Kad vam najveći domaći izdavač objavi knjigu koja izazove prilično interesovanje u javnosti, mediji vas zovu da učestvujete u najrazličitijim mogućim emisijama koje često nemaju mnogo veze sa samim objavljenim delom. Tako sam i ja bio u prilici da tokom avgusta, po objavljivanju romana Čovek koji je ubio Teslu, gostujem na nekoliko televizija gde sam mnogo manje pričao o knjizi nego o kojekakvim dnevnim aktuelnostima. Ni štampani mediji tu nisu izuzetak, ali moram da priznam da su se od svih, što se Tesle tiče, najagilnijima pokazali novinari iz kulturnih rubrika Pravde i Novosti. Ova potonja novina danas je objavila moj odgovor na pitanje "Koji je film vašeg života." Priznajem da sam u prvom trenutku kada me je novinarka Marina Mirković to upitala, osetio nalet panike - kako od svih hiljada i hiljada filmova odgledanih za ovih bezmalo pola veka odabrati baš onaj pravi? Ali, već sledećeg trenutka shvatio sam da je odgovor zapravo - no brainer. Za sve one koji ne kupuju ovaj dnevni list, a interesuje ih šta sam mogao reći na ovu temu, evo integralne verzije onoga što sam kazao (a ispostavilo se da ipak ima veze sa Čovekom koji je ubio Teslu):

(quote)

Pripadam generaciji koja je upoznavala najnovija svetska kinematografska ostvarenja prevashodno zahvaljujući FEST-u, i godine kada sam veoma aktivno pratio program tog filmskog festivala u Beogradu – prva polovina osamdesetih – obilovale su filmovima koji su značajno uticali na formiranje svetonazora svih nas iz šezdeset i neke. Mogao bih da nabrojim dosta filmova koji su, u tom smislu, za mene i dan-danas „veliki“ – Otimači izgubljenog kovčega, Ekskalibur, Blejd raner, Imperija uzvraća udarac, Vatrene ulice, ali i neke ranije poput Osmog putnika, Divlje horde (o, kakav film!), Odiseje u svemiru 2001. i Paklene pomorandže... Međutim, siguran sam da nijedan od njih ne bih nazvao „filmom mog života“, pošto taj atribut pripada ostvarenju na koje bi retko ko pomislio govoreći o najvišim dometima filmske umetnosti. Reč je o malom, žestokom filmu koji svakako nije ostavio ravnodušnim nijednog gledaoca u oronuloj sali blaženopočivšeg bioskopa Slavija gde se najpre davao, pre čitavih trideset pet godina: U zmajevom gnezdu Roberta Klouza sa Brusom Lijem u glavnoj ulozi.

U romanu Čovek koji je ubio Teslu, pokušao sam da na jednom mestu objasnim značaj tog filma – moj (anti)heroj Nikodije Marić se priseća čuvene scene borbe u sali sa ogledalima na Hanovom ostrvu, koja na neki način odslikava ustrojstvo multiverzuma u koji Nikodije samo što nije stupio. I baš kao njemu, tadašnjim klincima čitava ta špijunsko-borilačka bajka bila je, kako se to na engleskom obično kaže, larger than life – impresivna priča o usamljenom junaku suočenom s nadmoćnim hordama zla, čoveku koji uspeva da donese pobedu principu dobra (više godina pre nego što će tu večitu dihotomiju Džordž Lukas vešto iskoristiti u konceptu sile u Zvezdanim ratovima), samo zahvaljujući sopstvenoj veštini koja se graniči sa supermoćima.

Brus Li je naterao bezbroj golobradih klinaca u Srbiji – među njima i mene – da počnu da treniraju karate (tada kod nas nije bilo sportova poput kung fua, džitkun doa, taj či čuana i ostalih egzotičnih disciplina koje su danas na raspolaganju svima zainteresovanim za njih). Verna publika sledila je film kako se selio iz sale u salu, od Slavije preko 20. oktobra u bioskop Beograd, gledala ga više desetina puta, znala sve dijaloge napamet (i ja bih sada umeo da izrecitujem dobar deo) i znatno doprinela procvatu proizvodnje semenki, suncokreta, leblebija i ostalih „sportova za zube.“ Stolari su trljali ruke dok su nadobudnim budućim majstorima borilačkih veština prodavali nunčake iz domaće radinosti i puštali ih da sami sebi ostavljaju modrice i bubotke, a kada se o prekretnici decenije počelo govorkati o proizvodnji takozvanih „magnetoskopa“ (video rekordera) za široko pučanstvo, san većine nas bio je da dođemo do takve mašine i snimka U zmajevom gnezdu, kako bismo beskrajno mogli da ponavljamo prizore epske bitke u podzemlju u završnoj trećini filma.

Egzotika Hong Konga, muzika Lala Šifrina (koja je zatim završila u brojnim špicama sportskih programa), učešće američkih glumaca i produkcija na mnogo višem nivou nego u dotadašnjim ostvarenjima Brusa Lija, sve je to doprinelo da za moju generaciju U zmajevom gnezdu ostane jedan od najznačajnih filmova svih vremena. Da, znam da to nije Bergman, Vudi Alen, Felini, pa čak ni Kameron. To je samo mali, žestoki film, ali će možda upravo zbog toga za mene zauvek ostati – larger than life.

(unquote)

​