Na molbu uredništva dnevnog lista "Pravda" napisao sam kratku kolumnu o knjizi i čitanju u današnjoj Srbiji. Tekst je objavljen u petak, 03. juna 2011, pod naslovom "Spasa nema, propasti nećemo", a ovo je njegova integralna verzija:

Već mnogo puta, od Gutenberga naovamo, proricana je skora propast knjige i njena zamena nekim drugim medijem: radio-drame, film, televizija, internet, elektronska knjiga – sve je to u svoje vreme pretilo da knjigu potisne ili sasvim zameni. Ipak, usled dejstva onoga što naučnici nazivaju Principom pećinskog čoveka – genetski usađene duboke sumnje pripadnika ljudske rase u sve što ne može opipati i uzeti u ruku – knjiga je kao proizvod opstala uprkos svim izazovima. Stoga danas, kada vlada moda korišćenja raznih elektronskih čitača i prodaje (ili, češće, krađe) književnih dela u vidu računarskih fajlova, klasična knjiga i dalje je tu i opstaje. Čini se da je ona tvrd orah čak i za onu najveću opasnost od svih – ekonomsku.

Ova vitalnost naročito je neobična u Srbiji, gde se protiv knjige zaverilo gotovo sve. Kupovna moć stanovništva manja je nego ikada u poslednjih pola veka, usled katastrofalne privredne situacije, užasne nezaposlenosti, preskupih namirnica i goriva te – što je možda i najgore – odsustva bilo kakvih izgleda da će ubrzo biti bolje. Opet, knjige se u Srbiji pišu, objavljuju i prodaju. Država ne čini ništa da zaštiti autorska prava pisaca i izdavača pronalaženjem, krivičnim gonjenjem i osudama pirata: oni sada lako mogu doći do fajla sa kompletno prelomljenim i složenim popularnim delom i štampati ga bez plaćanja nadoknade, nanoseći tako ogromnu štetu legitimnim nosiocima autorskih prava. Ista ta država otkupljuje od izdavača njihova nova izdanja zahtevajući rabat kao da knjigama namerava da trguje, umesto što je – kroz javne bibilioteke čiji je osnivač – njihov krajnji korisnik; opet, izdavači pristaju i na to, po principu „bolje išta nego ništa.“ Knjižarska mreža je prepuštena stihiji divljeg kapitalizma i mnogi gradovi u zemlji nemaju niti jednu prodavnicu u kojoj bi zainteresovani čitalac mogao pronaći knjigu, ili je imaju samo nominalno, dok se u njoj prodaju sveske, đačke torbe, sveske i igračke. Tek u poslednje vreme počinje da se tu zavodi nekakav red, ali samo zahvaljujući malobrojnim knjižarskim lancima kojima – u ovoj i ovakvoj ekonomiji – treba držati palčeve, a ne bi bilo zgoreg ni upaliti im s vremena na vreme sveću za zdravlje u najbližoj crkvi kako se ne bi urušili pod teretom rente, taksi i poreza.

Izdavači su u Srbiji čudna vrsta, nešto između preduzetnika koji se moraju neminovno povinovati ekonomskim zakonima, i idealista koji žele da širokom krugu ljudi stave na raspolaganje tekstove vredne štampanja, čitanja, promišljanja i komentara. Ta njihova dvojaka uloga – uloga poreskih obveznika i činilaca koji snažno utiču na duhovni razvoj nacije – često ih dovodi u shizofrenu situaciju kada zarad jednog cilja, makar privremeno, žrtvuju drugi. Zato mnogi objavljuju bezvredne, a masovnom čitalištu primamljive knjige estradnih „pisaca“, svesni da će im to omogućiti da objave i ona manje komercijalna, ali vredna dela, uz stalnu opasnost da će ta druga jednostavno biti izgubljena i progutana u moru ovih prvih. S druge strane, postoje i izdavači koji pošto-poto objavljuju knjige namenjene veoma uskom segmentu tržišta, iscrpljujući svoje ionako skromne resurse, dovodeći u opasnost i sam opstanak svog malog, idealističkog preduzeća.

Bio sam u prilici – naročito u proteklih nekoliko godina – da dobro upoznam mehanizme koji vladaju na srpskom tržištu knjige, kao pisac, prevodilac i izdavač. Prošlog oktobra je na Beogradskom sajmu knjiga gostovao irski pisac Ijan Mekdonald čije romane prevodim i objavljujem, i rekao mi je tada da je duboko impresioniran vrevom i gungulom, prizorom hiljada i hiljada ljudi koji kupuju knjige. Teška srca sam morao da mu kažem kako je za većinu to jedina prilika u godini kada to čine.

Zaista, kako se i koliko čita u Srbiji? Ako sudimo po tiražima i broju izdanja, vodeći žanrovi jesu tzv. „čiklit“, odnosno književnost namenjena damama, i knjige „samopomoći“ u kojima čitaoci traže načine i savete za to kako da se nose sa teškim svakodnevnim situacijama. Tradicionalno se kupuju (ali je upitno koliko se zaista i čitaju) knjige koje su osvojile NIN-ovu i druge književne nagrade, ali i njihov ugled je srozan neprekidnim nizom skandala i burazersko-klanovskim odnosima u onome što se najčešće naziva srpskom književnošću glavnog toka, ili književnim establišmentom. U međuvremenu, država (konkretno, ministarstvo prosvete) pokazuje hroničnu nesposobnost da se prilagodi savremenimn trendovima i potencijalnim budućim čitaocima u osnovnoj školi nameće domaće „klasike“ čije su teme (uglavnom NOB i II svetski rat) našoj deci apsolutno strane i nezanimljive. Zavodljivi masovni mediji i tehnologija zabave dodatno odvajaju mlade od knjige i nekako mi se čini da te nove generacije tek posle dvadeset i neke polako počinju da „otkrivaju“ svet književnosti, da bi mu se potpuno posvetili u tridesetim i kasnije. Izdavači koji prepoznaju ove trendove uspevaju da dobro posluju, i zahvaljujući njima domaćem piscu danas je srazmerno lako da objavi iole kvalitetan tekst. Fenomeni poput Konstantinovog raskršća Dejana Stojiljkovića (istorijsko-fantastični roman štampan i prodat u više od dvadeset hiljada primeraka, preveden na ruski i francuski, sa ekranizacijom i strip-adaptacijom u toku) pokazuju da postoji kritična masa čitalaca u Srbiji zainteresovana za domaća dela. I moj najnoviji roman, Čovek koji je ubio Teslu, objavljen kod istog izdavača, relativno je dobro prošao u knjižarama, pa mi je veoma zabavna, ali i krajnje indikativna, bila anegdota koju sam nedavno čuo od jednog prijatelja, profesora srpskog jezika i književnosti u srednjoj školi. Pošto mu je u razred došao novi učenik, profesor ga je upitao koje domaće pisce voli da čita, na šta je ovaj kao iz topa ispalio: „Stojiljkovića i Skrobonju.“

Sve u svemu, čini mi se da je današnja situacija sa knjigom i čitanjem u skladu s onim starim „spasa nam nema, ali propasti nećemo.“ Ako se već država ne trudi da pomogne (štaviše. čini se da čini sve kako bi to osujetila), izdavači su tu da omoguće novoj generaciji pisaca da se pokaže i pronađe svoje čitaoce. Moja izdavačka kuća to radi već nekoliko godina, objavljujući serijal tematskih antologija kratke proze (nedavno se pojavila treća od njih – posle priča o televiziji i urbanim legendama, sada je reč o pričama o apokalipsi i smaku sveta), i u tim knjigama se pored poznatih i osvedočenih pisaca glavnog toka i žanrovske književnosti pojavljuju i debitanti čiji će se glas tek čuti. Preostaje nam nada da će sajmovi knjiga ponovo postati ono što su nekada bili – poslovni susreti pisaca, izdavača, prevodilaca i kritičara – i prestati da budu vašari namenjeni rasprodaji uskladištenih tiraža, te da će se prodaja knjiga jednom za svagda preseliti tamo gde joj je i mesto – u nove, moderne, prijatne i dobro snabdevene knjižare kakve zaslužuju generacije sadašnjih i budućih čitalaca.

​