uklonili s puta. U tavanici kluba sada je zjapila ogromna rupa, blizu vrha globusa. A sada je kroz nju navirala mala vojska Šestica, u letu na mlaznicama, pucajući pritom iz blastera.

Nastade potpuni haos. Polovina avatara u klubu nagrnu prema izlazu, dok je druga polovina izvlačila oružje ili krenula da baca čarolije, ispaljujući laserske hice, metke i vatrene lopte na nadiruće Šestice. Bilo ih je više od stotinu, i svi su bili naoružani do zuba.

Nisam mogao da poverujem u ludost Šestica. Zar su bili toliko glupi na upadnu u prostoriju punu jovaca visokih nivoa, i to na neprijateljskoj teritoriji? Mogli bi da ubiju nekoliko nas, ali pritom će izgubiti neke ili sve sopstvene avatare. A zbog čega?

Tad sam shvatio da se čini kako je vatra Šestica usmerena uglavnom prema meni i Art3midi. Došli su ovamo da ubiju nas dvoje.

Vesti da smo Art3mida i ja ovde sigurno su dospele na informative kanale. A kada je Sorento saznao da su dva prva jovca na Tabeli rezultata u nezaštićenoj PvP zoni, sigurno je zaključio da je to isuviše sočna meta da bi je propustio. Ovo je bila šansa za Šestice da uklone dva najveća konkurenta jednim udarcem. Vredelo je na to potrošiti stotinjak njihovih avatara najvišeg nivoa.

Znao sam da nam se ovo sručilo na glavu usled mog sopstvenog nemara. Opsovao sam sebe zbog toga što sam bio tolika budala. Onda sam potegao blastere i počeo da iz njih zasipam grupu Šestica koja mi je bila najbliža, trudeći se istovremeno što sam bolje mogao da izbegavam njihovu vatru. Bacio sam pogled na Art3midu taman na vreme da vidim kako prži desetak Šestica za najviše pet sekundi, loptama plave plazme koje je izbacivala iz dlanova, dok nije obraćala pažnju na neprekidnu reku laserskih hitaca i čarobnih projektila koji su se odbijali od njenog providnog telesnog štita. I po meni su teško tukli. Moj telesni štit se zasad dobro držao, ali nije mogao još dugo da potraje. Upozorenja na posustajanje već su mi bleskala na prikazu, a brojač životnih poena počeo je da mi se munjevito smanjuje. Za nekoliko sekundi, situacija je eskalirala u najveći sukob kojem sam ikad prisustvovao. I već je bilo jasno da ćemo Art3mida i ja biti na strani gubitnika.

Primetio sam da muzika još nije prestala.

Bacio sam pogled prema kabini disk džokeja taman na vreme da vidim kako se raspukla i kako se iz nje pojavio Veliki i Moćni Og. Izgledao je zaista, zaista iznervirano.

„Debili jedni, otkud vam pada na pamet da možete nepozvani da dođete na moju rođendansku proslavu?“ viknu on. Njegov avatar je i dalje na sebi imao mikrofon, pa su te reči grmnule preko klupskih zvučnika, odjeknuvši kao glas Božji. Metež kao da se na delić sekunde zaustavio kad su se sve oči okrenule da pogledaju Oga, koji je sada lebdeo nasred plesnog podijuma. On ispruži ruke i okrenu se da se suoči sa navalom Šestica.

Desetak zubaca crvenih munja buknu iz svakog Ogovog prsta, razgranavši se na sve strane. Svaki šiljak pogodie drugog avatara Šestica u grudi istovremeno nekako neškodljivo preskočivši sve ostale.

U milisekundi, sve Šestice u klubu bile su sažežene. Avatari su se ukočili, ostali da nekoliko sekundi isijavaju jarkocrvenu boju, da bi zatim jednostavno iščezli.

Obuzelo me je strahopoštovanje. Bilo je to najneverovatnije ispoljavanje moći koje sam video od nekog avatara.

„Niko ne upada nepozvan u moj lokal!“ viknu Og i glas mu odjeknu klubom u kom je sada vladala tišina. Preostali avatari (oni koji nisu pobegli iz kluba u strahu ili nisu poginuli u kratkotrajnoj borbi) oglasiše se pobedničkim klicanjem. Og polete natrag u kabinu za disk džokeja, koja se zatvori oko njega kao providna čaura. „Da krenemo opet s ovom žurkom , važi?“ reče on i spusti iglu na tehno-remiks pesme „Atomik“ grupe Blondi. Bio je potreban trenutak da šok prođe, ali onda svi ponovo zaigraše.

Obazreh se u potrazi za Art3midom, ali činilo se da je nestala. Onda ugledah njenu avatarku koja je izletala kroz novi izlaz koji je ostao otvoren posle napada Šestica. Ona zastade i zalebde napolju na trenutak, taman toliko da se osvrne prema meni.

Ukoliko ste, kojim slučajem, roditelj koji se nervira što mu dete ništa živo ne čita, već po ceo dan džedži pred monitorom i traći vreme na kompjuterske igrice, ubedite ga da pročita ovu knjigu - svakako će ga zainteresovati da se upusti u dalje istraživanje virtuelnog sveta književnosti. A ukoliko uspe da načini taj mali korak, bićete itekako zadovoljni.

(Roman PRVI IGRAČ NA POTEZU Ernesta Klajna treba da se pojavi u svetskim knjižarama u julu 2011. Copyright na prevod odlomaka © 2011, LAGUNA d.o.o.)

​

Jednom prilikom sam već rekao kako nikad ne bih - kao prevodilac - smeo da se požalim da dobijam da radim tekstove koji mi ne odgovaraju. Mislim da mi se samo jednom desilo da odustanem od započetog prevoda (knjiga Makroskop Pirsa Enronija koju je posle morao za "Polaris" Dr. Živkovića da prevede siroti Sale Marković), kao i da sam samo jednom otaljao posao zbog toga koliko mi je originalni tekst bio odbojan (jedan od nastavaka Džordanovog Točka vremena). U međuvremenu, prevodio sam Kinga, Barkera, Herberta, Simonsa, Brajsona, Mekdonalda, Vonegata... a evo, sada i Glena Dankana. Reč je o (relativno) mladom Englezu indijskog porekla koji je napisao niz sjajnih knjiga (izguglujte ga za više podataka), a evo ga sada i na srpskom jeziku, zahvaljujući tome što je "Laguna" otkupila prava za objavljivanje njegovog najnovijeg romana Poslednji vukodlak, koji treba na svetskom tržištu da se pojavi u aprilu sledeće godine.

 

Reč je o izvanrednom akcionom hororu i zaista moram reći da ga prevodim sa uživanjem. S obzirom na to da će prevod biti gotov do kraja decembra, veoma je moguće da naši čitaoci dođu u priliku da ovaj roman pročitaju pre njegove svetske premijere. Dotad, kao mali mamac, prilažem ovde jedno poglavlje koje će vam jasno dočarati to o kakvom se velikom pripovedaču radi. Uživajte u ovom uzorku, dok kompletna stvar ne stigne u knjižare:

Jedan vampir je napisao: „Velika asimetrija između besmrtnih i vukodlaka (pored očigledne estetske asimetrije) sastoji se u tome što se vampir uzdiže svojim preobražajem, dok se vukodlak svojim unižava. Biti vampir znači imati suptilniji um i prefinjeniji ukus; biće otvara vrata svoje bedne garsonjere kako bi otkrilo palatu sa bezbroj raskošnih stanova. Ličnost se širi, beskrajno. Vampir stiče besmrtnost, neizmernu fizičku sangu, sposobnost hipnoze, moć letenja, fizičku grandioznost i emocionalnu dubinu. Vukodlak stiče disleksiju i stalnu erekciju. Ta dva stanja jedva da zavređuju da se porede jedno s drugim...“ A sve to može da se pročita i kao. Vukodlacima sleduje seks, a nama ne.

Iako nisam ženomrzac, upražnjavam seks samo sa ženama koje su mi odbojne. Emocionalno, ne postoji alternativa, ali nije to lako. Ne zato što to odbojnost obuzdava pohotu (naprotiv, kao što to danas znamo i kao što smo danas to naučili da prihvatamo), već zbog toga što ta odbojnost koju osećam retko kad potraje, naročito kad su posredi prostitutke, jer se one većinom veoma trude da ne budu odbojne. Mnoge današnje plaćene pratilje u prestonici katastrofalno su ljupke. Prošle godine sam angažovao dvadesetdevetogodišnju Argentinku, Viktoriju, čija se duša obratila mojoj na sopstvenom okultnom jeziku već u prvom minutu našeg susreta. Sa njom sam imao oralni, vaginalni i analni seks (tim redom; ponavljam, nisam ženomrzac) i to je trajalo šest sati (3.600 funti), a onda smo otišli u nabavku na pijacu Borou i doručkovali s pogledom na Temzu. Dok smo prelazili preko mosta Hangerford, držali smo se za ruke, a vetar joj je dizao tamnu kosa i ona je okrenula lice uvis prema mom za neizbežan poljubac, već sa snenom spoznajom o onome što je moguće među nama, i strahovito mi se dopadala, kada je rekla: „Ovo će se izmetnuti u problem, zar ne?“ Zato sam pozvao agenciju pošto sam je smestio u taksi na Nasipu i rekao im da mi je više nikada ne šalju.

Zbog čega se onda oslanjam na prostitutke, kad su već toliko ljupke? Zbog čega se ne pozabavim neonacistkinjama ili registrovanim majkama-pedofilkama? Za to postoji dublji razlog, kao i onaj plići. Do dubljeg razloga ću već doći. Plići vam mogu već sada saopštiti: ukratko, zato što žene koje se ne prostituišu podrazumevaju uzajamnost želje. Ja nisam ružan muškarac (niti vukodlak, sudeći po nekim ogavnim primercima koje sam video u Harlijevim dosijeima ukradenim iz SOKOF-a), ali daleko od toga da sam mamac za žene. Nemam vremena da čekam nekoga kome ću se dopasti. To predugo traje. Zahteva mnogo truda. Otud profesionalne pratilje za koje vam, baš kao za psihijatre i plaćenike (što sasvim lepo opovrgava Lenona i Makartnija), treba samo gotovina.

Medlin, bele kože, zelenih očiju, ispeglane plave kose, kratkog trupa i prpošnih, mačjih grudi, sebična je, tašta, proračunata, puna tabloidnih aksioma i tečno barata klišeima. Bila je tamo, odradila to, pazarila suvenir-majicu. Ume da se razgoropadi. Ume da obamre. Hoće vergl, a ne majmuna koji okreće ručicu. Ne bi se popišala na vas ni da se zapalite pred njom. Ejmisovi ukalupljeni romani njeni su lingua franca. Preko telefona se pozdravlja sa mmbaah. Više od njenih duhovnih nedostataka, to održava odbojnost koju osećam prema njoj, ali ni ona ne može potrajati doveka. Već posle mesec dana u njoj vidim zbunjeno dete, zjapeće rupe i pogrešne izbočine u davnom tkanju ljubavi. Bio je tamo posesivni i donekle nestabilni otac, ocvala i strahovito ljubomorna majka. Kad tako dugo živite i toliko toga vidite, upravo je to ono što ne valja: biografija se probija napolje, sa svim prethodnim olakšavajućim okolnostima. Ljudi vrve sopstvenim informacijama i mene zaboli glava od interesovanja za njih. A to je besmisleno, jer kad se sve sabere i oduzme, oni su ponajpre i prevashodno hrana.

Čekala me je u deluks-ateljeu na krovu Zetera, uređenom u stilu kasnih šezdesetih, premda je izgledala kao da se upravo osvežila posle snoške na brzaka – dakle, švercovala se za moju kintu, pošto sam je rezervisao za celu noć. „Vozdra“, rekla je podigavši čašu, isključila ton na TV-u i poprimila mačji sjaj. Na programu je bila Ekstremna estetska hirurgija. Nekoj ženi su uklanjali salo iz stomaka i trpali joj ga u guzove.

„Opipaj ovo“, rekoh i pružih zaleđenu ruku. „Da je položim negde na tebe?“ Madlenina šaka, sa francuskim manikirom, bila je topla, namazana losionom i čak je vlažnim otiscima prstiju najavljivala seks za novac.

„Samo ako voliš bolničku hranu, dušo“, reče ona. „’Oćeš šampanjac? Ili nešto iz minibara?“

„Još ne. Hoću da sperem sve sa sebe. Odgledaj ti ovo do kraja. Poruči šta god želiš.“

Brutalno otkravljen posle tri minuta tuširanja, stajao sam dok su vreli mlazevi izbijali vučji talog iz mojih ramena. Iz navike sam u mislima bio zauzet strategijama nestajanja i slepim tačkama SOKOF-a (Bliski Istok, Demokratska Republika Kongo, Sudan, Zimbabve, sva moguća zabavna odredišta). Brojevi računa u švajcarskim bankama, ćelije opremljene tajmerom, lažni pasoši, skriveno oružje, prijateljski nastrojeni prevoznici – ali ispod svega toga nešto nalik na moj glas govorilo je: Ovo si i hteo. Stani. Smiri se. Neka se sve završi.

Ipak, nijednu misao nisam mogao naročito dugo da zadržim u glavi. Prošlo je deset dana otkad sam pojebao Medlin. Deset dana je dovoljno pripadnicima moje vrste da izlude. Za vreme Kletve, očajnički želite seks sa Njom (ako ste hetero; naravno da postoje i gej vukodlaci – ovde odolevam da ne kažem „vukodupedavci“), dok je u vreme kada Kletve nema libido pojačan frustracijom zbog toga što niste došli do seksa sa Njom. To je problem brojeva. Stopa zaraze kod ženki uvek je bila niska, procena SOKOF-a govori o tome da je postojala po jedna na svakih hiljadu mužjaka. Kao što možee zamisliti, obično ne nailazimo jedni na druge. Ja nikada nisam sreo nijednu. U seriji Bafi već bi se našao neki bar za usamljene vukodlake, ili agencija za upoznavanje. Ali ne i u stvarnom svetu. Ni Internet nije od pomoći: SOKOF je postavio brojne sajtove kao zamke (zloglasni vukodlakjebodrom.com, pomoću kojeg su zbrisali gotovo stotinu čudovišta – svi su bili mužjaci; nijedna ženka, ako ih je uopšte i preostalo, nije se javila – samo za mesec dana još sredinom devedesetih) tako da se niko ne usuđuje da sa njima rizikuje. Veoma dugo, postojalo je romantično objašnjenje niske stope zaraze ženki: posedovanje materice, pretpostavljalo se, izazivalo je blagost koja jednostavno nije mogla istrpeti žestinu likantropskog srca. Ženke vukodlaka, smatrali su mužjaci-kreteni, sigurno u ogromnom procentu vrše samoubistvo. O prvom punom mesecu se promene, prožderu voljenu osobu, nisu u stanju da žive s osećanjem krivice, zavuku se negde tiho i progutaju srebrnu minđušu. Krajnje je neobično, kad se ima u vidu izobilje istorijskih dokaza o suprotnom, koliko je dugo ta zabluda o nežnijem polu potrajala, ali dvadeseti vek je (mnogo pre nego što su Majra i devojke iz Abu Graiba dale tome svoj doprinos) manje-više prošao u tom uverenju. Sada znamo: ako žene ne zakače vukodlački virus, razlog za to svakako nije što su cile-mile i drage i fine. Kakav god razlog bio, Njeno prisustvo je oduvek bilo izuzetno retko. To je jedna od velikih seksualnih tragedija univerzuma. Istovremeno, to je i jedna od velikih seksualnih farsi univerzuma, pošto sva ta neutoljena čulna žudnja uopšte ne služi evoluciji. Vukodlaci se seksualno ne razmnožavaju. Devojke vukodlaci nemaju jaja, a momci štrcaju ćorke. Ako ste bili bez dece u vreme preobražaja, nećete ih nikada ni imati, pa vam je bolje da se naviknete na to. Likantropi se razmnožavaju putem infekcije. Preživite ujed, i Kletva je vaša.

Ali evo cake, stare vesti, bajatog naslova: Niko više ne preživi ujed.

Po SOKOF-u, to važi već najmanje sto godina. Izujedane žrtve umru za dvanaest sati. Prava misterija. Ja sam preobražen 1842, i moguće je da sam poslednji tako stvoreni vukodlak. SOKOF, opijen naučnom nevericom, zarobljavao je vukodlake i davao im žrtve da ih ovi malo izujedaju – bez uspešnog prenosa. U prošlom veku, vrsta se zahuktalo bližila izumiranju, bez obzira na istrebljivačku revnost SOKOF-a. Do godine Velike izložbe, broj nam je opao na manje od tri hiljade. U vreme smrti kraljice Viktorije, malo ispod dve i po. A u vreme prvog sletanja na mesec, spisak nam je spao na 793 imena. Unutar SOKOF-a, Lovci su postali predmet sprdnje, kao likovi koji su sami sebe ostavili bez posla. Njihov budžet je iz godine u godinu sve manji. Spustio se veo melanholije. Ti ćeš biti Grejnerova labudova pesma, rekao je Harli. Njegovo poslednje remek-delo.

Zatvorio sam tuš, pohotan od vreline i čujnog bila Medlininog tela koje me je čekalo. Jedno žustro, pravo jebanje, allegro, da utoli potrebu i primiri me, zatim drugi, treći i četvrti stav, adagio, ritardando, grave. Akutna želja i akutna dosada u istoj čaši. Radim to što radim sa prikrivenim očajanjem kakvo možete videti kod supergojaznih dok ritmički žvaću svoje tone čokolade i pržene piletine. Jedna od stvari koje sam želeo da dočekam bila je smrt mog libida. Izgubio sam interesovanje za sve drugo, pa zašto onda ne i za to? Ali on se i dalje samo, što bi se reklo, diže i narasta.

Predsnošajni pogled u ogledalo otkrio mi je neveselo lice tamnih očiju (sada, čim ih ugledam pomislim: O, Džejkobe, uradi više nešto za sebe i prestani), a onda sam se pridružio Medlin na krevetu, gde je na moj zahtev isključila TV, legla na leđa, raširila noge u belim čarapama, podmetnula ruke ispod glave kao kakva mlada robinja i petnaestak minuta trpela sve bolniju spoznaju da ću ostati bez erekcije, dajući istovremeno sve od sebe da me do nje dovede. Na kraju, sasvim mek, prihvatio sam poraz. „Koliko god ovo zvučalo urnebesno“, rekao sam, „upravo smo ušli u istoriju. Ovo mi se nikada ranije nije dogodilo.“

Profesionalka u njoj je bila uvređena i ona nije to naročito dobro umela da sakrije. Posle kratkog uzdisaja i odmahivanja plavom kosom sa ključne kosti, rekla je: „Hoćeš da probamo na drugi način?“

Sad je i zvanično.

Ti si poslednji.

Žao mi je.

Postoji razlog zbog kog se to naziva okasnelim šokom. Sve dok se nisam popeo na nju, olako sam odbijao to da pojmim, ili da pojmim tu činjenicu i istovremeno je odbacim. Ali spustio sam ruke na njen struk, osetio kako mi njene bradavice dodiruju prsa, a njen blag i vreo dah me je, kako to već biva s takvim misterijama, vratio potpunom i mučnom saznanju. Bilo je to kao da sam prenebregavao senku na rubu vidokruga samo da bih se okrenuo i shvatio kako je to talas visok trista metara koji se valja prema meni. Ti si poslednji.

„Možda kasnije“, rekao sam. „Uzgred, nije to zbog tebe.“ Uvukla je bradu zbog apsurda te tvrdnje i skrenula pogled prema nevidljivom režiseru dokumentarca koji je uvek sa njom. Medlinino samoljublje rekonfiguriše neprijatne trenutke u priliku da se zapanji pred kamerom. Ma, ’ajde?

Skliznuo sam i položio glavu na njenu butinu, i sad sam ležao i udisao miris njene tople mlade pice opervažen Diorovim Adiktom. Poslednje na šta sam pomislio pre nego što sam prestao bezuspešno da se trudim oko nje bio je Elis u pancirnoj jakni koji drži Volfgangovu džinovsku odrubljenu vučju glavu, dok neki kolega Lovac sve to snima za letopise SOKOF-a.

„Šta misliš da ja tebe malo izmasiram?“ rekao sam. Da je to bio Holivud, oterao bih je sasvim isplaćenu i bogato nagrađenu, spreman za herojsko usamljeno noćno razmišljanje, u nizu fejd-snimaka koje bi Paćino vlažnih očiju odradio s mračnim minimalizmom, zagledan napolje u grad, pa bih pripalio cigaretu i uzeo bocu i čašu, a lice bi mi smireno dopustilo da se u njemu sakupi sva smrt i tuga s nekom vrstom poražene mudrosti. Ali to nije bio Holivud. Pomisao na to da celu noć provedem sam oslobađala je vrtoglavo pogrešan adrenalin i drugu fazu, fazu poricanja. Pomisao na to bila je nepodnošljiva. Skinuo sam Medlinine čarape.

„Je li tako lepo?“ upitao sam malo kasnije. Ugasio sam svetla, ali sam ostavio podignute šalone. Još je padalo. Žućkastosivo nebo i pejzaž belih krovova odavali su svetlost nalik na mesečinu, dovoljno za sjaj njenih naušnica i odsev ulja na njenoj koži. Držao sam u rukama njeno levo stopalo i blago ga masirao.

„Nnnn“, reče ona. „Laća.“

Masirao sam je u tišini koju je povremeno remetilo samo njeno stenjanje, siguran da ne bih mogao da podnesem sopstvene poremećene energije kad bih s tim prestao. Prisetio sam se koliko je Harli zvučao umorno preko telefona, i sad sam to protumačio kao prvi znak njegove spremnosti da digne ruke od mene. Moja smrt bi ga svakako naterala da se suoči sa svojom prošlošću, jer više ne bi ostalo ništa između njega i užasa u čijem je zataškavanju pomagao, ali bi ga isto tako i oslobodila. Mogao bi da se povuče iz SOKOF-a. Krene svojim putem. Da svakog dana proguta po malo od onoga u šta se pretvorio i ponada se da će dovoljno dugo poživeti da unese u sebe celu tu ružnu masu. U najmanju ruku, mogao bi da pronađe neko toplo mesto gde bi mogao da sedi sa slamnatim šeširom na glavi i bosim nogama u prašini, i sluša ono što praznina ima da mu saopšti. Ako mi ikada bude zatrebalo altruističko opravdanje za umiranje, eto ga.

„Pričaj mi još malo o tim vukodlačkim stvarima“, promrmljala je Medlin gotovo nerazgovetno. Radio sam to već skoro čitav sat bez straha da će joj proraditi savest: nema te nagrade ili zadovoljstva koje ona odlučno ne proguta ili apsorbuje kao nešto što joj po pravu rođenja pripada. Što se nje tiče, mogao sam da nastavim da joj ugađam cele noći, cele godine, do kraja njenog života. Ona zapravo i nije naročito dobra prostitutka.

„Mislio sam da si zaspala.“

„Pričaj mi o tome kad si prvi put nekoga ubio.“

Vukodlačke Stvari. Za Medi je to samo još jedan hir mušterije, ali na ovaj se navukla. Ispostavilo se da u post-svemašnjem svetu ljudska bića ne mogu da se oslobode navike da uživaju u pričama. Homeru je zapalo da se poslednji nasmeje. „Ljupka devojka leži na krevetu u mraku i sluša bajku“, rekao sam ja. „Ali ona je gola, a pripovedačeve ruke prelaze joj po celom telu.“

Na trenutak nije progovarala, da bi zatim rekla: „Šta?“

„Ništa. Tragam za objektivnim korelacijama tog vremena. Nije važno. Ubio sam svoju prvu žrtvu četrnaestog avgusta 1842. Bilo mi je trideset četiri godine.“

„1842... Znači da...“

„U martu ću napuniti dvesta prvu.“

„Onda i nisi u lošem stanju.“

„Ljudsko obličje se zadržava kao u vreme preobražaja. Vukodlak je taj kome sleduju artritis i katarakte.“

„Trebalo bi s tom pričom da nastupaš na TV-u.“

Pričaj mi o tome kad si prvi put nekoga ubio. Za čudovište je život, baš kao i za čoveka, dugo i sve slabije iznenađenje izazvano spoznajom o tome za koliki deo svog bednog bića može da pronađe mesta. Ali postoje i izuzeci, jedinstvene neprijatnosti, tumori koje se ne mogu operisati...

„Mesec dana pre nego što sam našao prvu žrtvu“, rekao sam, „pošao sam s prijateljem na odmor koji se sastoja od šetnji u prirodi – bio mi je tada to najbolji prijatelj, Čarls Bruk – u Snoudonu. Kao što sam rekao, bilo je to 1842. godine. Bili smo imućna, obrazovana gospoda sa dva susedna imanja u Oksfordširu, pa smo na put krenuli jednako kao što smo preduzimali sve drugo: dobro raspoloženi, kao da nam takva zabava jedino i priliči. Čarls je bio veren i trebalo je u septembru da se oženi. Prethodnog leta, ja sam prenerazio svoj mali svet kada sam se oženio tridesetčetvorogodišnjom ubogom Amerikankom, koju sam upoznao u Švajcarskoj i zaljubio se u nju.“

„Šta si radio u Švajcarskoj?“

„Čarls i ja smo bili na turneji po Evropi. Ali ne kao Rolingstonsi.“

„Šta?“

„Čovek je tada išao u Evropu da je razgleda, to se podrazumevalo. Arabela je tamo putovala s tetkom, naprasitom matorom ćurkom koja joj je bila jedini izvor sredstava za izdržavanje. Sreli smo se u hotelu Metropol u Lozani. Bila je to ljubav na prvi pogled.“ Prešao sam palcem veoma nežno preko Medlininog nabranog i vlažnog anusa. Jedan pornograf mi je nedavno rekao u Los Anđelesu: sa šupkom je gotovo. Svemu jednom dođe kraj. Stalno izmišljaš ludačka sranja za koja misliš da nećeš naći devojke, sranja koja će za njih konačno značiti kraj. Ali one uvek nekako uspeju da ih dokrajče. Baš depresivno.“

„Jesi li tamo našao nešto što ti se dopalo?“ upitala je Medlin povivši leđa.

Izvukao sam palac i ponovo počeo da je masiram. „Ne, samo mi je izgledalo načas podesno. Zbog reči ’ljubav.’“

Ona spusti zadnjicu i posegnu u kofu s ledom, pa diže bocu bolinžea koji je sad već izvetreo da potegne iz nje. „O“, reče ona, zapitavši se tek ovlaš šta ono beše znači „podesno.“ „Onda nastavi tako.“

„Čarls i ja smo se ulogorili na šumskom proplanku nekoliko kilometara daleko od baze u Snoudonu. Borovi i srebrne breze, potok koji je svetlucao poput šljokica na mesečini. Naravno, mesec je bio pun.“

„Znači, to je zaista glavna stvar, za ne? Pun mesec?“

Za vreme naše prve bračne noći, Arabela i ja smo odvukli posteljinu do mesta gde je kroz prozor padala mesečina. Hoću da ti je vidim na koži.

„Da, pun mesec je zaista glavna stvar“, rekoh ja. „Svi smo glupavo bili ubeđeni kako će to prestati kad su se astronauti popeli tamo i prohodali njime ’69-te. Depresija cele vrste bila je sasvim opipljiva kad je postalo očigledno da Armstrongov mali korak nije ništa promenio za vukodlake, koliko god džinovski bio za čovečanstvo.“

„Nemoj da lutaš“, reče Medlin. „Uvek to radiš, odlutaš zbog nečega i izgubiš se. Hoću da izludim od toga.“

„Naravno da je tako“, rekoh ja. „Izvini. Ti si dete svog doba. Hoćeš priču. Samo priču. U redu onda. Da nastavim: Čarls i ja smo naložili vatru i podigli šator. Pod vedrim nebom bilo je toplo. Večerali smo usoljenu govedinu i džem od šljiva, hleb, sir, vruću kafu, a onda zajedno popili dobar deo pljoske s rakijom. Sećam se osećaja slobode, meseca i zvezda iznad glave, starih duhova šume i vode, društva dobrog prijatelja – i nalik na zračenje iz kuće udaljene kolometrima, ljubavi i želje prelepe, nežne, opčinjavajuće žene. Rekao sam već da sam se osećao kao da nam tako nešto jedino i priliči, zar ne? To je, generalno, bilo tačno, ali postojali su trenuci kada sam se osećao skrušeno zbog spoznaje koliko sam srećan.“

„Uzgred, kako to umeš da radiš?“

„Šta da radim?“

„Da pričaš tako, k’o na TV-u?“

Sneg je prestao da pada. Soba je bila gnezdo puno grozne moderne udobnosti. U tom novom, još naučnofantastičnom svetlu, mogli smo da se nalazimo i na nekoj drugoj planeti. Dnevnici su u sefu na Menhetnu. Svi osim ovog tekućeg. Poslednjeg. Priče koja se ispričati ne može. Harli ima šifru, rezervni ključ, ovlašćenje. „Imao sam dosta prakse“, rekoh. „Isuviše vremena sa kojim nisam znao šta bih. Da nastavim?“

„Izvini, da, samo napred. Pili ste rakiju i osećali se, kako god. Slobodno.“

„Čarls nije naročito dobro podnosio alkohol i bio je iscrpljen zbog kilometara koje smo tog dana prepešačili. Ubrzo posle ponoći, povukao se u šator i za nekoliko minuta već je tiho hrkao.“ Uklonio sam Medlininu kosu s puta i počeo da joj masiram trapezoide od plećki do zatiljačne kosti. Anatomski latinski ume dobro da dođe ako morate ljude da rastržete i jedete. „Dok je Čarls spavao, ja sam ležao kraj vatre i mislio na Arabelu. Smatrao sam sebe najsrećnijim čovekom na svetu. Ni ona ni ja nismo bili nevini kad smo se upoznali, ali ono malo iskustva iz budoara koje sam pre nje imao nije moglo da me pripremi za ono što je usledilo s njom. Njena strast je bila bogata, neprestana, amoralna. Ono što bi svet možda nazivao perverzijama, među nama je bilo povratak anđeoskoj nevinosti. Niti jedan deo tela nije bio sraman. Čitavo telo je bilo svetinja.“

„Meni to zvuči kao požuda na prvi pogled“, reče Medlin, sa malčice razdraženosti. Nije joj se dopadalo da ne bude glavna žena u prostoriji, pa makar joj konkurentkinja bila mrtrva već vek i po.

„Svakako da je bilo požude“, rekoh ja. „One najuzvišenije od svih. Ali uveravam te, bili smo onoliko duboko zaljubljeni jedno u drugo koliko je to bilo moguće. Važno je da to razumeš. Važno je zbog onoga što će tek uslediti.“

„Tja.“

„Shvataš da smo se voleli?“

„Kapiram. O bože, da, masiraj mi šake. Zaboravio si na svoje ruke.“

„Da je to bio Po, Stivenson, Vern ili Vels, od logora bi me odvukao neki čudan zvuk ili načas ugledana ljudska prilika.“

„Šta?“

„Nema veze. Nije važno. Ustao sam od vatre i pošao prema potoku. Vidiš, razmišljanje o Arabeli dovelo me je u stanje neizdržive pohote, Morao sam, da upotrebim kolokvijalni izraz, da se istresem.“

Medlin je oćutala, ali mikrostruja profesionalne pažnje prošla joj je kroz kožu pod mojim dlanovima. O. Tako je. Evo nas. Haj’mo.

„Prešao sam možda dvadeset koraka do drveća na obali potoka, raskopčao pantalone i počeo da se zadovoljavam okrenuvši grlo prema mesecu. Znao sam da ću ispričati Arabeli da sam to uradio kad se budem vratio kući. Za nju će to biti još jedna naša slatka i sveta tajna...“ Započeo sam priču mehanički i suvo, ali sada sam i protiv volje bio uvučen u nju. Osetio sam najednom da dvesta godina nije strašno dug period, već strašno kratak. Trenutak kad sam postao vukodlak, kao trn koji me je upravo ovog sekunda ogrebao. A opet, otad pa do danas, bilo je gotovo dve hiljade žrtava. Mislio sam na njih kao na gomilu tela iz koncentracionog logora. Moja utroba je masovna grobnica. To je tako lako moglo da se uopšte ne dogodi. Tako je lako moglo da se dogodi nekom drugom.

„Nastavi“, podstaknu me Medlin. Masaža je zastala kad i pripovest. Strpljenje nije jedna od njenih jačih strana.

„Bio je to poslednji trenutak mog života kao ljudskog bića“, nastavio sam, spustivši ruke niz njene budine, „i taj trenutak je bio lep: miris četinara, šum potoka, topao vazduh i blaga mesečina. Svršio sam, izvrsno, zamišljajući kako se ona osvrće da me pogleda dok je jebem otpozadi.“

„Skapirala sam, dušo.“

„Tad me je napao vukodlak.“

„O.“

„Kažem ’napao’, mada sam mu se zapravo tek slučajno našao na putu. Bio je u bekstvu. Kurac mi je još bio u ruci kad sam čuo iznendano komešanje u žbunju, i brže nego što mogu to da izgovorim, on je bio na meni – kao džin, snažnog mirisa, mahnit od straha – a onda nestao. U jednom jasnom trenutku sve sam to osetio, njegovu brzinu i masu, opake kandže, smrad mesa u njegovom dahu, ledeni ujed i jedan jedini pogled na prelepe oči – a onda je skočio od mene u mrak i ja sam ostao da ležim bez daha, sa jednom rukom u brzom potoku, dok mi je košulja sakupljala svu težinu prolivene krvi. Hladna voda, topla krv, nešto prijatno u tom kontrastu. Činilo se da tamo ležim dugo, ali prošle su samo sekunde pre nego što sam ugledao Lovce. Tada ih nisu tako nazivali. Tada im je ime bilo SS – Sluge Svetlosti. Na drugoj obali, tri jahača pod plaštovima, naoružana pištoljima i kopljima sa srebrnim vrhom, jedan sa lukom i tobolcem svetlucavih strela.“

„Ozbiljno, trebalo bi ovo da zapišeš.“

„Nisu me videli, a buka galopa bi pokrila moj glas sve i da sam imao snage da ih pozovem. Za tren su i oni nestali. Neko vreme sam ležao, neobično ravnodušan, između svesti i zaborava. Ne znam koliko je vremena prošlo. Mogle su to biti i sekunde i dani. Mesečina me je prekrivala kao anđeo, a sazvežđa su me nežno obasjavala: Pegaz, Veliki Medved, Labud, Orion, Plejade.

Rana je prestala da mi krvari dok sam otpuzao natrag u logor. Čarls je sve prespavao i nekakva mučnina mi je užurbano govorila da ga ne budim, govorila mi je zapravo da mu ne kažem ni reč o onome što se dogodilo. A šta sam i mogao da mu kažem? Da je stvorenje visoko preko dva i po metra, delimično čovek, delimično vuk, izbilo niotkuda i ujelo me, a onda nestalo, sa tri lovca na konjima za petama? U pljosci je ostalo još malo rakije pa sam je nasuo preko rane i previo je što sam bolje umeo pomoću nekoliko maramica. Podložio sam vatru i seo da posmatram ono što je od noći preostalo. Nismo imali nikakvo oružje, ali makar sam mogao da podignem uzbunu ukoliko se stvorenje vrati.“ Sad sam ležao kraj Medlin i desnom rukom izvodio spretno šijacu oko njenog pršljena na krstima. Ona je najvećim delom svog bića bila zauzeta uživanjem u masaži. Onim manjim je održavala profesionalni motor u leru. Samo je zanemarljivi deo nje bio razdražen mogućnošću da se ispostavi kako je sve to sa vukodlacima neka vrsta duševne bolesti.

„Naravno, zaspao sam“, rekao sam. „Kad sam se probudio, rana mi je gotovo sasvim iščezla, tako da sam preostala četiri dana izleta proveo u strahu da sam u najboljem slučaju pretrpeo neki izuzetno jak fantazam, dok u najgorem potpuno gubim razum. Kad god sam pomislio da to nekome ispričam – ponajpre Čarlsu, potom Arabeli kad sam se vratio kući – u meni se javljao osećak mučnine i griže savesti, pa sam ćutao.“ Osetljiva na male promene frekvencije, Medlin mi je ovlaš dodirnula kitu noktima. „To što sam krio tajnu od Aarabele svakako je za mene bilo pravo mučenje. Oči moje žene tragale su u mojima za starim prepoznavanjem, ali su tamo pronalazile razliku koja bi bila manje košmarna da nije bila toliko neznatna.“

„Hej“, šapnu Medlin. „Gle šta sam ja našla.“

„Nisam mogao da spavam, raspoloženje mi se menjalo od euforije do očajanja, dva ili tri puta sam imao neobjašnjivu groznicu i sve sam se više, kako je prolazio mesec posle napada, borio protiv nove, silovite pohote.“ Medlin se okrenu, stručno poturivši zadnjicu, a onda smesti rukom ono što je pronašla tamo, u brazdu. „Danju su me mučile fantazije, dok sam noću bio prepušten na milost i nemilost snovima. Arabela... Šta je ona mogla osim da me obaspe ljubavlju? Samo je ljubav i imala. Ta ljubav me je pekla kao sunce oprženu kožu.“

Po pokretima Medlininih ramena, shvatio sam da ona to gipko nešto traži u tašni na podu, Stanka. Šuškanje staniola. Sve to kroz tanke mišiće njene šake, mišice, ramena, do mene. Srce mi je tuklo uz njena leđa. Čekala je na onaj pravi trenutak. Osećao sam kako sa malo poteškoća još potiskuje onaj deo svog bića kojim nije želela da bude prostitutka. Sopstvena nabreklost podsetila me je na to kako je sigurno pulsirala mladićeva ruka.

„Arabela mi nikada nije izgledala toliko poželjno“, rekoh ja, „a opet svaki put kad bih joj prišao, nešto bi me sprečilo. Ali ne impotencija. Mogao sam da lomim kamenje erekcijama koje sam imao. Bila je to više prinudna želja da čekam, da čekam...“

Medlin otvori kondom i posegnu pozadi za mojim kurcem. Zajedno smo navukli gumicu uz minimalno petljanje. Novo posezanje za svemogućnom tašnom i eto lubrikanta, koji je odmereno i obilno nanela na kažiprst i srednji prst leve ruke. Ustao sam sa kreveta veoma pažljivo, kao da bi bilo šta – brujanje opruge dušeka – moglo da pokvari taj trenutak. Primakla mi se unatraške na sve četiri, zaustavila na ivici kreveta, skupljenih kolena, dupeta podignutog u elementarnom potčinjavanju. Koliko god da ju je priča zanimala, sada se ona za nju interesovala samo kao profesionalka, kao za instrument sa dejstvom afrodizijaka. Za ovo je bila potrebna mudrost, znala je to; takva stvar je mogla da joj se osveti. Ponovo je posegnula oko zadnjice da podmaže anus lubrikantom. „Šta je onda bilo?“ šapnula je.

Arabela koja uzmiče natrag preko kreveta, gola, s izrazom kakav nikada nisam video na njenom licu. Moj odraz u pozlaćenom velikom pokretnom ogledalu koje nam je Čarls dao kao svadbeni poklon, fantastično apsurdna i prozaična stvarnost mog ozmenjenog obličja.

Zabio sam kurac u Medlinin čmar kad se slika prebacila na nju, Medlin, koja kočoperno pazari po Kings Roudu. Oglasila se prigušenim grlenim zvukom, lažnom dobrodošlicom. Ništa od nas preživeti neće. „Taj deo priče ne pričam“, rekao sam.

To je taj dublji razlog zbog kog upražnjavam seks samo sa ženama koje su mi odbojne.

​