S obzirom na to da se aktuelizuju domaća izdanja Vonegatovih romana, evo teksta za sve zainteresovane, koji može biti neka vrsta vodiča za ono što će biti u narednom periodu objavljivano u Paladinu, i u mojim prevodima...

BRKATI TRALFAMADORIJANAC

ili:

PISOAR KURTA VONEGATA

(Predavanje održano 15. februara 1999. u Društvu "Lazar Komarčić")

Večerašnji razgovor je zbog dve stvari nekarakterističan za priče o piscima koje obično imamo u Društvu. Najpre, obično predstavljamo stvaralaštvo mladih žanrovskih stvaralaca, a pisac o kome ću reći ponešto napunio je u novembru prošle godine 76 godina; zatim, u pitanju su obično „pisci koje ne možemo čitati na srpskom“, a ovog smo imali priliku (i još je imamo) da čitamo u raznim domaćim edicijama.

Dakle, reč je o Kurtu Vonegatu (Kurt Vonnegut, Jr.), po mom skromnom mišljenju, jednom od najznačajnih i najvećih živih američkih pisaca.

Karijera i delo Kurta Vonegata paradigmični su za mesto i ulogu naučnofantastičnog književnog žanra u literaturi dvadesetog veka: danas slavljen kao veliki pisac „glavnog toka“, Vonegat je dugo bio svrstavan u pisce SF-a zahvaljujući romanima koje je objavio na početku karijere. Veliki šeret i čovek sa nepogrešivim osećajem za ubistveni komentar, Vonegat je svojevremeno izjavio da je razlog za njegovo etiketiranje kao SF pisca prevashodno ležao u tome što je pisao o tehnologiji i njenom uticaju na budućnost, dok je „postojalo uvreženo uverenje da čovek ne može istovremeno da dobro piše, i da zna kako radi frižider“; takođe, pomenuo je da mu ne bi smetalo to što su ga trpali u fioku sa oznakom SF, „da većina kritičara tu fioku nije redovno tretirala kao pisoar.“

Pošto smo mi ipak Društvo ljubitelja fantastike, večeras ćemo se usredsrediti upravo na taj pisoar, odnosno na Vonegatova dela koja bi se mogla zaista nazvati naučnom fantastikom.

Poneka činjenica

Vonegat je poreklom Nemac, četvrta generacija emigrantske porodice Klemensa Vonegata koji se negde oko 1850. doselio iz Vestfalije u Indijanopolis. Kurtov otac, Kurt Senior, bio je arhitekta i imao je svoju firmu u glavnom gradu Indijane, a oženio se sa Edit Lajber, kćerkom lokalnog pivara, milionera. Imali su troje dece. Najstariji sin, Bernard, rođen je 1914.; kćerka Alis 1917., a Kurt Junior -- 11. novembra 1922.

Kurt je rastao u vreme kada su u Americi postojala snažna negativna osećanja usmerena protiv Nemaca, zahvaljujući minulom svetskom ratu („Prvom pokušaju čovečanstva da izvrši samoubistvo“, kako je kasnije rekao). Ova neprijatna atmosfera toliko je uticala na Kurtove roditelje, da su odlučili da ga vaspitaju bez ikakvog kontakta sa maternjim jezikom, književnošću, muzikom ili usmenim porodičnim predanjima. „Napravili su od mene tikvu bez korena kako bi dokazali svoj patriotizam“, kaže Vonegat.

Zahvaljujući ekonomskoj krizi koja je istopila porodično bogatstvo, Kurt je morao da pohađa državnu školu, i pokazalo se da je ta sredina na njega uticala blagotvorno. Od 1936. do 1940. je u gimnaziji uređivao dnevni školski list („The Shortridge High School Echo“): za razliku od ostalih učenika, koji su pisali zadatke i sastave mahom za publiku koja se sastojala od jedne osobe -- nastavnika, Vonegat je pisao već tada za široku publiku i već je posle 24 sata, kako kaže, mogao da zna da li je nešto „zasrao ili nije.“ On objašnjava svoje lako snalaženje sa rečima na sledeći način: „Prosto se ispostavilo da umem da pišem bolje od mnogih drugih. Svako ume da nešto lako radi i ne može da shvati zbog čega se drugi s time toliko muče.“ U njegovom slučaju, to „nešto“ bilo je pisanje.

Posle gimnazije, Vonegat se upisao na univerzitet Kornel, i da je bilo po njegovom, postao bi arhitekta treće generacije, kao i njegov otac i deda. Međutim, Kurt Senior je bio toliko ogorčen što za vreme Krize nije mogao da zarađuje svojom strukom, da je naterao sina da upiše „nešto korisno.“ Glavni Vonegatovi predmeti na studijama bili su hemija i biologija. A pošto je nastavio da piše uglavnom iz sopstvene zabave, nije imao profesore engleskog koji su mogli da utiču na njegov stil ili određuju šta da čita. Tako je i čitao i pisao „iz čistog uživanja.“

Vonegatove studije prekinuo je drugi pokušaj čovečanstva da izvrši samoubistvo. „Nije mi išlo kao brucošu“, kaže on, „pa sam se u januaru 1943. oduševljeno prijavio kao dobrovoljac.“ I mada su ga isprva odbili iz zdravstvenih razloga -- na Kornelu je zakačio upalu pluća -- kasnije su ga primili i poslali na specijalnu obuku koja se praktično sastojala od studija mašinstva na Karnegijevom institutu za tehnologiju u Pitsburgu i Univerzitetu Tenesi.

I mada je obučen za tobdžiju na „hoviceru“ od 240 mm, Vonegat je završio kao izviđač u 106. pešadijskoj diviziji. Godine 1944., na praznik majki, Vonegat je dobio odsustvo i otišao kući samo da bi saznao da mu je majka prethodne noći izvršila samoubistvo. Edit Vonegat je zapala u duboku depresiju zbog izgubljenog porodičnog bogatstva i zbog toga što nije mogla da proda svoju prozu tada popularnim časopisima. „Izučavala je časopise“, priseća se njen sin, „kao što kockari izučavaju formulare na konjskim trkama.“ I mada je Edit dobro pisala, Vonegat kaže da „nije imala talenta za vulgarnost koju su zahtevali savremeni časopisi.“ Na svu sreću, dodaje, on je „bio krcat vulgarnostima“ tako da je kasnije uspeo da ostvari njen san prodajući priče magazinima kao što su Collier's, Cosmopolitan, The Saturday Evening Post i The Ladies' Home Journal.

Tri meseca posle majčine smrti, Vonegat je sa svojom divizijom poslat u Evropu, taman na vreme za poslednju nemačku ofanzivu u II svetskom ratu. Nemci su ga zarobili i poslali sa ostalim američkim zarobljenicima u Drezden, gde je radio u fabrici sirupa. 13. februara 1945. oglasila se sirena za vazdušni napad i Vonegat je, sa još nekoliko zarobljenika i njihovim nemačkim stražarima, pronašao sklonište u spremištu za meso, tri sprata ispod klanice. „Dole je bilo hladno, i oko nas su visila trupla“, rekao je Vonegat. „Kada smo se popeli, grad je nestao. Spalili su čitav prokleti grad.“

80 teških engleskih bombardera napalo je Drezden u dva talasa ispustivši tone eksploziva i 650.000 zapaljivih bombi, stvorivši tako vatrenu kuglu koja se videla sa udaljenosti od 300 kilometara. Ujutro, 450 američkih letećih tvrđava B-17 ispustilo je nove bombe, dok su Mustanzi P-51 mitraljirali preživele na zadimljenom tlu. U napadu je izginulo oko 135.000 ljudi, više nego u Hirošimi i Nagasakiju zajedno. Ovaj traumatični događaj u mnogome će uticati na Vonegatovo stvaralaštvo i stavove prema životu, i biće okosnica njegove najpoznatije i najhvaljenije knjige Klanica Pet.

Vonegat i drugi preživeli zarobljenici naterani su da ulaze u podrume i izvlače leševe kako bi se predupredila zaraza. „Tipično sklonište“, priseća se Vonegat, „izgledalo je kao tramvaj pun ljudi koji su istovremeno umrli zato što im je srce otkazalo. Prosto, ljudi na stolicama, mrtvi.“ Tovarili su ih na kola i vozili u parkove, na veliki otvoreni prostor u gradu gde nije bilo krša i ruševina. „Nemci su potpalili pogrebne lomače i spaljivali su tela kako bi sprečili smrad i širenje bolesti. Bila je to strašno komplikovana potraga za Uskršnjim jajima.“

Kada su ga oslobodile ruske trupe, Vonegat se vratio u SAD i oženio sa Džejn Mari Koks 1. septembra 1945. Mladi par se preselio u Čikago, gde je Vonegat pokušao da magistrira na antropologiji. Pošto mu na Čikaškom univerzitetu nisu prihvatili rad sa naslovom „Fluktuacije između dobra i zla u jednostavnim pričama“, zaposlio se kao publicista istraživačke laboratorije Dženeral elektrika u Šenektadiju. Uzgred, Čikaški univerzitet je 1971. konačno dodelio Vonegatu zvanje magistra antropologije za njegov roman Svračje noge.

Dok je radio za Dženeral elektrik, Vonegat je počeo da šalje priče časopisima za masovno tržište. Prva njegova objavljena priča, „Report on the Barnhouse Effect“, pojavila se u časopisu Collier's 11. februara 1950. Sledeće godine, dao je otkaz i preselio se na Kejp Kod, sa namerom da se isključivo bavi pisanjem, ali morao je ipak da prihvata i druge poslove -- radio je kao nastavnik engleskog u školi, pisao za oglasnu agenciju i otvorio jedno od prvih prodajnih mesta vozila Sab u SAD. Prvi roman pojavio mu se 1952. Naslov mu je bio Player Piano (Mehanički pijanino).

Mehanički pijanino/Sirene sa Titana

U vreme objavljivanja Mehaničkog pijanina, postojalo je živo tržište za plasman kratkih priča i Vonegat to opisuje kao fliper: napiše priču, ubaci je u mašinu, i koliko god da se odbija unaokolo kao kuglica, na kraju završi u nekoj rupi.

Mehanički pijanino je bio prvi Vonegatov duži prozni rad, i svrstan je u kategoriju naučne fantastike samo zato što je govorio o veoma kompjuterizovanom društvu. To je, opet, bilo rezultat puke Vonegatove ekstrapolacije stvarnosti u kojoj se nalazio dok je knjigu pisao. Tada je još radio za Dženeral elektrik, a u Šenektadiju, gde je živeo, postojale su samo ogromne fabrike i ništa više. Još 1949. jedan od pogona za proizvodnju turbinskih lopatica bio je pod kontrolom računara, i nije bilo teško zamisliti budućnost u kojoj će sve kontrolisati male elektronske kutije. To samo po sebi nije izgledalo kao loša stvar, ali logičan Vonegatov zaključak bio je da će mašine koje budu upravljale svetom lišiti ljudska bića dostojanstva koje ona nalaze u svom radu. Pošto se nalazio u okruženju naučnika i tehničara, Vonegat je pisao o njima, i veliki letnji festival inženjera koji se održava u knjizi zasnovan je na stvarnom događaju -- zaposleni u Dženeral elektriku okupljali su se jednom godišnje, zajedno sa stručnjacima iz konkurentskih firmi iz oblasti energetike, na ostrvu Asosijejšen i tamo u opuštenoj atmosferi razgovarali o poslu i struci. „Gledao sam te ljude kako rade“, kaže Vonegat, „jako dobro sam ih upoznao, odlazio sam na njihove žurke i tako to, pa sam ih sve lepo uvredio svojom prvom knjigom.“

Mehanički pijanino je 1954. objavljen pod nazivom Utopija 14, da bi 1966. ponovo bio štampan pod prvobitnim naslovom, samo sa novim predgovorom. „Veselo sam maznuo zaplet iz Vrlog novog sveta“, kaže pisac, „čiji je zaplet bio veselo maznut iz romana Mi Evgenija Zamjatina.“

Drugi Vonegatov roman, Sirene sa Titana (The Sirens of Titan) pojavio se punih sedam godina posle Mehaničkog pijanina. Ta knjiga je začeta, priseća se Vonegat, na nekoj žurci, kada mu je urednik iz izdavačke kuće rekao: „Zašto ne napišeš još jednu knjigu?“ Vonegat je rekao: „Pa, imam ideju za jednu.“ „Ispričaj mi“, rekao je urednik, pa su otišli u drugu sobu. „Nisam imao nikakvu ideju za knjigu“, kaže Vonegat, „ali počeo sam da govorim i ispričao mu sadržaj Sirena sa Titana. Svaka majka najviše voli dete koje je rodila spontano, prirodno. Sirene sa Titana su takva knjiga.“

Kritičar Dž.K. Volf je u Žurnalu popularne kulture rekao da Sirene nije moguće čitati kao puku eskapističku prozu, „jer nas one neprestano privlače natrag individualnom ljudskom elementu i neumitnoj stvarnosti besmislene i surove smrti, bilo to na Marsu, Titanu, Merkuru ili Zemlji. Vonegat sugeriše da ta stvarnost prati čoveka gde god da ode, šta god da čini...“ Ovaj roman je posejao seme tema koje će se iznova i iznova pojavljivati u kasnijim Vonegatovim delima: vidimo jalovost pokušaja da se promeni svet, što za rezultat ima neophodnost promene u pojedincu; fatalnost potrage za smislom izvan sebe, kada je odgovor zapravo deo ljudske prirode; i uzdizanje glavnog lika do novih nivoa spoznaje kroz potragu za smislom ljudskog postojanja. Iako danas mogu da se čita kao tipičan SF roman iz zlatnog doba američke naučne fantastike, Sirene sa Titana kroz avanture zlehudog glavnog junaka Konstanta nagoveštava determinizam koji će biti snažno prisutan u Klanici Pet i potonjim Vonegatovim knjigama. Šta god da čini, Konstant ne može da izmeni svoju sudbinu i mora da je prati po Sunčevom sistemu, kao marioneta vođena koncima sudbine, da bi na samom kraju knjige shvatio da je, uprkos svim udarcima i padovima, srećan što je živ.

Konstantove avanture bile su inspirativne za rok-muzičare -- Al Stjuart ih je pretočio u pesme, a pokojni Džeri Garsija je otkupio prava za snimanje filma po romanu Sirene sa Titana. Govorka se da će taj projekt ipak biti realizovan, i da će scenario za film uraditi Robert Vide, koji je izvrsno prilagodio Vonegatov treći roman, Majka noć (Mother Night), za veliki ekran.

Svračje noge

Treći Vonegatov roman Majka noć (1961) ne može se svrstati u naučnu fantastiku. Govori o američkom dramskom piscu koji se zatekne u Nemačkoj u trenutku izbijanja II svetskog rata, i umesto da se vrati u SAD, ostaje u nacističkoj Nemačkoj zbog ljubavi prema svojoj nevesti, Nemici. Tamo postaje dvostruki špijun i tek pred kraj života, bez obzira na to što su njegove aktivnosti ostale neotkrivene, predaje se izraelskim specijalcima koji ga vode u Izrael na suđenje zbog ratnih zločina. Za razliku od prva dva, žanrovska romana, Majka noć ne sadrži toliko vremenskih skokova, linearniji je i može se okarakterisati kao „konvencionalnija“ knjiga. Ali ovaj roman, po rečima Majkla Vuda (New York Review of Books) predstavlja „pokušaj da se užas razmatra kroz smeh, pošto smeh, od svih naših neprikladnih reakcija na potpuni, smrtonosni užas, izgleda najmanje neprikladan, najmanje nehuman.“ Upravo ova kombinacija užasa i smeha biće prisutna u Klanici Pet.

Međutim, Vonegat se vratio žanru (ali, opet, samo kao „sredstvu“, ne kao cilju) u romanu Svračje noge (Cat's Cradle) objavljenom 1963.

Za Vonegatovu karijeru ova knjiga je bila prelomna. Poznati pisac Grejem Grin rekao je za Svračje noge da je „jedan od najbolja tri romana godine, koji je napisao jedan od najsposobnijih živih autora.“ Od „kultne“ figure, Vonegat je najednom postao popularan pisac, i ova knjiga možda je najčitanije njegovo delo među mladim čitaocima. Pošto su mladi najčešće nosioci „kontra-kulture“, roman Svračje noge privlačan je za njih zbog toga što kao knjiga, svojim poigravanjem jezikom i simbolima kontrira gotovo svakom aspektu kulture savremenog američkog društva.

Narator romana govori o tome šta su izvesni značajni Amerikanci radili upravo u trenutku kada je na Hirošimu bačena atomska bomba. Zahvaljujući korespondenciji sa troje dece pokojnog Feliksa Honekera, nobelovca i takozvanog „oca atomske bombe“, stvara portret tog čoveka i saznaje da se u tom odsudnom trenutku Honeker igrao parčetom kanapa, praveći od njega „svračje noge“ -- i da je njegov najmla|i sin, kome se ovaj ranije nikada nije obraćao, bio preplašen kada mu je tata došao, cimajući kanap tamo-amo, sa rečima: „Vidi svraku! Vidi noge!“

Dalje saznajemo da se Honeker u noći svoje smrti „igrao“ u kuhinji, sa malo vode i leda. Pošto mu se izvesni pešadijski general požalio na blato, Honeker je izolovao kristale leda na takav način da voda sada može da se zaledi i na prilično visokoj temperaturi. Taj pronalazak nazvao je „Led 9“, a porodični pas, koji je liznuo vodu iz svoje činije i tako uneo u sebe komadić Leda 9 potpuno se zamrznuo. Honekerova deca su među sobom pažljivo podelila ovaj poslednji naučnikov „dar“ čovečanstvu.

Posle Honekerove smrti, knjiga prati ono što se dešava sa njegovom decom, i Ledom 9. Najstariji sin, Frenk, postaje desna ruka Manzana, predsednika malog karipskog ostrva San Lorenco. Sestra i mlađi brat dolaze mu u posetu kako bi čestitali Frenku na predstojećem braku sa lokalnom seks-bombom, i ubrzo se otkriva da je Frenk sebi kupio položaj komadićem Leda 9 kojim Manzano vrši samoubistvo, da bi Frenka imenovao za svog naslednika. Ovaj odbija tu odgovornost i nudi funkciju naratoru. Dok njih dvojica pokušavaju da se potajno ratosiljaju zamrznutog Manzanovog leša, narator shvata koliko je Led 9 postao dostupan drugima. Mlađi brat, Njut, kepec, platio je svojim delom nekoliko ludo provedenih noći sa ruskom cirkuzantkinjom, koja je takođe kepec. Sestra koja nije mogla da nađe muža, jer je visoka dva metra, svojim delom kupila je sebi zgodnog fizičara. Događaji konačno dobijaju neizbežan zaključak -- zamrzavanje vode i života na čitavoj planeti.

Roman Svračje noge je neverovatno zabavna fantazija koja se prevashodno bavi lakomislenom neodgovornošću nuklearnih naučnika, a posebnu pažnju u ovom romanu zaslužuje tzv. bokononizam. Reč je o religiji zasnovanoj na lažima koju je na San Lorencu smislio čovek po imenu Bokonon, kako bi siromašnim stanovnicima ostrva pružio nešto vredno življenja. Onda je, u dogovoru sa ostrvskim liderom, stavio tu religiju van zakona i dobrovoljno otišao u izgon, kako bi ova religija dobila na značaju. Kroz Svračje noge provlače se Bokononove izreke (kalipsa) i pasaži iz Knjiga Bokononovih. Očigledno je Vonegatovo sprdanje sa svim formama institucionalizovane vere i stav da je sve to samo foma (po Bokononovom rečniku, „nezlobiva laž“).

Od prvog izdanja pa do danas, roman Svračje noge se nalazi na listama za čitanje knjiga u američkim koledžima i predstavlja obaveznu lektiru kako za ljubitelje naučnofantastičnog žanra, tako i za sve one koji tragaju za načinom da formulišu svoje nepristajanje na nametnute autoritete, bili oni socijalni, naučni ili verski. Zahvaljujući ovoj knjizi, Vonegat je stekao reputaciju pisca koji ume da iskaže jednostavne i istinite odgovore na teška pitanja vezana za položaj čoveka u vaseljeni koja ga okružuje, na duhovit, efektan i pre svega prijemčiv način. Roman Svračje noge je tako svojevrsna najava dela koje svi bez razlike smatraju Vonegatovim magnum opusom, sa naslovom Klanica Pet.

Klanica Pet

Vonegatu je trebalo više od dvadeset godina da konačno napiše knjigu o bombardovanju Drezdena. Klanica Pet je priča o Biliju Pilgrimu koji je, baš kao Vonegat, bio nemački zarobljenik u Drezdenu za vreme napada na grad. Pilgrim pokušava da izađe na kraj sa doživljenom traumom kroz vremenska putovanja na planetu Tralfamador (koja se prvi put pominje još u Sirenama sa Titana). Tralfamadorijanci su kadri da sve vreme -- prošlost, sadašnjost i budućnost -- sagledaju simultano.

Klanica Pet je relativno kratka knjiga, a razlog za to je, po Vonegatovim rečima, „nemogućnost da se išta inteligentno saopšti o jednom masakru. Svi treba da budu mrtvi, da nikada više ništa ne kažu niti požele.“ Objavljena je 1969. u jeku američke „policijske akcije“ u Vijetnamu, i dočekana je na studentskim kampusima sa oduševljenjem. Istovremeno, neke gimnazije u Americi zabranile su, pa čak i organizovale spaljivanje Klanice Pet zbog skarednog jezika (na jednom mestu pominje se reč motherfucker!). Podnaslov knjige je Dečji krstaški pohod, zbog toga što je Vonegat, sa vremenske distance, shvatio da su vojnici sa obe strane bili zapravo deca, nezrela i nesposobna da shvate ratni užas.

Uz rekapitulaciju ranijih tema i pominjanje likova iz drugih knjiga (Kilgor Traut, Eliot Rouzvoter i Hauard Kembel Junior), Vonegat u jednoj knjizi daje sve ono što je i ranije pokušavao da kaže o čovečanstvu; uz crni humor, urođeni pesimizam i posebnu vrstu saosećanja, Vonegat traži od svojih čitalaca da se ne odriču humanosti, čak ni kada su suočeni sa potencijalnom propašću -- nudeći kao primer Lotovu ženu koja je pretvorena u stub soli zato što se usudila da se osvrne prema starom domu. Ne treba zaboraviti da je godina objavljivanja Klanice Pet bila ista ona godina kada je Nil Armstrong prvi put kročio na Mesec, kada je održan Vudstok i provaljen masakr koji su američke trupe počinile u vijetnamskom selu Mi Laj. Godine 1972. je po knjizi snimljen istoimeni film u režiji Džordža Roja Hila i osigurao Vonegatu položaj američke kulturne ikone. Naročito su studenti sa koledža dobro reagovali na Vonegatov smisao za apsurdno i njegova proročanstva sumorne budućnosti sa kojom je planeta suočena.

Možda najznamenitija rečenica u istoriji američke književnosti – „Tako mu je to“ -- ponavlja se u Klanici Pet kao mantra, svaki put kada neki lik umre (uzgred, to se dešava tačno sto i tri puta). Za tu frazu Vonegata je inspirisalo remek-delo francuskog autora Selina Putovanje do kraja noći i on je, koristeći je besomučno, izbezumio mnoge kritičare. Sam pisac kaže da mu je ponavljanje te kratke, fatalističke rečenice bilo pomalo zamorno, ali po njegovim rečima, „to je nekako moralo da se kaže.“

Kružna struktura knjige (umesto klasične, linearne), idealna je za priču o glavnom junaku, Biliju Pilgrimu (čije prezime na engleskom znači „hodočasnik“), koji se „otkačio u vremenu.“ Bili istovremeno može da se posmatra kao zarobljenik dva sveta, dete zavedeno da se pridruži krstaškom pohodu, obična kukavica, traumatizovani (shizofreni?) bivši ratni zarobljenik, optičar i biznismen, skromni muž, zagovornik života-uprkos-smrti... Vonegat naučnu fantastiku ovde koristi samo kao narativno sredstvo, i čitalac se neprestano pita nisu li Tralfamadorijanci zapravo samo proizvod Bilijevog uma, halucinacijski izlaz u njegovom mozgu, zahvaljujući kojem on može da izdrži život u košmaru na javi. Najzad, on je pročitao roman Vonegatovog književnog alter-ega Kilgora Trauta o dva ljudska bića koja su vanzemaljci oteli i izložili u svom zoo-vrtu. Ponavljanje motiva narandžasto-crnih pruga, ne samo na mesečinom obasjanom zidu po kom Bili hoda prema letećem tanjiru, već i na lokomotivi voza sa ratnim zarobljenicima i šatoru na svadbi njegove kćerke Barbare, navodi na pomisao da je sve vreme u pitanju samo moćna halucinacija. Ali, sve i da je tako, sve i da Tralfamadorijanci postoje samo u Bilijevoj glavi, to nipošto ne slabi celu priču, već upravo može da osnaži centralne teme romana. A te teme su bile, i ostale veoma važne za savremeno čovečanstvo: rat, ekologija, prenaseljenost, potrošačko društvo.

Vonegat je uspeo da savršeno uhvati trenutak transformacije američke kulture, tako da je Klanica Pet postala bestseler-metafora za novo doba. Kritičar Vejn D. Mekginis (Critique) pominje da se „istorijski događaji poput bombardovanja Drezdena obično ’čitaju’ u okviru moralne i istorijske interpretacije... a najvažnija uloga fraze ’Tako mu je to’ leži u pružanju cikličnosti romanu, kako u formi, tako i u sadržini. Paradoksalno, izraz fatalizma služi kao izvor obnavljanja, što je situacija tipična za Vonegatova dela, jer omogućuje romanu da nastavlja dalje uprkos -- čak upravo i zbog -- obilja smrti.“

Sam Vonegat je izjavio da „bombardovanje nije skratilo rat ni za pola sekunde, niti je oslobodilo jednu jedinu osobu iz logora smrti. Samo jedna osoba imala je od toga koristi -- ne dve, ni pet, ni deset. Samo jedna.“ A ta osoba bio je upravo Vonegat koji je, po sopstvenoj računici, tokom godina za svaki drezdenski leš dobio oko pet dolara.

Slepstik/Galapagos

Još dva Vonegatova romana mogu se svrstati u naučnu fantastiku. Prvi od njih objavljen je 1976, (posle uspešnog mejnstrim Doručak šampiona – Breakfast of Champions – 1973.) i nosi naziv Slepstik, ili Više nisam sam – Slapstick, or Lonesome No More!. Ono što ga je nagnalo da napiše Slepstik bilo je uverenje da je sužavanje porodice u kojoj većina Amerikanaca obitava uzrok opšte usamljenosti: u zamišljenoj budućnosti u kojoj je poremećaj Zemljine gravitacije doveo do rušenja postojeće civilizacije („...pa svi muškarci unaokolo, baš kao i ja, imaju zbog poremećaja sile teže stalnu i potpuno beskorisnu erekciju“), Vonegat iznalazi sistem koji će svakome obezbediti brojnu porodicu (otud i podnaslov: Lonesome No More!) Kritičar New York Times Book Review-a Rodžer Sejl napisao je da „Slepstik počinje tipičnim Vonegatovim cinizmom o Americi koja je postala mesto međusobno zamenljivih delova, tako da je Indijanopolis, koji je ’nekada imao sopstveni način izražavanja’ sada ’samo još jedno mesto gde žive automobili.’ Ovaj kritičar i većina drugih dočekala je Slepstik na nož, zamerajući Vonegatu što, kada jednom pronađe nešto što mu liči na uspešan lik, motiv ili frazu, ne može od toga da se odvoji pa sve prenosi iz romana u roman. Sejl kaže da je Slepstik „delom God Bless You, Mr. Rosewater (izvrstan Vonegatov roman iz 1965. -- G.S.), delom Kilgor Traut, delom Tomas Pinčon.“ I zaista, ovaj roman je daleko najslabiji od svih koje je Vonegat napisao, a sam pisac kaže u jednom intervjuu: „Svi ostali pišu loše knjige, pa zašto ne bih i ja? Ono neuobičajeno bilo je što su (kritičari) želeli da ljudi sada priznaju da nikada nisam valjao... Moj izdavač, Sem Lorens, pokušao je da me uteši rekavši da pisce bez izuzetka počnu da napadaju kada se obogate.“ Po knjizi Slepstik je, začudo, snimljen je film koji je podjednako slavno propao kao i njegov književni imenjak.

Godine 1985. objavljen je Vonegatov roman Galapagos, čija je centralna tema smak sveta (ili, makar, onog sveta koji poznajemo). Pisac dovodi u ovom romanu do logičnog zaključka svoje dugogodišnje ubeđenje u nesavršenost ljudske prirode, i razmatra evoluciju čoveka u periodu od milion godina. Narator romana je duh vijetnamskog veterana Leona Trauta (sina Kilgora Trauta), a njegova priča govori o grupi turista koji su doživeli brodolom kraj ostrva na kom je Darvin formulisao svoju zamisao o progresivnoj adaptaciji. Kako vreme prolazi, njihovi preterano veliki mozgovi se smanjuju, oni gube interesovanje za seks, ruke im se pretvaraju u peraja, a sve to u korist rase i ekosistema.

Po rečima Leonovog duha, čovečanstvo je pre milion godina bilo u prilično lošem stanju: svet se nalazio na rubu finansijske propasti; u ratovima je stradao dobar deo stanovništva; tehnologija je uznapredovala toliko da su roboti igrali tenis i golf umesto njihovih vlasnika, a ljudi su posvuda maltretirali svoje pse, i jedni druge. On smatra da sve to ima jedan jedini izvor: prevelik ljudski mozak.

Posle apokalipse -- koja se zbila negde 1986. -- evolucija se naglo sunovratila niz genetske lestvice. U skladu sa Darvinovom teorijom opstanka, čovečanstvo je razvijalo sve manji i nesposobniji mozak, ruke su polako ustupale mesto perajama, što je eliminisalo rat, glad i nuklearnu pretnju -- sve ono o čemu Vonegat govori u većini svojih dela. Međutim, time je eliminisano i sve ono što je ljude činilo toliko izuzetnim -- oni više nisu bili u stanju da uvuku konac u iglu, sviraju klavir ili čačkaju nos.

Galapagos bi isto tako mogao da nosi naziv i „Druga Nojeva barka“, pošto su preživeli putnici luksuznog broda oni koji će formirati izvor gena za buduće generacije. Međutim, oni su toliko jadni i nesposobni, da je Darvinova teorija posuvraćena kao stara čarapa: umesto survival of the fittest (opstanka najsposobnijih), sada imamo survival of the shittiest.

Koliko god teme u Galapagosu izgledale ozbiljno, tu je dovoljno humora da ovaj roman izgleda kao vešto sačinjen strip. Pisac Tomas M. Diš je, povodom Galapagosa, prokomentarisao Vonegatovo pribegavanje šalama koje je oduvek predstavljalo laku metu za kritike. U Times Literary Supplement-u Diš je napisao da Vonegatov humor ima sekundarnu svrhu: moralnu pouku. Njegovo šegačenje više toga otkriva o prosečnom čitaocu, nego o samom piscu: to je „publika kojoj najosnovnije životne činjenice moraju da se objasne na najjednostavniji mogući način, publika koja umire od smeha kada neko prdne, publika sa najboljim mogućim namerama, čak i kada je njima popločan put do pakla, publika dece koja znaju da moraju biti ukorena. Za razliku od drugih romansijera koji dramatizuju konflikt (koji se stalno javlja u njegovim delima) između očeva i sinova, Vonegatove simpatije uvek su usmerene na onu tužniju, ali mudriju stranu generacijskog jaza. U eri koja je institucionalizovala adolescentsku pobunu, ovo je otac za siročiće svih generacija. Nije nikakvo čudo što je toliko popularan.“

Iako u Galapagosu nema onih melodičnih literarnih refrena kao u njegovim ranijim knjigama („Tako mu je to“, „Hipiti-hop“ ili „Haj-ho“), Vonegatova naracija i dalje liči na verbalno sleganje ramenima -- nehajna je i hotimično opuštena („ljudi bi pojeli svu hranu, njam, njam, i od nje bi ostao samo izmet i sećanja“), a likovi su i dalje pre nalik na karikature nego na stvarna ljudska bića.

Leon Traut, sa udaljenosti od milion godina u budućnosti, ima istu istorijsku perspektivu kakvu je imao Bili Pilgrim na planeti Tralfamador u Klanici Pet. To Vonegatu omogućuje da skače tamo-amo kroz vreme, komentariše mnoga zverstva iz 20. veka, spekuliše o budućnosti na SF način i, generalno, ignoriše svu složenost svakodnevnog života zarad tzv. „Velike slike.“ Rezultat je roman koji pre pokušava da nas zabavi nego dirne, ali je upravo stoga pun hirovitog šarma.

Vremetres

Poslednji Vonegatov roman koji bi se, uz malo gimnasticiranja sa granicama žanra, mogao okarakterisati kao naučna fantastika, jeste upravo njegov zaveštajni roman Vremetres (Timequake, 1997). Zaveštajni je zbog toga što je pisac izričito izjavio da više neće objaviti nijednu knjigu, a ono zbog čega Vremetres predstavlja logičan zaključak jedne velike književne karijere jeste poigravanje formom i sadržinom savremenog književnog dela u najboljem Vonegatovom maniru.

Vremetres je zapravo, po rečima pisca, „gulaš-paprikaš“ sačinjen od delova romana koji je bezuspešno pokušavao da napiše u proteklih desetak godina, i autobiografskih crtica, opaski i komentara koje u ovom štivu deluju kao pikantni začini za literarne sladokusce.

Osnovna postavka tog nesuđenog dela (Vonegat ga naziva Vremetres 1) jeste da je u jednom trenutku vaseljena doživela krizu identiteta -- nesigurna da li da nastavi dalje da se širi, ili da se vrati natrag na početak, u neki novi veliki prasak -- i zagrcnula se tako da se vratila deset godina kroz vreme. Učinak tog događaja bio je takav da su svi ljudi iznova morali da prožive sve ono što im se izdešavalo u tih deset godina, bez ikakve mogućnosti da išta promene, s tom razlikom što su sada znali šta ih čeka. Usred tog čudovišnog deža-vija nalazi se omiljen Vonegatov lik, Kilgor Traut, i njegovi doživljaji tokom vremenskog potresa Vonegatu služe da se pozabavi velikim mislima -- o ratu, smrti i načinu na koji treba da postupamo jedni prema drugima. Taj gulaš-paprikaš je gust i zamaman: političko-fantastični roman koji i nije roman, memoari koji izbegavaju da razotkriju najintimnije detalje iz piščevog života.

Delovi prvobitnog romana koje je Vonegat spasao (ili iseckao i stavio da se krčkaju) neobični su i zbunjujući, ali čitalac suočen sa vonegatovskim zapletom koji nije uvek baš najjasniji, obično reaguje tako što čita još brže. Vonegatove misli jurcaju, i pravo je uživanje dati se u poteru za njima. Ipak, sâm zaplet nije ono najukusnije u ovoj kaši. Tekst je krcat neretko ciničnim komentarima o umetnosti, siromaštvu i nasilju, ali ono čime se knjiga prevashodno bavi, makar u metaforičnom smislu, jeste slobodna volja, kao i odnos između piščevog života i piščeve imaginacije. Vonegat neobjašnjivo lako u ovom vremenskom zakrivljenju priča o Hitleru, Dilindžeru, Hemingveju i Linkolnovom atentatoru, i uspeva da iznađe teorijska rešenja za to kako da Amerika konačno izgradi iole pristojno društvo.

Ljubiteljima čiste naučne fantastike Vremetres će biti verovatno premalo žanrovski da bi u njemu u potpunosti uživali, ali svi oni koji vole dobru književnost prigrliće u dobroj veri Vonegatovu nameru da suprotstavi sadržinu formi i dokaže da roman ne mora biti dovršen da bi ipak bio dobra knjiga.

Kilgor Traut

Tokom tolikih decenija, lik Kilgora Trauta stekao je brojne obožavaoce i postao fenomen za sebe. U pitanju je pisac naučnofantastičnih priča i romana kome je Vonegat namenio tešku sudbinu nepriznatog genija, koristeći ga zapravo da bi na stranicama svojih knjiga (često i kada nisu žanrovske, kao u romanu Doručak šampiona) izneo jezgrovite i obično zaprepašćujuće smešne SF ideje. Kilgor Traut je čak postao toliko popularan, da je jedan drugi pisac SF-a -- Filip Hoze Farmer -- napisao roman Venus on the Half-Shell, čiji je autor, tobože, upravo Vonegatov lik. Oko tog slučaja izbila je čitava afera, i Vonegat je zabranio Farmeru da dalje objavljuje bilo šta pod Trautovim imenom, bez obzira na to što se ovaj žalio da je za tu knjigu dobio najviše novca u karijeri (naravno, Vonegat nije dobio ni cvonjka).

Evo šta se zna o Kilgoru Trautu:

Rođen je 1907. kao dete Amerikanaca na britanskom ostrvu Bermuda. Tamo je išao u gimnaziju sve dok njegov otac nije izgubio posao u Kraljevskom ornitološkom društvu. Porodica se odselila u Dejton, Ohajo, gde je Traut 1924. maturirao u gimnaziji Tomas Džeferson. Posle toga je tumarao po zemlji, obavljao slabo plaćene fizičke poslove i u slobodno vreme pisao naučnu fantastiku. Zna se da je boravio u gradovima Hijanis (Masačusets), Indijanopolis (Indijana) i Ilijum i Kohoz (Njujork). Ženio se i razvodio tri puta, i ima jedno dete, Leona, vijetnamskog veterana/dezertera.

Traut je napisao sto i sedamnaest romana i dve hiljade kratkih priča. Ipak, sve do nedavno, o njemu se malo znalo. Razlog za to je Trautova krajnja povučenost i ravnodušnost prema objavljivanju. Loše je birao svoje izdavače, ne znajući da je glavni od njih, „Biblioteka svetskih klasika“, zapravo firma specijalizovana za pornografske romane i časopise. Tako su njegova dela distribuirana samo radnjama specijalizovanim za taj žanr. A opet, Trautove priče, sa samo jednim izuzetkom, nemaju izričit erotski sadržaj. Bez Trautove dozvole ili znanja, „Biblioteka svetskih klasika“ stavljala je na korice njegovih knjiga jezive ilustracije, a njegove priče koristila za popunjavanje prostora u „golišavim“, tzv. „časopisima sa širom raščepljenom dabrovinom.“

Ipak, u poslednje vreme, neki ugledni kritičari i pisci kako na polju književne matice, tako i naučne fantastike, zapazili su njegova dela i nahvalili ih zbog velike imaginacije i sviftovske satire.

Vonegat je priznao da ga je za Trautov lik inspirisao pisac SF-a po imenu Teodor Sterdžen. Godine 1974. čovek po imenu Greg Mičel intervjuisao je Vonegata, a onda intervju dao u formi razgovora pisca i njegove tvorevine, sa naslovom: „Susret sa mojim tvorcem: U poseti Kurtu Vonegatu“, od Kilgora Trauta.

„Traut“ se u ovom zabavnom i informativnom tekstu jada da mu izdavači stalno menjaju naslove knjiga. „Knjiga koju sam jednog dana uspeo da nađem, Pangalaktički gospodar slame, prodavala se kao Ludilo za ustima. Bila je ilustrovana slikama nekoliko belih žena u snošaju sa istim crnim muškarcem koji je, iz nekog razloga, nosio meksikanski sombrero.

Šta moje naučnofantastične priče imaju zajedničkog sa pornografijom? Kako kažu, fantazije o nemoguće gostoljubivom svetu."

Vonegat je Trautu podario -- osim pozamašnog „miška“ -- život nedostojan ljudskog bića, ali istovremeno i gvozdenu volju da preživi. „To je uobičajena kombinacija na planeti Zemlji“, kaže Traut. Osim toga, njegov tvorac gotovo nikada nije imao za njega lepe reči. Jednom je napisao da je „Trautova proza zastrašujuće loša... samo su mu ideje dobre.“ Pri kraju „intervjua“, da bi utešio svog posetioca, Vonegat mu je objasnio da novac ljude ne čini nužno srećnim.

„Hvala za tu informaciju“, odgovorio je Traut. „Upravo si mi uštedeo puno problema...“

Veliko pomirenje između dva pisca, onog pravog i onog imaginarnog, dve strane iste medalje, zbiva se upravo na završnim stranicama poslednjeg Vonegatovog romana Vremetres i logičnom kraju dovodi mit o zlosrećnom vizionaru i ironičnom, brkatom Tralfamadorijancu.

I zaista, Vonegatove knjige svedoče o dvadesetom veku i svim njegovim grubim kontrastima kao priča nekog njegovog omiljenog vanzemaljca, koji ima tu prednost nad Zemljanima da može da vidi sve trenutke u vremenskom toku istovremeno. Ovim ne mislim samo na gore pomenute njegove romane, već i na naslove kao što su God Bless You, Mr. Rosewater (Bog vas blagoslovio, gospodine Rouzvoter), Jailbird (Zatvorska ptičica), Deadeye Dick (Oko sokolovo), Breakfast of Champions (Doručak šampiona) ili Hocus-Pocus (Hokus-pokus) koji nisu naučna fantastika, ali će svakako ostati kao -- ipak -- blagonaklono tralfamadorijansko svedočanstvo o nepredvidivom, apsurdnom, često surovom i besmislenom, ali krajnje ljudskom čovečanstvu.

Tako mu je to.

G. Skrobonja

​

Borilište je bilo krcato.

Milivojevići i Anka zauzeli su mesta u jednoj od loža rezervisanih za pripadnike trgovačke i industrijske elite, političare i diplomatske predstavnike. Lože su bile smeštene na obodu širokog kruga u čijem je središtu bila sama arena, sa uzdignutim prostranim ringom, i stolicama za običan svet koji je došao da posmatra spektakl i kladi se na svoje favorite. Anka nikada nije bila na nekom sličnom mestu i vreva, buka, šarenilo i opšta naizgledna zbrka zasipali su joj čula senzacijama koje je morala da filtrira, klasifikuje, analizira i zanemaruje sve osim onog najvažnijeg: događanja u samom ringu.

U rukama joj je bio odštampani program borbi sa spiskom učesnika. Zapazila je da će u borbama za titulu „šampiona umetnosti borbe“, pored domaćih predstavnika različitih škola, učestvovati i stranci – gosti iz Japana i Engleske, ovenčani i sami pobedničkim zvanjima u sopstvenim zemljama.

Živka Milivojević je iz svoje tašne izvadila lepezu, a onda – primetivši da Anka nije ponela svoju – izvukla još jednu i dodala joj je. „Sparno je, zar ne?“, doviknu ona devojci, kako bi nadjačala buku. „A i ova larma... Premda, mora se priznati da je ovo mesto puno neke sirove, životinjske energije: osećate to, gospođice Cu... Ljubisavljević?“

Anka joj se osmehnu i klimnu glavom. Iz partera je do njih dopirala jaka mešavina mirisa – zapaljenih aromatičnih štapića, prženog mesa koje su prodavci na poslužavnicima okačenim kanapom oko vrata nosili između redova i nudili ga posetiocima, ljudskog znoja. Dok se konzul naginjao nad ogradu lože da bolje pogleda takmičare koji su se pripremali za sledeću borbu, Anka vide kako konferansije – kinez sa okruglim naočarima, u zapadnjačkoj košulji, prsluku i pantalonama – podiže ruke nasred ringa. Najednom, kao čarolijom, buka zgasnu i najavljivač se obazre po auditorijumu kako bi bio siguran da je privukao pažnju svih prisutnih. U tim trenucima nagle tišine, konzul se nagnu prema Anki i šapnu, pokazavši skrivenim pokretom prema loži s druge strane prostorije.

„Vidite onog uparađenog gospodina preko puta, što sedi kao da je progutao dršku od metle? E, to vam je ser Frensis Henri Mej, petnaesti i aktuelni guverner Hong Konga.“

Anka pogleda podrobnije pedesetogodišnjaka aristokratskog držanja u svečanom tamnom mundiru sa epoletama, krutim visokim okovratnikom i ordenjem na prsima. Imao je visoko čelo, gustu i začešljanu prosedu smeđu kosu, te strogi izraz na licu kako je i priličilo vrhovnom predstavniku britanske kraljevske vlasti. Oko njega su sedeli zvaničnici u elegantnim odelima, kako Evropljani, tako i drugi, azijskog i orijentalnog izgleda.

„To su vam tamo sve ćuengui – ili po naški, glavonje“, nastavi šapatom konzul – japanski ambasador, industrijski i trgovački baroni, sve – da prostite, moj do mojega.“

Gospođa Živka s neodobravanjem pogleda u svog muža, ali tada gromoglasno zabubnjaše timpani i ona okrenu glavu prema grupi mladića u ceremonijalnim dugim odorama koji su udarali palicama po širokim oblim, trbušastim instrumentima. Nekoliko sekundi kasnije, kada su utihnuli, konferansije poče da izvikuje nešto na kineskom i Anka shvati po žamoru, a zatim i usklicima iz publike, kako on to najavljuje prve borce. Ona pogleda u program, ali tada grlati Kinez ponovi najavu i na engleskom i takmičari stupiše u ring usred erupcije zaglušujuće buke koja se prolomila velikom kružnom dvoranom.

„Ne znam jeste li bili u prilici, gospođice Cukić“, viknu sada Milivojević okrenuvši se prema njoj, „da pre tri godine gledate u bioskopu ’Kolarac’ boksmeč između našeg Milete Nedića i Mađara Ebera. Ne? E pa videćete, ovo nije ni nalik tome!“

Konzul se nagnu preko ograde i žustro poče da maše. Jedan od muškaraca koji su se provlačili između redova gledalaca i prikupljali opklade podiže dugačku motku sa kukom na kraju, kako bi Milivojević mogaoi da dohvati korpu koja je o kuku bila okačena. On ubaci nekoliko novčanica unutra i uze ispisanu cedulju kao potvrdu. Susrevši se sa novim prekornim pogledom svoje žene, on slegnu ramenima. „Uplaćena mi je nova tranša provizije iz Laboratorija Tesla“, reče pravdajući se. „Ne škodi da malo oprobam sreću sa klađenjem.“

Začu se glasan zvuk gonga, i započe prva borba.

Za razliku od gospođe Milivojević, kojoj je – uprkos tvrdnji njenog muža da je zanimaju te „čudne borilačke veštine“ – posmatranje borbi u ringu arene veoma brzo dosadilo, Anka Cukić je pomno gledala i pažljivo procenjivala borce i njihove tehnike, pokušavajući da predvidi ishod svake od njih poslednjeg uzvika sudije. Uglavnom je grešila.

Usred sveopšte larme nije jasno čula najavljivača čak ni kada je predstavljao takmičare na engleskom, ali u tome joj je pomogao program u kojem su bili navedeni osnovni podaci o svakome od njih. Turnir je bio očigledno pripremljen tako da promoviše drevne veštine samoodbrane koje su razvijane i usavršavane vekovima, i pokaže da se one mogu suprotstaviti sličnim „plemenitim“ veštinama iz drugih krajeva sveta.

Na spisku domaćih učesnika bili su predstavnici nekoliko različitih stilova i tehnika – Vu Đienćuen, koji je primenjivao veštinu sa nazivom „taj-ći-ćuen“; Čen Zi Dženg, majstor „orlove kandže“; Luo Gvangju, učitelj stila „bogomoljke“; i Jip Man, čija je veština nosila ime „ving čun.“ Što se stranih gostiju tiče, kako je u programu pisalo, ovaj turnir su svojim učešćem počastvovali karatisti, šampioni kupa „Zmaj Okinave“ iz Japana – Čošin Čibana i Gosukuma Šinpan, predstavnici škole Šorin-rju i osvajači kupa 1913. odnosno 1914. godine, te Čodžun Mijagi, koji je bio aktuelni šampion i predstavljao na turniru stil Godžu-rju, osobenu mešavinu „tvrde“ i „meke“ tehnike, šta god to bilo. A boje zapadne civilizacije u pesku ringa branila su dvojica Engleza – Edvard Vilijam Barton Rajt, koji je proveo mnogo vremena u Japanu gradeći tamo železnicu, pa je izučavao borilačke veštine i formirao sopstveni stil po imenu „barticu“, te Bombarder Bili Vels, višestruki bokserski šampion.

Posle nekoliko borbi – u prvoj su se takmičili Zi Dženg i Šinpan, u drugoj Vels i Mijagi, u trećoj Čibana i Gvangju, Anki Cukić je bilo jasno da – bez obzira na gipku akrobatiku i gotovo neverovatno uvežbane pokrete, udarce, skokove i blokade koje su primenjivali kineski takmičari, na duže staze, pred kraj druge ili u toku treće runde, prevagu je redovno imala fizička snaga i spremnost. Na zadovoljstvo „glavonja“ u loži preko puta, kineski borci sitnije građe i žilave, ali ipak slabije konstitucije, gubili su borbe, premda ni njihovi protivnici nisu prolazili bez ozbiljnih uboja, modrica i raskrvavljenih noseva i usana.

Kada je oglašena kratka pauza, Anka je zamolila gospođu Živku, koja se nestrpljivo hladila lepezom i kolutala očima kako bi pokazala koliko joj je dosadno, da joj pozajmi mali pozorišni dvogled, i osmotrila sledeću dvojicu takmičara koji su stajali ispod ringa na suprotnim stranama, spremni da u njega uđu kada budu pozvani. Jedan od njih je bio visoki i stameni Englez gustih, dugačkih i naviše povijenih brkova, u elegantnom gospodskom odelu, sa košuljom krute kragne, širokom svilenom kravatom i letnjim slamnim šeširom na glavi. U ruci je imao sklopljen kišobran kojim je dokono kuckao kraj cipele po prašnjavom podu.

Ona brzo prelete pogledom po programu i pronađe pasus koji se odnosio na ovog učesnika turnira. Ime mu je bilo Edvard Vilijam Barton-Rajt i bilo mu je čak pedeset i pet godina. Dok je, krajem prošlog veka, radio u Kobeu, proučavao je Šinden Fudo džudžicu, a kada ga je posao odveo u Tokiju, trenirao je Kodokan džudo. Po povratku u Englesku, početkom 1898, Barton-Rajt je te borilačke veštine kombinovao kako bi stvorio sopstveni metod samoodbrane koji je nazvao „barticu.“ U sledećih nekoliko godina dodao mu je i elemente britanskog boksa, francuskog savatea i veštine la canne, borbe štapom kojoj ga je naučio švajcarski majstor Pjer Vinji. Onda je godine 1900. Rajt osnovao Školu za oružje i fizičku kulturu Barticu u Londonu, gde je polaznicima nudio nastavu iz različitih borbenih disciplina, kao i fizikalne terapije u kojima je, primenom Teslinih električnih aparata, koristio toplotu, svetlost, vibracije i radijaciju kao metode lečenja. Takođe je organizovao mnogobrojne priredbe u cilju popularizacije svog stila borbe, i turnire u mjuzikholovima širom Engleske, kako bi pokazao da se čovek koji trenita barticu može sasvim uspešno suprotstaviti svim evropskim borcima i rvačima i njihovim tehnikama. Očito, na ovom turniru Barton-Rajt je, uz „Bombardera Bilija“, bio prava zvezda i guverner Hong Konga je svakako očekivao da nastup dvojice njegovih zemljaka pokaže svu superiornost zapadnjačkih inovacija nad istočnjačkom tradicijom.

„Ah, vidim da posmatrate živopisnog gospodina Barton-Rajta“, obrati se Anki konzul, koji je upravo dobio od prodavca naručeni vrč sa vinom, pa je počeo da ga sipa u male keramičke šolje damama koje su mu u loži pravile društvo. Na stočiću ispred njega polako je narastala hrpa cedulja, dok je gomila pripremljenih novčanica bila sve manja. „Znate li da je njegova borilačka veština – barticu – ovekovečena u književnosti? Čitali ste možda Dojla? Ne? Čuli ste za Šerloka Holmsa? Da? E, pa vidite, u knjizi koju je Konan Dojl nazvao Pustolovina u praznoj kući, objašnjava se kako je detektiv Holms pobedio svog smrtnog neprijatelja, Profesora Morijartija, u borbi prsa u prsa na ivici vodopada Rajhenbah, upravo koristeći barticu. Premda, Dojl je to pogrešno napisao, kao ’baricu’... Da, ovde nema nikakve sumnje. Znam jako dobro na koga u ovoj borbi treba da se kladim.“

On mahnu momku koji je u parteru primao opklade i motka sa korpom se ponovo podiže do ograde lože.

Anka okrenu dvogled prema drugom takmičaru i pažljivo ga pogleda.

Bio je to mladi Kinez, vitak i skromne visine. Koliko je mogla da proceni, imao je dvadesetak godina i bio možda tek student. Na sebi je imao jednostavnu belu pamučnu majicu sa kratkim rukavima, komotne čakšire i ravne crne patike od platna. Izgledao je sasvim mirno, spokojno, kao da se ne nalazi u grotlu uzbuđene svetine koja iščekuje njegov izlazak na ring.

Ponesena iznenadnim porivom, Anka se obrati konzulu: „Gospodine Milivojeviću, kladili ste se na Engleza, zar ne?“

„Da, tako je. Zašto?“

„Koja je kvota na njegovog protivnika...“ – ona baci pogled na program - „ovog Jip Mana?“

Konzul se namršti i pogleda u parter gde su kladioničari izvikivali kvote na kineskom. „Jedan prema dvanaest“, odgovori on trenutak kasnije.

„Znači, ako uložim jedan hongonški dolar na njega, i on nekim slučajem pobedi, dobiću dvanaest?“, upita Anka.

„Ovaj... da?“

„Onda vas molim“, reče ona i izvadi iz tašne nekoliko banknota, „budite tako dobri i uplatite u moje ime na njegovu pobedu ovih dvesta... ne, trista dolara.“

„Ali... pa to je bezmalo... dvadeset funti sterlinga! Sigurni ste?“

„Samo napred, gospodine konzule“, odvrati Anka s osmehom i namignu gospođi Živki koja ju je zapanjeno posmatrala.

Đorđe Milivojević slegnu ramenima, pa ponovo mahnu kladioničaru, uze potvrdu i ubaci u korpu tri Ankine novčanice od po sto hongkonških dolara.

Dvoranom se razleže zvuk gonga i takmičari stupiše u ring.

Anka Cukić je bila zaprepašćena onim što je usledilo, baš kao i ostalih tri ili četiri stotine gledalaca. Kada se sve okončalo, mnogo pre nego što je trebalo, ostala je da sedi ukočeno, kao da je najednom staklenim zvonom poklopljena i izolovana od svetine koja je, uključujući i srpskog konzula i njegovu ženu, bila na nogama i uzbuđeno vikala, mahala rukama, dumbarala nogama po daskama poda. Onda se iz tog zaleđenog, nemog trena, vreme najednom vratilo u svoj tok, da bi je preplavio zbuk, halabuka, vibracije i energija, i ona je shvatila da je i sama na nogama, da se pridružila masi u skandiranju imena pobednika, a jedan deo njenog bića znao je, sa hladnom sigurnošću, da je sve jasno, da je pronašla ono što joj je bilo potrebno kako bi ispunila zahteve koji su pred nju tako bespogovorno postavljeni, iako je kraj turnira bio daleko.

Sve što je Englez pokušao da izvede – koliko god uvežbano i sigurno – bilo je jalovo. Sitni Kinez kretao se neobično ekonomično, bez atraktivnih ali nedovoljno efikasnih širokih zamaha i kružnih udaraca koje su koristili njegovi sunarodnici u prethodnim borbama. Pokreti su mu bili brzi, kratki i svedeni, i Anka nije mogla da razluči u kom se trenutku blok pretvarao u udarac i obrnuto. Na svaki Barton-Rajtov kroše pesnicom ili kružni zamah kišobranom, Jip Man je munjevito stupao unutar putanje, tako da se više nije nalazio na mestu na kojem je bio do maločas; njegovi udarci pesnicama bili su kratki i eksplozivni, zadati sa neverovatno male udaljenosti. Šta god da je majstor barticua primenio od svoje veštine, mladi Kinez je na to imao odgovor. Posle desetak sekundi borbe, izbio je Barton-Rajtu iz ruke kišobran koji se otkotrljao u ugao ringa i tamo se otvorio kao bizaran crni cvet. Na kišu udaraca koja je usledila parirao je pokretima koji su izgledali kao da on svoje ruke bukvalno lepi za protivnikove, hvata ih u zamku i ostavlja sebi otvoren put za zadavanje udarca. Nije prošlo ni dva puna minuta prve runde, kada je Jip Man, upravo u jednoj takvoj situaciji, kratko i snažno sa tri donja zglavka stisnute šake udario Engleza u grkljan. Barton-Rajt se zateturao unazad, iskolačivši oči i prinevši krupne šale vratu. Odavno je već ostao bez šešira, kosa mu je u pramenovima padala preko čela, a brkovi su mu bili raščupani i orošeni znojem i krvlju. Još se borio za dah kada je pao na kolena, i kada mu je Jip Man zadao završni udarac pesnicom u slepoočnicu. Onda se svalio u stranu kao klada i ostao na podu ringa obeznanjen.

Dok je klicala zajedno sa ostalima – ako se izuzmu uštogljeni zvaničnici u guvernerovoj loži – Anka je osetila kako je neko povlači za rukav. Okrenula je glavu i ugledala konzula Milivojevića, koji ju je posmatrao vrteći glavom i pružao joj debeli smotuljak novčanica iz kladioničareve korpe.

Jip Man nije bio pobednik tog turnira. U polufinalu ga je porazio Čošin Čibana, iznenadivši ga žestokim čišćenjem i potom snažnim udarcem petom u bradu. Potom se Čibana u finalu susreo sa Bombarderom Bilijem Velsom, teškašem i neprikosnovenim bokserskim šampionom Britanskog carstva još od 1911. godine, i nije imao nikakve šanse protiv grmalja visokog preko metar i devedeset, prekaljenog u mečevima protiv najboljih evropskih boraca. Vels je osvojio turnir, na veliko zadovoljstvo guvernera Meja, ali to za Anku Cukić nije bilo ni najmanje važno. Manova borba protiv fizički nadmoćnog Engleza uverila ju je da postoji tehnika koju srazmerno slabiji protivnik može u takvom neravnopravnom sukobu da efikasno iskoristi i – pobedi.

Konzul Milivojević je pristao, na njeno navaljivanje, da preko vozača konzulata pošalje poziv mladom Kinezu, i vozač se ubrzo vratio sa porukom da se Jip Man zahvaljuje i da će biti spreman da poseti gospodina konzula dva dana po završetku turnira – „kako ne bi u posetu kod uvaženog diplomate došao sa svežim tragovima borbi na licu.“ Zadovoljna zbog toga, Anka Cukić je odlučila da deo svog neočekivanog dobitka utroši na poklone za Milivojeviće, kao i za njihov zajednički izlazak u Hanov restoran, jedan od najekskluzivnijih hongkonških lokala, na čuvenu pirjanu ajkulu.

U zakazano vreme, Anka je ispijala kafu sa gospođom Milivojević u salonu konzulovog bungalova, kada je sluškinja ušla i najavila posetu, unevši veliku presavijenu belu posetnicu sa sitno ispisanim Manovim imenom kako na kantonskom kineskom, tako i na engleskom jeziku. Ispod imena, stajala je i mladićeva titula: STUDENT ENGLESKOG, ŠEGRT VING ČUN KUENA.

„Ah, gospodin Man je tu“, reče Živka Milivojević i klimnu glavom sluškinji. „Obavesti gospodina konzula, Mej Ling, on je u svom kabinetu. Onda uvedi momka ovamo.“

Ubrzo, Jip Man se pojavio na vratima prostorije. Imao je na sebi dugačak čangšan golubijeplave boje sa snežnobelim manžetama. Kosa mu je bila podšišana evropejski kratko, a lice i dalje bilo naruženo modricom tamo gde ga je dohvatio Japančev udarac, ali izraz mu je bio miran i – kako se Anki činilo – ispunjen dubokim unutrašnjim zadovoljstvom.

On uljudno pozdravi belkinje tradicionalnim borilačkim gestom poštovanja po imenu baoćuen – stisnuvši desnu pesnicu, ispruživši levi dlan tako da su mu prsti bili u ravni, a palac blago savijen, i obavivši tako levom šakom desnu pesnicu ispred grudi. Kada je kasnije pitala svoje domaćine za značenje tog pozdrava, Anka je saznala da on ima filozofsko značenje, pri čemu levi dlan i njegova četiri prsta simbolizuju Vrlinu, Mudrost, Zdravlje i Veštinu, takozvana „četiri hranljiva elementa“ duha borilačke veštine. Pritom malo savijeni levi palac znači da čovek ne treba da bude osoran niti da stalno stremi tome da buden najbolji od svih. Desna pesnica je simbol strogog treninga: pošto je stisnuta, ona predstavlja oblik „napada“, ali levi dlan obavijen oko nje jeste „disciplina“ odnosno uzdržavanje od zloupotrebe ratničkog umeća.

„Uđite, mladiću, uđite“, pozva Mana gospođa Milivojević s osmehom na engleskom. „Pridružite nam se ovde, za stolom. Mi upravo pijemo kafu – takav je običaj kod nas – ali odmah će stići i čaj za vas. Mej Ling! Molim te, posluži mladog gospodina čajem.“

Sluškinja proviri iza gosta, poslušno klimnu glavom i šmugnu da posluša konzulovu ženu. Ubrzo zatim, pojavi se i Đorđe Milivojević i prodruži se damama i mladom Kinezu za stolom. Kada je sluškinja završila sa posluživanjem i izašla iz salona, konzul se nakašlja i obrati se gostu.

„Mansjenšeng, dozvolite najpre da vam se predstavim, kao domaćin ove kuće. Ja sam konzul Kraljevine Srbije, zemlje iz srca Evrope, i zovem se Đorđe Milivojević. Ovo je moja fužen, Živka, i naša draga mlada prijateljica, sjaođe Emilija.“

Mladić se uljudno nakloni svima. „Kako ste?“, pozdravi ih na britanski način. Glas mu je bio muževan i čist, naglasak akademsko engleski. „Hvala vam za poziv u vaš časni dom. Molim vas da mi kažete kako vam jedan mladi, ponizni student može biti od pomoći.“

Konzul se zgledao sa Ankom, a onda pogledao Jip Mana u tamne, bistre oči.

„Kao što znate, imali smo to zadovoljstvo da posmatramo vašu borbu protiv britanskog majstora borilčakih veština Barton-Rajta.“ Konzulov je govorio onim što se obično nazivalo „indijanskim engleskim“, kao i mnogi drugi poslovni ljudi iz Srbije koji su ga učili pod stare dane, ali baratao je fondom reči dovoljno bogatim da ga strani sagovornici razumeju i ne mare mnogo za pogrešna vremena, upotrebu članova ili roda. „I vaš osoben stil učinio nam se izuzetno interesantnim. Kako ga ono nazivate?“

„Ving čun“, odgovori Jip Man. „I zaista vam hvala za sve te pohvale, mislim da su one pomalo preterane, pogotovo kada se ima u vidu da moj ving čun nije bio dovoljno dobar da se suprotstavi veštini mog japanskog protivnika u polufinalu.“

Konzul odmahnu rukom na to. „Gospodin Čibana je veliki šampion sa Okinave, a vi ste ipak još veoma mladi. Koliko vam je godina, Manxiānshēng?“

Mladić pognu glavu postiđeno i Anki se učini da su mu obrazi malo porumeneli. „Navršio sam dvadeset dve, uvaženi gospodine.“

„I recite mi, da li podučavate druge toj vašoj veštini, ving čunu?“

Jip Man iznenađeno podiže glavu, pa odgovori tek nekoliko trenutaka kasnije, pažljivo birajući reči.

„Kao što ste upravo rekli, ja zaista jesam mlad. Počeo sam da izučavam ving čun u svojoj trinaestoj, od sifua Čana Va-šuna u Fošanu. Ali, učitelj mi je bio veoma star, bilo mu je tada već sedamdeset godina, tako da sam najviše toga naučio od njegovog drugog sihinga, Ng Čung-soka. Moj sifu je umro tri godine kasnije, ali jedna od njegovih želja na samrti bila je da Ng nastavi da me podučava.“

„Dakle, stil koji koristire naučili ste u Fošanu. To je u provinciji Guangdong, ako se ne varam?“

„Tako je, poštovani gospodine konzule. Ali ne, ja sam posle smrti majstora Va-šuna došao u Hong Kong kako bih na koledžu studirao engleski. Tada sam ovde nastavio sa obukom i učenjem.“

„Kako ste pronašli novog sifua, gospodine Man?“, upita Anka, pošto je otpila poslednji gutljaj svoje kafe i odložila šoljicu na tacnu. Mladić je pogleda sa novim iznenađenjem na licu – nije mogla da zaključi je li razlog za to bila puka činjenica njenog obraćanja, ili njen pravilan i tečan izgovor engleskog – pa ponovo porumeni.

Da bi prikrio trenutnu smetenost, on otpi malo čaja i osmehnu joj se.

„Dogodilo se slučajno, poštovana gospođice. Kada sam bio na drugoj godini studija, slučajno sam, zajedno sa jednim drugom, naišao na stranca, policajca, koji je zlostavljao na ulici neku stariju ženu. Ja sam... Stidim se to da kažem, ali izgubio sam tada kontrolu nad sobom i... intervenisao. Posle sam sa drugom pobegao natrag u školu, i policajac me nikada nije našao, ali mi je zato drug koji je tog dana bio sa mnom predložio da demonstriram svoj ving čun pred jednim starcem iz njegove zgrade. Pristao sam i otišao da se upoznam sa tim čovekom koji je moje tehnike i veštinu ocenio kao... jadne. Predložio mi je da mu demonstriram sve što znam kroz či sao, borbu sa kontrolisanim napadima i odbranom. Prihvatio sam, i on me je porazio u tri poteza. Tek sam tada saznao ko je to bio. Ime mu je bilo Leung Bik, i ne samo što je on bio stariji od mog starog sifua, već je bio sin Čanovog učitelja, Leunga Džana. Od tog dana, postao sam učenik Leunga Bika, i to sam i dan-danas. Priznajem, mnogo sam naučio i napredovao u proteklih pet godina, ali nedovoljno da budem dostojan sifu drugima.“

Konzul, koji se takođe odlučio za čaj umesto za kafu skuvanu na tradicionalan turski način, srknu malo toplog slatkog pića iz svoje šolje. „Ali, vi prenosite znanje svojim prijateljima, zar ne? Tako se makar priča u borilačkoj zajednici u Šeung Vanu.“

„Tačno“, odgovori Man. „Ali nije to podučavanje koje može preneti drugima dublje, filozofske aspekte ving čun kuena. Posredi su samo fizičke tehnike samoodbrane i sistem treniranja u cilju održavanja stalne fizičke i duhovne spremnosti. Da bih bio u stanju da prenosim dublje aspekte veštine, moram i sam provesti još godine i godine u njenom usavršavanju.“

Milivojević pogleda najpre u suprugu, a zatim i u Anku.

„Pa, Manxiānshēng“, reče on. „Mislim da će za naše potrebe i vaš dostignuti nivo veštine biti više nego dovoljan.“

„Ali, koga bih podučavao?“, upita mladić. „Vas, uvaženi gospodine konzule?“

„Ne“, ubaci se u razgovor Anka. „Ja bih bila vaša učenica.“

​

Sledećeg popodneva, dvanaestog juna, dok je sedela u senkama separea Prvog srpskog kluba za gospodu i čekala gospodina Pribićevića, Anka Cukić nije mnogo razmišljala o Grimaldiju, prethodnoj noći i čitavoj toj zbrci sa Plankom. Zapravo, nije razmišljala ni o čemu konkretnom, već je pušila tanku finu cigaretu u dugačkoj muštikli, posmatrala polupraznu kafanu pred sobom kroz guste trepavice poluzatvorenih očiju i istovremeno videla sve odjednom, i ništa posebno. Bila je to vežba – jedan od starih trikova – koje je naučila na Dalekom istoku, polumeditacija okrepljujuća za čula i reflekse. I ona je umela da u tom stanju provede sate, ali sada i ovde, prenuo ju je gospodin Hadži-Nastić lično, prišavši da je usluži.

„Gospođice Cukić!“, uskliknuo je kafedžija i razvukao osmeh na bucmastom, rumenom licu. „Kakvo zadovoljstvo, kakvo zadovoljstvo... Želite li vaše uobičajeno?“

Anka polako otvori oči, podiže pogled i uputi Hadži-Nastiću osmeh od kojeg su mladićima klecala kolena, a iskusnijim muškarcima se buđelari otvarali sami od sebe.

„Da, zahvaljujem“, reče ona i otpuhnu plavičasti dim prema kosim zracima sunca kraj prozora. „Jedan džin sa tonikom.“

„Promešan, a ne smućkan, zar ne?“, upita kafedžija s osmehom, vide da je klimnula glavom, pa se nakloni i mahnu šankeru koji je takođe poznavao Anku i znao šta ona voli da naručuje. Mladić poče da priprema koktel za mladu gospođicu.

„Očekujete društvo?“, upita uslužno Hadži-Nastić. „Želite li da pripremimo nešto posebno?“

Anka pomisli na Pribićevića i njegovo uštogljeno držanje kad god se nalazio sa njom na nekom javnom mestu, kao da će ga neko nedajbože videti sa njom i proneti po čaršiji glas da uvaženi državni činovnik ima mladu švalerku – glas koji će svakako za tili čas stići do njegove gospođe Juce, od koje je ionako samo štrikao.

„Ne, dragi gospodine“, osmehnu se ona ponovo. „Ovo će biti poslovno... i kratko.“

Hadži-Nastić se pomeri za korak u stranu kako bi propustio momka koji joj je od šanka doneo visoku čašu sa bistrim pićem, naklonio se još jednom i zatim se udaljio, poželevši joj prijatan boravak u njegovom lokalu.

Anka otpi mali gutljaj iz čaše i povuče ponovo dim, a onda joj pažnju privuče nešto što je čula u susednom separeu.

„Ja ti kažem, Tozo – Plankova poseta Beogradu nešto je najznačajnije što će se desiti još pre davnog Teslinog preseljenja u Srbiju, pre evo, bezmalo, dvadeset godina!“ Glas nekog mladića bio je ispunjeni iskrenim uzbuđenjem. Odgovori mu drugi, malo dublji, ali sudeći po tonu jednako mladalački:

„Ja stvarno ne razumem tu tvoju zanesenost naukom, Jevreme. Naukom i knjigama. Pisanjem. Pa mi treba da mladost trošimo na pametnije stvari!“

„Eh, nemoj sad tako“, reče onaj prvi, pomalo zaplićući jezikom. „Kô da ja ne volim da teram kera. Uostalom, makar ti znaš... Ali, ne, ne, zaozbiljno: ti se sa mnom samo šegačiš – mogu da se opkladim da ti je urednik već naredio da napišeš pripremni tekst koji će čitaoce Novina serbskih uputiti u to šta – i možda još važnije, zašto – Maks Plank želi da predoči publici, i to baš u srpskoj prestonici.“

Anka se sada seti da su momci došli u Prvi srpski klub za gospodu petnaestak minuta posle nje, smestili se, naručili bokal temjanike i meze, pa udarili u nevezan, veseo i često bučan razgovor, ali ona je na to o čemu su ćeretali naćulila uši tek kada je čula da pominju Plankovo ime. Znala je ko je mladić koji je pisao za Novine serbske – novinar Svetozar Tankosić zvani Toza, „obaveštajno donekle interesantan“, kako je pisalo u godišnjem izveštaju Pribićevićeve službe o statusu beogradskih poslenika štampe i radija. Drugoga, kome se novinar obratio kao Jevremu, nije poznavala. Ona se pomeri malo bliže ivici kožnog tapaciranog sedišta na kom je sedela, nasloni glavu i nastavi da sluša.

„Potpuno si u pravu, prijatelju“, reče novinar. „Ne bi bilo zgoreg da makar kakvog pojma imam o onome što ću pisati. A od tebe bi bilo lepo, kao od čoveka i kao od inženjera, da svome drugu malo pomogneš. Objasni mi, deder, prvo ko je uopšte taj Plank, a onda i zbog čega se ovolika frtutma digla u varoši zbog nekoliko naučnih predavanja.“

„Dobro, Tozo – sipaj tog vina još malo, i ostavi mi makar jednu pihtiju dok ti pričam. Elem... Plank ti je Nemac – mislim da mu je puno ime Maks Karl... Ernest Ludvig... ili tako nešto – i zimus mu je dodeljena Nobelova nagrada za fiziku.“

„Je l’?“, reče novinar kroz mljackanje. „Čeknider, mogô bi da i zapišem ponešto.“

Anka se osmehnu sama sebi, dok je iz separea iza nje dopiralo šuškanje papira novinarskog notesa i škripuckanje olovke.

„Jeste“, nastavi onaj po imenu Jevrem, i sam između zalogaja. „Tu je negde, Teslinih godina... Službovao je po Nemačkoj i niko ga u akademskim krugovima nije zarezivao, ali on je svejedno radio na polju teorije toplote i došao je, ni sam to ne znajući, do svih onih postavki termodinamike koje je otkrio Gibs.“

„Gibs?“, upita novinar.

„Pusti sad Gibsa, samo kažem... ali to nije toliko važno. Zapiši tu da su centralnu ulogu u njegovom radi igrale Klauzijeve ideje o entropiji – a ako misliš da ti to objašnjavam, nećeš proći samo sa bokalom temjanike i tanjirom pihtija.“

„En-tro-pije...“, sricao je novinar. „Ma neka, prepustiću ja čitaocu da se sam dovija šta je to. A takav ti je prosečan čitalac: kad vidi da žurnalista ne mari da neki pojam objasni u članku, nego ga sve koristi kô da to zna i poslednja baba na pijaci, pomisli da i sam mora znati o čemu je reč, i ubrzo poveruje u to. Tako ispadnu svi zadovoljni: piskaralo ispadne bogzna kako pametno, a njegov čitalac jošte i više, jer shvati da zna što ni u snu nije mislio da zna.“

„Bogte, pa ti mu dođeš neki brzi prosvetitelj“, nasmeja se na to novinarev sagovornik. „Ako tako sve novine budu pisale, ubrzo nam visoke škole neće ni trebati.“

Novinar zadovoljno otpi vina. „Dobro, kad kažeš. Znači: entropija. I?“

„Šta ‘i?’ Pa, Plank je nastavio da radi na tome kao profesor teorijske fizike na univerzitetu, čini mi se, u Kilu... ali to negde proveri. Posebno je važno da napomeneš primenu tog njegovog rada u fizičkoj hemiji. Posle je prešao u Berlin i, mada su ga Amerikanci zvali na Kolumbiju, odlučio da tamo ostane.“

Anka je sada slušala sa pola pažnje. Sve ono što je mladi inženjer Jevrem – još nije uspela da iz razgovora razabere njegovo prezime – pričao svom prijatelju piskaralu njoj je bilo poznato iz podebelog dosjea o Planku koji je dobila iz Kancelarije: raspredao je naširoko o problemu radijacije crnog tela i nastanku Plankovog postulata o tome da se elektromagnetna energija može emitovati samo u kvantnom obliku, o vezi sa Ajnštajnovim svetlosnim kvantovima koji se zovu fotoni, te o konačnom priznanju da je Plank najzaslužniji za formiranje nove grane fizike koja je dobila naziv po „kvantu“ i jedina bila sposobna da objasni izvesne fenomene koji su prkosili zakonima klasične fizike. Nobelova nagrada bila je to konačno priznanje, ali činilo se da je sada, gradeći svoju teoriju na postavkama koje je već čvrsto dokazao, Plank smelo uveo u nauku novu teoriju o ustrojstvu vasione koje dopušta istovremeno postojanje ne jednog, već bezbroj kosmosa, paralelnih svetova, onoga što je već polako ulazilo u svakodnevni naučni diskurs kao zamamna reč - „multiverzum.“

Na to je Anka ponovo oslušnula pažljivije, gaseći opušak u pepeljari i vadeći novu tanku cigaretu iz paklice.

„Čekaj malo, da vidim jesam li to dobro razumeo: znači, ne postoji jedno sunce, jedna Zemlja, jedan Beograd i jedan Toza u njemu, već bezbroj?“

„Tako je“, odgovorio je zadovoljno na to Jevrem. „Koliko i kapi vode u okeanu.“

„I svi su jednaki kô jaje jajetu?“

„E, vidiš... nisu baš. Stvarnost se sastoji od previše promenljivih činilaca da bi svaki od tih zamišljenih svetova bio sasvim isti. Da, postoji bezbroj sunaca, bezbroj naših planeta, bezbroj Beograda i bezbroj Toza u njima – samo što nisu sve te Toze, da tako kažem, u ovom trenutku omašćenog brka i tako blentavog izraza zabuljene u pametne i pomalo podnapite Jevreme koji im trućaju o jednom matorom Švabi i njegovim fantazijama. Neki od tih Toza možda rmbače na pristaništu i istovaruju džakove kafe sa brodova, dok drugi planduju na kakvoj dunavskoj plaži i merkaju stidljive kupačice... Sve zavisi od toga šta se od svih tih promenljivih činilaca postavilo drukčije u odnosu na ovaj naš vremenski tok.“

„Ako je tako, onda bih bio rad da skoknem u tu stvarnost sa kupačicama, nego u onu u kojoj si me tako lepo oslikao kao amalina. A to znači da ni ti baš u svakoj toj kapi vode u okeanu ne moraš da budeš ni toliko pametan, ni toliko pripit...“

„Upravo tako. Blago tvojim čitaocima.“

„Ili“, zaboravljao se Toza, opijen do maločas nezamislivim konceptom, „na primer, postoji stvarnost u kojoj je strašni pukovnik Apis, svima dobro znani kurvar i prijatelj dobre kapljice, možebiti stidljivko uplašen od ženskog društva čije čari, baš kao ni alkoholno okrepljenje, nikada probao nije?“

Iznenadna tišina nagna Anku da se nemo osmehne. Mladi inženjer Jevrem je očito nekako svom prijatelju stavio do znanja da zaćuti, pošto se ovaj oglasio nemuštim grlenim zvukom, počeo da se nakašljava i šumno iskapio poslednji gutljaj iz čaše. Diskretno je osmotrila ostale stolove i videla da niko od prisutnih gostiju nije obratio pažnju na pominjanje Pukovnikovog imena u tako nedoličnom kontekstu. Činilo se da su i sagovornici iza nje bili svesni toga, pa su pokušali da nastave razgovor kao da ništa važno pre toga nije bilo rečeno.

„U svakom slučaju“, reče novinar, pomalo nesigurnim glasom, „sve mi to liči na nešto o čemu možda žučno volite da raspravljate na tom vašem kružoku fantasta sa matorim čika Lazom Komarčićem na čelu, ali zašto bi to moglo biti toliko važno za... pa... normalan svet?“

„Ne znam“, odgovori Jevrem jednostavno. „Akademska javnost će svakako biti zainteresovana za predavanja jednog Nobelovca, ali slutim da pravi razlog Plankovog dolaska u Beograd mora imati nekakve veze s Teslom.“

„Otkud ti sad pa to?“

„Pa... zna se da su Laboratorije Tesla najbolje mesto za praktičnu primenu najnovijih naučnih teorija. Možda Plank ima za Nikolu Teslu neki... konkretan predlog?“

„Misliš, nešto kao – šta ga znam – način da se prelazi iz sveta u svet, iz kapi u kap tog okeana svetova?“ Novinarev glas zvučao je zapanjeno.

„Možda“, reče vedro njegov sagovornik. „Ali od teorije do primene u praksi prolaze decenije, katkad čak i vekovi. Ne verujem da ćemo ti ili ja imati tu mogućnost da obiđemo jadnog Tozu amalina i častimo ga pićem, ili možda sretnemo smernu verziju... hm... poznatog oficira. U međuvremenu, moj Tozo, plašim se da ćemo moći samo da razmišljamo o svemu tome. No...“

Anka začu struganje stolice, sekund zatim i škripuckanje kožnog sedišta u separeu, što je značilo da mladići ustaju kako bi prišli šanku, platili posluženje i izašli iz Prvog srpskog kluba za gospodu. Zastali su načas kraj Anke i onaj po imenu Jevrem spusti ruku novinaru na rame. „U međuvremenu, imamo mi i u ovoj našoj stvarnosti i dunavske plaže, i kupačice na njima. Šta kažeš, da im se malo posvetimo koliko sutra?“

Novinar se široko osmehnu, a onda oseti na sebi Ankin pogled, okrenu se prema njoj i malčice trže. Ona vide da je sada posmatra i drugi mladić, i samo obojici odgovori ljubaznim osmehom, jedva primetno klimnu glavom i otpuhnu oblačić plavičastog dima prema njima. Oni se na to smeteno nakloniše, i izbegavajući da je ponovo pogledaju, krenuše prema šanku i vratima.

I dalje se osmehivala dok su izlazili u toplo popodne. A onda, trenutak ili dva odmah posle njihovog odlaska, u prijatnu svežinu kafane užurbano uđe gospodin Pribićević.

​

Novi roman je u nastajanju - svojevrsni prednastavak (prequel) "Čoveka koji je ubio Teslu." Evo jednog malog odlomka koji ne otkriva previše...

Ponekad, u poslednje vreme sve češće, a naročito u ovakvim noćima, pukovnik Dimitrijević oseća čudnu udvojenost, kao da se čvrstina sveta gubi, tkanje stvarnosti oko njega postaje porozno i nematerijalno poput dima i on iza te gaze, zalelujane koprene, nazire neku drugu stvarnost, svet koji nastanjuju duhovi, akteri događaja koji nikad nisu bili, a opet jesu, tamo negde, tamo nekad. Dok smrknuto i zamišljeno puši, zagledan u titrave zvezde na nebu iznad Beograda, pukovnik se nužno pita nije li na svom životnom putu negde skrenuo pogrešno i srušio čitavu jednu vasionu koja je mogla biti, a sad je – eto – samo snoviđenje ili halucinacija.

Možda je to bilo onog dana kad je otišao vračari udno Kalenića guvna, da mu pročita sudbinu – tada još poručnik, tek stupio na dužnost posle završene akademije, pun ideala i snova o tome da služi Otadžbini, da je učini velikom, ravnopravnom sa drugim silama, i ujedini narod čiji je sin bio, zaokruži državnu teritoriju, ako treba ognjem, kartečom i krvlju. Bio je spreman da žrtvuje sopstveno biološko biće tom cilju, da uzmakne od imperativa mesa i kloni se žena (osim kada je u njima gledao ženski ideal, kao u svojoj majci Jovanki ili prelepoj i otmenoj gospođi Genčić, supruzi jednog od najbogatijih i najviđenijih Srba). Srbija je trebalo da bude njegova zaručnica, čista i plemenita onako kako nijedna stvarna žena nije mogla biti.

Ali danas je sve drugačije – pa tako i on, i ta njegova nesuđena verenica. Kada mu je vračara – nije to bila neka obična kurbetka, već u čaršiji poznata „bela ciganka“ kojoj ga je poslala njegova sestra Jelena, da mu kaže kakva ga svetla i slavna sudbina čeka – besramno pokazala svoju tajnu, raširivši noge na kanabetu u onoj svojoj sumračnoj čatrlji, kad je tamo spustila prste i otvorila je pred njegovim pogledom, Dimitrijević je osetio – usred lupanja srca i vrućine koja mu je zažarila obraze i uši – kako je došao do račvanja staze koju je do tog trenutka smatrao pravom i jasnom, koliko god dugačka bila. Na jednoj strani su bili ideali, neprestano tik izvan domašaja; na drugoj damaranje životinjskog bivstva, podatno i pokorno, pred njegovim očima i rukom. Iskušenje. Iskušenje kojem nije odoleo. Od tog dana, posle vrele, vlažne, znojave inicijacije u svet čula, on više nije bio isti, i slutio je da se jedan sušti deo njegove ličnosti posle tog čina kao ovaj dim iz cigarete vinuo u vazduh, napustio ga, nestao razvejan lakim beogradskim lahorom.

A ni Srbija više nije bila ista. Sada, činilo mu se, umesto na zaručnicu, jedru, lepu, mladu i nevinu, ona pre liči na pomalo podgojenu sredovečnu raspuštenicu željnu razvrata, spremnu da do kraja iskoristi život čiji kraj već nekako sluti, iako je naizgled zdrava i prava, čila i privlačna. Veliki deo krivice za to on pripisuje dvojici znamenitih ljudi: kralju – i Tesli.

Jer ovo je doba nezapamćenog prosperiteta koje je svakog starijeg stanovnika srpske kraljevine čini prirodno podozrivim. Veštim poigravanjem dinastije Sinđelića na rubu interesa svetskih sila – Turske, Rusije i Austrougarske, ali isto tako i Francuske i Britanije – kao na ivici varljivih i bezdušnih brijača, narod je u proteklih sto i nešto godina sačuvan od ratova, nesreća i gubitaka života i imetka. Istovremeno, država se gradila polako, strpljivo, toliko nesrpski metodično da su oponenti dinastije i njene politike mogli samo jalovo da zakeraju zbog toga što taj ozbiljan politički projekt tako sporo ide: najpre autonomija, pa status kneževine, formiranje začetaka skupštinskih tela i prosvetnih institucija, gradnja parlamentarne monarhije po ugledu na druge savremene evropske države, koncesije za razvoj putne i železničke mreže, modernizacija policije i vojske te uspostavljanje čvrstih veza sa drugim dvorovima na kontinentu ženidbama i udajama – na polzu seljaka, trgovaca i sve brojnijih industrijskih radnika zahvaćenih neumoljivim zamahom progresa. Radikalska Pašićeva vlada je već dvanaest godina uspešno sprovodila poljoprivrednu reformu, seljacima su bili dostupni povoljni krediti, a vinogradarstvo i vinarstvo bili su u dotad neslućenom procvatu: najbolje francuske sorte loze uspešno su sađene i kalemljene, a autohtona srpska vina iz Župe, Topole i smederevskog kraja pila su se na dvorovima Evrope i u najskupljim restoranima sveta.

Beograd se sada mogao meriti sa jednom Peštom ili Bukureštom, ako već ne sa Parizom, Petrogradom ili Londonom: parobrodi i, u poslednje vreme sve češće moderne lađe sa motorima na naftu ili elektriku, krstarile su Dunavom i sistemom kanala prokopanih u centralnoj Srbiji, olakšavajući prevoz i trgovinu žitom, mesom, voćem. Na obodima grada tri vazdušne luke mogle su da prime i najveće nebeske lađe, dirižable koji su povezivali prestonicu ne samo s evropskim metropolama, već i sa Malom Azijom i, odatle, sa Dalekim istokom. A ono što je kralj Stevan III Sinđelić učinio 1900. godine, kada je dekretom proglasio da je kompanija Nikole Tesle sledećih pet decenija oslobođena plaćanja poreza i dažbina, pod uslovom da svoje sedište iz Amerikanske Unije preseli u Srbiju i u njoj organizuje eksperimentalna istraživanja i industrijske poduhvate, učinilo je da Beograd sine kao zvezda koja je sišla s nebesa u srce Balkana da zauvek odagna tmine zaostalosti, sujeverja i plemenskih mržnji i razmirica, da ih zameni naukom, svetlom napretka i mondijalizmom u onom njegovom najlepšem vidu. Stoga sada, polovinom 1919. godine, nikoga više ne iznenađuje to što je čuveni Maks Plank odlučio da upravo tu predoči svetu svoja najnovija saznanja i teorije koje će, kako je svetska štampa nagoveštavala, zauvek promeniti način na koji čovek poima vasionu oko sebe.

Široki bulevari blistavi od električnih svetiljki i šarenih reklama, puni vozila i ljudi, energije koja struji tamo-amo u neprestanom toku, i velika nova zdanja, kako ona državna u gradskom jezgru, tako i privatna u otmenim četvrtima punim parkova i hladovine, sve je to bio prirodan ambijent za obznanu novih saznanja i istina koje su ljudima otkrivali marljivi naučnici, inženjeri i konstruktori sa svih strana. Beogradski Sajam postao je mesto na kojem su se svake godine uzbudljiva otkrića pokazivala radoznaloj publici, pod tihim pokroviteljstvom Tesle i njegove kompanije, a nove fabrike i pogoni za proizvodnju najsavremenijih izuma nicali su duž Dunava podno Karaburme, Mirijeva i Višnjice, da snabdevaju tržišta širom sveta. Doduše, posledično obilje novca i kapitala dovelo je i do toga da Srbija postane interesantna i onima koji ne žive od poštena rada – raznoraznim umetnicima i kvaziumetnicima, kockarima, mešetarima, sumnjivcima svake fele, zločincima i špijunima. Gradska policija i kraljevska žandarmerija bile su formacije ustrojene strogo, po ugledu na najefikasnije takve službe u svetu, i kriminala nije bilo onoliko koliko ga je moglo biti – ili je makar bio suzbijen u pojedine četvrti većih gradova i varoši, koje je običan građanin znao naširoko da zaobilazi. Secikese i lupeži, razbojnici i ubice, strogo su kažnjavani dugogodišnjim robijama, a sudovi su smrtnu kaznu i javna pogubljenja nalagali vrlo restriktivno, samo u slučajevima kada je to zaista bilo neophodno.

Ipak, sa špijunima stvari nisu bile tako jednostavne.

Kralj je znao koliko je sada Srbija „obaveštajno interesantna“ velikim igračima na svetskoj političkoj sceni, i blagovremeno je pokrenuo stvaranje posebne kontraobaveštajne službe pri vojsci, a na njeno čelo postavio otresitog oficira i dokazanog patriotu, pukovnika Dragutina Dimitrijevića Apisa, dajući mu odrešene ruke. Ubrzo zatim, štampa je u liberalnoj srpskoj kraljevini počela često da uzima na zub pukovnikovu organizaciju, taj „otuđeni državni aparat koji nikome ne polaže račune“, kako je pisala Politika 12 . marta 1915, i spočitava Apisu da se „meša u sve i svašta“ (Štampa, 6. januar 1916.) i zapravo ima ulogu „kralja umesto kralja“ (Novine serbske, 7. maj 1917.). Ali bez obzira na to, služba je funkcionisala efikasno i tiho, upravo onako kako sada mora delovati dok se čitava ta stvar sa Plankom i Teslom ne završi.

Dok s uzdahom pali novu cigaretu na balkonu svog stana u Volginoj, pukovnik se pita šta bi – i kako – danas činio da onog davnog dana nije zastao na vratima vračarine kućice, stupio natrag i zatvorio ih za sobom.

Ali kao i uvek, to ga raspoloženje napušta i stvarnost se vraća u kolosek, obrascima precizno matematičkim, i Apis shvata da zapravo niko nema nikakvog izbora, da ljudima vlada skup formula i da je sloboda volje samo još jedna od tih bioloških algebarskih funkcija koju će jednog dana neki od ovih velikih naučnika protumačiti, dobiti Nobela i dokazati da Bog ne postoji.

​

„Robuješ dekadnom sistemu“, rekao mi je moj drugar Nebojša Ignjatović Nebe kad sam mu se vajkao kako, evo, punim pedesetu, i osećam se kao da sam došao do polovine nečega. Znam ja sasvim dobro da je tako, da ljudsko biće nije programirano tako da poživi tačno sto revolucija (planete oko sunca), ali šta ću: zaista smo, izgleda, uslovljeni okruglim brojkama. („Jubilejima“, kako se to obično kaže: internet-sveznanje veli da nam je ta reč došla iz drevnosemitskih korena, preko grčkog i poznolatinskog, da bi zacarila u romanskim jezicima i engleskom, a od reči za ovnujski rog u koji se, valjda, duvalo kako bi se obznanio radostan događaj. Doduše, nisam siguran čemu se to radujemo kad dođemo do ove tačke, osim možda pukoj činjenici da smo je doživeli; evo, recimo, moj otac nije, umro je u svojoj četrdeset šestoj, da ne pominjem milione i milione drugih koji odlaze prerano, premladi.) Kad navršite pedesetu – makar je kod mene tako – imate utisak da ste se popeli na vrh tobogana i da sad počinje munjevito i neopozivo spuštanje, na čijem je kraju zakucavanje u tvrdu zemlju i nulta šansa da se ponovo popnete.

Opet, neki kažu kako su pedesete „nove tridesete.“ Moglo bi se o tome razglabati – prosečan životni vek je produžen u odnosu na prošla razdoblja, živi se generalno kvalitetnije i habanje ljudskog organizma je usporeno, nauka i tehnologija pripomažu da i duh i telo budu daleko aktivniji nego ikad pre... ali činjenica je da ja nikada nisam zaista razmišljao o svojim godinama, niti o tome šta one znače, kako bi trebalo svoje navike i ponašanje da im prilagodim, i da li bi uopšte to trebalo da radim. Imam utisak da je tu negde, iza ćoška, ono vreme kad sam završavao studije, zapošljavao se, formirao porodicu, slušao, gledao, čitao, pisao, crtao, svirao, pevao, putovao – radio sve ono što sam želeo i trenutno bio u mogućnosti da ostvarim.

Onda dođe ta brojka, pa zastanete i razmislite. I smesta pomislite na to – šatro, iza ćoška – vreme kad ste sami pomišljali za tadašnje pedesetogodišnjake kako su matore keše (ili drtine, krečane, čilageri, fosili itd.). Osmehnete se, kiselo. Svakako da mnogi danas isto misle o vama.

Ali ne shvatate zašto bi bilo tako. U redu – izgubili ste kosu, ništa strašno; ono malo što vam je preostalo poprimilo je srebrnu i belu boju, ali zar nije to baš šarmantno? Bole vas leđa, ali to je rezultat današnjeg načina života, i znate nepobitno da bezbroj onih nekoliko decenija mlađih od vas pate od istih tegoba zato što neprestano sede i bulje u ekran. Zanima vas i dalje „sve što vole mladi.“ Prostata vam ne pravi probleme, libido – hvala na pitanju, da kucnemo o drvo... I šta je onda drugačije? Šta se to bitno promenilo u toj tački gde vas gravitacija neumoljivo hvata i sve jače vuče niz izlizani tobogan? Osim što ste akumulirali veoma mnogo životnih iskustava i ovladali određenim veštinama i znanjima u dovoljnoj meri da to što radite, radite rutinski, bez napora, i gotovo bez ikakvih oscilacija u kvalitetu?

Ne pokušavam da nađem odgovor na to, ali izvesne naznake mogu da primetim u sitnim promenama. Jedna od njih, meni zaista upadljiva (spoljnom posmatraču svakako ne), jeste mala promena u vrsti knjiga koje čitam.

Ah, te knjige...

Ne sećam se da su me ikada naročito privlačile biografije – ako se izuzme kratak period za vreme gimnazije, kada sam pročitao nekoliko životopisa o poznatima (Stounovu Agoniju i ekstazu o Mikelanđelu i Žudnju za životom o Van Gogu, Pjer la Mirov Mulen Ruž o Lotreku, te Cvajgovu romansiranu biografiju o Magelanu). Posle toga, okrenuo sam se žanrovskoj literaturi i ostalo je, što se kaže, istorija. Ali sada, posle toliko godina i toliko hiljada i hiljada pročitanih stranica, ustanovio sam kako me biografska književnost sve više privlači.

Svestan sam, naravno, kako čitanje o životu nekoga ko je zaista živeo, disao, hodao, stvarao, ostavio za sobom nekakav trag na ovoj planeti, nosi u sebi izvestan voajerizam, kao uostalom i gledanje dokumentarnih programa ili – u krajnjim ekstremima – rijaliti emisija. Ali isto tako, umešno napisana biografija poznate istorijske ličnosti može da bude uzbudljiva koliko i bilo koji roman s izmišljenim zapletom, i itekako inspirativna. Naravno, ne mislim tu na „biografije“ likova kao što su Ledi Gaga ili Džastin Biber, koje su namenjene zna se već kome, i koje niko neće čitati za pet, a kamoli za pedeset godina. Međutim, životopisi ljudi koji su nešto značajno i trajno promenili u svetu – bez obzira na to da li se radi o sferi umetnosti, politike, nauke ili nečeg četvrtog – moraju izazivati svojevrsnu fascinaciju u čitaocu. A siguran sam da tu i njegove, čitaočeve godine imaju značajnu ulogu. Znam da je kod mene takav slučaj. Pedeset navršenih godina života: lep, okrugao broj i pravi trenutak da čovek zastane, osvrne se za sobom, podvuče crtu i odmeri šta je uspeo da za sve to vreme postigne, promeni, ostavi svoj trag. I naravno, uporedi to sa slavnim prethodnicima. Da budem jasan: znam da niko nikada neće pisati moju biografiju, to bi zaista bilo tegobno i dosadno štivo. Ali to saznanje mi nimalo ne smeta da sa sve većim interesovanjem uranjam u priče o ljudima koji su zaista postojali i tim svojim postojanjem zaslužili da im životni put bude sačuvan od zaborava.

Sticajem okolnosti, nedavno sam završio sa prevođenjem jedne i čitanjem druge biografije, da bih sada upravo počeo sa prevođenjem treće. Koincidencija? Jedna od stvari koje naučite ako poživite pete decenija, jeste i to da koincidencije retko kad postoje.

„Laguna“ je jedna od naših izdavačkih kuća koje neguju časnu tradiciju objavljivanja biografskih knjiga, i sa njom već dugi niz godina uspešno sarađujem. Zahvaljujući promišljenom izboru uredništva i poverenju u moje prevodilačke sposobnosti, bio sam u prilici da s velikim zadovoljstvom prevedem za „Lagunu“ mnogo dobrih i značajnih knjiga. Prošle godine, jedna od njih je upravo bila biografija – zapravo, autobiografija Život Kita Ričardsa koju sam preveo zajedno sa Dejanom Cukićem, kao krunu serije zanimljivih životopisa značajnih rok umetnika. Ove godine mi je poveren zadatak prevođenja biografije čoveka koji je takođe za života bio zvezda, ali u sferi informacionih tehnologija, čoveka koji je na život većine nas izvršio strahovit uticaj premda sami možda toga nismo ni svesni. Knjiga o kojoj govorim je zvanična biografija Stiva Džobsa iz pera Voltera Ajzaksona, koja će se na srpskom iz štampe pojaviti krajem aprila.

Naravno, Džobsova nedavna smrt je ovu knjigu učinila neprijatno aktuelnom (kad god pomislim na Džobsa i Epl, padne mi na pamet efektna crnohumorna karikatura koju sam video na Fejsbuku i u kojoj Džobs, u svojoj prepoznatljivoj crnoj rolci, stoji pred vratima raja dok Sveti Petar prelistava knjižurinu i traži njegovo ime u njoj; „Imam ja aplikaciju za to“, kaže mu Džobs nestrpljivo), i neki domaći izdavači požurili su da uskoče u taj vagon i obrnu koji dinar objavljujući šture i inferiorne knjige o životu ovog izuzetnog pronalazača i preduzetnika, ali samo se za jednu Džobsovu biografiju može reći kako je definitivna – upravo za ovu, koju sam imao, štono se kaže, čast i privilegiju da prevedem za „Lagunu.“

I sam Ajzakson je neko čiju bi biografiju bilo zanimljivo pročitati, ali dovoljno će biti da kažem kako je on trenutno rektor Aspen instituta, organizacije za proučavanje obrazovanja i politike sa sedištem u Vašingtonu, a svojevremeno je bio na mestima generalnog direktora CNN-a i glavnog i odgovornog urednika časopisa Tajm. Džobsova biografija nije mu prva, već četvrta ovakva knjiga, a prethodne tri bavile su se životima Henrija Kisindžera, Bendžamina Frenklina i Alberta Ajnštajna (ovu potonju bih naročito voleo da pročitam). Pošto su se on i Džobs dobro poznavali, generalni direktor Epla ga je zamolio da napiše njegovu biografiju, svestan toga da je smrtno bolestan, i Ajzakson je ovu knjigu pripremao dve godine, razgovarajući pritom sa svim ljudima koji su igrali iole značajnu ulogu u Džobsovom životu, od Stiva Voznijaka preko Džoan Baez i Bona Voksa, pa do Bila Gejtsa, kao i sa samim Džobsom koji mu je dao određene ruke da napiše objektivnu knjigu o njegovom životu, bez ikakvih ulepšavanja. Ajzakson je upravo to i uradio, i rezultat je upravo ono što čini biografije toliko privlačnim: studiozno i detaljno analiziran životni put jednog od najuticajnijih ljudi s kraja prošlog i početka ovog veka.

Kad kažem kako Džobsovog uticaja na naš svakodnevni život možda i nismo svesni, ne mislim samo na čudesne spravice koje nam je njegov Epl doneo. Ne morate imati mek-kompjuter, ne morate imati ajfon ili ajped, ne morate slušati muziku na ajpodu (premda sigurno nešto od toga svakodnevno koristite, ako ne baš s markom Epl, onda neki od bezbroj surogata): dovoljno je da imate dete ili da volite animirane filmove, i shvatićete da je Stiv Džobs, zahvaljujući tome što je bio vlasnik kompanije Piksar, kroz Priču o igračkama, Život jedne bubice, Wall-E i druge animirane blokbastere ostvarene u saradnji sa Diznijem, obogatio detinjstvo vaših klinaca i bio itekako prisutan u vašem domu. „Klaud“ računarstvo, čije vreme tek dolazi, pokazaće koliko je Džobsov uticaj na organizaciju života savremenog čoveka bio dalekosežan. Zato je ova knjiga, po mom skromnom mišljenju, nezaobilazna za svakoga ko želi da stekne dublji uvid u to zbog čega danas živi upravo ovako, a ne nekako drugačije. U tom smislu, Ajzaksonova bigrafija Stiva Džobsa mogla bi se nadovezati na sjajnu knjigu Bila Brajsona Kod kuće (ponovo sam imao to zadovoljstvo da je prevedem pre godinu ili dve za „Lagunu“) u kojoj se – doduše, kroz prizmu viktorijanskog doba – obrazlaže zbog čega je savremeni svakodnevni život organizovan upravo ovako. Nekada su začini i čaj snažno uticali na svakodnevicu zapadnog čoveka, a danas to svakako čine računari i gedžeti. Stiv Džobs je bio veliki vizionar i čovek žestokog umetničkog senzibiliteta i integriteta, u tolikoj meri da je povremeno iskakao iz uobičajenih parametara „normalnog“ društvenog ponašanja. Ali, opet, koji genije to nije radio? Čitanje i prevođenje Džobsove biografije zaista me je nagnalo da malo drugačije gledam na dobar deo aktivnosti kojima se bezmalo svakog dana bavim. A retke su knjige sa takvim potencijalom.

Druga biografija čije čitanje upravo dovršavam zapravo je neka vrsta autobiografije ili, kako sam autor veli, „memoar-mešanac.“ U Srbiji se deca u osnovnoj školi prvi put susreću s autobiografskim tekstom kad na red dođe Nušićeva Autobiografija, i premda je ona jedno od retkih komediografskih dela koja, na onaj neuhvatljivi marktvenovski način, ostaju aktuelna i vekovima posle nastanka, zato što govore prevashodno o ljudskim naravima koje se kroz istoriju menjaju mnogo manje nego što smo skloni da pomislimo, jedan od uzgrednih učinaka ove lektire jeste, kako mi se čini, to da srpski čitaoci zahvaljujući Nušiću sam žanr autobiografije automatski shvataju kao nešto namerno šaljivo i neozbiljno. Knjiga Pola Kelija Kako spremiti moču (How to Make Gravy) sadrži autobiografske elemente, ali je i mnogo više od pukog opisa životnog puta jednog od najpopularnijih savremenih australijskih muzičara. Ovo ogromno izdanje nastalo je tako što je Keli pripremao beleške za knjižicu kojom je trebalo da bude propraćeno luksuzno izdanje od 8 kompakt diskova A-Z Recordings sa pesmama snimljenim pre nekoliko godina, kada je bio na svetskoj turneji i nastupao u svakom mestu po četiri puta zaredom, izvodeći svoje pesme po abecednom redu, po dvadeset pet za veče. Keli je tada shvatio kako ima brdo materijala koji je zahtevao zasebnu knjigu. I eto nje, na radost obožavalaca Kelijeve muzike kojih u svetu ima poprilično, ali se plašim da bi u Srbiji bili nedovoljni i za kombi-stranku.

Kako spremiti moču je nešto što bi Kurt Vonegat nazvao (kao kada je govorio o svom poslednjem „pravom“ romanu Vremetres) „gulaš-paprikašem“ od knjige. Fragmentarna i organizovana tako da prati redosled pesama u audio izdanju, knjiga vodi čitaoca naizgled zbrda-zdola i sasvim nelinearno kroz refleksije i sećanja čoveka koji je duže od tri decenije aktivan na svetskoj muzičkoj sceni. Ali to nije samo rok-autobiografija, premda bi svaki muzičar ili neko ko želi da se bavi populafnom muzikom trebalo da je pročita; to je istovremeno i putopis iz Australije, kontinenta o kom tako malo znamo, sa beleškama o australijskoj daljoj i bližoj istoriji, napomenama o kriketu i australijskom fubalu (ragbiju) te slikarima i drugim umetnicima aboridžinima, izvodima iz dnevnika sa turneja po Evropi i Americi... I upravo ova fragmentarna forma izgleda mi kao nešto najbliže stvarnom dokumentu. Ničiji život nije linearna priča i ako se u nekom i može prepoznati manje-više postojano putovanje od jedne do druge tačke, obično se zaboravlja na sve one svakodnevne digresije i vrludanja koja biografi smatraju nevažnim. Ovakve knjige su blago za voajera u nama, jer pružaju uvid u samo promišljanje autora kog poznajemo iz nekog drugog miljea, tako da zahvaljujući pisanoj reči sklapamo mozaik sa sasvim novom slikom o njemu.

Pola Kelija aktivno i uporno slušam negde od 1988, kada je PGP objavio njegov album Gossip u tadašnjoj Jugoslaviji. Ovog februara krunisao sam to istrajno bavljenje njegovim opusom kada sam prisustvovao koncertu koji je Keli održao u Londonu. Dok sam ga posmatrao na sceni, u glavi sam iznova vrteo „filmove“ njegovog života koje je izneo u tom svom gulaš-paprikašu, i osetio još dublje, još iskrenije poštovanje prema njemu, kao prema još jednom od izuzetnih ljudi koji su ostavili svoj trag ostatku čovečanstva.

Je li to – ostavljanje traga – zapravo cilj kojem svi, svesno ili nesvesno težimo? Moguće. Biografije i autobiografije nam pomažu da vidimo kako je to uspelo drugima.

Ponavljam, siguran sam da niko neće pisati moju biografiju; sada, na toj imaginarnoj polovini puta, odakle po nekoj uvrnutoj logici dekadnog pogleda na svet sve može da ide samo nizbrdo, preostaje mi samo da pokušam da procenim jesam li zadovoljan sopstvenim tragom. Od čega se on sastoji? Od nekoliko napisanih i mnogo prevedenih knjiga. Isto tako – i svakako mnogo važnije – tu su i moje dve kćerke kojima se ponosim. Mogao bih da nabrojim još ponešto, ali kad uporedim ono što sam za ovih pola veka uspeo da uradim (bez obzira na okolnosti) sa biografijama ljudi koje duboko poštujem i divim se njihovim delima, osećam samo beskrajnu skrušenost... i svojevrstan spokoj, mir između mene i sveta u kom obitavam.

A to, mislim da će se sa mnom složiti svako moj vršnjak, nije malo.

Nije, zaista.

OVDE TEXT

​