Zahvaljujući LAGUNI, uskoro ćemo biti u prilici da u prevodu pročitamo još jedan potencijalni književni hit, a ja imam nekoliko razloga zbog kojih želim da se ovom knjigom detaljnije pozabavim. Jedan od njih – i ne toliko nevažan – jeste činjenica da sam ovu knjigu preveo, i pritom apsolutno i bez ikakvih zadrški uživao. Drugi, još važniji, krije se u neobično ličnoj vezi koju sam osetio istog trenutka kad sam se zagnjurio u tekst. Objasniću to.

Ali najpre, o čemu je reč? Knjizi je naslov PRVI IGRAČ NA POTEZU (Ready Player 1) , a napisao ju je Ernest Klajn (Ernest Cline).

Ko?

Ernest Klajn. Baš kao većina vas koji čitate ove redove, ni ja nisam imao pojma o kome se radi. Odmah ćemo otkriti i to: Klajn je (relativno) mlad Amerikanac (detinjstvo je proveo tokom osamdesetih godina dvadesetog veka), odrastao u seoskim krajevima Ohaja na stripovima, naučnofantastičnim knjigama, filmovima, video igrama i Tamnicama i zmajevima (o njime malo više malo kasnije). Kada je odrastao dovoljno da napusti zavičaj, bavio se – kako to u Americi već biva – raznoraznim poslovima, ali mu je glavna preokupacija bila, kako to sam kaže, da i dalje bude zaluđenik (geek). Početkom devedesetih je počeo da se bavi snimanjem kratkih avangardnih (po sopstvenom priznanju: jadnih) filmova i TV serija koje su se emitovale na javnoj televizijskoj mreži u Kolambasu, a vrhunac u tom periodu njegovog stvaralaštva bio je sitkom koji je nazvao Rattletrap Gaslaktica, sniman isključivo u podrumu kuće u kojoj je tada živeo. Tu je imao ulogu producenta, režisera, koscenariste, kamermana, montažera, scenografa, modelara, supervizora specijalnih efekata i scenskog tehničara. I pored užasno bedne produkcije, improvizovanih dijaloga i neuverljive radnje, serija je postala kultna, prevashodno među ljudima koji su patili od nesanice i bili u mogućnosti da je prate u sitne sate. Potom, 1998. godine, kada su fanovi Zvezdanih ratova širom sveta šizeli u iščekivanju Fantomske pretnje, Klajn je napisao scenario za film Fanboys (snimljen dugih osam godina kasnije).

Film se bavi grupom prijatelja koji, željni premijere Prve epizode Zvezdanih ratova – a i zato što jedan od njih boluje od raka i hoće da odgleda film pre nego umre – odluče da provale kuću Džordža Lukasa i ukradu prvu montiranu verziju filma. Film počinje tako što prijatelji nailaze na Vilijama Šatnera, opsesivne fanatike za Zvezdane staze i neprijatne bajkere… Slogan koji je pratio ovaj ne toliko uspešan filmić glasio je: DOŠLO JE DO OZBILJNOG POREMEĆAJA U SILI.

Ispostavilo se da je to bio tek početak Klajnovog bavljenja filmom. Kompanija Lakeshore Entertainment je preuzela filmovanje njegovog scenarija sa temom video igara pod nazivom Thundercade, o zaluđeniku za igrice koji se suočava sa krizom srednjih godina kada sazna da je neki mladi klipan nadmašio njegov svetski rekord koji je on držao još od pubertetskih dana. Rešivši da ponovo dođe do svog zasluženog mesta u istoriji igara, polazi sa još dva prijatelja da pokuša da pobed na Thundercade-u, najvećem svetskom igračkom šampionatu.

PRVI IGRAČ NA POTEZU je Klajnov prvi roman i, kako to ume da se posreći ljudima bliskim Holivudu, oko njega je među izdavačima nastao pravi mali rat u licitiranju, dok prava na kraju nisu prodata za pola miliona dolara, a Warner Bros. već sprema film koji će, kako kažu, biti svež i konceptualno nov, ujedno i kombinacija Avatara, Matriksa i Vilija Vonke. Dovoljno da zaluđenicima širom sveta pođe voda na usta.

I sâm sam mogao dugi niz godina da se ubrojim u zaluđenike, u meri u kojoj je to bilo moguće u staroj SFRJ. Nije to tada bilo toliko loše – bilo je knjiga i stripova, filmovi su stizali, doduše obično sa zakašnjenjem od šest meseci do godinu dana, ali su ipak – stizali, igre za zabavu postojale su na raznim mestima (recimo, bioskopi Slavija i Partizan), a i prvi kućni računari sa rudimentarnim kompjuterskim igrama (Spektrum, Komodor, Atari) stidljivo su počeli da se pojavljuju i postaju sve dostupniji. Jedina stvarna pustoš u periodu o kom govorim – a to je prva polovina osamdesetih – vladala je u oblasti društvenih igara. Svi smo odrasli na „Ne ljuti se čoveče“, da bismo onda prigrlili „Monopol“ (u nekoj od verzija donesenih iz inostranstva) ili „Risk“... i to je bilo to. Pomama za rolplejing igrama (RPG) koja je tresla ceo tinejdžerski svet tadašnju Jugoslaviju potpuno je zaobišla, zbog jednog ključnog razloga – jezičke barijere. Naime, danas, kada gotovo svi makar natucaju engleski (a ogromna većina Srba ubeđena je da ga bašbaš zna), teško je poverovati koliko su tada bili retki ljudi za koje nije bio nikakav problem da čitaju knjige, časopise ili pravila za RPG. Zato nije nikakvo čudo da moja tadašnja devojka, kojoj je neko iz Engleske na poklon doneo osnovni komplet Tamnica i zmajeva (Dungeons & Dragons, ili D&D – znam da je onaj gnusni film imao distributerski prevod Lagumi i zmajevi, ali posle četvrt veka koliko tu igru ovako nazivam, jednostavno ne mogu, niti želim, da menjam te uvrežene i srcu mi prirasle „tamnice“), pojma nije imala šta bi s tim, pa mi ga je poklonila da pokušam da prokljuvim o čemu se radi.

     

Rezultat toga bili su sati i sati ushićujućeg igračkog iskustva i rudimentarnog zaranjanja u virtuelnu stvarnost, kao i tekst koji sam o RPG igrama objavio u časopisu Znak Sagite #1, pa o tome nemam nameru ponovo da raspredam; ali ono što u tom tekstu nisam pomenuo bio je uticaj RPG-a i Tamnica i zmajeva na moje pisanje i njegov direktan proizvod: novelu „Točak“ objavljenu prvi put 1987, koja će se potom, početkom prošle decenije, izmetnuti u serijal od četiri grafičke novele u francuskoj produkciji. Isto tako, nisam ispričao kako sam, kao pravi zaluđenik, žarko želeo da objavim D&D u prevodu, pa sam pisao centrali firme TSR koja je tada bila vlasnik prava nad ovim sistemom, da bih potom poštom dobio dva modula za igranje i ljubazan odgovor – ekvivalent očinskog i pomalo snishodljivog tapšanja po glavi u stilu: „Imaš ti još kačamaka da jedeš, mali...“ – kako oni ustupaju prava na prevođenje samo na velike jezike koji garantuju brojnost potencijalnih igrača, tj. nemački, italijanski i španski. To je bio kraj mog sna o izdavanju RPG-a, ali ne i kraj bavljenja njima. Čak ni danas ne mogu od njih da pobegnem, pošto mi sada kćerke povremeno odlaze na D&D sesije i vidim da se ludo zabavljaju baš kao ja onomad, sa svojim društvom.

Zbog svega toga, roman PRVI IGRAČ NA POTEZU legao mi je kao melem na dušu.

 

Ali, pre nego što se bliže pozabavim onim što knjiga donosi, moram najpre da kažem za koga ona NIJE:

-         za one koji ne znaju šta su računari, internet, virtuelna stvarnost, video igrice, rolpejing igre i slične gluposti;

-         za one koji ne znaju šta znači ulogovati se, poslati imejl, levelovati, daunloudovati, koristiti džojstik i raditi tome slične nesuvislosti;

-         za one koji su preskočili popularnu kulturu i ne znaju šta su Blejd Raner, Gunisi, Indijana Džons, Zvezdani ratovi, Gospodar prstenova, Monti Pajton, Feris Bjuler, Ratne igre i drugi stari filmovi namenjeni čistoj zabavi;

-         za one koji nikad nisu čuli za anime i mange, džinovske robote ili samuraje;

-         za one kojima ništa ne znači antiutopija;

-         za one koji pod igrom shvataju isključivo karte, šah i, eventualno, „Ne ljuti se čoveče“;

-         za one koji nikad u ruci nisu držali neobične kockice iz Tamnica i zmajeva;

-         za one koji se nikad nisu osećali kao šmokljani, uplašeni od stvarnog sveta, istovremeno komotni i razmetljivi u svetovima koje su sami izmislili;

-         za one koju su zaboravili da su ikad bili mladi.

Za sve vas ostale, ova knjiga je ključ rajskih dveri.

Klajn u njoj slika sumornu blisku budućnost (sredina ovog veka) u kojoj recesija traje već tri desenije, fosilna goriva su istrošena, nezaposlenost i glad potresaju nekada najprosperitetnije države sveta i perspektiva nije ni najmanje sjajna. Njegov glavni junak, Vejd Vots, srednjoškolac je koji – poput miliona i miliona drugih ljudi, bez obzira na rasu, pol ili uzrast – od sivila i beznađa beži u virtuelni svet po imenu OAZA, čiji je glavni tvorac čudak i programerski genije po imenu Džejms Donovan Halidej. Evo odlomka koji govori o ovom harizmatičnom čoveku koji će, posle svoje smrti, pokrenuti more korisnika svoje tvorevine da pokušaju da pronađu u ogromnim prostorima OAZE „uskršnje jaje“ koje je on pomno sakrio, i tako steknu njegovo neizmerno bogatstvo:

.................................

Džejms Donovan Halidej je rođen 12. juna 1972, u gradu Midltaun, u Ohaju. Bio je jedinac. Otac mu je bio rukovalac mašinom i alkoholičar, a majka manično-depresivna kelnerica.

Po svim pričama, Džejms je bio bistar dečak, ali krajnje nedruštven. Bilo mu je izuzetno teško da komunicira sa ljudima oko sebe. I pored toga što je bio očigledno inteligentan, slabo je prolazio u školi, zato što mu je pažnja bila uglavnom usmerena na računare, stripove, romane naučne i epske fantastike, filmove i iznad svega, video igre.

Jednog dana dok je bio u osmom osnovne, Halidej je sedeo sam u školskom restoranu i čitao Igrački priručnik za Tamnice i zmajeve. Bio je opčinjen tom igrom, ali nikad je nije igrao, zato što nikada nije imao drugove sa kojima bi to radio. Jedan dečak u njegovom razredu, po imenu Ogden Morou, primetio je šta Halidej čita i pozvao ga da prisustvuje jednoj nedeljnoj igračkoj sesiji Tamnica i zmajeva, u njegovoj kući. Tamo, u Morouvljevom podrumu, Halidej se upoznao sa čitavom grupom „mega-zaluđenika“ nalik njemu. Oni su ga smesta prihvatili kao jednoga od njih, i Džejms Halidej je prvi put u životu imao krug drugova.

Ogden Morou je na kraju postao Halidejev poslovni partner, saradnik i najbolji prijatelj. Mnogi će kasnije porediti partnerstvo Moroua i Halideja sa saradnjom Džobsa i Voznijaka ili Lenona i Makartnija. Bilo je to partnerstvo predodređeno da izmeni tok ljudske istorije.

U svojoj petnaestoj godini, Halidej je stvorio prvu video igru, Anorakovu potragu. Programirao ju je u Bejziku na TRS-80 Kolor Kompjuteru koji je dobio za prethodni Božić (iako je od roditelja tražio nešto skuplji Komodor 64). Anorakova potraga je bila igra avanture smeštena na Ktoniji, izmišljenom svetu kojio je Halidej stvorio za svoju srednjoškolsku kampanju Tamnica i zmajeva. Nadimak „Anorak“ Halideju je nadenula mlada Britanka koja je u njegovu srednju školu došla zahvaljujući razmeni učenika. Njemu se ime Anorak toliko dopalo da ga je koristio za svoj omiljeni lik u Tamnicama i zmajevima, moćnog čarobnjaka koji se kasnije pojavljivao u mnogim njegovim video igrama.

Halidej je Anorakovu potragu napravio iz zabave, kako bi je igrao zajedno sa likovima iz njegove igračke grupe Tamnica i zmajeva. Svi su oni ustanovili da je igra zarazna, i protraćili bezbroj sati na rešavanje njenih komplikovanih rebusa i zagonetki. Ogden Morou je ubedio Halideja da je Anorakova potraga bolja od većine kompjuterskih igara koje su trenutno bile na tržištu, i podsticao ga da pokuša da je proda. Pomogao je Halideju da napravi jednostavni omot za igru i njih dvojica su zajedno ručno kopirali Anorakovu potragu na više desetina disketa od 5,25 inča, pa su ih poubacivali u Ziplok-kese sa jednim jedinim fotokopiranim listom na kom su bila upustva. Počeli su da prodaju igru na polici sa softverom u prodavnici kompjutera koja se nalazila u njihovom komšiluku. Ubrzo nisu mogli dovoljno brzo da prave kopije kako bi zadovoljili potražnju.

Morou i Halidej su odlučili da osnuju sopstvenu kompaniju za video igre, Društvene igre, koja je počela sa radom u Morouvljevom podrumu. Halidej je programirao nove verzije Anorakove potrage za računare Atari 800XL, Epl II i Komodor 64, a Morou je počeo da oglašava igru u zadnjem delu nekolicine kompjuterskih časopisa. Posle samo šest meseci, Anorakova potraga postala je nacionalni bestseler.

Halidej i Morou umalo nisu propustili da završe srednju školi pošto su najveći deo završne godine proveli radeći na Anorakovoj potrazi II. I umesto da odu na koledž, obojica su usmerili energiju u potpunosti na svoju novu kompaniju, koja je sada prerasla Morouvljev podrum. Godine 1990, Društvene igre su se preselile u svoj prvi pravi poslovni prostor, smešten u oronulom tržnom centru na bulevaru u gradu Kolambasu, u Ohaju.

U sledećoj deceniji, mala kompanija je zauzela industriju video igara na juriš, izdavši serijal bestselera među akcionim igrama i avanturama, a sve su one koristile revolucionarni grafički sistem prikaza iz prvog lica koji je stvorio Halidej. Društvene igre su postavile nov standard igranja u alternativnim svetovima, i kad god bi objavile neki novi naslov, pomerale su granice onoga što se činilo mogućim na kompjuterskom hardveru koji je u to vreme bio na raspolaganju.

Bucmasti Ogden Morou je po prirodi bio harizmatičan, i on je vodio sve poslove kompanije i njene odnose s javnošću. Na svakoj konferenciju za štampu Društvenih igara, Morou se zarazno cerio iza čupave brade i naočara sa žičanim ramom, koristeći urođeni dar za hajpovanje i preuveličavanje. Činilo se da je Halidej Morouvljeva sušta suprotnost u svakom pogledu. Bio je visok, suvonjav, bolno stidljiv, i radije se držao podalje od svetla reflektora.

Ljudi koji su radili u tom periodu za Društvene igre kažu da se Halidej često zaključavao u svoju kancelariju, gde je neprekidno programirao, obično bez hrane, sna ili kontakta sa drugim ljudima danima, pa čak i nedeljama.

U retkim prilikama kada bi Halidej pristao na intervju, ponašao se bizarno, čak i za jednog dizajnera igara. Bio je hiperkinetičan, ohol i toliko nedruštven da su njegovi sagovornici često odlazili pod utiskom da je duševno bolestan. Halidej je bio sklon da govori toliko brzo da su mu reči često bile nerazumljive, i smejao se uznemirujuće visokim glasom, što je bilo još upadljivije zato što je obično jedini znao čemu se to smeje. Kad bi Halideju intervju (ili razgovor) postao dosadan, obično bi ustao i udaljio se bez ijedne jedine reči.

Halidej je gajio mnoge, dobro poznate opsesije. Među njima je glavna bila ona prema klasičnim video igrama, romanima naučne i epske fantastike kao i prema filmovima svih žanrova. Takođe je bio ekstremno usredsređen na osamdesete godine dvadesetog veka, deceniju u kojoj je bio tinejdžer. Izgleda da je Halidej očekivao da svi oko njega imaju iste opsesije kao on, pa je često napadao one koji nisu. Znalo se da je otpuštao stare nameštenike samo zato što nisu prepoznali neku opskurnu rečenicu iz filmskog dijaloga koju je on citirao, ili zato što je otkrio da im nije poznat neki od njegovih omiljenih crtaća, stripova ili video igara. (Ogden Morou je uvek takve nameštenike ponovo zapošljavao, a Halidej to obično ne bi ni primetio.)

Kako su godine prolazile, ionako zakržljale Halidejeve sposobnosti snalaženja u društvu kao da su se još više pogoršavale. (Posle Halidejeve smrti, o njemu je objavljeno nekoliko iscrepnih psiholoških studija, i njegovo opsesivno pridržavanje rutine i zaokupljenost malobrojnim poljima interesovanja naveli su mnoge psihologe da zaključe kako je Halidej patio od Aspergerovog sindroma, ili nekog drugog oblika visokofunkcionalnog autizma.)

Iako je Halidej bio toliko ekscentričan, niko nikada nije doveo u pitanje njegovu genijalnost. Igre koje je stvorio bile su zarazne i veoma popularne. Krajem dvadesetog veka, Halidej je bio opštepriznat kao jedan od najvećih dizajnera video igara njegove generacije – i, kako su neki tvrdili, svih vremena.

Ogden Morou je i sam bio briljantan programer, ali njegov stvarni talenat krio se u sklonosti prema poslovanju. Pored toga što je sarađivao u stvaranju igara kompanije, osmislio je sve rane marketinške kampanje i šeme za distribuciju šervera, sa neverovatnim rezultatima. Kad su Društvene igre konačno izašle na berzu, vrednost akcija im se smesta vinula u stratosferu.

Do svog tridesetog rođendana, i Halidej i Morou su već bili multimilioneri. Kupili su velelepne kuće u istoj ulici. Morou je kupio lambordžini, otišao na nekoliko dugih odmora i proputovao svetom. Halidej je kupio i restaurirao jedan od originalnih deloreana koji su korišćeni u filmovima iz serijala Povratak u budućnost, nastavio da gotovo sve svoje vreme provodi zavaren za tastaturu računara, i novostečeno bogatstvo koristio da sakuplja ono što će na kraju postati najveća svetska privatna zbirka klasičnih video igara, akcionih figurica iz Zvezdanih ratova, starih kutija za ručak i stripova.

Na vrhuncu uspeha, Društvene igre kao da su se uspavale. Prošlo je nekoliko godina, a da nisu objavile nijednu novu igru. Morou je davao zagonetne izjave, govorio je da kompanija radi na ambicioznom projektu koji će je usmeriti na potpuno novu stranu. Raširile su se glasine o tome kako Društvene igre razvijaju neki novi računarski hardver za igranje i da taj tajni projekt brzo crpi znatne finansijske resurse kompanije. Bilo je indicija da su i Halidej i Morou uložili najveći deo svog ličnog bogatstva u novi poduhvat kompanije. Proneo se glas da su Društvene igre u opasnosti od bankrota.

A onda, u decembru 2012, Društvene igre su se preregistrovale u Sisteme društvenih simulacija i pod tim novim nazivom lansirali svoj glavni proizvod, jedini proizvod koji će SDS ikada objaviti: OAZU – Ontološku antropocentričnu čulno virtuelnu simulaciju.

OAZA je na kraju sasvim promenila način na koji su ljudi širom sveta živeli, radili i komunicirali. Preobrazila je zabavu, društveno umrežavanje, pa čak i globalnu politiku. Iako je početno oglašavana kao nova vrsta onlajn igre za veliki broj korisnika, OAZA je brzo evoluirala u novi način života.

ARKADNA IGRA BLACK TIGER KOJA IMA VEOMA BITNU ULOGU U ROMANU

Dakle, Halidej umire i ostavlja za sobom video snimak u kom objašnjava pravila takmičenja čiji će pobednik osvojiti dvesta četrdeset milijardi dolara:

Na kraju spota, Halidej je dao i link za svoj lični vebsajt, koji se drastično promenio onog jutra kada je umro. Duže od decenije, tamo je stajala samo kratka animacija u beskrajnoj petlji koja je prikazivala njegovog avatara, Anoraka, kako sedi u srednjevekovnoj biblioteci, zguren iznad izbrazdanog radnog stola, meša napitke i proučava prašnjave knjige s čarolijama, dok se na zidu iza njega videla velika slika crnog zmaja.

Ali sada animacije više nije bilo u na njenom mestu je bila lista s najboljim rezultatima nalik na one koje su se pojavljivale u starim video-igrama što su radile kad se u njih ubaci novčić. Lista je sadržala deset numerisanih mesta, a na svakom su se videli inicijali DžDH – Džejms Donovan Halidej – posle čega je stajao rezultat od šest nula. Ta lista s najboljim rezultatima ubrzo je postala poznata pod nazivom „Tabela rezultata.“

Odmah ispod Tabele s rezultatima bila je ikona koja je izgledala kao mala knjiga u kožnom povezu, od koje je link vodio do primerka Anorakovog almanaha za besplatno učitavanje s mreže, zbirke stotina i stotina Halidejevih dnevničkih zapisa bez datuma. Almanah je imao više od hiljadu strana, ali u njemu je bilo malo pojedinosti o Halidejevom ličnom životu ili svakodnevnim aktivnostima. Većina zapisa sadržala je zapažanja njegovog toka svesti u vezi s različitim klasičnim video igrama, naučnofantastičnim i fantazijskim romanima, filmovima, stripovima i pop kulturom iz osamdesetih, zajedno sa duhovitim i oštrim kritikama svega i svačega, od organizovane veroispovesti do dijetalnih bezalkoholnih pića.

Lov, kako je takmičenje kasnije postalo poznato, ubrzo je sebi probio put u globalnu kulturu. Poput dobitka na lutriji, pronalaženje Halidejevog uskršnjeg jajeta postalo je popularna fantazija, među odraslima i decom podjednako. Bila je to igra za svakoga, i isprva se činilo da ne postoji tačan i pogrešan način da se ona igra. Činilo se da Anorakov almanah ukazuje jedino na to da će za pronalaženje jajeta biti ključno poznavanje raznih Halidejevih opsesija. To je dovelo do globalne fascinacije pop kulturom osamdesetih godina dvadestog veka. Pedeset godina po završetku te decenije, filmovi, muzika, igre i moda osamdesetih ponovo su bili glavna stvar. Do 2041, frizura sa šiljcima i farmerke izbeljene kiselinom vratile su se u modu, a obrade pop hitova iz osamdesetih koje su izvodili savremeni bendovi dominirale su muzičkim top-listama. Ljudi koji su zaista bili tinejdžeri u osamdesetim godinama dvadesetog veka, sada svi na ivici starosti, imali su čudno iskustvo dok su posmatrali kako im unuci prihvataju i proučavaju hirove i modu njihove mladosti.

Rođena je nova sub-kultura, koju su činili milioni ljudi čiji je svaki slobodan trenutak u životu sada bio posvećen potrazi za Halidejevim jajetom. Isprva, ti pojedinci su bili poznati jednostavno kao „jajolovci“, ali je to ubrzo skraćeno u nadimak „jovci.“

U prvoj godini Lova bilo je veoma moderno biti jovac, i gotovo svaki korisnik OAZE tvrdio je da im pripada.

Kad je nastupila prva godišnjica Halidejeve smrti, grozničavost kojom je takmičenje bilo okruženo počela je da zamire. Prošla je čitava godina, a niko nije ništa pronašao. Niti jedan ključ ili kapiju. Problem se delimično krio u pukoj ogromnosti OAZE. Ona je obuhvatala hiljade i hiljade simuliranih svetova gde su ključevi mogli da se kriju, i jednom jovcu su trebale godine da iscrpno pretraži samo jedan od njih.

Uprkos svim „profesionalnim“ jovcima koji su se hvalisali na svojim blogovima da su svakog dana sve bliže otkriću, postepeno se ukazala istina: niko nije zaista znao šta traži, niti gde da počne za time da traga.

Prošla je još jedna godina.

I još jedna.

I dalje ništa.

Javno mnenje je potpuno prestalo da se zanima za takmičenje. Ljudi su počeli da pretpostavljaju kako je posredi samo nečuvena prevara koju je smislio bogati ludak. Drugi su verovali da, čak i ako jaje zaista postoji, niko neće biti u stanju da ga pronađe. U međuvremenu, OAZA je nastavila da evoluira i njena popularnost je sve više rasla, dok je igra bila zaštićena od pokušaja preuzimanja i pravnih izazova zahvaljujući gvozdenim klauzulama iz Halidejevog testamenta i vojsci žestokih advokata koje je zadužio da upravljaju njegovom imovinom.

Halidejevo uskršnje jaje je postepeno prešlo u domen urbane legende, a sve malobrojnije pleme jovaca postepeno je postalo predmet sprdnje. Svake godine, na godišnjicu Halidejeve smrti, spikeri su šaljivo izveštavali o tome kako ovi ne pokazuju nikakav napredak. I svake godine, sve više jovaca je odustajalo, zaključivši kako je Halidej zaista sakrio svoje uskršnje jaje tako da ga je nemoguće pronaći.

I prošla je još jedna godina.

I još jedna.

A onda, 11. februara 2045. uveče, ime jednog avatara pojavilo se na vrhu Tabele s rezultatima, pred očima čitavog sveta. Posle pet dugih godina, Bakarni ključ je konačno bio pronađen, i to je uspelo osamnaestogodišnjem klincu koji je živeo u parku auto-prikolica na rubu Oklahoma Sitija.

Taj klinac sam bio ja.

JEDNOROG IZ BLEJD RANERA - JOŠ JEDAN KLJUČNI DETALJ U KNJIZI

Taj klinac, odnosno protagonista romana Vejd, postaće zagriženi "jovac", skraćeno od "jajolovac" odn. lovac na Halidejevo uskršnje jaje, i pritom otkriti da je utopija OAZE ozbiljno ugrožena zbog toga što „zla korporacija“ po imenu Inovativne Onlajn Industrije (IOI) ima nameru da preko svojih plaćenika pobedi u Lovu i stavi OAZU pod kontrolu, uskraćujući pristup svima onima koji ne mogu da priušte mesečnu naknadu, tako da je na kraju izopače u neku vrstu ekskluzivnog luna-parka za malobrojnu elitu. Zato njegova opsesija i želja da pobedi poprima mnogo veći značaj od pukog osvajanja novca: Vejdova borba pretvara se u borbu za slobodan pristup virtuelnoj utopiji i očuvanje jedine nade u kojoj čovečanstvo trenutno može pronaći utehu:

Moja generacija nije poznavala svet bez OAZE. Za nas je to bilo mnogo više od igre ili zabavne platforme. Bio je to sastavni deo našeg života otkad smo znali za sebe. Rođeni smo u gadnom svetu, a OAZA nam je bila jedino pribežište i zadovoljstvo. Pomisao na to da IOI privatizuje i homogenizuje simulaciju užasavala nas je na način koji oni rođeni pre njenog nastanka teško mogu da shvate. Za nas, bilo je to kao da neko preti da će oteti sunce, ili naplaćivati da ga gledamo na nebu.

IZUZETNO VAŽNAN MOMENAT U KNJIZI - SVETI GRAL MONTI PAJTONA

Interesantno je da virtuelna stvarnost koju Klajn opisuje, tačnije tehnologija koja je čini mogućom, i nije toliko daleko – haptičke rukavice i odela kao i pokretne trake za dočaravanje trčanja u beskraj u svakom mogućem smeru razvijaju se i ispituju, i samo je pitanje trenutka kada će postati deo redovne komercijalne ponude. Međutim, kako zapravo Klajnova utopija OAZE izgleda, i kako funkcioniše? Evo odlomka koji to objašnjava:

Kad je OAZA tek bila lansirana, sadržala je samo nekoliko stotina planeta koje su korisnici mogli da istražuju, i sve su ih stvorili programeri i umetnici SDS-a. Njihova okruženja su pokrivala čitavu gamu, od scenografije karakteristične za epsku fantastiku, preko planetarnih gradova sa temama iz kiberpanka, do ozračenih postapokaliptičnih pustara punih zombija. Neke planete su bile dizajnirane sa mukotrpno definisanim pojedinostima. Druge su stvarane nasumično na osnovu serije modela. Svaka je bila naseljena različitim veštački inteligentnim NPC-ima (likovima kojima nisu upravljali igrači) – ljudima, životinjama, čudovištima, tuđinima i androidima kojima je upravljao računar i sa kojima su korisnici OAZE mogli da stupaju u interakciju.

SDS je takođe licencirao ranije stvorene virtualne svetove konkurencije, tako da je sadržina koja je već stvorena za igre kao Everquest i World of Warcraft bila prenesena u OAZU, a kopije Norata i Azerota nadodane su rastućem katalogu OAZINIH planeta. Drugi virtuelni svetovi ubrzo su ih sledili, od Metaverzuma do Matriksa. Univerzum iz TV serije Svitac bio je usidren u sektoru odmah do galaksije Zvezdanih ratova, sa detaljnom rekonstrukcijom univerzuma Zvezdanih staza u susednom sektoru. Korisnici su sada mogli da se teleportuju tamo-amo između svojih omiljenih izmišljenih svetova. Srednja Zemlja. Vulkan. Pern. Arakis. Magrateja. Disk-svet, Rečni svet, Svet-prsten. Svetovi povrh svetova.

Zarad određivanja zona i navigacije, OAZA je bila podeljena na dvadeset sedam podjednakih „sektora“ u obliku kocke, a svaki je u sebi nosio stotine različitih planeta. (Trodimenzionalna mapa svih dvadeset sedam sektora upadljivo je podsećala na igračku-zagonetku iz osamdesetih koja se zvala Rubikova kocka. Poput mnogih jovaca, znao sam da to nije nimalo slučajno.) Svaki sektor je bio širok tačno deset svetlosnih sati, ili oko 10,8 milijardi kilometara. Dakle, ukoliko ste putovali brzinom svetlosti (najvećom brzinom koja se mogla postići bilo kojom svemirskom letelicom unutar OAZE), mogli ste da stignete s jedne strane sektora do druge tačno za deset sati. Ta vrsta dalekog putovanja nije bila jevtina. Svemirske letelice koje su mogle da putuju brzinom svetlosti bile su retke, i za njihov let bilo je potrebno gorivo. Uzimanje novca od ljudi za virtuelno gorivo namenjeno napajanju virtuelnih svemirskih brodova bilo je jedan od načina na koji su Sistemi društvenih simulacija stvarali prihod, pošto je pristupanje OAZI bilo besplatno. Ali glavni izvor prihoda za SDS bile su naknade za teleportovanje. Teleportacija je bila najbrži vid putovanja, ali isto tako i najskuplji.

Putovanje unutar OAZE nije bilo samo skupo – bilo je i opasno. Svaki sektor je bio podeljen u mnogo različitih zona različite veličine i oblika. Neke zone su bile toliko velike da su obuhvatale nekoliko planeta, dok su druge prekrivale samo nekoliko kilometara na površini jednog jedinog sveta. Svaka zona je imala jedinstvenu kombinaciju pravila i parametara. Magija je funkcionisala u nekim zonama, dok u drugim nije. Isto je važilo i za tehnologiju. Ako biste uleteli svojim zvezdanim brodom zasnovanim na tehnologiji u zonu u kojoj tehnologija ne funkcioniše, motori bi vam otkazali istog trena kad biste prešli granicu zone. Onda biste morali da angažujete nekog smešnog sedobradog čarobnjaka sa svemirskom baržom koja radi na magiju da vas odvuče natrag u tehnološku zonu.

Dvojne zone su dopuštale upotrebu i magije i tehnologije, dok su nulte zone branile i jedno i drugo. Postojale su pacifističke zone gde nije bila dozvoljena borba među igračima, i PvP zone gde je svaki avatar gledao da spase sopstvenu kožu.

Morali ste da budete obazrivi pri ulasku u svaku novu zonu ili sektor. Morali ste da budete spremni.

A očigledno je da samo najveći zaluđenici imaju šanse da svoje avatare dovedu do željenog cilja – zaluđenici koji do tančina poznaju opsesiju tvorca OAZE i ultimativnog takmičenja u njoj. Bilo mi je vrlo zabavno kada sam – kao u sledećem odlomku – shvatio da moj avatar u takvom svetu ne bi bio bez svojih šansi:

Almanah je sadržao na hiljade referenci koje su se odnosile na omiljene Halidejeve knjige, TV serije, filmove, pesme, grafičke novele i video igre. Većina tih predmeta bila je starija od četrdeset godina, pa su njihove besplatne digitalne kopije mogle da se učitaju iz OAZE. Ako bi mi zatrebalo nešto što se legalno nije moglo nabaviti besplatno, gotovo uvek sam mogao to da nađem na „Jovačkom torentu“, programu za podelu fajlova koji su koristili jovci širom sveta.

Kad je moje istraživanje bilo posredi, nikada nisam koristio prečice. U proteklih pet godina, prošao sam kroz čitav spisak knjiga preporučenih jovcima. Daglas Adams. Kurt Vonegat. Nil Stivenson. Ričard K. Morgan. Stiven King. Orson Skot Kard. Teri Pračhet. Teri Bruks. Bester, Bredbery, Haldeman, Hajnlajn, Tolkin, Vans, Gibson, Gejman, Skalzi, Zelazni. Pročitao sam sve romane svih pisaca koje je Halidej voleo.

I tu nisam stao.

Isto tako sam odgledao svaki film koji je on pomenuo u Almanahu. Ako je to bio neki od Halidejevih favorita, kao Ratne igre, Isterivači duhova, Pravi genije, Bolje mrtav, ili Osveta šmokljana, gledao sam ih iznova sve dok svaku scenu nisam znao napamet.

Proždirao sam sve ono što je Halidej nazivao „Svetim trilogijama“: Zvezdane ratove (originalnu i prikvel-trilogiju, tim redosledom), Gospodara prstenova, Matriks, Pobesnelog Maksa, Povratak u budućnost i Indijanu Džonsa. (Halidej je jednom rekao da voli da zamišlja kako ostali filmovi o Indijani Džonsu, od Kraljevstva kristalne lobanje nadalje, ni ne postoje. Bio sam sklon da se saglasim sa njim.)

Takođe sam upio u sebe kompletne filmografije svih njegovih omiljenih režisera. Kamerona, Gilijema, Džeksona, Finčera, Kjubrika, Lukasa, Spilberga, Tarantina. I, naravno, Kevina Smita.

Proveo sam tri meseca proučavajući sve tinejdžerske filmove Džona Hjuza i pamteći sve ključne rečenice iz dijaloga.

Samo krotki bivaju štipani. Smeli preživljavaju.

Moglo se reći da sam pokrio sve osnove.

Proučio sam Monti Pajtona. I to ne samo Sveti gral. Svaki njihov film, album i knjigu, kao i svaku epizodu prvobitne serije sa BBC-a. (Uključujući i one dve „izgubljene“ epizode koje su snimili za nemačku televiziju.)

Nisam nameravao da zabušavam.

Nisam nameravao da propustim nešto očigledno.

Negde usput, počeo sam malo da preterujem.

Možda sam, zapravo, počeo malčice da ludim.

Odgledao sam sve epizode serija Najveći američki heroj, Vazdušni vuk, A-Tim, Vitez na točkovima, Otpadnici nauke, i Mapet šou.

A šta je sa Simpsonovima, pitate?

Znao sam više o Springfildu nego o svom rodnom gradu.

Zvezdane staze? O, odradio sam domaći. Originalna serija, Sledeća generacija, DS9. Čak i Vojadžer i Enterprajz. Gledao sam ih sve hronološkim redom. Filmove takođe. Fejzeri su pronašli metu.

Prošao sam kroz ubrzani kurs iz crtaća koji su se prikazivali ujutro tokom osamdesetin.

Naučio sam ime svakog prokletog Gobota i Transformera.

Zemlja izgubljenih, Tandar Varvarin, Hi-Men, Školski rok!, Dži-Aj Džo – sve sam ih znao. Zato što je znanje pola dobijene bitke.

Ko mi se uvek našao, i u dobru i u zlu? H.R. Pafnstaf.

Japan? Jesam li pokrio Japan?

Jesam. Nego šta sam. I anime i igrane filmove. Godzila, Gamera, Starblejzeri, Svemirski džinovi i Dži-Fors. Vozi, Munjo, vozi.

Nisam bio tamo neki diletant.

Nisam se zajebavao.

Upamtio sam svaki štos Bila Hiksa na bini.

Muzika? Pa, nije bilo lako pokriti svu muziku.

Potrajalo je.

Osamdesete su bila duga decenija (celih deset godina), a Halidej izgleda nije mnogo birao. Slušao je sve. Pa sam zato i ja. Pop, rok, nju vejv, pank, hevi metal. Od Police preko Journey i R.E.M-a pa do Clasha. Sve sam to savladao.

Prošišao sam kroz kompletnu diskografiju grupe They Might Be Giants za manje od dve nedelje. Za Devo mi je trebalo više.

Odgledao sam mnogo snimaka na Ju-tjubu sa slatkim zaluđenicama koje su svirale obrade pesama iz osamdesetih na ukulelelu. To tehnički nije spadalo u moje istraživanje, ali gajio sam ozbiljan fetiš prema slatkim zaluđenicama koje sviraju ukulele, koji ne mogu ni da objasnim, ni da odbranim.

Pamtio sam tekstove. Glupe stihove bendova sa imenima kao što su Van Halen, Bon Jovi, Def Leppard i Pink Floyd.

Nisam posustajao.

Radio sam svake noći do sitnih sati.

Jeste li znali da je Midnight Oil bio australijski bend, čiji je hit iz 1987. imao naslov „Postelje u plamenu“?

Bio sam opsednut. Nisam nameravao da odustanem. Zato sam imao lošije ocene. Nije me bilo briga.

Pročitao sam svaku svesku svakog strip-naslova koji je Halidej ikada nabavio.

Nisam nameravao da dozvolim da iko dovede u pitanje moju predanost.

Naročito kad se radilo o video igrama.

Za video igre sam bio stručnjak.

Bila je to moja specijalna sposobnost korišćenja dva oružja odjednom.

Moja kategorija iz snova u kvizu Jeopardy!

Učitao sam sve igre koje su bile pomenute u Almanahu, od Akalabeta do Zaksona. Igrao sam svaku dok nisam njom ovladao, kako bih onda prešao na sledeću.

Ne biste poverovali koliko istraživanja možete obaviti kada nemate nikakav društveni život. Dvanaest sati dnevno, sedam dana nedeljno, to je jako puno vremena za učenje.

Prelazio sam sve žanrove i platforme video igara. Klasične arkadne, na novčić, one za kućne kompjutere, konzole i ručne. Avanture zasnovane na tekstu, pucačine iz prvog lica, rolplej igre iz trećeg lica. Drevne osmobitne, šesnaestobitne i tridesetdvobitne klasike napisane u prošlom veku. Što je igru bilo teže pobediti, to sam u njoj više uživao. I dok sam igrao te stare digitalne relikvije, iz noći u noć, iz godine u godinu, ustanovio sam da sam nadaren za njih. Akcionim naslovima sam mogao da ovladam za nekoliko sati, a nije postojala avantura ili rolplej igra koju nisam mogao da rešim. Nikada mi nisu bila potrebna uputstva niti kodovi za varanje. Sve bi jednostavno škljocnulo. A stare arkadne igre su mi još bolje išle od ruke. Kad bih ušao u štos sa nekim brzim klasikom poput Branioca, osećao sam se kao soko u letu, ili onako kako se sigurno ajkula oseća dok krstari nad okeanskim dnom. Prvi put sam shvatio kako izgleda biti u svom prirodnom elementu. Biti nadaren za nešto.

Ali nisam na prvi trag naišao zahvaljujući istraživanju starih filmova, stripova ili video igara. Pronašao sam ga dok sam proučavao istoriju starih rolplej igara s olovkom i hartijom.

 

Reference na poznate serije, filmove, knjige, crtaće i stripove prožimaju radnju ovog romana koja se razvija kao vrlo ozbiljan SF triler. Dovoljno je, recimo, baciti kratak pogled na ovaj odlomak u kom Vejd govori o svemirskim letelicama koje njegov avatar poseduje u OAZI zahvaljujući tome što se proslavio pronalaženjem prvog, Bakarnog ključa i prolaskom kroz Prvu kapiju:

Na levoj strani piste stajao je moj iks-ving lovac pohaban u bitkama. Na desnoj strani je bio parkiran delorean. Na samoj pisti bila je moja najčešće korišćena svemirska letelica, Vonegat. Maks je već zagrejao motore i oni su se oglašavali dubokom, neprestanom rikom koja je ispunila hangar. Vonegat je bila veoma modifikovana transportna letelica klase Svitac, preuređena po brodu Spokoj iz klasične TV serije Svitac. Letelica je imala naziv Kejli kada sam je tek nabavio, ali odmah sam je prekrstio po jednom od svojih omiljenih romanopisaca iz dvadesetog veka. Novo ime bilo je ispisano šablonom na boku izlupane sive oplate.

Opljačkao sam Vonegata od jedinice koja je pripadala klanu Oviraptora i koja je budalasto pokušala da mi otme iks-ving dok sam krstario kroz brojnu grupu svetova u Jedanaestom sektoru poznatom još pod imenom Vedonverzum. Oviraptori su bili razmetljivi gadovi koji nisu imali pojma s kim se kače. Bio sam gadno raspoložen i pre nego su otvorili vatru na mene. Da nisam, verovatno bih samo izbegao sukob prelasko u brzinu svetlosti. Ali tog dana sam odlučio da njihov napad shvatim lično.

Brodovi su bili kao i većina drugih predmeta u OAZI. Svaki je imao posebne osobine, naoružanje i brzinske sposobnosti. Moj iks-ving je mogao mnogo lakše da manevriše nego veliki teretnjak Oviraptora, tako da sam bez ikakvih problema izbegao baražu iz njihovih naknadno pridodatih topova, dok sam ih istovremeno izbombardovao laserskim hicima i protonskim torpedima. Kad sam im onesposobio motore, ukrcao sam se na brod i pobio sve prisutne avatare. Kapetan je pokušao da mi se izvini kad je video ko sam, ali nisam bio raspoložen za praštanje. Kad sam se ratosiljao posade, parkirao sam iks-ving u teretnom spremištu i onda odjezdio kući u svom novom brodu.

Klajn – moram to priznati – izuzetno vešto prepliće pravu i virtuelnu stvarnost u priči koja vodi uzbudljivom finalu, i pritom koristi veoma poznate teme o nikogoviću koji postaje heroj (from zero to hero), pojedincu koji se suprotstavlja moćnom, bahatom i nemoralnom sistemu i uspeva da ga pobedi samo zahvaljujući svojoj domišljatosti i trunci sreće, te o starom šablonu: momak nalazi devojku/momak ostaje bez devojke/momak je ponovo pronalazi... I sve to funkcioniše savršeno.

Nimalo ne čudi što je Holivud, gladan novih, originalnih stvari, prepoznao u ovoj knjizi koncept koji bi mogao da upali. Ukoliko WB bude hteo da ostane veran tekstu, moraće da iskešira silnu lovu za korišćenje poznatih filmova, junaka i motiva, ali čitava stvar bez toga ne bi imala mnogo smisla. I ne mogu da ne pomislim na tezu koju Ijan Mekdonald iznosi već desetak godina o tome da je umetničko stvaralaštvo neposredne budućnosti zapravo stvaralaštvo remiksa, ne samo u muzici, već i u slikarstvu, filmu, pa i književnosti. Čini se da PRVI IGRAČ NA POTEZU fino dokazuje tu tvrdnju, ali šta god mislili o tome, jedno ne možemo poreći: ova knjiga je dobro napisana, vezuje čitaoca za likove, ima sjajnu dramaturgiju, i pride pominje – što se kaže – sve ono što vole mladi.

Za kraj ovog maratonskog bloga, evo još jednog, završnog odlomka, i mislim da vam neće biti teško da zamislite kako će on izgledati na bioskopskom platnu, pa još – neizostavno – u 3D tehnici:

 

Bio je petak, i provodio sam još jedno samotno veče u istraživanju, tako što sam gledao sve epizode Malih genijalaca, TV serije s početka osamdesetih o tinejdžerskom hakeru koji koristi poznavanje kompjutera kako bi rešavao misterije. Upravo sam završio sa gledanjem epizode „Smrtonosni pristup“ (koja je bila amalgam sa Sajmonom i Sajmonom) kad mi je stigao imejl u sanduče. Poslao mi ga je Ogden Morou. Na mestu predviđenom za temu poruke pisalo je: „Možemo da đuskamo ako želimo.“

U samom imejlu nije bilo teksta. Samo je bio prikačen fajl – pozivnica na jedan od najekskluzivnijih skupova u OAZI: rođendansku proslavu Ogdena Moroua. U stvarnom svetu, Morou se gotovo nikada nije pojavljivao na javnim mestima, a u OAZI je izlazio iz skrovišta samo jednom godišnje, kako bi priredio taj događaj.

Na pozivnici se nalazila fotka Morouovog slavnog avatara, Velikog i Moćnog Oga. Sedobradi čarobnjak je bio zguren iznad komplikovane miksete kao disk džokej, sa jednom slušalicom pritisnutom uz uvo, dok je grizao donju usnu u muzičkoj ekstazi i skrečovao prstima drevnu vinilnu ploču na srebrnom gramofonu. Na njegovom sanduku sa pločama nalazila se nalepnica sa napisom BEZ PANIKE i logo protiv Šestica – precrtani žuti broj šest u crvenom krugu. U dnu je pisalo:

Dens-parti iz osamdesetih Ogdena Moroua

na proslavi njegovog 73. rođendana!

Večeras – 22 h OST u Rastrojenom Globusu

VAŽI ZA JEDNU OSOBU

Bio sam zgranut. Ogden Morou je utrošio vreme na to da me pozove na proslovu svog rođendana. Bila je to najveća počast koju mi je iko ikada ukazao.

Pozvao sam Art3midu, i ona je potvrdila da je i sama primila isti imejl. Rekla je da ne može odbiti pozivnicu od Oga lično, uprkos očiglednim rizicima. I tako, naravno, rekao sam joj da ćemo se naći tamo, u klubu. Bio je to jedini način da izbegnem da ispadnem totalni slabić.

Znao sam da je Og, ako je već pozvao nas dvoje, verovatno pozvao i ostale pripadnike Vrhunske Petorke. Ali Aeh se verovatno neće pojaviti, zato što je svakog petka uveče učestvovao u dvoboju na život i smrt koji se prenosio širom sveta. A Šoto i Daito su ulazili u PvP zone samo ako je to bilo apsolutno neophodno.

Rastrojeni Globus je bio čuveni plesni klub u kom nije vladala sila teže, na planeti Neonoar u Šesnaestom sektoru. Ogden Morou je lično kodirao to mesto pre više decenija i još je bio njegov jedini vlasnik. Nikada pre toga nisam bio u Globusu. Nisam nešto bio sklon plesu, niti druženju sa nabudženim über-šmokljanima koji bi da budu jovci, i koji su tamo često navraćali. Ali Ogova rođendanska proslava bila je poseban događaj, pa uobičajenim klijentima pristup večeras neće biti omogućen. Večeras, klub će biti pun slavnih ličnosti – filmskih zvezda, muzičara i najmanje dva pripadnika Vrhunske Petorke.

Proveo sam više od jednog sata tako što sam budžio frizuru svog avatara i isprobavao razne skinove koje bih mogao da imam na sebi u klubu. Na kraju sam se odlučio za klasičnu garderobu iz ere osamdesetih: svetlosivo odelo, baš kao ono koje je Piter Veler nosio u filmu Bukaru Banzai, sa sve crvenom leptir mašnom, i parom starih dubokih adidas patika. Inventar sam takođe napunio najboljim oklopom koji sam imao i velikim izborom oružja. Jedan od razloga zbog kojih je Globus bio toliko u modi bila je njegova lokacija u PvP zoni, gde su funkcionisale i tehnologija i magija. Stoga je odlazak tamo bio opasan. Naročito za slavnog jovca poput mene.

Širom OAZE bile su raštrkane stotine svetova sa kiberpank temama, ali Neonoar je bio jedan od najvećih i najstarijih među njima. Viđena iz orbite, planeta je bila sjajni kliker od oniksa pokriven preklapajućim paukovim mrežama pulsirajućeg svetla. Na Neonoaru je stalno bila noć, na celom tom svetu, a površina mu se sastojala od beskrajne mreže međusobno povezanih gradova punih nemoguće velikih nebodera. Nebo mu je bilo išarano neprekidnim rekama letelica koje su brujale kroz vertikalne gradske pejzaže, a ulice ispod njih vrvele su od NPC-a odevenih u kožu i avatara sa naočarima-ogledalima, i svi su oni nosili oružje visoke tehnologije kao i potkožne implante, a govorili su urbanim rečnikom koji je potekao pravo iz Neuromansera.

Rastrojeni Globus je bio smešten na zapadnoj hemisferi, na raskršću Bulevara i Avenije, dve jarko osvetljene ulice koje su se protezale sasvim oko planete duž njenog ekvatora i početnog meridijana. Sam klub je bio masivna kobaltno plava sfera, prečnika tri kilometra, i lebdeo je trideset metara iznad tla. Lebdeće kristalne stepenice vodile su do jedinog ulaza u klub, kružnog otvora u dnu sfere.

Ušao sam tamo grandiozno, doletevši svojim deloreanom, koji sam pribavio kad sam dovršio zadatak Povratak u budućnost na planeti Zemekis. Delorean je bio opremljen (nefunkcionalnim) kondenzatorom fluksa, ali ja sam u opremu i izgled uneo nekoliko dodataka. Najpre, ugradio sam u kontrolnu tablu vozila kompjuter sa veštačkom inteligencijom po imenu KIT (kupljen na onlajn aukciji), zajedno s odgovarajućim crvenim skenerom iz Viteza na točkovima odmah iznad rešetke deloreana. Onda sam kola opremio oscilatornim potisnikom, uređajem koji im je omogućavao da prolaze kroz čvrstu materiju. Konačno, da bih kompletirao temu supervozila iz osamdesetih, nalepio sam logo Isterivača duhova na vrata koja su se podizala kao krila, a onda dodao personalizovane tablice na kojima je pisalo EKTO-88.

Imao sam ga tek nekoliko nedelja, ali moj delorean koji je isterivao đavole, viteški vozio i prodirao kroz materiju već je postao zaštitni znak mog avatara.

Znao sam da ću, ako parkiram svoja ekstra kolica u PvP zoni, praktično ostaviti otvorenu pozivnicu nekom debilu da pokuša da ih mazne. U delorean je bilo ugrađeno nekoliko sistema protiv krađe, a sistem za paljenje je bio miniran u stilu Maksa Rokatanskog, tako da ukoliko neki drugi avatar pokuša da startuje kola, plutonijumska komora aktivira malu termonukleranu eksploziju. Ali bezbednost mojih kola ovde, na Neonoaru, nije predstavljala nikakav problem. Čim sam izašao iz deloreana, bacio sam čaroliju Smanjivanja na njega, i on se istog trena skupio do veličine kutije šibica. Onda sam deloreana stavio u džep. Zone sa magijom imale su svojih prednosti.

Hiljade avatara tiskale su se pred zaštitnim poljima u vidu baršunastih konopaca koji su sprečavali pristup svima bez pozivnice. Dok sam hodao prema ulazu, gomila me je zasipala mešavinom uvreda, zahteva za autogramom, pretnji smrću i suznih izjava večite ljubavi. Bio mi je aktiviran telesni štit ali začudo, niko me ničim nije gađao. Pokazao sam kiborgu na vratima pozivnicu, a onda se popeo uz dugačke kristalne stepenice koje su vodile gore, u klub.

Ulazak u Rastrojeni Globus izazvao je u meni popriličnu dezorijentisanost. Unutrašnjost džinovske sfere bila je potpuno šuplja, a zakrivljena unutrašnja površina služila je kao šank i mesto za sedenje. Čim prođete kroz ulaz, zakoni gravitacije se promene. Gde god da pođete, stopala vašeg avatara uvek prianjaju za unutrašnjost sfere, tako da možete ići pravom linijom, do „vrha“ kluba, a onda natrag s druge strane, tako da dođete tamo odakle ste krenuli. Ogroman otvoreni prostor u središtu sfere služio je kao klupski „plesni podijum“ s nultom gravitacijom. Tamo se stizalo jednostavnim odskokom od poda, kao Supermen kada poleće, a zatim plivanjem kroz vazduh u sfernu „zonu gruva“ lišenu sile teže.

Dok sam stupao kroz ulaz, pogledao sam uvis – ili tamo gde je trenutno bilo „gore“ – a onda osmotrio okolinu dugim pogledom. Klub je bio krcat. Stotine avatara muvale su se okolo kao mravi koji mile po unutrašnjosti ogromnog balona. Drugi su već bili na plesnom podijumu – obrtali su se oko ose, leteli, izvijali i tumbali u ritmu muzike, koja je dumbarala iz sfernih zvučnika koji su lebdeli klubom.

Usred svih plesača, prostrani providni mehur stajao je u prostoru, u apsolutnom centru kluba. Bila je to „kabina“ u kojoj je stajao disk-džokej, okružen gramofonima, miksetama, dekovima i brojčanicima. U središtu sve te opreme nalazio se uvodni di-džej, R2-D2, i marljivo je radio različitim robotskim rukama na gramofonima. Prepoznao sam melodiju koju je puštao: remiks pesme „Tužni ponedeljak“ grupe Nju Order iz osamdeset osme, sa puno ubačenih semplova zvukova droida iz Zvezdanih ratova.

Dok sam se probijao prema najbližem šanku, avatari kraj kojih sam prolazio redom su zastajali da se zagledaju i pokažu na mene. Nisam mnogo obraćao pažnju na njih, pošto sam bio zauzet zaglednjem kluba u potrazi za Art3midom.

Kad sam došao do šanka, naručio sam pangalaktički grgolj-blaster od Klingonke koja je tamo ordinirala i sasuo pola pića u grlo. Onda sam se iscerio kad je R2 krenuo sa još jednom klasičnom pesmom iz osamdesetih. „’Sindikat Zmije’“, izdeklamovao sam, više iz navike. „Djuran Djuran. Hiljadu devetsto osamdeset treća.“

„Nije loše, majstore“, rekao je poznati glas, taman toliko glasno da čujem pored muzike. Okrenuo sam se i ugledao Art3midu koja je stajala iza mene. Imala je na sebi večernju toaletu: haljinu plavu kao čelik koja je izgledala kao da je na nju nanesena sprejem. Tamna kosa njene avatarke bila je podšišana u paž-frizuru, tako da joj je savršeno uokvirila zamamno lice. Izgledala je straobalno.

Ona viknu šankerki. „Glenmorangi. S ledom.“

Osmehnuo sam se sebi u bradu. Omiljeno piće Konora Meklauda. Aman, kako sam samo voleo tu devojku.

Namignula mi je kad joj se piće pojavilo. Onda je kucnula čašom o moju i eksirala njenu sadržinu jednim gutljajem. Žamor avatara oko nas sada se pojačao. Vest da su Parzival i Art3mida ovde, da ćaskaju za šankom, već se širila celim klubom.

Art3mida baci pogled prema plesnom podijumu, zatim ponovo prema meni. „I šta kažeš, onda, Persi?“ reče ona. „Da li ti se đuska?“

Namrštio sam se. „Ne ukoliko me i dalje budeš nazivala ’Persi.’“

Nasmejala se. Upravo tada, pesma se završila i klub je utihnuo. Sve oči su se okrenule naviše, prema kabini za disk džokeja, gde se R2-D2 upravo rastvarao u svetlosnom pljusku, kao kada nekoga „šalju zrakom“ u epizodi originalnog serijala Zvezdane staze. Onda se začulo gromoglasno klicanje kad se sedokosi avatar prebacio zrakom tamo i pojavio se iza gramofona. Bio je to Og.

Stotine video-prozora pojavilo se u vazduhu, po čitavom klubu. U svakom se video krupni kadar Ogovog lika uživo u kabini, tako da su svi jasno videli njegovog avatara. Stari čarobnjak je imao na sebi šljampave farmerke, sandale i izbledelu majicu sa Zvezdanim stazama: Sledećom generacijom. Mahnuo je skupu, a onda pustio prvu stvar, dens-remiks pesme „Buntovni poklič“ Bilija Ajdola.

Klicanje se razleže plesnim podijumom.

„Obožavam ovu pesmu!“ viknu Art3mida. Oči joj se strelovito okrenuše prema mestu za ples. Pogledah je nesigurno. „Šta je bilo?“ reče ona s tobožnjim sažaljenjem. „Zar dečko ne ume da igra?“

Ona se smesta prepusti ritmu, mlatarajući glavom i vrteći kukovima. Onda se odgurnu od poda obema nogama i zalebde uvis prema zoni gruva. Zurio sam za njom, nakratko ukočen, prikupljajući hrabrost.

„U redu“, prmrmljao sam sebi. „Đavo da ga nosi.“

Savio sam kolena i snažno se odgurnuo od poda. Avatar mi je uzleteo, zalebdeo uvis i kliznuo kraj Art3mide. Avatari koji su već bili na plesnom podijumu pomerili su se u stranu kako bi nam raščistili put, napravivši tunel koji je vodio do središta plesnog podijuma. Video sam kako Og lebdi u svom mehuru, jedva malo iznad nas. Okretao se na peti kao derviš i remiksovao usput pesmu, dok je istovremeno podešavao gravitacioni vrtlog plesnog podijuma, tako da je zapravo okretao sam klub, kao drevni vinilni disk.

Art3mida mi namignu, a onda joj se noge stopiše u sirenin rep. Ona jednom mlatnu svojim novim repnim perajem i suknu pored mene, izvijajući telo i otiskujući se ui mitraljeskom ritmu dok je plivala kroz vazduh. Onda se ona ponovo okrenu prema meni, ostavši da lebdi, s osmehom i pruženom rukom, u pozivu da joj se pridružim. Kosa joj je okružila glavu poput oreola, kao da je pod vodom.

Kad sam stigao do nje, ona me uze za ruku. U tom trenu njen rep sirene iščeznu i noge joj se ponovo pojaviše, u mahnitim pokretima makazica kojima je pratila ritam.

Ne uzdajući se više u sopstvene nagone, učitao sam vrhunski avatarski plesni softver po imenu „Travoltra“, koji sam nešto ranije te večeri svukao s mreže i testirao. Program je preuzimao kontrolu nad Parzivalovim kretnjama, sinhronizujući ih sa muzikom, i sva četiri ekstremiteta pretvorila su mi se u lelujave kosinusne talase. Iz čista mira, pretvorio sam se u disko-krelca.

Art3midine oči su se ozarile od iznenađenja i oduševljenja, pa je počela da prati moje pokrete, i nas dvoje smo kružili jedno oko drugog kao elektroni u ubrzanju. Tada Art3mida poče da menja oblike.

Avatarka joj izgubi ljudsko obličje i rastvori se u amorfni mehur koji stade da menja veličinu i boju prateći muziku. Odabrao sam opciju ogledalo partnera u plesnom softveru i počeo to isto da radim. Udovi i trup mog avatara potekoše i zavrteše se kao da su od karamela, obavivši Art3midu, dok su neobične raznobojne šare curele i pomerale mi se po koži. Izgledao sam kao Plastični Čovek, pod uslovom da tripuje do daske na LSD-u. Onda su i svi ostali na plesnom podijumu počeli da menjaju oblik, topeći se u prizmične mehurove svetla. Ubrzo zatim, centar kluba izgledao je kao lava-lampa s nekog drugog sveta.

Kada se pesma završila, Og se naklonio, a onda pustio sentiš. „S vremena na vreme“ od Sindi Loper. Svuda oko nas, avatari zaigraše u parovima.

Učtivo sam se naklonio Art3midi i ispružio ruku. Osmehnula se i prihvatila je. Privukao sam je blizu sebe i zalebdeli smo zajedno. Og je podesio gravitaciju na plesnom podijumu suprotno od smera kazaljki na satu, tako da su svi naši avatari polako rotirali oko nevidljive središnje osovine kluba, kao čestice prašine u snežnoj kugli.

A onda, pre nego što sam stigao sam sebe da sprečim, te reči su mi se prosto otele.

„Volim te, Arti.“

Isprva mi nije odgovorila. Samo me je pogledala preneraženo dok su nam avatari i dalje lebdeli jedan oko drugog, na autopilotu. Onda se ona prebaci na privatni glasovni kanal, tako da niko nije mogao da prisluškuje naš razgovor.

„Ne voliš ti mene, Zi“, reče ona. „Uopšte me ne poznaješ.“

„Poznajem te“, bio sam uporan. „Poznajem te bolje nego što sam poznavao ikoga u životu.“

„Znaš samo ono što želim da znaš. Vidiš samo ono što želim da vidiš.“ Ona spusti ruku na grudi. „Ovo nije moje pravo telo, Vejde. Niti moje pravo lice.“

„Baš me briga! Volim tvoj um – tvoju ličnost. Baš me briga za pakovanje.“

„To kažeš tek tako“, reče ona. U glasu joj se čula uznemirenost. „Veruj mi. Ako bih ti ikad dozvolila da me zaista vidiš, zgadio bi se.“

„Zašto uvek to govoriš?“

„Zato što sam grozno deformisana. Ili sam paraplegičarka. Ili mi je zapravo šezdeset tri godine. Izaberi.“

„Baš me briga i da je sve to istovremeno. Reci mi gde možemo da se sretnemo i to ću ti dokazati. Sešću iz ovih stopa na avion i odleteti tamo gde si. Znaš da hoću.“

Ona odmahnu glavom. „Ti ne živiš u stvarnom svetu, Zi. Sudeći po onome što si mi ispričao, teško da si ikada i živeo. Ti si kao ja. Živiš unutar ove iluzije.“ Ona mahnu prema našem virtuelnom okruženju. „Ne možeš nikako da znaš šta je stvarna ljubav.“

„Ne govori tako!“ Počeo sam da plačem i nisam se potrudio da to sakrijem od nje. „Je li to zato što sam ti rekao da nikada nisam imao pravu devojku? I da sam nevin? Jer...“

„Naravno da nije“, reče ona. „Ovo nema veze s tim. Nikakve.“

„Sa čim onda ima veze? Reci mi. Molim te.“

„Sa Lovom. To dobro znaš. Ovoje smo zapostavili naše zadatke samo da bismo provodili vreme jedno s drugim. Trebalo bi smesta da se usredsredimo na to da pronađemo Ključ od žada. Ne možeš parirati onome što rade Sorento i Šestice. I svi ostali.“

„Ma dođavola s našim takmičenjem! I s jajetom!“ viknuo sam. „Zar nisi čula šta sam ti upravo rekao? Volim te! I želim da sam s tobom. Više od svega.“

Samo je zurila u mene. Ili bolje rečeno, njena avatarka je prazno zurila u mog avatara. Tada ona reče: „Žao mi je, Zi. Ja sam kriva za ovo. Dozvolila sam da se otme kontroli. Ovo mora prestati.“

„Kako to misliš? Šta mora prestati?“

„Mislim da bi trebalo da napravimo pauzu. Da prestanemo da provodimo toliko vremena zajedno.“

Osećao sam se kao da me je neko mlatnuo u grlo. „Ti to raskidaš sa mnom?“

„Ne, Zi“, reče ona odlučno. „Ja ne raskidam s tobom. To bi bilo nemoguće, zato što mi nismo zajedno.“ Tad joj se u glasu iznenada začu otrovan prizvuk. „Nikada se nismo ni sreli!“

„Znači... prosto ćeš... prestati da pričaš sa mnom?“

„Da. Mislim da je tako najbolje.“

„Koliko dugo?“

„Dok se Lov ne završi.“

„Ali, Arti... To može da potraje godinama.“

„Znam to. I žao mi je. Ali ovako mora biti.“

„Dakle, osvajanje tog novca ti je važnije od mene?“

„Ne radi se o novcu. Već o onome šta bih mogla s njim da uradim.“

„Tako je. Da spasiš svet. Jebote, kako si samo plemenita.“

„Ne budi seronja“, reče ona. „Tragam za jajetom već više od pet godina. Baš kao i ti. Sada smo bliže nego ikad tome da ga pronađemo. Ne mogu tek tako odustati od te prilike.“

„Ja to ne tražim od tebe.“

„Tražiš. Iako ni sam to ne shvataš.“

Pesma Sindi Loper se završila i Og je pustio novu stvar – „Džejms Braun je mrtav“ od El-ej Stajla. U klubu se začu erupcija aplauza.

Osećao sam se kao da mi je u grudi zabijen veliki drveni kolac.

Art3mida je nameravala da kaže još nešto – zbogom, čini mi se – kad smo začuli strahovit prasak neposredno iznad nas. Isprva sam pomislio da je to Og, i da se sjurio u novu dens stvar. Ali onda sam podigao pogled i video kako se krupni komadi šuta velikom brzinom tumbaju prema plesnom podijumu dok avatari beže na sve strane kako bi im se uklonili s puta. U tavanici kluba sada je zjapila ogromna rupa, blizu vrha globusa. A sada je kroz nju navirala mala vojska Šestica, u letu na mlaznicama, pucajući pritom iz blastera.

Nastade potpuni haos. Polovina avatara u klubu nagrnu prema izlazu, dok je druga polovina izvlačila oružje ili krenula da baca čarolije, ispaljujući laserske hice, metke i vatrene lopte na nadiruće Šestice. Bilo ih je više od stotinu, i svi su bili naoružani do zuba.

Nisam mogao da poverujem u ludost Šestica. Zar su bili toliko glupi na upadnu u prostoriju punu jovaca visokih nivoa, i to na neprijateljskoj teritoriji? Mogli bi da ubiju nekoliko nas, ali pritom će izgubiti neke ili sve sopstvene avatare. A zbog čega?

Tad sam shvatio da se čini kako je vatra Šestica usmerena uglavnom prema meni i Art3midi. Došli su ovamo da ubiju nas dvoje.

Vesti da smo Art3mida i ja ovde sigurno su dospele na informative kanale. A kada je Sorento saznao da su dva prva jovca na Tabeli rezultata u nezaštićenoj PvP zoni, sigurno je zaključio da je to isuviše sočna meta da bi je propustio. Ovo je bila šansa za Šestice da uklone dva najveća konkurenta jednim udarcem. Vredelo je na to potrošiti stotinjak njihovih avatara najvišeg nivoa.

Znao sam da nam se ovo sručilo na glavu usled mog sopstvenog nemara. Opsovao sam sebe zbog toga što sam bio tolika budala. Onda sam potegao blastere i počeo da iz njih zasipam grupu Šestica koja mi je bila najbliža, trudeći se istovremeno što sam bolje mogao da izbegavam njihovu vatru. Bacio sam pogled na Art3midu taman na vreme da vidim kako prži desetak Šestica za najviše pet sekundi, loptama plave plazme koje je izbacivala iz dlanova, dok nije obraćala pažnju na neprekidnu reku laserskih hitaca i čarobnih projektila koji su se odbijali od njenog providnog telesnog štita. I po meni su teško tukli. Moj telesni štit se zasad dobro držao, ali nije mogao još dugo da potraje. Upozorenja na posustajanje već su mi bleskala na prikazu, a brojač životnih poena počeo je da mi se munjevito smanjuje. Za nekoliko sekundi, situacija je eskalirala u najveći sukob kojem sam ikad prisustvovao. I već je bilo jasno da ćemo Art3mida i ja biti na strani gubitnika.

Primetio sam da muzika još nije prestala.

Bacio sam pogled prema kabini disk džokeja taman na vreme da vidim kako se raspukla i kako se iz nje pojavio Veliki i Moćni Og. Izgledao je zaista, zaista iznervirano.

„Debili jedni, otkud vam pada na pamet da možete nepozvani da dođete na moju rođendansku proslavu?“ viknu on. Njegov avatar je i dalje na sebi imao mikrofon, pa su te reči grmnule preko klupskih zvučnika, odjeknuvši kao glas Božji. Metež kao da se na delić sekunde zaustavio kad su se sve oči okrenule da pogledaju Oga, koji je sada lebdeo nasred plesnog podijuma. On ispruži ruke i okrenu se da se suoči sa navalom Šestica.

Desetak zubaca crvenih munja buknu iz svakog Ogovog prsta, razgranavši se na sve strane. Svaki šiljak pogodie drugog avatara Šestica u grudi istovremeno nekako neškodljivo preskočivši sve ostale.

U milisekundi, sve Šestice u klubu bile su sažežene. Avatari su se ukočili, ostali da nekoliko sekundi isijavaju jarkocrvenu boju, da bi zatim jednostavno iščezli.

Obuzelo me je strahopoštovanje. Bilo je to najneverovatnije ispoljavanje moći koje sam video od nekog avatara.

„Niko ne upada nepozvan u moj lokal!“ viknu Og i glas mu odjeknu klubom u kom je sada vladala tišina. Preostali avatari (oni koji nisu pobegli iz kluba u strahu ili nisu poginuli u kratkotrajnoj borbi) oglasiše se pobedničkim klicanjem. Og polete natrag u kabinu za disk džokeja, koja se zatvori oko njega kao providna čaura. „Da krenemo opet s ovom žurkom , važi?“ reče on i spusti iglu na tehno-remiks pesme „Atomik“ grupe Blondi. Bio je potreban trenutak da šok prođe, ali onda svi ponovo zaigraše.

Obazreh se u potrazi za Art3midom, ali činilo se da je nestala. Onda ugledah njenu avatarku koja je izletala kroz novi izlaz koji je ostao otvoren posle napada Šestica. Ona zastade i zalebde napolju na trenutak, taman toliko da se osvrne prema meni.

Ukoliko ste, kojim slučajem, roditelj koji se nervira što mu dete ništa živo ne čita, već po ceo dan džedži pred monitorom i traći vreme na kompjuterske igrice, ubedite ga da pročita ovu knjigu - svakako će ga zainteresovati da se upusti u dalje istraživanje virtuelnog sveta književnosti. A ukoliko uspe da načini taj mali korak, bićete itekako zadovoljni.

(Roman PRVI IGRAČ NA POTEZU Ernesta Klajna treba da se pojavi u svetskim knjižarama u julu 2011. Copyright na prevod odlomaka © 2011, LAGUNA d.o.o.)

​