Pre mnogo godina, rastao sam u okruženju koje današnji naraštaji teško mogu i da zamisle – televizija je imala dva programa i najčešće bila crnobela; vrhunska tinejdžerska zabava bili su stripovi i bioskop, a za one sklone čitanju kao što sam ja – knjige. Nije bilo računara, nije bilo interneta, muzika se slušala sa vinilnih ploča uz krckanje gramofonske igle „toske“, a video-rikorderi (masivni futuristički aparati sa reklama iz zapadnonemačkih komercijalnih kataloga koje su svi tada nazivali magnetoskopima) bili su neostvarivi san svakog klinca koji se upisao u školu karatea zahvaljujući filmu U zmajevom gnezdu i za koga se predstava o raju poklapala sa mogućnošću da nebrojeno puta pušta – na sopstvenom Ei-Niš TV-u – besmrtni obračun Brusa Lija sa stražarima u podzemlju Hanovog ostrvskog opijumskog carstva.

Kao i većina mojih drugova u to doba (neki doduše kažu kako ovo važi samo za jedince, i možda su u pravu – ja sam zaista bio i ostao jedino dete svojih roditelja) imao sam običaj na koji se svako ko ume iole pristojno da se ponaša s pravom mršti: voleo sam da čitam dok jedem. Naravno, čitao sam stripove – najviše Alana Forda, Asteriksov zabavnik i Stripoteku – a kako je vreme prolazilo, umesto da tu naviku suzbijem i od nje odustanem, samo sam postepeno promenio medij koji sam eksploatisao uz jaja na oko i litar koka-kole: sa crtanih romana sam polako prelazio na pisane, petparačke, Vajata Erpa i Doka Holideja, Luna Kralja Ponoći i X-100 romane, da bi se zatim pojavio Sirius, a za njim i knjige iz edicije Kentaur i prva izdanja romana Stivena (odnosno StiVNa, po tadašnjim „Dečjim novinama“) Kinga u SFRJ. Tačno je da su stripovi daleko pogodiniji za manipulaciju za stolom punim posuđa, pribora za jelo, čaša i flaša, ali knjiga koju ne možete da ostavite čak ni na desetak ili petnaestak minuta koliko vam je potrebno da zadovoljite svoje blagoutrobije, morala je da bude nešto zaista posebno.

Onda se, kako to biva, vremena promene i sve bude drugačije. Nove generacije više ne čitaju dok jedu, već jedu dok su na WoW-u, Fejsu ili čemu već ne, ili klopaju neumorno šetajući po desetinama kanala kablovske. Epska borba Brusa Lija protiv snaga zla odavno je dostupna i može se gledati kadar po kadar, koliko vam duša ište – samo što je samim tim potpuno izgubila onaj nekadašnji oreol neostvarivog čuda. A vi ste odrasli i više ne čitate uz jelo – osim možda novine, ako vam u blizini nisu žena i(li) deca.

Danas sam, posle toliko vremena, čitao knjigu uz ručak. I da, osećaj je bio upravo onakav kakvim ga pamtim: uživao sam kao dete. A knjiga koju sam čitao, već pri samom kraju, bila je Kičma noći Otoa Oltvanjija.

Da se odmah razumemo: Oto je moj prijatelj, a ja nisam književni kritičar, tako da ovde ne možete očekivati nikakvu dubokomislenu, a kamoli objektivnu analizu njegovog pozamašnog romana: kad god govorim o knjigama, filmovima ili muzici, činim to sa stanovišta najobičnijeg konzumenta. Zato sledećim pasusima možete pristupiti kao utiscima ovejanog čitača uz jelo, koji često zaboravlja gde je granica između gladi za duhovnom i gladi za telesnom hranom.

Dakle: Kičma noći.

Petsto strana!

Znate li koliko je teško napisati petsto strana?

Dobro, postoje skribomani za koje je to mačji kašalj, ali svako ko je ikada pokušao da sačini iole suvisli tekst, koji ima svoju glavu i rep, a bogami i ono u sredini što ih drži na okupu, svestan je da pisanje romana – dobrog romana – ovog obima predstavlja poduhvat vredan strahopoštovanja. Otou je pošlo za rukom da taj poduhvat uspešno dovede do kraja. I još važnije, da ga dovede do uspešnog kraja.

Pre nego što sam se latio romana, bio sam u prilici da pročitam ono što je o knjizi bilo dostupno u medijima. Uvek je interesantno proveriti kako javnost – ili „javnost“ – reaguje na književnost koja se obično ne svrstava u književnu maticu, šta god to bilo. Pogotovo ako se već dugo i sami bavite pisanjem takve proze. Bio sam nemalo iznenađen, ne zbog toga što se pojavljuju negativni komentari na Kičmu noći, već zbog argumentacije koju oni koji ih pišu koriste kao obrazloženje svojih zamerki. Ono što sam i bez čitanja romana mogao da zaključim iz nekolicine takvih prikaza bilo je da se njihovim pisanjem bave ljudi poput onih što ne umeju da pevaju, ali mnogo vole to da rade – drugim rečima, apsolutne žanrovske neznalice čiji se književni svetonazor gradio na fosilnoj školskoj lektiri i stavovima književne kritike koji su – možda – mogli biti legitimni pre sto godina.

Jer, zamerati piscu kako nije do kraja iskoristio potencijale za iznošenje kritike savremenog srpskog društva oličenog u korupciji, masovnom neukusu, kriminalu i rijaliti šou nekulturi – a eto, mogao je gromko da udari po tim pošastima našeg sadašnjeg trenutka, samo da se nije zaluđivao tamo nekim glupostima kao što je „fabula radnje“ – znači ponavljati već odavno šuplji skerlićevski poklič i vjeruju: biti pisac je, jel’te, društveno odgovorna uloga, i pisac mora prosvetljivati potlačene i nepismene mase, otvarati im oči i britkim perom rušiti sva zla društvene neravnopravnosti. Pišimo o stvarnosti, kako bismo je menjali. Realizam über alles. Nema veze što je za tih sto i kusur godina od Skerlića naovamo narod „prosvetljivan“ što milom, što silom da bi danas po svojoj prosvetljenosti sasvim ravnopravno parirao svim ostalim narodima regiona pa i šire. Globalizacija über alles i jeftina i pristupačna tehnologija omogućili su svakome da stupa u interakciju sa svakim, tako da je priča o avangardnoj ulozi „poštene inteligencije“ na polzu društvenog progresa danas ne samo prevaziđena, već i smešna. Pisci danas niti mogu, niti žele da dižu revolucije. Pisci danas moraju da pariraju daleko upadljivijim i efektnijim medijima nego što je knjiga, i zato – ukoliko uopšte žele da imaju komunikaciju sa čitaocima – moraju pisati čitljivo i zabavno; ukoliko pritom ukažu na neku zanemarenu ili skrivenu životnu istinu, iznedre grumenčić mudrosti, tim bolje. U tom smislu, Kičma noći je izuzetno uspešan roman. Toliko uspešan da onima koji se nikada neće odlepiti od Ane Karenjine ili Korena to strahovito smeta.

Druga česta zamerka u ovim tekstovima jeste nešto u stilu: knjiga je super sve negde do polovine, pravi tvrdi krimić, ono, Miki, noir i te šeme, ali onda kad se pojavi element natprirodnog, jebiga, ode mas’ u propas.’

Besmislica koja samo dodatno svedoči o tome da oni koji takvu tvrdnju izgovaraju nisu pročitali ama baš ništa od savremene slipstrim proze.

Otova knjiga je fantastika od početka do kraja, kako god želite tu odrednicu da tumačite – od one najšire i najoveštalije, da je svako delo fikcije fantastika (neki, kao StiVN K., to lakonski kažu rečenicom: „Svi pisci su lažovi“), pa do teze da je radnja Kičme noći smeštena u paralelni univerzum, veoma sličan našem, sa malim razlikama koje to dokazuju. Ima čak i domaćih pisaca koji – ne pročitavši Otov roman – potcenjivački po čitaoce kažu kako nema ničeg goreg od „promene žanra“ usred knjige, jerbo prosečan čitalac voli da „unapred zna šta čita.“ Tja, moguće je da ja nisam prosečan čitalac (mada mislim da bih to vrlo lako osporio), ali znam da najviše volim kada me neka knjiga iznenadi. A Kičma noći uspeva i u tome.

Dok je svoj roman pisao i konstruisao (za ovakav tekst to je veoma značajna aktivnost), Oto je umešno uveo čitaoca u svet koji mu je jako dobro poznat, pletući sve vreme mrežu priče, onoga što tako često nedostaje knjigama koje se danas pojavljuju, i dramaturško pravilo o četiri četvrtine funkcioniše u Kičmi precizno kao štoperica; da se poslužim analogijom sa Spilbergovom Ajkulom koja se tako često uzima kao primer dramaturški savršeno ispripovedane priče, upravo tu negde, na polovini romana, bivši lovac (kod Spilberga ajkula iz naslova filma, kod Oltvanjija Student) postaje lovina i priča kreće prema raspletu.

Ali preciznost i čvrstina strukture teksta nisu jedini kvaliteti ove knjige. Uočljiva je i divljenja vredna pažnja koju je Oto uložio u brušenje bukvalno svake rečenice – ovako urođeno aljkav i lenj, nikad sâm ne bih bio kadar za nešto slično, tako da prosto moram da se skromno poklonim svakom piscu koji svoj tekst poštuje toliko da želi da ga učini savršenim. Takođe i težnja da se iz žanra pomenutog noir-a izvuče ono najbolje, te da se prilagodi našem lokalnom ambijentu i koloritu, uz stvaranje novih arhetipova, junaka drugačijih od dobro poznatih privatnih detektiva, tajanstvenih femmes fatales i prljavih policajaca.

Oto izvanredno poznaje savremenu angloameričku kriminalističku prozu, ali isto tako i horor i fantastiku, i impresivan je način na koji je sve ono dobro što je u njima prepoznao primenio tokom pisanja Kičme. Nestvaran noćni svet kroz koji nas roman vozi, likovi čija imena i nadimci – tako razdražujući za neke – predstavljaju sasvim legitimnu piščevu književnu stilizaciju, pa čak i štos sa preranom likvidacijom (relativno) najsimpatičnijeg junaka (klimoglav od Dena Simonsa iz Leta noći), sve su to elementi zahvaljujući kojima Kičma noći funkcioniše u svakom mogućem smislu – kao slika naše stvarnosti, svakako, ali u iskrivljenom ogledalu; a Oto je to ogledalo iskrivio baš po svojoj meri, i u svakoj rečenici oseća se neskriveno uživanje sa kojim je tu sliku stvarao.

Zbog svega ovoga, i zbog te proklete čitljivosti koja me je naterala da se vratim lošim navikama iz mladosti, Kičma noći je knjiga kojom sam ostao izuzetno zadovoljan. Postoji (zapravo – ne postoji, ali već ćete shvatiti šta hoću da kažem) jedan američki pisac sa čijim stilom može da se meri ova Otova najnovija knjiga – ako se oduzmu elementi krimića i fantastike.. Posredi je čuveni Henk Mudi, koji se proslavio romanom Bog nas sve mrzi, o čemu ste svojevremeno sve mogli da vidite u seriji Kalifornikacija. Do kraja godine, Bože zdravlja, bićete u prilici da tu knjigu pročitate u izdanju Paladina, pa ćete prosuditi jesam li u pravu ili ne.

Ostaje pitanje hoće li Oto i ubuduće stvarati slipstrim prozu, ili će se, kao Mudi, okrenuti „glavnom toku“ i dati toj presahloj struji novi život i snagu. Što se mene tiče – kako god mu drago. Znam da ću sa velikim apetitom i zaovoljstvom i dalje čitati sve što bude napisao. U fotelji, za trpezarijskim stolom, u redu za registraciju kola (kao danas) ili tamo gde i kralj ide peške.

Takva je sudbina dobrih knjiga.

​